Фото: РТРС

Изабрана дјела академика Рајка Петрова Нога промовисана су у Академији наука и умјетности Републике Српске.

У укупно седам књига објављен је избор из поезије, прозе и есејистике чувеног српског пјесника.

Изабрана дјела Рајка Петрова Нога објевљена су у заједничком издавачком подухвату издавачких кућа „Штампар Макарије“, „Ободско слово“ и „Херцеговина издаваштво“.

Осим аутора о изабраним дјелима на књижевној вечери насловљеној „Двори самотбори“ говорили су академик Гојко Ђого и проф. др Бранко Летић.

Чланак АНУ РС: Промовисана Изабрана дјела Рајка Петрова Нога се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Sputnik/ Александар Милачић

У свету никаква правила не важе. Откад су нас бомбардовали и на нама извршили свој дивљачки експеримент, прекршили међународно право и све што се могло прекршити, ови светски полицајци су тај обичај уводили и по сређеним, па чак и стабилним земљама, каже за Спутњик Рајко Петров Ного.

За збирку „Преко пепела“ недавно му је уручено признање „Марко Миљанов“ које додељује Удружење књижевника Црне Горе.

— Само кад помислим како је завршио Гадафи и како је, заправо, набијен на колац. И како су све редом и листом, ево до Сирије, у пепео сурвавали или што би Његош рекао „пржили земље и народе“… А пошто смо ионако раздробљени, уситњени после ових ратова које су такође они произвели а ми истински томе додали наше страсти, кад смо се након пада Берлинског зида нашли на том простору кроз који је шибао земљотрес — ту смо где јесмо. И што би се простачки рекло, „тесно нам га кроје“.

У награђеној књизи „Преко пепела“ опевали сте, како кажете, свој лични иконостас. Ко се све нашао на том иконостасу?

— Описивао сам оно што у мојој кући свакодневно и сваконоћно гледам. Одједном су те иконе и слике почеле да ми говоре „опеваваш све, а не опеваваш нас у које гледаш“. Између уводне песме „Сат ти је стао“ и изводне „Пођимо кући“, ту је Свети Сава, недремано око, анђео мучања, Богородица са Христом, наш светац чудотворац Василије Острошки… У том мом личном иконостасу је и онај чије је име и презиме, како би рекао Црњански, направљено од једног начела и једног архангела — Гаврило Принцип.

За вас је Принцип „наш преки путовођа из охолог заборава до потиснуте прошлости“. Део Србије и данас полемише са њим и не дели Ваше мишљење.

— О, да је само део. И да је само део Србије. Поуздан знак да је нешто тако изразито живо је да се и после сто година тако интензивно спори. Чак ми је Михиз у једном не баш пријатном разговору рекао да се могао избећи Принципов пуцањ. Да се могао избећи — избегао би се. Али, тај пуцањ је дошао равно са Косова, из Косовскога боја, из Видовдана. И због тога је тај пуцањ морао бити непогрешив. Тај је пуцањ, како у овој песми кажем, наводио владар над сенима, а то је нико други до „трагични јунак косовске мисли“, како је Андрић рекао за Његоша. У стопама које су залили у Сарајеву, из којих је Принцип пуцао, види се извесна наивност. Као да се мисли да ће — ако их побришу у асфалту — моћи да их побришу и у времену. Те стопе су утиснуте у време и избрисати се не дају. Ова је икона, како видим, и код критичара проблематична, али песник се не држи канона, или не увек, и због тога је — песник.

Кажете да су се по поезији препознавали народи док свет није полудео. Како Вам то данас изгледа, по чему се данас препознаје свет и народи у њему?

— Свет је очигледно полудео, у то нема сумње. Најгори су они који су најекспониранији. Ту се десила подвала на којој је систематски рађено, да се вредности изједначе, измиксају. Оно што је петпарачко и тривијално има исти статус као и елитно и високо. А онда временом се висока књижевност маргинализује а ова тривијална улази у центар. И то није само у књижевности. То је у свему. Ми на делу имамо јунаке наших дана који су, да драстично кажем, олош.

Каква су мерила и каква правила важе у данашњем свету, где је наше место у свему томе?

— Није шала у оваквом свету — варакати се. Погледајте само: они су нам узели Косово. Када једном народу узмете његов почетни простор, заветну земљу, разуме се да ће након тога тај народ бити обезглављен. „Кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови“, говорио је Његош. Ми ту главу морамо повратити, та се глава мора спојити са телом, барем на онај волшебан начин на који се спаја Лазарева глава са телом кад је ваде из кладенца, у једној красној епској песми. Све је урушено или се покушава урушити. Разорили су војску, полицију, школство, здравство, једном речју државу.

Ко су они, где је наша одговорност, нисмо ваљда све то увезли?

— То се код нас увезло, али се веома добро примило. Примило се пре свега код интелектуалаца и политичара — о њима да не говорим, они су на директној вези; уосталом Викиликс је то показао. Интелектуалци су по дефиницији најкоруптивнији, тако је говорио Слободан Јовановић, а ако је било у његово време, како ли је тек сад кад су интелектуалци углавном наследници Брозове епохе, и Брозова сирочад. Отпора истинског, систематског, правог нема. Када је понављајући једну реченицу Милоша Црњанског Мило Ломпар упозорио да би могло постојати и неко српско становиште са кога бисмо могли видети ствари — узбунило се све оно што у кругу двојке покушава да мисли онако како му кажу.

Овом причом и Ви ризикујете да поново завредите статус српског националисте.

— Част ми је. Немам потребу да се од тога браним. Сваки српски песник који ишта вреди морао је бити национално маркиран. Ми обделавамо у језику, једној дубоко националној творевини.

Србија се и песнички и политички дели на прву, другу, трећу… А то није нешто што нас добро препоручује. Да ли верујете да је могуће наћи неки заједнички именитељ, темељ на ком би се градила чвршћа будућност?

— Кад год помишљам да бих можда своје ставове могао релативизовати или бар благородније казати, ја окрећем главу ка најбољим пре мене. И када тамо главу окрећете, они вас изоштравају, и ако знате да ослушнете гласове прошлости — смешкају се и одобравају. Ово је једна скоро лудачка позиција, али ја те енергије добијам отуда. Стар сам да се мењам. Не мењам пријатеље, не мењам жену, не мењам навике. Такав сам какав јесам. Узми или остави. Никог не гоним ни да буде са мном ни да ме чита, а неће, богме, ни мене нико присилити да будем с којим нећу и да читам оне које не читам.

Медији прво Вас зову када треба дати изјаву о Радовану Караџићу и Ви одговарате на те позиве. Зашто — због пријатељства, ината, потребе да изнова заталасате ту причу или из неких других разлога?

— Такав ме пријатељ запао. И ја се не жалим, напротив, почаствован сам. Сваког месеца ми се јавља два или три пута и сваки пут такорећи он мене бодри да не будем депресиван. Па чак и након ове пресуде се прилично бодар јавио и казао ми: „Немој да се бринеш. Та је оптужница шупља као швајцарски сир. То ћемо да разбуцамо. Ћераћемо се још“. Мислим да је он човек који је свестан да је то што је његово највеће дело — успело, и да је он један од главних твораца Републике Српске која је једина наша утеха након свих пораза од ′90-их до данас. Ако се одржи РС, он може бити спокојан.

Шта мислите шта ће се дешавати са Републиком Српском?

— Ово што се данас догађа дубоко ме онеспокојава. Актуелна власт и опозиција заиста су разиграле међусобице тако и толико да се поделио народ. У рату четничка и партизанска деца нису окренула пушке једна на друге, а овде се може дестити и тако шта. Ово је такодје увезено. И јасно се зна ко то оркестрира. Али запањило ме је да се то догађа у РС, која је тако скупо платила своју ентитетску слободу. Не бих у овом тренутку желео да говорим ко је више крив. Али ако се не тргну у последњем тренутку и не кажу — не важи све ово, бришемо, из почетка од слоге и саборности од онога на чему смо градили и скупо платили РС…

Како Вам изгледа куда иде Србија данас, може ли се претпоставити шта ће се догађати у блиској будућности ако наставимо овим курсом?

— Све ово што се већ дуго догађа је једна врста кетмана. Та оријентална мудрост састоји се у томе да увек непријатељу говориш супротно од оног што осећаш и мислиш. У политици се може испољавати тај кетман, а докле ће моћи да се испољава, не знам. Ово хрљење у Европску унију која се и сама, као што видимо распада, за мене је ћорсокак. Ја, разуме се, не спадам у оне који мисле да треба да будемо руска губернија, али ми не можемо у тешким околностима опстати уколико се истински и дубоко не наслонимо на словенско православно руско море. Јер, кад нам је год бивало тешко, то је било спасоносно. Тим пре што нам у Јељциново време, кад нам је било најтеже, нису могли помоћи јер су и сами били срозани, „козирјевски“. Али сваки озбиљан Рус, и то може да сведочи свако ко тамо дуже бива, има зрнце стида што се тада Србији и Црној Гори није могло помоћи.

Чланак РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: Свет је сасвим полудео се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Једном од највећих живих српских пјесника Рајку Петрову Ногу из Београда данас је уручена књижевна награда „Марко Миљанов“ за збирку пјесама „Преко пепела“.

Годишња књижевна награда Удружења писаца Црне Горе Ноги је уручена на Медуну код Подгорице.

Ного је у пригодном говору истакао да су, према породичној легенди, његови преци били Рашовићи, Кучи, Дрекаловићи из племена Марка Миљанова.

„Један, како то иначе бива, убио или свога или Турчина и избјегао у Горњу Херцеговину, тамо код Калиновика. Био је, причало се, висок и кракат те га прозваше Ного. Тако смо се од крвне освете сакрили у овај надимак који је постао презиме“, објаснио је Ного.

Пјесник Драган Лакићевић рекао је да је Ного у књизи „Преко пепела“ исписао портрете са личног иконостаса, ликове укућана и реконструкције предака и уградио их у оквире своје поезије и поетике.

Лакићевић је навео да је ова књига лирска сликовница, „стари српски календар“ у којем је збир личних и националних светиња и њихових доживљаја у форми поезије.

„Ова књига је рекапитулација свеколиких песникових опредељења и ослонаца“, каже Лакићевић, те напомиње да је Калиновик топографско одређење пјесниковог најужег завичаја.

Чланак ПОДГОРИЦА: Рајку Петрову Ногу уручена књижевна награда „Марко Миљанов“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Срби су песнички народ. Упркос тој тврдњи, више пута доказаној, ми данас присуствујемо систематском уништавању поезије. Прво врхунац изједначите са медиокритетом, па затим медиокритет ставите нешто мало изнад дна, а врхунац остаје у облацима недостижан и невидљив. Међутим, они који су тај зулум починили нису рачунали на једну врло незгодну особину поезије и великих песника, а то је да они васкрсавају без најаве и без икаквог правила. То васкрснуће се догађа данас овде пред вашим очима. Ви својим читањем подржавате не само рад Рајка Петровог Нога, већ подржавате, одржавате и придржавате себе у животу и милости Бога и предака својих. Ако је то за некога мала ствар, онда то само говори да је у питању мали човек. Живи доказ тога да су Срби песнички народ јесте и Рајко Петров Ного.

Рајко Петров Ного је, како то једном маестрално рече Желидраг Никчевић, „кремен-камен српске књижевности“. Данас, на овом месту, ја бих га назвао вулканом српске књижевности. Та лавина Ногова разлила се и више пута сагорела и потопила све оне који су икада у његов рад сумњали. Та лавина чистила је коров књижевности. Наравно, ко зна природу вулкана, зна да он избацује и пепео. Међутим, Ного преко пепела прелази својим маестралним сонетима и на оголелој и сагорелој падини гради нове старе вредности које су неки нови стари рушили. Неко је већ споменуо како је Рајко са ових седам књига начинио „дворе самотворе“. То сироче које је никло из огњишта, процветало у порушеној кући и напојило се језиком, створило је само себи, не кућу, већ песничке дворе.

Снагу Ногове лирике слабо ко може достићи. И највећи неверници у поезију неће оспорити његов рад иако им је оспоравање посао. Стихови које срећемо у његовим песмама нас често натерају да поскочимо. Ко год тврди да познаје поезију Рајка Нога, тај се преварио или је уопште није ни читао. Сваки стих рођен из Ноговог пера је трудан историјом, негован истином, утиснут ватром и сит смислом. Читајући Ногове стихове, понекад ми се учини да и белина папира између његових стихова говори.

Некад ми, читајући Ногове стихове, на памет падне да то он „само“ пева Библију. Када неко тако пише, онда није ни чудо што му је затражено да твори стихове за црквене табле и зидове. Божји песник се Богу одужити мора, а Бог ће га због тога и наградити тако што ће и у она најгора времена са зида цркве стихови сијати и привлачити народ, па ће нас управо то светло из таме и извући.

Где год се ко појавио да прича о поезији овог великана српске књижевности, најчешће је спомињана лирика. Међутим, када ви кренете ишчитавати Ногове „дворе самотворе“ видите да је скоро свака његова песма превучена једним слојем епике. Наравно, његова мелодија и његов ритам, не упућују на епику само у тој мери, већ се чини да је епика сам корен његове поезије. Ного јесте један од наших највећих лиричара. Међутим, ја тврдим, ако моја тврдња ишта значи, да је епика сушти темељ Ногове поезије. Разлог је, по мом мишљењу, једноставан. Рајко није само изучавао епику. Он је живео епику. Његова мајка успављивала га је таквим бисерима наше народне поезије, па је он, понекад се учини, уместо млеком, задојен епском поезијом. Његов отац је гуслао, тако да када Ного каже да се враћа кући, у постојбину бола, он се враћа својим успоменама, али се враћа епски. Његов повратак у Пешов до је епски догађај. Када се било ко од нас врати својој кући, то је епика. Једна од особина епске поезије јесте да она човека уздигне или га баци на само дно међу најстрашније фобије, али увек на свом крају она нуди излаз какав год он био. Тако је то у песмама Рајка Петрова Нога.

Када читате прозу коју он пише, ви опет можете видети да је то писао песник. Његови прозни текстови тако природно теку и пулсирају лепотом да вам време поред сваког од тих текстова просто пролети. Његова књига „Јечам и калопер“ је писана, како то Рајко рече: „педесет година и једну зиму“. Ова књига би морала бити читанија, мада ју је свако ко држи до себе већ прочитао. У њу је стала читава историја једне породице. Док је читате, то врло лако постаје ваша породица, јер су све породице на балкану мање-више пролазиле кроз исте ствари. Ово је балада о спознаји света, о спознаји муке, о спознаји лепоте живљења. Не спомињем сада ову књигу због тога што ћу се враћати на свако Ногово дело. Не. Спомињем је јер у њој лежи заувек сачувана и запечаћена историја једне и свих породица. „Јечам и калопер“ је у исто време песма и проза, садашњост и сећање, живот и смрт, лично и опште, химна и тужбалица. У овој књизи лежи кључ Ноговог целокупног дела и шта год ко рекао на оваквим местима или у књижевним критикама, никад неће бити ништа ново и у овој књизи непримећено.

Дакле, кључ свега је у породици, у огњишту, у Богу. Нека ово буде мој скромни допринос очувању поезије Рајка Петрова Нога који је већ, хтео он то или не, својим стиховима и својим изразом, а пре свега својом човечношћу, постао парадигма.

(Беседа о делу Рајка Петрова Нога приликом његовог гостовања у Лучанима)

Чланак РАЈКО ПЕТРОВ НОГО, ПЕСНИК: Сваки стих трудан историјом, негован истином, утиснут ватром и сит смислом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Једном сте рекли: „Шта смо све преживели, добро је да смо уопште живи.“ Да ли нам је то усуд, нешто пред чим смо немоћни, што не зависи од нас, или сами себи стварамо такву судбину?

– То је изразито тешко питање и питање за милион долара. Али, заиста је невероватно да још увек дишемо и пишемо, долазимо у Лучане и Гучу и сусрећемо се са младим и финим светом. Наше речи имају некога одјека и ако песник може имати неку утеху, онда је то та утеха.

Шта у својој песничкој визији видите – јесмо ли најтеже и најгоре већ преживели или нисмо? Шта нас чека?

– Старци су обично злогуки и кад им се приближава оно у шта не верују, да ће променити свет, онда на један ирационалан начин изазивају апокалиптичне слике. Не бих хтео да личим на старце… и ту ћу да станем.

Подсетићу вас на ваше речи – да је невероватно колико хрлимо да будемо оно што нисмо. Зашто је то тако? Где смо то пресекли корене па сад хрлимо да будемо оно што нисмо?

– Да. То је и за мене фасцинантно да толики, а нарочито образовани, говоре и мантрају: „Ја сам тај који нисам!“, а наук је библијски као што Христос рече: „Онај сам који јесам.“ Дакле, народ са тако славном историјом, а многи народи, срећни народи, имају досадну историју, па народи са таквом историјом имају неке такве потомке за које сам заиста запањен да изгледају као какви егзотични бумбари са неким примарним нагонима. Да ли су то потомци оне коњице, оних костура који су се подигли и проломили Солунски фронт? Па како то за сто година, за један људски век, буде тако? У једном сонету имам стих: „Који брзо уче,/ први се потурче.“, па и то је све неко ново турчење.

Како гледате на овај пут на који смо кренули пре пар дана, који је славобитно прослављен? Знамо ли куда смо кренули, кад ћемо тамо стићи, шта ће нас тамо дочекати кад стигнемо?

– Без мене.

Како сте доживели онај дан у Паризу када је Црна Гора гласала да Косово приме у УНЕСКО, да Албанци, дакле они који су пре коју годину попалили стотину и више српских цркава, сада преузму бригу о њима?

– Када је био фамозни референдум, задесио сам се у Херцег Новом. Тај лажни референдум. Тај фалсификовани референдум. Референдум на којем су могли да гласају сви који су рођени у Црној Гори или су пореклом из Црне Горе. Само Срби, Црногорци из Србије нису могли гласати. За мене је то било равно земљотресу. И пошто сам становао у стану који гледа на Ловћен, ујутру сам се пробудио и видео сам да је Ловћен на истом месту. Одмахнуо сам руком и рекао: „Тја!“. Што би у руским романима рекли: „Нема везе.“ Док је Ловћена и оног на Ловћену, бојаће се они његовог кажипрста.

Годинама уназад, свет са нама, демократски разговара углавном језиком ултиматума и тешких захтева. То ће се вероватно и наставити. Шта да радимо? Да погнемо главу и пристајемо, да се супротставимо, где је решење?

– Кад год у животу нисам знао шта да радим, а често нисам знао, онда бих се окретао уназад и питао се шта су најбољи из мога народа у сличним ситуацијама чинили. Ето путоказа. Ето одговора на то питање. Срби нису Срби ако реагују погнувши главу на ултиматум. Има једна песма која опевава Принципа и чији један део гласи овако: „О аждајо што Словене гуташ,/Шта ли мислиш?/Нимало те пожељели нисмо/Нити смо ти оправили писмо./Не знаш добро нашки говорити,/А дошао си по Босни ходити.“ – то говори Принцип Фердинанду. Сад долазе битни стихови: „Ево теби српска граматика/ из мојега аутоматика.“ Не позивам никога јер нема ни мета, а нема ни Принципа, али је стих „српска граматика из мојега аутоматика“ узвишен.

Црна Гора је на путу за НАТО, ка онима који су нас, не тако давно, бомбардовали. Неће ни бити референдума да народ каже шта о томе мисли. Може ли се с Његошем у НАТО пакт?

. То би требало питати оног дуговладајућег велеума. Како је стигао до те демократије. Ако за тако шта фундаментално не упита народ, тако неће ни народ питати за њ.

Читав свет је у превирању. Европа преплављена мигрантима, пред нама се одвијају готово епске сцене. Бојите ли се будућности?

– Не, јер ја своју сасвим сигурно знам и ка својој будућности идем као ка сретном гробу. Има Његош дивне стихове које је Андрић истицао: „Заклињу се младу сунцу, дв’је тисуће витезовах/Цјеливају матер земљу, да им покој тихи даде./Молитву им сунце прими, земља славан гроб обећа.“ Без те тачке смрти на крају, бесмислена би била наша судбина на земљи. Не бојим се.

А да ли ипак треба да се држимо ваших чувених стихова: „Није све пропало кад пропало све је.“?
– Па ако некога може да утеши, нека га утеши. Али, ипак, ту је важан и онај стих пре тога: „Из нових фресака стара туга веје,/Није све пропало кад пропало све је.“ Она говори, између осталог, о томе да смо беочуг у ланцу и да не смемо обрукати претке.

Чланак ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“ ПЈЕСНИК РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: Док је Ловћена и оног на Ловћену, бојаће се они његовог кажипрста се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

На Филозофском факултету на Палама вечерас је одржано књижевно вече „Двори самотвори“ Рајка Петрова Нога, на којој је љубитељима лијепе писане ријечи представљено седам изабраних дјела познатог српског пјесника, која жанровски чине двије књиге поезије, двије прозе и по једна есеја, мемоара и књижевне критике.

Говорећи о изабраним дјелима, професор савремене српске књижевности на Филолошком факултету у Београду Јован Делић каже да Ногова поезија показује изузетну зрелост.

„Од раних дана Ного показује зрелост која долази отуда што се он окреће архетипу дјетињства, архетипу смрти, родитељске смрти и смрти дјеце, чак показујући блискост дјетета и смрти, једна ствар која се `вуче` још од `Гилгамеша`. Отуда огроман успјех тих првих књига и њихово универзално значење“, рекао је Делић.

Он каже да се Ногове касније књиге, почевши од „Лазареве суботе“ преко „Неодреманог ока“ до „Не тикај у ме“ тичу више новије историје, једним дијелом митологије и једним дијелом српског културног насљеђа, као што су стећци за које се Ного бори већ 50 година. „С збирком `Не тикај у ме` Ного је постао пјесник културе“, истакао је Делић.

Он је истакао и значај књиге посвећене књижевнику Скендеру Куленовићу, посебно зато што је ријеч о сонету.

„Када је ријеч о сонету, ту се створио један важан троугао – Куленовић, Стеван Раичковић и Рајко Ного, који сједињује обојицу, а налази свој пут у сонету“, рекао је Делић и истакао значај ове књиге због поетике сонета, а самим тим и због поетике Рајка Петрова Нога.

Када је ријеч о прози, Делић је додао да се у изабраним дјелима налази поетски роман „Јечам и калопер“, те роман „Запиши то, Рајко“, који је наслов добио по цитату Моме Капора.

„То је једна врста дневника, догађаја и оног што је он видио и доживио, а при том се показао као мајстор портрета, а међу најбољим су Ћамила Сијарића, Иве Андрића и Меше Селимовића“, навео је Делић.

Ного каже да је највећи комплимент који му се може дати је да је својим изабраним дијелима створио „Дворе самотворе“. „Познато је да сам био сироче и бескућник и да сам се скућио у књигама. За 70 година седам књига…ни мало, ни много. Таман“, рекао је Ного.

Фото: РТРС

На констатацију да је паљанској публици увијек драг гост, он је рекао да ту има „извјесног минулог рада“.

„Кад вратим сјећања на оно шта смо све преживјели, добро је да смо још живи, а још боље што смо још нормални“, нагласио је познати српски пјесник.

Он је истакао да умјесто праве, високе књижевности влада тривијална књиженост и да се тако разграђује идентитет и борба за књижевност и за српски језик.

„Срби су књижевноцентричан народ и кроз нашу светосавску вјеру православну то је једино што нас држи у идентитету. Невјероватно је како људи хрле да не виде ствари са српског становишта и како хоће да буду оно што нису“, нагласио је Ного.

Говорећи о „присвајању“ српског језика, Ного је рекао да се „те крађе, прекрађе и те клептоманије језичке не боји“.

„Вуково претемељење српског језика и српске културе је тако силовито и снажно и на њему је написана тако моћна књижевност да нам ништа нису могли ни 500 година под Турцима, ни Аустро-Угарска, ни `Брозомора`, ни Александрово интегрално југословенство, ни ово за које се тражи име шта је ово“, каже Ного.

Језик је моћан и књижевност је моћна и џаба што покушавају да то тривијализују, рекао је Ного, цитирајући Матију Бећковића да се „црногорски језик најбоље учи на српском – црногорски може једино да се учи на српском“.

„То што неки својатају српски језик – биће, па ће проћи“, поручио је Рајко Петров Ного.

Чланак РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: Кад се сјетим шта смо све преживјели, добро је да смо још живи, а још боље што смо још нормални се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Три издавачке куће: „Штампар Макарије” (Београд), „Ободско слово” (Подгорица) и „Херцеговина издаваштво” (Требиње), објавиле су изабрана дела Рајка Петрова Нога (1945), у седам књига: Поезија I („Зимомора”, „Зверињак”, „Безакоње”, „Хајдучија”, „Родила ме тетка коза”), Поезија II („Лазарева субота”, „На капијама раја”, „Недремано око”, „Не тикај у ме”, „Преко пепела”), Проза I („Јечам и калопер”, „Запиши то, Рајко”), Проза II („С мене на уштап”, „Беседе”), есеји: „Сузе и соколари”, критике: „Јеси ли жив”, Књига о Скендеру (Сонети и поеме Скендера Куленовића, Разговори, Хронологија). Графичком лепотом књига бавио се Михаило Павићевић. То је био повод за разговор са познатим песником.

Да ли је овај комплет књига – подвлачење црте, или тек мали предах пред друго песничко полувреме?

Удружени издавачи из Србије, Републике Српске и Црне Горе објавили су ових седам књига у које је стало мојих седамдесет година. По идеји уредника и песника Радомира Уљаревића – Михаило Павићевић је разиграо и распевао крстолике ликове и знамења са стећака и од њих направио амблеме за лице књига, а ћошкастим словима назначио мој карактер. Какво друго полувреме? Друго полувреме траје од 2003. године када су ми „анђели певали”. Онај у чијој је то надлежности милостиво је тада рекао: Хајде још мало! Али под строгим условима. Тих услова се придржавам, и за то време објавио сам пет књига. Када је Дучић у Америци имао оволико година није ли се о њему писало као о „остарелом песнику” који је изгубио компас. Ваљда зато што је био уз свој страдални народ. У Србији су Десанка Максимовић (96) и Добрица Ћосић (93) дигли високу и недостижну старосну пречку. Ваља поживети да би се нешто написало, говорио је Андрић. Нема другог полувремена; ово што је остало, спортски речено, то је надокнада, и у њој је најважније да се човек не обрука.

У књизи „Запиши то, Рајко”, с пуно љубави, пишете о нашим најзначајнијим писцима. Кога, ипак, издвајате?

Потрефи се да онај који ништа нема пронађе језик. И тада бескућнику –поезија почиње да бива кров. Тамо сам склањао главу. Почео сам да освајам традицију. И да посвајам своју књижевну породицу. Топлину коју сам имао, па изгубио, у патријархалној и побожној породици, полако сам надокнађивао, прво у својој тек заснованој, па онда у књижевној, шареној и шароликој породици, све погледујући горе на пралик, на Божју породицу. У књижевној, као и у свакој другој породици, има нас и оваквих и онаквих, па зато никога не бих издвајао ни из ње изгонио. Добри су, какви су да су.

Топло, с много емоција, пишете и о Бранку Ћопићу. Да ли је он добио место које му припада у српској књижевности?

У сонету – епитафу Бранку Ћопићу који се зове „Витез Тужног Лика” има један вокативни оксиморон: Снаго Подаништва. Ћопић је о себи говорио као о преиспољној кукавици, а по дубоком, босјачком осећању света, био је храбрији од свих поданика. А сви смо били поданици. И кад оболе, велики писци нам шаљу извесне поруке. Са највећим тиражима и хонорарима, Ћопић је био уобразио да неће имати да плати кирију и струју. Већи део народа већ није имао. Слутио је да ће доћи „мрке убице с људским лицем”. Зар нису дошле? Још нисмо свесни шта се његовим суновратом, са Бранковог моста на бетон, у свима нама суновратило. Ваља видети емулзију тешке меланхолије и расточености на његовој последњој фотографији и заљуљана слова у опроштајном писму које се завршава: „Збогом лијепи и страшни животе”, и чути тај неми акорд најширег осмеха који се прелива преко ледене туге. „Јутро плавог сљеза о бетон се сасу”.А што се увек променљивог места у српској књижевности тиче, није он једини међу највећима које ови што данас харају ћушкају у заборав.

Многе велике српске писце већ смо заборавили, нико их више не помиње. Како то објашњавате?

Прво велике изједначиш са осредњим, а онда високу књижевност са тривијалним. Систематски радиш на инверзији вредности. У зиндан зазидаш Његоша. Да буде прћија Дуговладајућег Велеума. Ћушкаш Андрића комшијама и суседима. Заборавиш округлу годишњицу Црњанског. За Мешу Селимовића кажеш да је и онако њихов. Питаш одакле је тај Владан Десница и где су ти Двори Јанковића. Ћопића и Михаила Лалића ставиш у партизанску ладицу и закључаш. Превратничког Миодрага Булатовића учиниш епигоном његових епигона. Ако већ кога мораш да поменеш, помени Киша и Пекића. Понекад и Ковача. Заборави Драгослава Михаиловића, који се, равнотеже ради, уз онај тријумвират помињао. Кад склониш велике, ето комотног простора за патуљке и егзотичне бумбаре, чије се књиге читају као да су на страном језику написане, а онда на српски лоше преведене. То се данас зове рад на „промени свести”. На распамећивању. Само залудна им је работа. Велики писци имају незгодну склоност да васкрсну.

Занимљиво је и сећање на Радована Караџића. Пријатеља се, упркос свему, не одричете?

Јавља ми се два пута месечно. Миран и прибран, мене бодри да издржим. Пролог у „ремоару” –„С мене на уштап” – потписан је псеудонимом Даба Шон (Да Баш Он), кинески писац. Тамо, између осталог, пише да су „сви романи помало дневници, мемоари, сећања и машта, ремоари, мемоари фантасте”. То су Радованове речи. Најбољи су кад нису баш сасвим тачни, рекао би Црњански. Да, ја сам одан пријатељ. У мојој милости су сви који су свезани, нарочито они који су се изборили за Српску. Такав ме пријатељ запао.

Косово и Метохија – опет су политичка мода. Шта нам, по вама, ваља чинити?

Косовски завет је друго име Србиново. Косово, које је родно место Цркве и Државе, одувек је грдно судилиште. Насред њега је заиста Содом запушио. Какав референдум о Косову? Добро је рекао Владимир Димитријевић: тај референдум је обављен 1389. и 1912, али и 1804, 1941, 1999. Сила узме земље и градове… Нико, апсолутно нико није овлашћен да потпише како Косово није наше. „Пре свачији сужњи, но ичије слуге”!И тако ће бити док нас буде, до краја света. И још мало после тога.

ЕУ у Србији

Видите ли Србију у Европској унији?

Србију не видим у Европској унији. Али видим ЕУ у Србији: у влади, у министарствима, у војсци, у школству, у здравству, у култури, у књижевности, у цркви, у породици, у надземљу, у подземљу. И видим наше усрећитеље који су вољни да им дају и што им не траже.Антрфиле 2

Промоција у Скупштини Београда

У свечаној сали Скупштине Града Београда, данас у 13 часова, о изабраним делима, у седам књига, и књижевном стваралаштву Рајка Петрова Нога, говориће: Матија Бећковић, Јован Делић, Драган Хамовић, Желидраг Никчевић и Радомир Уљаревић. Аутор ће читати своје стихове, а програм води Нина Мудринић.

Чланак РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: Кад склониш велике, ето комотног простора за патуљке и егзотичне бумбаре се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

У ових врло лијепо опремљених седам књига стало је свих седамдесет година мога живота, јер ја сам и у поезији и поетској прози и мемоарском тексту писао о најранијим дјетињству, а у поезији се може писати и о оном интраутеринском стању.

Испричао је ово за „Глас Српске“ истакнути књижевник Рајко Петров Ного, који ће сутра у 12 часова у Скупштини града Београда на најљепши начин, уз књиге и колеге књижевнике, прославити свој седамдесети рођендан.

Овај дан од великог је значаја и за српски народ, књижевност и културу уопште, јер је Рајко Петров Ного неко ко је својим постојањем, око педесет година стварао, а надамо се да ће и наставити стварати дјела од непролазне вриједности.

Свечаност ће увеличати промоција изабраних дјела Рајка Петрова Ноге у седам књига, захваљујући издавачком подухвату Србије, Републике Српске и Црне Горе. Пред љубитељима лијепе ријечи наћи ће се двије књиге поезије, двије прозе, једна књига есеја, једна књижевних критика и на крају „Књига о Скендеру“, у којој је низ разговора те педантна и исцрпна хронологија из живота и дјела из пера Бранка Стојановића.

– Кад човјек подвуче црту, чини му се, ипак, да није било узалудно. Иза ових седам књига остало је још текстова за једну књигу коју бих можда могао назвати рани и позни радови. Биће ваљда и поезије, зато књиге нису нумерисане, када и ако томе дође вријеме, моћи ће се додати – прича Рајко Петров Ного.

Љепотом књига, како каже, бавио се Михаило Павићевић и он је распјевао ликове и знамења са стећака.

– Слова је направио ћошкаста да имају везе, такорећи, са мојим ћошкастим карактером. И сада када их гледам овако крстолике видим да је човјек познавао и оно што је у књигама и да су ове шаре, цртежи и стилизације у вези са садржајем – истакао је Рајко Петров Ного.
Колеге књижевници

О Ноговом стваралаштву говориће: Матија Бећковић, Јован Делић, Радомир Уљаревић, Желидраг Никчевић, Драган Хамовић и аутор. Ово издање биће представљено и на Сајму књига, у понедјељак, 26. октобра.
Јавна сцена

– Како старим све мање имам воље да се јавно појављујем и иступам, из разлога што су јавну сцену преузели опскурни ликови и није човјеку драго да га са такима римују. Ово су изузетне свечаности и јединствене прилике и ја сам обећао свом издавачу да ћу одговорити на све позиве, као што са задовољством говорим за ваш лист – нагласио је Рајко Петров Ного.

Чланак РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: Није било узалуд стварати се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

У издању Удружених издавача Србије, Црне Горе и Републике Српске објављена су Изабрана дела Рајка Петрова Нога, у седам књига, поводом 70 година живота нашег великог песника.

Промоција Изабраних дела Рајка Петрова Нога „Твоје је да корачаш“ биће одржана сутра у 13 сати у Скупштини Града Београда.

О књижевном стваралаштву Рајка Петрова Нога говориће Матија Бећковић, Јован Делић, Драган Хамовић, Желидраг Никчевић и Радомир Уљаревић.

Према општој оцени читалаца и критике, Рајко Петровић Ного у савремену српску поезију враћа најдрагоценије притајене и заборављене вредности, зато што суверено влада прошлим богатством, одомаћује га и уметношћу језика стиже до лирске етике која се прелива у најшири вербални контекст, наводи се у саопштењу.

Чланак БЕОГРАД: Изабрана дела Рајка Петрова Нога „Твоје је да корачаш“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: swissotel.me

Књижевник Рајко Петров Ного, пјесник који је уз земљака Гока Ђога током последњих деценија непрекидно својим стваралаштвом био у центру наше пажње и дивљења, доживио је највећа признања, али и оспоравања. Због своје поезије морао је да напусти град у којем је живио, Сарајево. Из Сарајева, гдје је био непожељан, стигао је у Београд. Ипак, његово дјело доживјело је бројне преводе на многе језике свијета. Али, он је наставио својим стихом да брани свој, српски језик и ћирилицу. И попут Ђога, и он је на Тргу од ћирилице као и прошлог љета, приредио незаборавно вече. Казивао је бројној публици своје стихове и за дјецу и за одрасле, вратио се Рајко Петров Ного и добим старим стиховима попут пјесме „Није све пропало када је пропало све“, али и представио нове пјесме из своје последње збирке „Преко пепела“, коју је издала новосадска „Православна реч“.

Публику је задивио, па ником није сметало што је пробијен термин вечери, јер била је то прилика да се чује добра поезија. Рајко Петров Ного је био непосредан, а атмосфера домаћинска.

– Биљежио сам оно што ми се чинило да морам, као да полажем рачун себи – објаснио је Ного.

Његовом оку и његовом срцу ништа не може да промакне. Да је тако, то знају генерације поштовалаца бунтовне, родољубиве поезије па се одавно зна, како је неко рекао, „послије његових стихова као да смо се хладном водом умили“, јер, тај стих вас отријезни изводи на прави пут. На тргу од ћирилице чула се исповједна поезија најчистијег кова, она врста исповједне поезије коју су његовали сви најбољи пјесници свих времена, она исповједна поезија која је код нас у вријеме самоуправљања пала под цензорски удар оних „умних“ зналаца којима је и искреност поезије била зазорна.

Фото: Новости

О тој искрености Рајка Петровог Нога прексиноћ је говорио књижевни критичар Желидраг Никчевић који је примјетио да је овај пјесник „станац камен српског пјесништва“.

– О томе свједоче безбројни стихови Рајка Петровог Нога, који, због свог звука и етичности, као да су истесани у камену и често личе на записе са стећака. Ријеч је о лирици невјероватне осјећајности. Ного васкрсава народну мисао, народну лирику и показује да у епској поезији `није све пропало кад је пропало све`, како каже његов стих. Овај велики бунтовник који се тако дрско уплео у националну причу, упорно стварајући плетиво српске фантазије. Он кроз своју саборност, своју пјесму, усваја стихове најбољих српских пјесника као пјесму једног малог, а великог народа, који се дуго није дао у ланце везати. Његова поезија се уклапа у нашу идеју да на овом Тргу, уз наше храмове, поред бисте Алексе Шантића, чујемо врхунцу српску поезију, да на тренутак ослушнемо заједно ту истинску акустику стихова наших најбољих пјесника, јер у њој језик се најљепше развија. Ми осјећамо снагу и љепоту тог језика који нас држи на окупу поред наших храмова – казао је Никчевић.

Вече је трајало још дуго, Рајко Петров Ного је својим стиховима причао и свједочио, опомињао и казивао на радост публике. Ређале су се „Балада о води“, „Гдје су људи ако свеци раде“… преставио је, затим, своју нову књигу.

– Састоји од три поглавља, Иконостас, Укућани и Преци, и то је оно, ако хоћемо поштено, једино што нам је после овог расула преостало – објаснио је Ного.

Рецитовао је и своју пјесму посвећену Петру Петровићи Његошу, написану прије двије године обиљежавајући јубилеј рођења великог пјесника, мислиоца и владара, који, примјетио је Ного, владе Србију и Црне Горе „нису обиљежиле достојно овом генију срског језик, културе и историје“.

У поеском надакнућу протекло је једно дивно вече, која ће публика, засигурно, дуго памтити. А, то је квалитет коју прижељкују организатори манифестације Трг од ћирилице.

Чланак РАЈКО ПЕТРОВ НОГО НА „ТРГУ ОД ЋИРИЛИЦЕ“: Иконостас, Укућани, Преци, то је једино што нам је после овог расула преостало се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

У порти фрушкогорске царске лавре Крушедола, вечерас у 20 часова почеће уметничко бдење „Сија књига мајке Ангелине“, на којем ће песнику Рајку Петрову Ногу епископ сремски Василије уручити књижевну награду „Деспотица мати Ангелина“.

Награда је установљена пре три године, у славу деспотице и монахиње Ангелине Бранковић, а Ногу је додељена за поетску збирку „Преко пепела“, у издању новосадске „Православне речи“. Пре њега, то признање добили су Ђорђе Николић и Матија Бећковић.

Уз Нога, Бећковића и Николића, у вечерашњем програму учествоваће и песници Ненад Грујичић, Ђорђо Сладоје, Милица Јефтимијевић Лилић и Илеана Урсу. Биће ту и глумица Гордана Ђурђевић Димић, вокална солисткиња Биљана Крстић и Хор „Свети Николај српски“.

Деспотица Ангелина је, иначе, била супруга деспота Стефана Бранковића. После његове смрти се замонашила и са синовима Јованом и Максимом почетком 16. века подигла је манастир Крушедол у којем и почива.

Изузетно популарна у васколиком српству, до данас је остала упамћена као мајка Ангелина, а СПЦ ју је у међувремену прогласила светицом.

Чланак ДЕСПОТИЦА МАТИ АНГЕЛИНА: Рајко Петров Ного лауреат Крушедола се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Песник Рајко Петров Ного добитник је овогодишње награде „Деспотица Мати Ангелина“ за поетску збирку „Преко пепела“, у издању новосадске „Православне речи“, саопштио је жири за доделу тог књижевног признања.

На прагу култног стиха „није све пропало кад пропало је све“, Ного у овој збирци пева истину да под нашим пепелом још има живог жара и топлине да се греје срце и узноси душа, каже се у образложењу жирија у којем су били Софија Љуковчан, Биљана Крстић и Милан Ненадић, Милица Јефтимијевић Лилић и Радован Влаховић.

Чланак „ПРЕКО ПЕПЕЛА“: „Ангелина“ за Нога се појављује прво на ИСКРА.