Срби са Крфа путују на Видо да одају почаст онима који нису преживели албанску голготу. (Фото: Sputnik / Жељко Поповић)

Француско „гостопримство“ на обележавању стогодишњице Дана примирја у Првом светском рату у Паризу у другом плану оставило је присећање на наше храбре претке који су своје животе за слободу Србије и Европе оставили далеко од куће.

Највеће српско војничко гробље Зејтинлик код Солуна обележило је дан пробоја Солунског фронта крајем септембра заједно са представницима земаља савезника, а на Дан примирја представници Конзулата Србије у Солуну положили су венце на спомен-костурницу.

Мало је познато да је, поред Зејтинлика, највеће српско стратиште ван простора бивше Југославије војно гробље у Јиндриховицама, у западној Чешкој.

Поводом обележавања стогодишњице од Дана примирја, у знак пијетета према страдалим српским заробљеницима, министар саветник Милена Митић је испред Амбасаде Републике Србије у Прагу положила венац у том војном меморијалу недалеко од Карлових Вари.

На том месту се у малим, нумерисаним дрвеним ковчезима налазе посмртни остаци 7.190 српских и 189 руских ратних заробљеника у Аустроугарској. У Јиндриховицама се налазио највећи концентрациони логор на територији Аустроугарске, кроз који је прошло око 40.000 заробљеника. Робијали су Италијани, Руси, Литванци, Румуни, а највише је било заробљених Срба, како војника, тако и цивила, који су депортовани из свих крајева Србије, највише из Шумадије и ваљевског краја.

Логор је био посебан, јер нико од логораша није убијен, али су услови у њему били изузетно тешки, а Срби су били принуђени да раде. Градили су резервоар за воду у логору, радили у каменолому, правили путеве и мостове, градили хемијску фабрику у Соколовцу, граду удаљеном око тридесет километара, у који су одлазили и враћали се пешице, сваког дана.

Око две и по хиљаде Срба страдало је у самом логору Јиндриховице, а преостали посмртни остаци су пренети у спомен-костурницу из других логора које су аустроугарске власти организовале по Чешкој.

Спомен-костурница је, након посете Краљице Марије 1926. године, направљена на месту водоторња који су током рата градили српски и руски ратни заробљеници. Ексхумација је трајала две године. Спомен-костурница је освештана 1932. године након радова под покровитељством краља Александра и чехословачког председника Томаша Масарика.

Недалеко од спомен-костурнице налази се и спомен-обележје гробља на којем су сахрањивани ратни заробљеници — Срби, Руси и Италијани. Шумски простор на којем се некада налазио радни логор, а касније гробље српских, руских и италијанских заробљеника током Првог светског рата, уређено је прошлог месеца.

Легенда о српском Јерусалиму, доказу виталности нашег народа и херојске борбе за слободу у Првом светском рату још живи на грчком острву Крф. Живела би и да на њему нема Срба, а они који су данас тамо у недељу су из старе луке у Крфу отишли на Видо, да се поклоне прецима у Плавој гробници.

Српска кућа примила је све који су желели да Дан примирја дочекају на Крфу, острву које је за српску војску било острво спаса. Обележавање годишњице организовало је Друштво грчко-српског пријатељства.

Кости српских страдалника не почивају само у Грчкој и Словачкој, расуте су од Холандије, у недељу су се поводом Дана примирја огласила и звона српске цркве у Ротердаму, преко целе Европе, Македоније, све до Африке; Алжира, Марока, Туниса.

Чланак НИЈЕ СВЕ У РЕЖИЈИ ПАРИЗА: Српска победа је тамо где су оставили кости се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

Хвалу српском војнику о његовој храбрости током Првог свјетског рата, исказао је народ познат по ратничком држању.

Јапански професор медицинског факултета у Токију, за вријеме Првог свјетског рата био је шеф мисије јапанског Црвеног крста у Паризу, наводи се на фејсбук страници Историја Срба.

У свом говору он је нагласио:

„До овога рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замјерите, господо Срби, што смо на то и мало љубоморни“, казао је професор.

У Првом свјетском рату страдало је 17 милиона људи – од тога више од милион Срба. Погинуло је преко 450.000 српских војника а чак 1.250.000 људи је било рањено.

Чланак ЈАПАНСКА ПОХВАЛА СРПСКОМ ВОЈНИКУ: Најјачи ратничким духом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Први светски рат је једна од најтрагичнијих епизода у историји човечанства. У тај конфликт је било увучено 38 од укупно 59 држава које су тада постојале. За Руску империју је то био последњи рат. Он је изазвао заоштравање друштвенополитичких противречности и економске кризе, рушење монархије и почетак најстрашније револуције и грађанског рата у светској историји. У тако тешким условима Русија није била спремна за рат, али је ипак сматрала својом дужношћу да уђе у рат и подржи православну Србију. Русија је ушла у рат због Србије коју је традиционално штитила. Почетком 20. века су још увек била свежа сећања на руско-турске ратове 19. века услед којих је српски народ добио независност.

Аустроугарска је поставила Србији ултиматум 23. јула 1914, непуних месец дана после атентата који је на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву извршио Србин Гаврило Принцип. И поред уступака које су Срби учинили (Србија је прихватила 9 од 10 тачака ултиматума), формалан повод за почетак рата је била чињеница да ултиматум није испуњен у потпуности, али је рат заправо већ одавно лебдео над Европом.

Прави разлог рата биле су противречности између Сила Антанте (Русија, Енглеска и Француска) и Тројног пакта (Немачка, Аустроугарска и Италија), које су се бориле за сфере утицаја и покушале да изврше прерасподелу већ подељених колонија. Када су у ту конфронтацију умешани учесници изван Европе она је прерасла у глобални конфликт.

Зашто је Русија ушла у рат?

У ноћи између 23. и 24. јула 1914. године Александар Карађорђевић је посетио Руску мисију. Из ње је тадашњи министар спољних послова Сергеј Сазонов добио телеграм следећег садржаја: „Његово Величанство ми је рекао да се све наде полажу у императора и Русију, јер само царска реч има тежину и може спасти Србију“. Император Николај II је 30. јула дао позитиван одговор, и Русија је 1. августа ушла у рат за који уопште није била спремна.

После пораза у Руско-јапанском рату (1904-1905) у Русији је покренута војна реформа, али она у тренутку када је почео светски рат није била завршена. На пример, због финансијских потешкоћа споро се обнављала њена ратна морнарица. Посебно је алармантан био недостатак савременог оружја, муниције, средстава везе и возила.

У тако тешкој ситуацији Русија почиње да пружа Србији помоћ – најпре политичко-дипломатску, а убрзо затим и војно-хуманитарну. Треба истаћи да у тренутку када је почео рат није постојао уговор о савезништву између Русије и Србије. Русија је на Балкану поред црноморских мореуза имала још један стратешки циљ. То је била река Дунав. И у вези са тим је нови рат задирао у њене интересе. Не треба заборавити ни чињеницу да је у том периоду главни ривал Руске империје била Немачка, а она је подржавала Аустроугарску. То је био још један разлог због кога Русија није могла остати по страни у тим догађајима, поред извесне моралне одговорности коју је осећала за судбину браће Срба.

Како је Русија помагала Србији?

Руско Министарство поморске флоте је 16. августа 1914. формирало Експедицију посебне намене, која се бавила организацијом и слањем војне помоћи. Ова експедиција је превозила терет Дунавом. За превоз су коришћени бродови Црноморске флоте Русије који су могли пловити реком. Углавном су то били теретни и трговачки бродови. Експедиција је ангажовала и Руско бродарство на Дунаву, а ускоро је поменуто министарство издвојило финансијска средства за набавку теретних бродова.

Све што је слато у Србију купљено је од руског новца. Руска лука Рени (на територији данашње Украјине) била је полазиште за бродове који су превозили терет до српских градова Радујевац и Прахово, где је вршен истовар. Чувао их је специјални руски конвој за случај напада аустроугарских једница или наиласка на мине.

Прва експедиција је имала 7 пароброда и 16 теретних бродова. Носила је војну опрему за српску армију. Стигла је на одредиште 23. октобра.

Руска војна мисија је бројала 600 морнара и налазила се на територији Краљевине Србије већ од краја августа. Она је обучавала српске војнике и бавила се формирањем Одреда за командовање речним минерским одредима. То је била прва организација речног минирања у Србији. Русија је такође испоручила велики број подводних мина. Никола Пашић је у својој молби за помоћ, упућеној Русији већ 11. августа, говорио о потреби за таквим минама.

Одступање српске армије и ултиматум Николаја II

У јесен 1915, после дужег затишја које је уследило након победе српских трупа у Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914. године), Аустроугарска балканска и 11. немачка армија кренуле су у веома моћну офанзиву на Србију са севера, а две бугарске армије са југа, одсекавши тако Србима пут за повлачење према Солуну. У тим условима Србима није преостало ништа друго него да се преко Албаније упуте према Јадранској обали где је требало да их сачекају савезници којима би се Срби придружили. Савезници, међутим, нису пружили обећану помоћ. Они су у суштини оставили на цедилу преко 100.000 војника који су били крајње исцрпљени после тешког повлачења српске армије.

Тада је савезничка Италија (која је раскинула уговор са Тројним пактом и 23. маја 1915. објавила рат Аустроугарској) блокирала Србима пролаз према Јадрану, забранивши им да пређу реку Шкумбу и претећи им оружаним сукобом у случају кршења забране. Руски амбасадор у Риму Михаил Гирс је покушао да убеди Италију да испуни обећање, али је италијански министар спољних послова Сиднеј Сонино одговорио да је за спасавање Срба учињено све што није задирало у интересе Италије.

Тада се Никола Пашић 15. јануара 1916. године обратио са молбом за помоћ цару Николају II. Руски цар је 18. јануара упутио телеграм свом рођаку Џорџу V, краљу Велике Британије, и председнику Француске Рајмону Пoeнкареу. У телеграму је најавио да ће Русија изаћи из рата уколико српска армија не буде спасена. После интервенције Русије Италијани су пропустили Србе у Валону, а крајем јануара је Француска послала бродове за транспорт српске армије на острво Крф.

Највећа могућа помоћ

Током Првог светског рата руске трупе су у борбеним дејствима све до јесени 1917. године нанеле немачкој и аустријској армији ударац који се показао као фаталан и довео до пораза Тројног пакта и пропасти обеју империја.

Историчари износе различите податке о броју жртава учесница страшног конфликта, али је он свакако огроман. Рат је однео милионе живота војника и цивила, стотине хиљада војника су третиране као нестале без трага, стотине хиљада људи је осакаћено или остало без крова над главом.

Процентуално гледано највише је страдала Србија. Према званичним подацима из 1924. године српска армија је изгубила скоро 400.000 војника. Поред тога, огроман је био број рањених и заробљених. Услед глади, епидемија и репресија окупатора Србија је остала без 10% свог цивилног становништва, а 500.000 деце је остало без родитеља. Земља је била на ивици демографске катастрофе, чије последице, заједно са губицима у Другом светском рату, осећа и дан-данас.

С обзиром на све то, може се рећи да се највећа помоћ коју је Русија у Првом светском рату пружила Србији и другим земљама састоји у томе што је она уопште ушла у рат и учествовала у њему. На Источном фронту, чија се дужина мерила хиљадама километара, била је концентрисана половина свих трупа Аустроугарске и Немачке. Да Русија није узела учешћа у рату, све те снаге би биле усмерене на друге фронтове, па и на Србију, што би неминовно довело до њене пропасти.

Међутим, ни сама Руска империја није опстала у том рату. Она је још 1913. године бележила незапамћени економски раст, али се није могла изборити са унутрашњим противречностима, утонула је у државну кризу, доживела одрицање императора и либералну револуцију у фебруару 1917. године, која је за неколико месеци довела до потпуног краха државе и бољшевичког преврата у октобру 1917. године.

Бољшевици су повукли Русију из рата потписавши Брест-литовски мир, којим је коначно уништена Руска империја, и лишили Русију огромних територија, али је тиме нису избавили од даљих потреса. Већ 1918. године у Русији је почео дугогодишњи грађански рат који је однео милионе људских живота и стотине хиљада Руса оставио без отаџбине. Србија се 1918. године нашла међу земљама-победницама, а српска династија Карађорђевића стала је на чело нове православне монархије Срба, Хрвата и Словенаца. Тако је почела нова историјска епизода, која је српском и руском народу донела нове потресне и трагичне догађаје…

Чланак ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: Како је Русија помагала Србији у Првом светском рату? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

На данашњи дан прије 99 година умро је Гаврило Принцип, чији је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву Бечу послужио као изговор за војну инвазију на Србију.

Принцип је рођен је у јулу 1894. године у околини Грахова. Његово здравље од најранијег детињства било је нарушено и боловао је од туберкулозе.

У Сарајеву је похађао Трговачку школу, а потом и гимназију из које је избачен пошто је откривено да је члан једне антиаустријске организације.

Због атентата на Франца Фердинанда пред суд је 12. октобра 1914. године изведено 25 младих људи.

Од шест атентатора пет је било млађих од 21 године, што их је, према тадашњем закону, чинило малољетним. Осуђени су 29. октобра на дугогодишње затворске казне и смрт вјешањем. Гаврило, који је био малољетан, осуђен је на 20 година затвора.

У затвору у тврђави Терезијан, у данашњој Чешкој, одсјечене руке, мучен поодмаклом туберкулозом, умро је 28. априла 1918. године Гаврило Принцип.

Гаврило Принцип је умро седам мјесеци и три дана прије него што је могао да види како се његов сан остварио – како се 1. децембра 1918. године створила земља за коју је и узео и жртвовао живот: Југославија.

На зиду ћелије у Терезину Принцип је написао: „Наше ће сјене лутати по Бечу, ходати по двору, плашити господу…“.

Борац за слободу

Државне власти Краљевине СХС пренијеле су 1921. године тијела 25 осуђених у Сарајево, гдје су сахрањени у заједничку гробницу, капелу видовданских хероја.

Мост у Сарајеву, недалеко од мјеста атентата, добио је 1918. године спомен- плочу и назив по Гаврилу Принципу. Власти Федерације БиХ, које овај чин не сматрају историјским, промијениле су назив моста у Латинска ћуприја, а плочу уклониле.

Родна кућа Гаврила Принципа, запаљена је у Другом свјетском рату, а обновљена 1964. године као музеј који је чувао успомену на јунака са Тромеђе, све до рата 1992-95. године, када је поново запаљена.

Годишњица смрти Гаврила Принципа требало би да нас подсјети да је слобода врховна и једина незаменљива вриједност.

Ерик Хобсбаум, вјероватно најзначајнији историчар прошлог вијека, написао је у књизи „Скраћена историја 20. вијека, од Првог свјетског рата до хладног рата“ да је то вријеме „протекло у знаку Гаврила Принципа.

На Принциповом примеру историја се показала као сила која своје остварење проналази тамо гдје је савременици не препознају, а и не траже.

Гаврило Принцип, баш као ни народ коме припада, није изазвао Први свјетски рат, баш као што ни успомена на Принципа, баш као што ни народ коме Принцип припада, нијесу изазвали ратове у СФРЈ или бомбардовање НАТО-а.

Хитлер и Ђукановић на истом задатку

Убијени надвојвода Франц Фердинанд, познат по својој изразито антисрпској и антијужнословенској политици, одгајивач ружа и страствени ловац, а по мишљењу његовог оца, цара Фрање Јосифа, „сасвим неспособан и без икаквих државничких вриједности“, није био ни изблиза толико важан да би се због њега свијет нашао у рату.

Атентат није био ни повод ни узрок рата, а још мање је био нешто нечувено, нешто страшно и сасвим неразумљиво. У то вријеме Европа је навикла на атентате. Сав континент је већ неколико деценија буктао од немира, стријепње и чежње за ускраћеном и скоро доживљеном промјеном.

У Европи тог времена, Европи која зна да хоће да сруши себе саму, да измијени своју слику, патетично окамењену царствима и феудалним односима који су постали препрека и терет неком другом свету, атентат је био природно, скоро па и легитимно средство борбе.

Ревизију историје прво су почели њемачки војници који су 1941. године уклонили спомен-плочу Гаврилу Принципу и понијели је на дар Адолфу Хитлеру. Спомен плочу поново су 1992. године уклониле власти у Сарајеву.

Нажалост, ревизији историје и ставовима Хитлера и Алије Изетбеговића придружила се и званична Црна Гора у лику премијера Мила Ђукановића, који је Гаврила Принципа сврстао у „терористе“.

Чланак ГОДИШЊИЦА СМРТИ ГАВРИЛА ПРИНЦИПА: Хероји никад не умиру се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

У целом свету данас у 11 сати биће обележен међународни Дан примирја у Првом светском рату, а у Србији, у име Владе, централну државну церемонију полагања венаца и одавања почасти код Спомен-костурнице бранилаца Београд, предводиће министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин.

Након церемоније, која почиње у 11 сати, министар Вулин ће се обратити присутнима.

Централној државној церемонији присуствоваће високи представници министарстава Владе Србије, Војске Србије, града Београда, амбасадори и изасланици одбране Аустрије, Аустралије, Белгије, Бугарске, Грчке, Италије, Канаде, Мађарске, Немачке, Румуније, Руске Федерације, Сједињених Америчких Држава, Словачке Републике, Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске, Француске, Холандије, Чешке Републике, Анголе, Палестине, Турске, Аргентине, Кубе, Јапана…

Церемонији ће такође присуствовати удружења и грађани који негују традиције ослободилачких ратова Србије.

Централна државна церемонија код Спомен-костурнице бранилаца Београда у Првом светском рату представља одавање почасти свим припадницима оружаних снага и цивилима невино страдалим током Првог светског рата.

Она се сврстава у ред најзначајнијих церемонија које ће тога дана у исто време, у свим главним градовима држава победница у Првом светском рату бити одржане у част годишњице тог великог историјског догађаја.

Присуство највиших дипломатских и војно-дипломатских представника држава савезница и држава противница Србије у Првом светском рату симболично указује на потребу очувања достојанственог сећања, али и афирмације помирења и сарадње као основе за даље унапређење билатералних односа Србије и држава које су учествовале у том оружаном сукобу, саопштило је Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Представници органа државне власти на свим нивоима, удружења грађана и поједници окупиће се сутра крај војних меморијала и места страдања у Првом светском рату у својим срединама, и полагањем ловорових венаца одаће почаст невиним цивилним жртвама и браниоцима домовине.

Амбасадори, генерални конзули, конзули и изасланици одбране Србије у Албанији, Алжиру, Аустрији, Белгији, Босни и Херцеговини, Бугарској, Грчкој, Египту, Италији, Канади, Мађарској, Македонији, Немачкој, Пољској, Румунији, Словачкој Републици, Словенији, Тунису, Уједињеном Краљевству Велике Британије и Северне Ирске, Француској, Холандији, Хрватској, Црној Гори и Чешкој Републици обићи ће у исто време српске војне меморијале и места страдања у Првом светском рату у државама у којима су акредитовани и полагањем ловорових венаца одаће почаст невино пострадалим цивилима и ратницима.

Амбасадори, генерални конзули, конзули и изасланици одбране Србије у државама на чијим територијама не постоје војни меморијали и места страдања од значаја за Србију, у својству представника Србије – државе савезнице и победнице у Првом светском рату, присуствоваће централним државним манифестацијама које ће тим поводом бити одржане, такође данас у 11 сати, у главним градовима тих земаља.

Дан примирја у Првом светском рату обележава се у читавом свету у знак сећања на 11. новембар 1918, када је 11 сати на снагу ступило примирје у Првом светском рату.

Србија се са поносом и пијететом сећа стотина хиљада цивила и ратника, невино и јуначких страдалих у борбама за одбрану и ослобођење домовине током четири ратне године, од 1914. до 1918, наводи се у саопштењу.

Чланак ПОНОСНИ НА ЈУНАКЕ: Дан примирја у Првом светском рату се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

На дан 15. септембра ове године навршиће се 100 година од пробоја Солунског фронта, што је био одлучујући маневар за слом Централних сила у Првом светском рату.

Централно државно обиљежавање 100. годишњице пробоја Солунског фронта биће организовано 15. септембра у Битољу, и дан касније на Кајмакчалану, на врху планине Ниџе, јавља портал Спона. Очекује се да ће обиљежавању присуствовати предсједник Србије Томислав Николић и његов домаћин, предсједник Македоније Ђорђе Иванов, као и представници дипломатског кора из земаља савезница у Првом светском рату.

У склопу обиљежавања великог јубилеја на високом државном нивоу, очекује се да ће предсједници Николић и Иванов положити вијенце на српском војничком гробљу у Битољу и испред спомен-костурнице на Кајмакчалану на 2521. метру надморске висине, гдје почивају земни остаци погинулих ратниика у тешким операцијама пробоја Солунског фронта 1916. године.

Тренутно су у току радови по пројекту „Кајмакчалан”, конзерваторско‒рестаураторске санације објеката у споменичкој војној цјелини који су припремили стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе Србије, архитекта Алекса Цигановић и историчар Ненад Лајбеншпрегер. Реализација пројекта, како је најављено требало да буде готова до 10. септембра.
Млади на стази јунака

Организација Србија за младе, поводом 100 година од једне од најзначајних битака српске војске, после напуштања отаџбине и повлачења преко Албаније позива на путовање до Кајмакчалана.

„Освајамо Кајмачалан“, који представља вјечити споменик и „КАПИЈУ СРПСКЕ СЛОБОДЕ“, да одамо почаст ДИВЈУНАЦИМА, који су дали своје животе за ослобођење српске државе у Првом светском рату, наводи се у позиву Организације Србија за младе. Према програму, полазак из Београда заказан је у петак 16. септембра у 22 сата.
Солунски фронт

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара српска војска је пребачена већ на прољеће 1916. године, после опоравка на Крфу након Албанске голготе. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена после Октобарске револуције), док су са друге линије, добро укопани у ровове били аустругарске, њемачке и бугарске дивизије.

Већ 1916. српска војска је освојила Кајмакчалан на планини Ниџа после огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима.

Битка на Кајмакчалану је вођена између 12. и 30. септембра 1916. године, када је Прва српска армија уз велике губитке успјела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара.

Између 26. и 30. септембра 1916. врх је више пута био заузиман док га српска војска није заузела 30. септембра. Српске снаге су укупно имале 4.643 погинулих, рањених и несталих војника, од којих је Дринска дивизија имала је 3.320 односно 3.804 избачених из строја или три четвртине укупног броја војника. Међу погинулима био је и командант добровољачког одреда Војвода Вук.

Грађење пута за српску војску

Заузимање Кајмакчалана олакшано је српској 1. армији и француским снагама да продуже операције, па је у новембру је освојен појас око Битоља, укључујући, и сам Битољ 19. новембра 1916, што је за српску војску имало значај ослобођења првог комада отаџбине.

Упркос том првом успјеху српске војске након катастрофе 1915, Солунски фронт је остао споредно ратиште, па је од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. За команданта Солунског фронта у међувремену је постављен француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао савјетовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донијета одлука да се коначно крене у пробој Фронта.
Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска коју је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца. Српска војска била је подијељена у двије армије – Прву, којом је командовао Петар Бојовић и другу, на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић (уз регента Александра).

Војвода Живојин Мишић у Заповести српској војсци за пробој солунског фронта од 13. септембра 1918. године каже:

„Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом јунаци напред у отаџбину!“

Чланак СЛАВНИ ДАНИ СРПСКОГ ОРУЖЈА: 100 година од пробоја Солунског фронта се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

У галерији Дома ратних војних инвалида у Београду отворена је изложба о Момчилу Гаврићу, најмлађем војнику, а потом и подофициру Првог светског рата. Припремљена и организована с Музејом Јадра из Лознице, изложба ће трајати до 27. августа.

Посетиоци ће моћи да виде више десетина фотографија и факсимила докумената о дечаку јунаку, ратном и мирнодопском страдалнику – Момчилу Гаврићу. Поставка чији је аутор Горан Вилић, кустос историчар Музеја Јадра, има две целине. Једна је посвећена Гаврићевом ратном путу, а друга послератном школовању и приватном животу „ратника мањег од пушке“.

Рођен првог дана маја 1906. године у Трбушници код Лознице, Гаврић је имао једва осам година када су му аустроугарски војници из Хрватске домобранске 42. дивизије, познатије као „Вражја дивизија“, убили оца, мајку, три сестре, четири брата и бабу, а кућу запалили. Он је преживео захваљујући оцу који га је послао код стрица да нађе запрегу.

Оставши и без породице и без дома, пошао је на Гучево, да тражи српску војску. Пронашао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије, постао њихов војник и, са саборцима, прошао све страхоте првог светског рата. У осмој години постао је каплар Шестог пука, а у чин поднаредника, када је имао 12 година, унапредио га је лично војвода Живојин Мишић.

О Храбрости Момчила Гаврића најбоље сведочи то што је 1914. учествовао у чувеној бици на Гучеву, а потом и у колубарској епопеји. Преживео је албанску голготу, рањен је на Солунском фронту, а 1918. учествује у победоносном маршу на Београд.

Чланак БЕОГРАД: Изложба о Момчилу Гаврићу, најмлађем подофициру Првог светског рата се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Пролеће 1916. године. Први светски рат у пуном јеку.

Штаб врховног команданта Русије, који се у том тренутку налазио у Могиљову, издаје директиву свом Југозападном фронту да изведе офанзивну операцију.

На челу руских снага на Југозападном фронту налазио се генерал Алексеј Брусилов, па је касније та ратна операција названа „Брусиловљева офанзива“.

Брусилов је добио телеграм у мају од Михаила Алексејева – начелника Штаба Врховног главнокомандујућег. У писму је Алексејев тражио од генерала Брусилова да што пре започне операцију – с циљем да одвуче део противничких снага с италијанског фронта.

Брусилов је одговорио да ће хитно приступити операцији против Немаца и Аустроугара – али само ако га подржи Западни фронт.

Међутим, генерал Алексеј Еверт, командант Западног фронта, саопштио је да му је за припреме потребна макар још једна недеља.

На крају је одлучено да Брусилов нападне 4. јуна (22. маја по јулијанском календару), а Еверт -12 дана касније.

Ноћ пред почетак операције, император Николај II је проценио да је испланирана војна акција „сувише ризична“ и да план офанзиве треба изменити. Брусилову је одлуку императора саопштио директном линијом Алексејев, али је командант Југозападног фронта категорички одбио да послуша императора.

Алексејев је стао на његову страну и решио је да не пренесе његове речи Николају II до зоре.

Наредног дана у зору је офанзива већ почела.

У борбу су војници Алексеја Брусилова ушли „одушевљени и спремани за победу“: они су били добро припремљени за војну операцију и знали су да ће ухватити противника неспремног.

У девет ујутро, после шест сати артиљеријске припреме, Руси су прешли у офанзиву против четири аустроугарске и једне немачке армије.

„Непријатељски положаји су били изузетно добро утврђени – написао је касније Брусилов. – По целом фронту су се састојали од најмање три утврђене линије које су биле удаљене једна од друге приближно 3-5 врста. Свака линија се састојала од неколико редова ровова, не мање од три, удаљених један од другог 150-300 корака… Сви ровови су били виши од човекове висине и свуда су у изобиљу били изграђени тешки блиндажи, склоништа, лисичје рупе, гнезда за митраљезе, пушкарнице, грудобрани и цео систем многобројних пролаза за везу са позадином. Ровови су били изграђени тако да прилази положајима могу да се гађају унакрсном пушчаном и митраљеском ватром. Склоништа су била изграђена изузетно темељено – дубоко укопана у земљу – и штитила су људе не само од лаких, већ и тешких артиљеријских пројектила…

Свака утврђена линија је била темељено опасана бодљикавом жицом: испред фронта се протезала жичана мрежа која се састојала од 19-21 редова коља.

На појединим местима таквих линија је било неколико међусобно удаљених само 20-50 корака; неколико редова је било опасано толико дебелом челичном бодљикавом жицом, да није могла да се сече маказама; на неким деоницама је кроз жицу фортификацијских препрека пропуштана снажна наизменична струја високог напона, на неким местима су висиле бомбе, а на многим местима су испред прве линије биле постављене нагазне мине“.

Упркос свему, Руси из 8-ме, 11-те, 7-ме и 9-те армије веома брзо су до ногу потукли аустроугарску војску под командом надвојводе Фридриха. Заробљено је много непријатељских војника који су, међутим, још увек били уверени да Руси неће моћи да победе. Тако је заробљени официр-Мађар рекао Брусиловљевим војницима:

„Наши положаји су неосвојиви, и немогуће их је пробити. А ако би вам то успело, не би нам преостало ништа друго него да поставимо гвоздену таблу огромних димензија на линији наших садашњих положаја и напишемо: „Ове положаје су заузели Руси. Остављамо у завет свима – да никад и нико не ратује с Русима“.

Другог дана офанзиве, по речима Брусилова, „Руси су заробили 900 официра, преко 40 хиљада подофицира и војника, 77 артиљеријских оруђа, 134 митраљеза и 49 топова“. Петог дана „већ је било заробљено 1.240 официра, преко 71 хиљаде подофицира и војника и 94 артиљеријска оруђа, 179 митраљеза, 53 топова и минобацача и огромна количина различитог другог ратног плена“.

Према сећањима руских војника, „противници су били на ивици нервног слома“.

Немци и Аустроугари се нису нервирали без разлога: за неколико дана Брусиловљева армија освојила је Луцк (један од старих градова у западној Украјини), а затим Черновце.

„То је победа какву у светском рату још нисмо остварили“ – ускликнуо је тада војни историчар Антон Керсновски.

Вести о блиставом пробоју Брусилова (који је користио мале елитне групе да направи бреше у непријатељској одбрани, а онда тре бреше правио пробоје основним снагама) у трен ока су се прошириле по целој земљи – сви су славили победничког генерала.

Само је Николај II суздржано говорио о успесима Брусилова. А касније ће император одустати од намере да га награди орденом Светог Георгија 2. степена.

Можда се и зато Брусилов 1917. године, током Фебруарске револуције, јавно заложио за свргавање Николаја II и долазак на власт Привремене владе.

Брусиловљева офанзива завршена је тек 20. септембра 1916. године.

Током те операције Руси су заузели Волињску област, Галицију и Буковину.

„Та операција је по својим резултатима попримила стратешки значај – писао је совјетски генерал Борис Уткин. – Офанзива је уздрмала Аустроугарску, лишило је њене војне снаге могућности да воде активна дејства до краја рата; Румунија је због ње изашла из савеза с Немачком, ушла је у рат на страни Антанте. Брусиловљева офанзива је натерала аустријску војску да заустави офанзиву на италијанском фронту и тиме, суштински, спасла италијанску армију од пораза.

Значајно је олакшан положај енглеских и француских снага, јер су Немци смањили притисак код Вердена и на Соми.

Операција је била велико достигнуће руске војне вештине: открила је нов начин пробоја позиционог фронта, најуспешнији у оно време. Она је означила преокрет у рату у корист Антанте.

Створене су претпоставке за окончање рата и победу, прекинут је застој, дат је импулс успеху других операција, кампања“.

Према званичним подацима, Русија је тада изгубила 477.967 војника и официра, док су противници изгубили милион и по људи.

Јекатерина Шупова, Факти

Чланак ВЕЛИКО ДОСТИГНУЋЕ РУСКЕ ВОЈНЕ ВЕШТИНЕ: „Брусловљева операција“ против Аустроугара и Немаца једна од најблиставијих у 20. веку се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

Поздравима „Кали ора, стратиоти сервико (У добар час, српски војници) – нека вас Бог поживи, добри Срби“, испратили су Грци српске војнике на Солунски фронт у пролеће 1916. године.

После успешног опоравка и реорганизације војске на Крфу, заједничка жеља савезника и српске владе била је што брже пребацивање војника на Солунски фронт.

Савезницима су биле потребне додатне снаге које би јачањем притиска на Солунском фронту ослабиле немачке снаге на Западном фронту. Срби су, опет, нестрпљиво ишчекивали да се нађу што ближе својој земљи и да учествују у коначним биткама за њено ослобођење.

Ратник Божидар Миладиновић сећао се дана када се вратио на Крф после лечења у Бизерти: „На Крф кад смо се, ојачани, вратили из Бизерте, гледао сам један дефиле наших војника. Нисам могао да поверујем да су то они који су се онако јадно, голи и боси, вукли кроз врлети и касније у прихватилиштима. Сад су то били прави војници, усправни, сигурног корака, блиставог оружја.

Ту је била и наша војна музика. Музика! Ко је то могао да очекује, ко се томе надао кад се говорило да наша војска више не постоји, да је сломљена, уништена, да постоје само неки ‘бедни остаци’ који лутају без наде за спас.

Фото: РТС

Ту сам први пут видео неке генерале: седели су у првом реду заједно са француским, грчким, енглеским и италијанским официрима. Тај моменат носим у срцу и никада нећу моћи да га заборавим. Вратила ми се вера у победу, у скори повратак у домовину.

Тада сам помислио да је ова војска неуништива. Срце ми је заиграло од радости и сузе су ми наврле. Људи око мене били су раздрагани, весели, смејали су се. Неки су ме гледали с чуђењем: откуда да у овом тренутку, кад се мери снага и лепота ових младића, један њихов саборац плаче?! А ја сам плакао од радости, од онога што сам видео, био сам срећан, сигуран да више нико неће моћи да нас задржи кад кренемо у домовину.“

Укрцавање трупа почело је 13. априла 1916. и трајало је све до 21. маја 1916. године. Српске новине известиле су са испраћаја српских војника са Крфа: „Крфљани и Крфљанке маја 1916. године плакали су и благосиљали српске војнике: Кали ора, стратиоти сервико (У добар час, српски војници). Нека вас Бог поживи, добри Срби, и увек помогне вама и вашој војсци да се вратите својим кућама и породицама, које вас тако жељно очекују. И данас и увек ми ћемо се за вас молити Богу као једнаки хришћани са вама.“

Грчки новинар М. Ландис испратио је српску војску речима: „Идите, децо! Ето, тим изразом наши славни преци су се опраштали од своје јуначке деце кад би ови полазили у славу. И тај израз више него ма где, доликује да се један упути вама – племенита децо храбре и славне Србије. Идите, децо! Цео Крф вас обожава и прати на пут ка срећи ваше домовине!“

Фото: РТС

Српска војска на Халкидикију

После реорганизације српске војске на Крфу од новоформираних шест пешадијских дивизија (спојен је I и II позив) образоване су три армије од по две пешадијске дивизије. Коњичка дивизија и помоћне трупе изван армијског састава и даље су задржане под Врховном командом.
У састав Прве армије (на положају команданта од јануара до августа 1916. године налазио се пуковник Милош Васић, а затим војвода Живојин Мишић) ушле су Моравска и Вардарска; у Другу армију (командант војвода Степа Степановић) Шумадијска и Тимочка, а у Трећу армију (генерал Павле Јуришић Штурм) Дринска и Дунавска. У саставу српске војске на Халкидикију били су и Добровољачки одред (3.500 људи), Батаљон Срба добровољаца (1.500), Летећи одред војводе Бабунског (120).
На положају начелника штаба Врховне команде био је генерал Петар Бојовић, а врховни командант регент Александар Карађорђевић.

У Солун је превезено 6.025 официра и 124.090 војника и подофицира. Превожење је обављено савезничким бродовима, обилажењем грчког копна до полуострва Халкидики. Ниједан брод није био потопљен. Уз опорављене војнике из Бизерте и Први комбиновани пук, 30. маја 1916. године српска војска је имала укупно 144.000 војника. На Крфу је, поред службеника који су радили у државној управи, остало око 800 официра и 8.000 болесника у болницама.

Чланак У ДОБРИ ЧАС, СРПСКИ ВОЈНИЦИ: На путу за отаџбину, одлазак српске војске са Крфа се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У бањалучком велеиздајничком процесу страдало је више од 150 омладинаца, средњошколаца, интелектуалаца и свештеника јер су жељели слободу за српски народ и то не смије бити заборављено, речено је синоћ у Бањалуци на јавној трибини.

Поводом 100 година од бањалучког велеиздајничког процеса, најважнијег момента за историју Бањалуке у Првом свјетском рату, вечерас је у Бањалуци одржана јавна трибина. Бањалучки велеиздајнички процес почео је новембра 1915. године, а завршен је у априлу 1916. године и вођен је против тадашње српске интелектуалне елите.

Група младих људи окупљена око удружења Колегијум интелектум, одлучила је да обиљежи стогодишњицу од почетка и завршетка чувеног велеиздајничког процеса у Бањалуци.

Предсједник овог удружења, Марко Ромић, рекао је да је јавна трибина организована да би упознала младе у Бањалуци с историјским чињеницама важним за српски народ.

– Бањалучки велеиздајнички процес од историјског је значаја, не само на нашим просторима, него и у свијету. Наши млади људи морају знати са каквим изазовима су се суочавали омладинци прије 100 година, али и интелектуалци и друштвени радници, који су се борили са слободу српског народа – рекао је Ромић.

Од укупно 17 велеиздајничких процеса који су вођени у БиХ, ово је без сумње највећи и најзначајнији, оцјењују историчари. Аустроугарске власти водиле су процес у Бањалуци против 156 Срба који су били интелектуална елита тог времена, што указује на мотиве овог процеса.

Професор Боривоје Милошевић истакао је да су два главна мотива  били да се у коријену уништи српска интелигенција у БиХ и да се мотив одговорност за избијање Првог свјетског рата пребаци на Београд и Краљевину Србију.

На трибини је било ријечи и о „Ђачком процесу“ у којем је 28 ученика Бањалучке гимназије оптужено због рада у ученичким организацијама с југословенским идејама и они који су радили на очувању српског идентитета.

Професор историје Татјана Јурић истакла је да су сви, који су страдали у бањалучком велеиздајнички процесу 1915. и 1916. године, били невино оптужени.

– Велеиздајнички процес узбуркао је европску јавност, а посебно је познат по опсежној акцији борбе за помиловање 16 родољуба осуђених на смртну казну. У исто вријеме вођен је и „Ђачки процес“ на коме је суђено ученицима, неколицини професора и директору бањалучке Гимназије – рекла је Јурићева.

Три ученика су избачена из школе, 12 их је суспендовано, два професора су пензионисана, а директор Бањалучке реалке  је тада осуђен на казну затвора од осам мјесеци.

Јавност о велеиздајничком процесу мало зна, а једине двије ствари које нас подсјећају на њега јесте споменик у облику крста који се налази на гробљу Свети Пантелија и Улица краља Алфонса 13. у центру Бањалуке. Шпански краљ ангажовао се за вријеме Првог свјетског рата за помиловање бањалучких велеиздајника који су били осуђени на смрт, а градске власти су одлучиле да му се одуже тако што су једној од главних улица дали његово име.

Чланак ЖЕЉЕЛИ СУ СЛОБОДУ ЗА СРПСКИ НАРОД: Не заборавити жртве велеиздајничког процеса се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Гвозден Митровић је рођен у Арницу, у ужичком округу, 17. јануара 1893. године у тежачкој породици, од оца Стефана и мајке Јелисавке. Године 1912. уписује Правни факултет Универзитета у Београду. На позив српске владе и Врховне команде генерацији рођеној 1892. и 1893. да помогне земљу, прекида студије и 1. септембра 1914. одлази у Скопље где ступа у ђачку чету, пролази обуку и учествује у Великом рату као ђак-подофицир, а касније и резервни пешадијски поручник 1. чете, 2. батаљона 6. пешадијског пука све до 22. маја 1918. године.

Гвозден је водио дневник, бележећи датуме по старом календару. Његови описи сведоче о разборитој мисли и искреном духу младог човека који без улепшавања, бележи сву голготу кроз коју пролажаше његова генерација, борећи се за добро своје отаџбине.

На Михољдан 1915. после дужег бомбардовања Прова и Камичка, удари у моју колебу, где сам био са резервом, граната, пробивши зид експлодира на сред колебе на огњишту. На моју срећу, као да ми се нешто предсказивало, и ако је било опасно бити напољу, био сам истог момента сишао с мог кревета, и изашао напоље. Граната је додирнула мој бедни кревет од леса, да сам био на њему тачно би ме пресекла на пола. (Моја друга слава) Од исте гранате погибе регрут Радомир Живојиновић, коме граната однесе обе ноге и једну руку, тако, да смо једва после могли покупити комаде од ногу и руке те закопати, а он однесен на носилима к амбуланти умре.

Осмог октобра идемо пут Космаја. Време страховито, и сама природа устала против нас јадних Срба – киша, блато, хладноћа стално нас прате, па ни следовање не примамо, постимо и од глади, сем ако што украдемо у мимопролазећим селима. Бежанија закрчила путеве са свих страна, Мачва, Шабац, Подриње, Посавина, Ваљевски округ, Београдски – витла се глибовитим путем, деца плачу, жене запевају, овце блеје, хаос, паника… Код нас влада још неки ред, надамо се још неком добру. Ту сам видео очима како пропада Србија, нико ни за кога не зна, мати дете оставља да би себе спасла, ко је снажнији и одважнији издржи, слаби и нејаки остају, запевајући, у блату: „По Богу браћо, зар нас остављате Шваби?”

29. новембра стигосмо у Андријевицу где се улогорисмо. Хлеб не примамо, по мало кромпира и пексимита, то је све. Купујемо по мало проје по баснословним ценама (једну проју од 1 до 2 кг плаћамо 15–20 па и више дин, и то увек у сребру, банке нам неће Црногорци да виде). Но, ипак смо задовољнији да изађосмо из немирног арнаутлука.

24. децембра уочи Божића кренусмо даље пут Скадра. Продужавамо наш несрећни пут из отаџбине и 31. уочи нове године стигосмо у Скадар на Бојани. Коначимо изван вароши у пољу, цича јака, готово сви нам војници побегли у варош. Примисмо у Скадру пексимета и по мало хлеба. Варош још пуна наше бежаније; скупоћа баснословна, а готово ничега и нема. Ту се пронеше поуздани гласови да морамо на море.

17. јануара 1916. примакосмо се на три сата близу Драча. Непријатељски нас аероплани сваки дан обилазе и надгледају; наше трупе пролазе и у Драчу се у лађе укрцавају. Ту сазнасмо да ћемо за острво Крф. Аероплани бацају бомбе стално. У 5. час. по подне укрцах се у пароброд „Мемфис”, а у 8. час. увече крену се лађа за Крф, праћена ратним бродовима. Лађа француска, на њој добисмо и јести и пити. Сутрадан око 10. час стигосмо на Крф. Направисмо бивак баш на обали мора – залива. Утисци Крфа на нас силно дејствоваше, усред зиме зелене се маслинке, поморанџе, лимунови, кактуси, чемпреси и др. јужно биље. Други живот.

13. септембра, време хладно и магловито, рањеника маса. Општи хаос, јер на Кајмакчалану је вођена целе ноћи и јутра нечувена борба, где су пале силне жртве и са наше и са бугарске стране. Морал војника рђав, сав у очајном стању, свака нада изгубљена, Бугари не дају у Србију. Топови грме, митраљези, пушке. Рањеници непрестано пролазе. 14. стигосмо у Дринску дивизију, где нас распоредише по пуковима, мене бацише у XVII пеш. пук, где одмах и пођох. 17. септ. по подне добровољци и VII пук на јуриш заузеше Кајмакчалан („Борисов Град”) који је прогутао много Срба, а и Бугари ће га дуго памтити. 18. септ. паде и Кочобеј, Флока и остали положаји око нас.

25. јуна 1917. добих вест, управо прочитах карту коју је сестра Стана писала зету, а донесе ми је Васа Петровић – да ми је добра мајка умрла као и сестричина Душанка. Знао сам да ми је мајка од туге за мном умрла, али шта сам могао радити, није било помоћи! Паде ми туга и тешки терет на срце, но шта сам могао кад и мој живот виси о концу! Пожелео сам мир и спокој праведној души, а ја сам остао да се и даље патим сећајући се давне прошлости и материнске љубави. Метнух и црну пантљику око руке, но која вајда?

Чланак 100 ГОДИНА ВЕЛИКОГ РАТА: Ко није видео, неће никад веровати се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У Београду ће данас бити обиљежено 100 година од Мојковачке битке, у којој је малобројнија Црногорска војска у Првом свјетском рату зауставила аустроугарску офанзиву и омогућила повлачење Српске војске ка Јадранском мору.

Свечана академија под називом „100 година од Мојковачке битке“ биће организована у Центру „Сава“, а присуствоваће највиши државни званичници и црквени великодостојници.

Академији ће присуствовати патријарх српски Иринеј и митрополит црногорско-приморски Амфилохије. На свечаности ће премијерно бити емитовано девет играних сцена које су посебно снимане поводом јубилеја по сценарију Радослава Павловића, у режији Марка Маринковића, а биће приказан документарни филм по тексту професора Милета Бјелајца.

Наступиће и гуслар Бошко Вујачић, док ће глумица Јелена Иванишевић извести дио монодраме „Јунак ђевојка“, преносе београдски медији.

Мојковачка битка вођена је од 6. до 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска Краљевине Црне Горе, под вођством сердар Јанка Вукотића, успјешно зауставила аустроугарску офанзиву и тиме омогућила повлачење Српске војске ка Јадранском мору.

Иако је Црногорска војска у том тренутку и на том дијелу фронта била малобројнија и слабије опремљена од аустроугарске, снажним отпором и храбрим и одлучним дјеловањем у одсудним моментима спријечила је аустроугарску офанзиву.

То је била посљедња војна операција Црне Горе у Првом свјетском рату.

Чланак СРБИЈА ПАМТИ ХЕРОЈЕ: У Београду данас свечана академија поводом 100 година Мојковачке битке се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Ово је прича о једном од најпознатијих и, судећи по броју одликовања, једном од најхрабријих ратника са југа Србије у Првом светском рату Стојану Томићу (1892–1976) поднареднику 3. чете, 3. батаљона, 4. прекобројног пука Моравске дивизије српске војске 1914. године. Овај текст пишем не као унук о деди по мајци, него као хроничар живота једног аутентичног патриоте, храброг борца, поузданог ратног друга и пријатеља кога су његови саборци из милоште прозвали Татко. Да нисам пристрастан, показаће редови који следе.

Његова ратничка одисеја почиње 1914. године. У униформи коју му је припремила породица и у седлу његовог вранца, првог дана мобилизације се ставио на располагање српској војсци и држави. Први орден је зарадио на Церу исте године, када је иза мртве страже по задатку врховне команде, са диверзантском десетином мајора Костића, добио задатак да зароби аустријског подофицира или официра. Када је група откривена и распала се, уз много војничке мудрости и храбрости, заробио је у мрклој ноћи непријатељску патролу са официром. У трагању за српским положајима, његови ратни другови су припуцали на њега и заробљенике, зато што је од стреса заборавио лозинку. Спасио га је сигурне смрти један саборац који му је препознао глас. Када се докопао српских положаја, неки искусни ратник му је дао флашу ракије и наредио му: „Пиј, пиј, да не полудиш!“ Добро га је налио и стрпао у постељу са сувим лишћем и два шињела преко њега. Тек предвече су га силом пробудили. „Идеш на рапорт у команду пука да ти аустријски официр преда двоглед као ратни трофеј“, рекао му је наредник који га је напио. „Другови су му помогли да се обрије, нашли му чисту униформу и цокуле и дали му мало огледало из његовог џепа. Забезекнут узвикнуо је ’Па ја сам старац!’ Оседео је те страшне церске ноћи. „Нека, нека, вратиће ти се твоја боја косе. Само да си нам ти жив и здрав, јуначе!“ – рече му наредник Чича и загрли га.

За овај херојски подвиг добио је прву Карађорђеву звезду са мачевима из руку легендарног војводе Степе Степановића пред целим пуком. Убрзо је после рањавања у ноћном јуришу, на Мачковом камену, добио другу Карађорђеву звезду, а затим Орден руског крста и Орден француске Легије части. Уследиле су две медаље за храброст – Милоша Обилића, Албанска споменица… Укупно дванаест одличја. Албанска голгота му је најтеже пала од свих војних мука. Мало је фалило да га набујала Шкумба однесе зато што није имао пара да плати Шиптарима, а пушку није хтео да да, да га, исцрпљеног, на коњу превезу.

На Крфу је једва преживео пегавац. Сакрио га је командир батаљона у већи жбун и неговао кришом. Следио је опоравак у Бизерти, па на Крфу и у Француској. На имању једне француске грофице, уз свежу зечју крв и добру храну, брзо се опоравио. Ту је доживео љубав са њеном сестричином. Очекујући да ће стасит, отресит и вредан српски младић постати спретан трговац, грофица је будућим младенцима купила дућан на обали Женевског језера. И када су кренули у Швајцарску на венчање, у тренутку када му је граничар затражио пасош, пред Стојаном су се појавили војвода Степа и капетан Костић. У дућану као на јави, прекоревају га: „А тако ти, Стојане, због једне грофице заборави и Србију и другове!“ Коса му се дигла на глави и уместо да дода пасош, јурнуо је кроз врата купеа. Скочио је из воза, бацио цилиндар и ту, на станици, пријавио се за одлазак на Солунски фронт. Да ли се покајао? „Не“, увек је одговарао на крсним славама и деци и унуцима, а био је врло речит: „Не, никада и поред силних мука и балканске немаштине. Није ми било место међу тим људима. Нисам њима припадао.“

Један од најтежих задатака му је био да се на Кајмакчалану из освојеног рова врати и спасава побратима из Комрена код Алексинца, који га је тешко рањен дозивао. Са избушеним шињелом, под оловном кишом и пузећи, довукао га је са ватреног бојишта до болничара. После рата седам дана, уз две плех музике, био је гост целог села. Највише се уплашио када је гледао филм „Колубарска битка“. Када је граната уз језив фијук експлодирала у цеви српске хаубице, унезверен је устао и побегао из Соколане у Бујановцу. Потписник ових редова је био сведок тог догађаја. Касније ми је објаснио да се то уистину догодило на фронту и да је то од сујеверних војника протумачено да ће Србија изгубити рат са Аустријом.

Чланак СТО ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА: Дванаест одличја ратника Стојана се појављује прво на ИСКРА.

Фото: ИН4С

Њемачки цар Вилхелм II je, током Првог свјетског рата, затражио од свог генерала Аугуста фон Мекензена, да му донесе барем једну заплијењену српску ратну заставу, али је добио одговор који га је запрепастио.

Генерал му је одговорио да не посједује ниједну.

Од 51. пуковске заставе, колико је посједовала српска војска током балканских и Првог свјетског рата, ниједна није пала у непријатељске руке, што је био преседан у историји модерног ратовања.

Војне заставе 51. пуку српске војске на Бањици је 26. јуна и 30. новембра 1911. године свечано је уручио краљ Петар Први Карађорђевић.

Под њима су се српски пукови борили у два балканска и Првом свјетском рату. Ниједну заставу непријатељи нијесу заробили. Војничка и народна част је сачувана.

Од педесет једне заставе са којима се ратовало од 1912. до 1918. године у депоима Војног музеја у Београду чува се 47 војних барјака.

Три су нестала у биткама када су их, вјероватно у жељи да не падну непријатељу у руке, заставници уништили. Четврта, застава славног Гвозденог пука, односно Другог пешадијског пука „Књаз Михаило” првог позива Моравске дивизије била је погребни покров на сахрани краља Петра Првог Карађорђевића и са њим је сахрањена.

Чланак ВОЈНИЧКА ЧАСТ: Ниједна српска ратна застава није заробљена се појављује прво на ИСКРА.

Једна од најславнијих битака у историји Срба и једна од најважнијих побједа припадника Антанте у Првом свјетском рату одиграла се на Колубари – а завршила је 15. децембра 1914. потпуном побједом српских снага нас аустругарским јединицама.

Колубарска битка вођена је крајем 1914. године на фронту дужем од 200 километара. Иако је цијели свијет очекивао капитулацију Србије, Прва армија којом је командовао генерал Живојин Мишић извела је успјешну контраофанзиву против бројније и боље опремљене аустроугарске војске.

Поразом у операцијама око Дрине, српска војска се нашла у тешком положају приморана на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одјеће и обуће и великим падом морала.

Истовремено, аустроугарски војници чинили су до тада нечувена звјерства над цивилима, па је народ у бијегу додатно отежавао повлачење.

У ноћи 14. новембра командант 1. армије генерал Петар Бојовић бива рањен и због тога повучен са дужности. На његово мјесто постављен је генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде, рођен на Сувобору.

Укупна јачина Аустроугарске Балканске војске износила је око 400.000 војника и 400 топова. Балканска војска није била подређена начелнику Аустроугарског генералштаба, већ је била под директном командом врховног команданта.

Уочи Колубарске битке Српска војска је имала око 270.000 војника, 426 топова и 180 митраљеза.

Колубарска или Сувоборска битка почиње 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига, према наредби врховне команде, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага.

Живојин Мишић одлучује да одмори борце, да се спреме оружје и муниција и да онда крене у противнапад.

Војска се још у октобру суочила са недостатком артиљеријске муниције, након чега је издата наредба о рационалном коришћењу преосталих залиха, а од савезника је под хитно затражена испорука муниције. Артиљеријску муницију обећава Француска, али је коначно шаље Грчка у другој половини новембра.

Међутим, након пребацивања муниције са запрепашћењем бива констатовано да не одговара српским топовима. Иако је била намијењена 75 милиметарским топовима које је имала српска војска, чауре су биле дуже за 2,5 милиметра, због чега су за српске трупе биле неупотребљиве.

Постоје теорије, не без основа, да је Грчка намјерно послала неодговарајућу муницију, јер је грчки краљ Константин био познати германофил.

Тада на сцену ступа „Пета српска армија“ – жељезница, како је назвао први човјек српске војске Радомир Путник. Муниција бива транспортована до Ниша у коме је вршено демонтирање, а затим је упућивана у Крагујевачку тополивницу /будућу „Заставу“/ у којој је рађено скраћивање чауре и оспособљавање муниције.

Српска војска 3. децембра креће у јак противнапад након велике артиљеријске припреме. Само током борби тог дана заробљена су три официра, 400 подофицира и војника и четири топа са 1.000 граната.

Већ 5. децембра Прва армија избија на гребен Проструге и до краја дана га у потпуности заузима. Истовремено, Дунавска дивизија 1. позива успијева да пресјече одступницу аустроугарским трупама на Сувобору и Маљену. Тада почиње тјерање разбијених аустроугарских трупа.

На крају – 14. децембра ауструграска команда издаје наредбу да се са првим мраком изврши повлачење преко Саве. Током ноћи, аустроугарске трупе су напустиле Београд, који је 15. децембра ослобођен, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.

У тешким борбама погинуло је 22.000 српских војника, а рањена 91.000.

Аустроугари су у Колубарсккој бици узгубили 27.216 војника, а рањено је 118.911, док је заробљено 1.800.

За командовање српским снагама у овој бици, која је уједно била прва побједа савезничке војске против коалиције Аустроугара и Нијемаца, Живојин Мишић добио је титулу војводе, а његов маневар са заваравањем противника и прегруписавањем за противудар изучаван је у напрестижнијим војним школама.

Србија је у Првом свјетском рату, који је започео агресијим Аустроугарске, изгубила 450.000 војника и 650.000 цивила, а укупне жртве износиле су, према никад до краја потврђеним подацима, 1.100.000 људи.

Чланак 101 ГОДИНА ОД ЗАВРШЕТКА КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ: „Мишићев маневар“ и херојска одбрана српске војске се појављује прво на ИСКРА.

Годину дана после веома успешне реализације Међународног научног скупа Православни свет и Први светски рат Православни богословски факултет Универзитета у Београду на челу са деканом проојерејем-ставрофором др Предрагом Пузовићем; и Институт за теолошка истраживања предвођен протојерејем-ставрофором др Радомиром Поповићем публиковали су саопштења изложена на поменутом научном сабрању, уз велики труд уредника др Владислава Пузовића. Припрему и рад скупа благословио је и подржао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије материјално је помогла одржавање научног скупа и објављивање зборника.

Зборник Православни свет и Први светски рат подељен је у шест тематских целина, уз додатак регистра имена и прилога, који је подсећање да је научни скуп пратила изложба фотографија Војног музеја Србија у Првом светском рату. Зборник доноси тридесет осам студија, а окосницу зборника чине две групе радова. Прву групу представљају радови историографског карактера. У овој групи доминирају радови који се баве местом Цркве у Великом рату. Другу групу чине радови богословског карактера и третирају различите историјске феномене са теолошког становишта.

Прво поглавље доноси свеобухватне анализе, историографског и богословско-философског карактера, везане за жртву коју је поднео српски народ у Првом светском рату, које доносе Душан Т. Батаковић (Србија у Првом светском рату: изазови, страдања, исходи) и Богољуб Шијаковић(Велики рат, Видовданска етика, Памћење: О историји идеја и Спомену Жртве). У другом поглављу (Српска Православна Црква у Првом светском рату) кроз радове Драгољуба Живојиновића (Српска Православна Црква у избеглиштву 1916-1918), Митрополита Порфирија (Перића) и Драгана Карана (Пастирско присуствo Цркве у српском народу током Првог светског рата), Предрага Пузовића (Страдање свештеника Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини током Првог светског рата),Александра Раковића (Сведочења о рушењу Саборне цркве Светих апостола Петра и Павла у Шапцу и страдању у њој заточеног српског народа (1914)), Зорана Ранковића (Свештенослужење Саве Петковића у годинама Првог светског рата), Радована Пилиповића (О архивском наслеђу Српске Православне Цркве из времена Првог светског рата (1914–1918) – фондови и збирке Архива Српске Православне Цркве у Београду),Горана Латиновића (Историографија о Српској Православној Цркви у Босни и Херцеговини за вријеме Првог свјетског рата (1914–1918)) иДрагана Ашковића (Богомољачки покрет и његова улога у време стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца) представљено је мултидисциплинарно гледиште на место и улогу Српске Православне Цркве у Великом рату.

У трећем поглављу (Православни свет у Првом светском рату) расправљена су нека питања везана за место других Православних Цркава, нарочито Руске, у поменутом сукобу, те зато у зборнику на ове теме пишу:Михаил Витальевич Шкаровский (Военное духовенство русского Балканского корпуса и русское монашество Афона в годы Первой мировой войны), Владимир Викторович Бурега (Православное движение в Закарпатской Украине в контексте международных отношений в канун Первой мировой войны) и Василий Иринархович Ульяновский („Военный юбилей“ Киевской духовной академии и научные проекты Феодора Титова), а својеврсна синтеза статуса Православних Цркава између Русије, Аустро-Угарске и Турске у овом контексту послужила је као уводно слово Далибора Петровића у овом – трећем – делу зборника (Православље у троуглу Русија, Аустро-Угарска и Турска у свјетлу догађаја око Првог свјетског рата).

Четврто поглавље Српске духовне везе са савезницима доноси радове у којима су сагледане српске духовне везе са савезницима, првенствено са Русијом и Британијом, у контексту Првог светског рата. Мира Радојевићдоноси врло занимљиве наводе на тему Страна мемоаристика о Србији у Великом рату (1914–1918), затим Виктор Иванович Косик пише Сербская Православная Церковь и прием русского духовенства после 1917 года, да биВладислав Пузовић својом студијом (Последице Првог светског рата на српско-руске црквене односе) дао својеврсни печат овом одељку зборника.Драгомир Бонџић даје допринос овој збирци пишући на тему Избеглице из Русије професори Православног богословског факултета у Београду после Првог светског рата, а Богдан Косановић у свом реферату истиче мотиве Православља у руској књижевности Првог светског рата на српске и црногорске теме. Посебан допринос мултидисциплинарном осврту на тему дали су Марк Чепмен (The Church of England, Serbia and the Serbian Orthodox Church in the First World War) и Милош Ковић (Британско јавно мњење о Николају Велимировићу (1915–1919)), да би Александар Растовић иСтефан Стаменковић закључили ово поглавље студијом о енглеским болницама у Србији 1914–1918.

Пето поглавље Српска културна баштина, политика и војна доктрина у Првом светском рату пружа врло широк дијапазон тема и доноси нове увиде посвећене судбини српске културне баштине, затим кључним аспектима српске политике и војне доктрине током Великог рата. Из тог разлога је веома важна почетна студија овог поглавља Татјане Суботин-Голубовић(Судбина рукописа Народне библиотеке у Првом светском рату и њихово место у српској културној баштини). Затим следе студије Игора Борозана (Култ палих војника и уметност сећања: Храм славе на војничком гробљу у Скопљу), Михаила Војводића (О улози Анексионе кризе у заоштравању односа између Србије и Аустро-Угарске), Слободана Бјелице (Српско-румунски спор око Баната у Првом светском рату),Борислава Гроздића (Косовски завет и српска војска у Првом светском рату), Алексеја Тимофејева (Српски добровољци у царској Русији за време Првог светског рата), и Слободана Ђукића (Утицај руске војне теорије на развој српске војске 1878-1917. године).

У шестом поглављу Голгота Првог светског рата у богословској перспективи пружени су богословски осврти на суштинска питања људског битисања, која су покренута ратним страхотама и страдањима у поменутом сукобу. Timothy Bradshaw анализира британске богословске аспекте у Великом рату (British Theology in WW1 with special reference to P. T. Forsyth’s The Justification of God (1916)), Свилен Тутеков говори о проблему национализма и етос рата (Трагања у бугарској теолошкој мисли), да биЕпископ Давид (Перовић) искуствено говорио на тему Ерминевтика апокалиптичке слике Косова и Метохије на прелазу из XX у XXI век.Александар Ђаковац доноси богословску анализу у облику темеАнтрополошке и теолошке основе хришћанског односа према рату и насиљу. Предраг Петровић студиозно даје догматски осврт на однос рата и есхатологије (Светски ратови у XX веку и преиспитивања односа Бога и света у западној мисли). Дражен Н. Перић даје и антрополошки аспект једног свевременог проблема у теми Сведочење и одговорност човека хришћанина у рату. Родољуб Кубат пружа библијски осврт на рат у темиСтари Савез – рат у самоодбрани, на који се надовезује и студија Илије Томића – Јудејски народ у периоду антике и сличности са положајем српског народа у време Великог рата. Србољуб Убипариповић даје закључак овог поглавља врло занимљивом обрадом теме Однос Православне Цркве према упокојенима кроз историју и савремени богослужбени изазови. Радови су у зборнику објављени онако како су излагани на скупу, односно на три радна језика: српском, руском и енглеском.

Имајући на уму далекосежне последице које је Први светски рат оставио на целокупан православни свет, а посебно на Српску Православну Цркву, српски народ и државу, који су у рату претрпели огромна страдања, а у светлости чињенице да се 2014. године навршило стотину година од почетка поменутог сукоба, овај научни скуп и – на крају – зборник који је пред нама показују и спремност професора и сарадника са Православног богословског факултета да и у овом савременом тренутку, који је врло комплексан, сведоче и исповедају Бога – Творац и Спаситеља света.

ђакон мр Ивица Чаировић

Информативна служба Српске Православне Цркве

Чланак ОБЈАВЉЕН ЗБОРНИК РАДОВА: Православни свет и Први светски рат се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

У Дому Војске Србије у Београду 25. новембра 2015. године биће одржано отварање изложбе архивских фотографија, посвећене ратном подвигу Русије и Србије током година Првог светског рата, и презентација зборника материјала Међународне научно-друштвене конференције „Велики Рат и почетак новог света: актуелни дневни ред за човечанство“, посвећен 100-годишњици почетка Првог светског рата.

У основу експозиције, коју су организовале руске друштвене организације Центар националне славе и Фонд Андреја Првозваног уз учешће Централне изложбене сале „Мањеж“ (Русија, Санкт-Петербург), положени су фото материјали изложбе „1914. Нека се дигне читава Русија у ратни подвиг“, које је доставио Централи војно-поморски музеј (Русија, Санкт-Петербург), Државни архив Руске Федерације (Русија, Москва), Централна Државна архива аудиовизуелних докумената Санкт-Петербурга, као и руски историчар и колекционар Г.Ф. Петров.

У оквиру ове манифестације такође се одржава презентација зборника материјала Међународне научно-друштвене конференције „Велики Рат и почетак новог света: актуелни дневни ред за човечанство“, одржане у Београду 17-18. септембра 2014. године и посвећене 100-годишњици почетка Првог светског рата.

Конференције, уприличена за стогодишњици почетка Првог светског рата, постала је широк међународни дијалог науке и друштва о најактуелнијим аспектима историје Првог светског рата, њиховом утицају на савремено стање у систему међународних односа. У својству водећих организатора конференције наступиле су руске друштвене организације Фонд Андреја Првозваног и Центар националне славе, као и српска друштвене организација „Београдски форум за свет равноправних“. Конференција је одржана уз подршку Министарства иностраних послова Руске Федерације, Одсека за спољне црквене везе Руске Православне Цркве, Владе Србије и Српске Православне Цркве.

Материјали конференције штампани су у Русији на руском, српском и енглеском језику.

На церемонији отварања изложбе и презентацији материјала конференције учествоваће Начелник Генералног штаба оружаних снага Србије Љубиша Диковић, Потпредседник Центра националне славе и Фонда Андреја Првозваног (Русија) Залина Медојева, Председник „Београдског форума за свет равноправних“, Министар спољних послова Савезне Републике Југославије г-дин Живадин Јовановић, Заменик генералног директора Централне изложбене сале “Мањеж“ (Санкт-Петербург) Татјана Ларина, представници Управе Београда, као и други почасни гости.

Изложба ће бити отворена у Београду у оквиру свечаних манифестације, које одржава Центар националне славе и Фонд Андреја Првозваног, до 27. новембра 2015. године, након чега ће бити пренесена у Бања Луку ради одржавања презентације у Републици Српској

У основу изложбе фотографија ушли су јединствени руски и српски материјали (преко 100 фотографија). Експозиција се састоји од неколико тематских делова: објављивање рата (манифести руског императора Николаја II, политичке акције и демонстрације у Санкт-Петербургу); рат на копну (пешадија, артиљерија, коњица); рат на мору и у ваздуху (војна авијација и флота); организација медицинске помоћи на фронтовима и у позадини.

На снимцима је приказана хроника живота руских и српских војника и официра за време ратних дејстава на првој линији фронта, у рововима и земуницама, за време кратких тренутака одмора у теренској кухињи или војној болници. У одељку који је посвећен авијацији представљене су фотографије пилота-извидника, истраживача и бомбардера са авионима и летећим балонима у позадини.

Многобројне фотографије са војно-поморском тематиком: ратни бродови, разарачи, носачи авиона, подморнице са посадом, слике поморских битки. На фотографијама, направљеним у војним болницама, међу рањеницима и медицинским особљем приказане су милосрдне сестре из царске породице.

Осмишљавање концепције, избор и припрему материјала за изложбу фотографија остварили су сарадници Централне изложбене сала „Мањеж“ (Санкт-Петербург).
Почетак свечане церемоније отварања изложбе – 25. новембар у 15:30.

Акредитација за новинаре:

Лариса Павловна Шкљар +7-921-905-74-23 shklyar_larisa@mail.ru (руски медији)

Антон Антанасијевић +38-163-761-17-19 ruanton@mail.ru (српски медији)

Чланак БЕОГРАД: Изложба фотографија посвећена ратном подвигу Русије и Србије у Првом светском рату се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Википедија

У Бањалуци ће данас бити обиљежен Дан уласка српске војске у овај град 1918. године.

Обиљежавању ће присуствовати министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Миленко Савановић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Александар Вулин, као и делегација Народне скупштине Републике Српске коју чине потпредсједник парламента Ненад Стевандић и посланици Недељко Милаковић и Давор Шешић.

Обиљежавање Дана уласка српске војске у Бањалуку 1918. године заједнички организују Одбор Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова и Одбор Владе Србије за његовање традиција ослободилачких ратова Србије.

У 10.30 часова у Храму Христа Спаситеља биће служен парастос погинулим и убијеним српским борцима Првог свјетског рата, за 11.00 часова предвиђено је обраћање званичника, а у 11.30 часова умјетнички програм.

Министар Савановић рекао је раније да је Бањалука 21. новембра 1918. године доживјела да Српска Крајина први пут буде под чизмом српског војника, након 500 година туђинске власти.

Због те чињенице, тврди Савановић, посебно је значајан Дан уласка српске војске у Бањалуку 1918. године, који ће Влада Републике Српске и Влада Србије заједно обиљежити у петак, 20. новембра.

„У Првом свјетском рату страдало је 1,3 милиона Срба, од чега 28 одсто укупног становништва Србије, која се до 1923. године није опоравила са бројем становника који је имала 1910. године“, рекао је Савановић.

Генерални конзул Србије у Бањалуци Владимир Николић рекао је да га посебно радује чињеница да Република Српска и Србија на овај начин манифестују заједништво.

У оквиру културно-умјетничког програма, на Тргу Крајине данас ће стотину младића и дјевојака у народним ношњама играти кола и пјевати пјесме из тог периода.

По завршетку парастоса биће изведен перформанс, у којем ће војник са униформом српске војске из Првог свјетског рата на коњу дојахати кроз Господску улицу до Храма Христа Спаситеља, како би се дочарао улазак српске војске у Бањалуку.

Због обиљежавања Дана уласка Српске војске у Бањалуку од 9.00 до 13.00 часова биће обустављен саобраћај у дијелу Улице краља Петра Првог Карађорђевића, од Булевара цара Душана до Улице Вука Караџића.

За вријеме обуставе саобраћаја, на линијама јавног превоза путника које саобраћају дијелом Улице краља Петра Првог Карађорђевића, аутобуси ће бити преусмјеравани у Булевар цара Душана, те улице Книнску, Видовданску и Вука Караџића.

Чланак СЈЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКИ ДАН: Обиљежавање уласка српске војске у Бањалуку у Првом свјетском рату се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц/Танјуг

Председник Републике Србије Томислав Николић данас ће, поводом државног празника 11. новембра – Дана примирја у Првом светском рату, положити венац на Споменик незнаном јунаку на Авали.

Церемонија дочека председника и свечано полагање венца отпочеће на платоу испред споменика на Авали, саопштила је Служба за сарадњу са медијима председника Републике.

Поводом Дана примирја, биће одржана церемонија полагања венаца и одавања почасти код Спомен-костурнице бранилаца Београда у Првом светском рату на Новом гробљу. Тој церемонији присуствоваће високи представници министарстава Владе Србије, Војске Србије, Града Београда.

Присуствоваће и амбасадори и изасланици одбране Аустрије, Аустралије, Белгије, Бугарске, Грчке, Италије, Канаде, Мађарске, Немачке, Румуније, Руске Федерације, Сједињених Америчких Држава, Словачке Републике, Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске, Француске, Холандије, Чешке Републике, Анголе, Палестине, Турске, Аргентине, Кубе.

Централна државна церемонија код Спомен-костурнице бранилаца Београда у Првом светском рату представља одавање почасти свим припадницима оружаних снага и цивилима невино страдалим током Првог светског рата. То је једна од најзначајнијих церемонија које ће тога дана у исто време, у свим главним градовима држава-победница у Првом светском рату бити одржане у част годишњице великог историјског догађаја.

Чланак ДРЖАВНИ ПРАЗНИК: Дан примирја у Првом светском рату се појављује прво на ИСКРА.

Савез потомака ратника Србије 1912 – 1920. са благословом  патријарха Иринеја, у циљу обележавања 100 година Првог светског рата, упутио је ових дана позвив свим грађанима Србије и Србима у региону и дијаспори да учествују у стварању јединственог албума сећања на на наше потомке из Првог светског рата.

– Оживимо сећања, освежимо памћење, помозимо историји. Учините видљивим дух и дело ваших славних предака, учесника Првог светског рата. Учествујте у стварању Албума сећања на наше претке из Првог светског рата. Уколико поседујете фотографије, аутобиографске списе, дневнике, писма војника,разгледнице и друга документа од историјског значаја као сведочанства догађаја из периода Првог светског рата  скенирана документа доставите на веб адресу:

славним-прецима.срб

slavnimprecima.rs

Постаните сведоци векова славне прошлости наших предака. Извуците из албума фотографије својих предака, из фиjока споменице и дневнике, из срца  дедове и прадедове, и учините их  видљивим творцима наше историје.

Историја нас обавезује и позива  да сачувамо успомене и сећања на велике године српског народа 1914-1918. и улогу сваког појединца у њему, негујући љубав, хуманост, част, рад, стваралаштво и опште добро као личну одговорност за будућност наших потомака – стоји у позиву Савеза потомака ратника Србије 1912 – 1920.

Чланак ИЗ АЛБУМА ФОТОГРАФИЈЕ ИЗ СРЦА ДЕДОВЕ И ПРАДЕДОВЕ: Учествујте и Ви у стварању Албума сећања на наше претке из Првог светског рата се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У Текеришу код Лознице обиљежава се 101. годишњица Церске битка, у којој је српска војска извојевала једну од највећих победа у Првом свјетском рату.

Државну церемонија, уз војне почасти, у спомен-комплексу „Церска битка“ предводиће државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Драган Поповић.

Крај спомен-костурнице у Текеришу вијенце ће положити и представници Министарства одбране и Војске Србије, градова Лознице и Шапца, општине Крупањ, као и представници бројних удружења и грађана.

Организатор државне церемоније је владин Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, додаје се у саопштењу.

У Церској бици, којa се одиграла током августа 1914. године, храбра српска војска извојевала је прву своју и савезничку побједу у Првом свјетском рату.

Та битка, како наводе хроничари, представља блистав пример тактички добро осмишљене и остварене војне операције и једну од најзначајнијих и највећих побједа српске војске у Првом свјетском рату.

Припадници српске војске, предвођени генералом Степом Степановићем, пружили су примјер безмјерне храбрости и патриотизма.

Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању, Степановић је унапређен у чин војводе.

Чланак СЈЕЋАЊЕ НА СЛАВНЕ ДАНЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ: Годишњица Церске битке се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

У Андрићграду је данас отворена интерактивна изложба о Првом свјетском рату под називом „Србија 1914“, у организацији Андрићграда и Историјског музеја Србије.

Изложбу је отворио историчар и кустос Историјског музеја Србије Небојша Дамјановић, који је рекао да изложба говори о 100 година од почетка рата, о Србији и српском народу у Великом рату.

„У изложби смо детаљно приказали каква је Србија била уочи Првог светског рата јер су то знаменити моменти наше историје“, каже Дамјановић.

Он је истакао да је циљ уводног дијела изложбе да представи динамичан раст српског друштва на почетку 20. вијека на политичком, културном и привредном плану, будући да је то вријеме еманципације и успона Србије.

Дамјановић је подсјетио да се поглед на историју мијења јер многи људи истражују и долазе до нових сазнања, а кроз ову изложбу приказана је и визуелна страна и нова 3Д технологија.

Фото: Срна

„Помоћу `ајпед` уређаја омогућили смо посетиоцима да на један шири начин виде догађаје и људе из тог доба“, рекао је Дамјановић и додао да апликација „Србија 1914“ представља јединствену мобилну платформу створену с циљем да се, употребом нових медија и иновативних концепција, на савремен начин промовише културно-историјско насљеђе Србије.

Он је најавио да ће ова изложба путовати у друге градове и државе, те додао да је већ била у Шведској, а сада је у Андрићграду.

Менаџер Андрићграда Ђорђије Шипчић рекао је да је ово прва проширена интерактивна изложба у Андрићграду, који је овом изложбом проширио своју културну понуду.

„Циљ нам је да кроз изложбу привучемо што већи број младих људи како би упознали нашу историју и дјела која су означила почетак Првог свјетског рата“, каже Шипчић.

Он је додао да се први пут у Андрићграду појављује савремена технологија на изложби с циљем привлачења пажње што већег броја посјетилаца, истакавши да очекују посјете из Вишеграда, околних градова и цијеле регије.

Изложба ће бити отворена до 30. септембра, а посјетиоци ће моћи да погледају дигиталну причу о проширеној стварности Србије 1914. године.

Чланак АНДРИЋГРАД: Отворена интерактивна изложба о Првом свјетском рату се појављује прво на ИСКРА.

У згради факултета у Андрићграду,  24. јула биће отворена велика интерактивна изложба о Првом светском рату.

Изложба ће трајати до 28. септембра у термину од 12 до 20 часова сваког дана, где ће посетиоци моћи видети дигиталну причу о проширеној стварности Србије 1914. године

Изложба Србија 1914. којом Историјски музеј Србије у сарадњи са Војним музејом обележава стогодишњицу од почетка Првог светског рата резултат је примене систематског приступа у третирању историјских чињеница.

Уводни део изложбе рађен је са амбицијом да представи динамичан раст српског друштва на почетку 20. века на политичком, културном и привредном плану.
То је време еманципације и успона Србије.

Средишњи део чини, музеолошким средствима извршена, реконструкција ратних збивања у Србији 1914. године. Борбени напор српске војске и народа, испољен у првој години Великог рата у одбрани од аустроугарске агресије, представља једно од кључних искустава српске нације у његовој нововековној историји. Преломно доба новије српске историје, доба општег жртвовања, истовремено је и део колективног сећања око којег постоји готово опште слагање, општи консензус и већ одавно је део културне баштине који на најпозитивнији начин артикулише свест грађана Србије.

Изложба је, као савремени музејски пројекат, реализована уз подршку и сарадњу многобројних институција културе и појединаца, којима се овом приликом најсрдачније захваљујемо: Музеј историје Југославије, Фототeка САНУ, Народна библиотека Србије, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Војни архив, Архив Србије, Историјски архив Шумадије, Крагујевац, Народни музеј Крагујевац, Железнички музеј, Београд, Музеј града Београда, Југословенска кинотека, Бранимир Гајић, Душан Напијало и Милан Тимотић.

Апликација Србија 1914 представља јединствену мобилну платформу створену са циљем да се, употребом нових медија и иновативних концепција, на савремен начин промовише културно-историјска баштина Србије.

Користећи технологију проширене стварности, апликација омогућава да остварите интеракцију са експонатима
и откријете разноврсне мултимедијалне садржаје који представљају дигиталну надградњу поставке.

Доступна је за оперативне системе iOS и Android, а састоји се од три основне секције:
Потрага за благом, Изложба и Каталог / Бојанка.

Чланак АНДРИЋГРАД: Велика интерактивна изложба о Првом светском рату „СРБИЈА 1914“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Википедија

Документарно-играни филм Радио телевизије Србије (РТС) и Министарства одбране „Србија у Великом рату“ наилази на добре оцене у свету, а после одржаних премијера у Лондону и Атини следе пројекције на Крфу, у Вашингтону и Мадриду, саопштио је РТС.

Заједничка продукција са Застава филмом бави се хронологијом Првог светског рата. Аутор је Слађана Зарић, а редитељ Ивана Стивенс.

Најновија промоција одржана је у „Какојанис фондацији“ у организацији Амбасаде Србије у Атини и Грчко-српског пословног савета.

Пројекцији су присуствовале високе званице – амбасадори Велике Британије, Летоније, Албаније, БиХ, Украјине, Естоније, војни изасланици САД, Албаније, Бугарске, као и истакнути представници грчкој јавног, пословног и културног живота.

Реакције иностраних гледаоца биле су веома позитивне. Већина је била изненађена старадњем српске војске и народа тих дана, наводи се у саопштењу.

Амбасадор Велике Британије у Грчкој Џон Китмер упутио је допис амбасади Србије у Атини оцењујући да је „филм веома информативан“ и да је „бриљантно испричана прича о историји српске војске и народа у Првом светском рату“.

„Дивим се начину на који је приказано јунаштво српског народа али и комплексност рата који се тих година одигравао у Србији“, истакао је он.

Ова хронологија страдања и победа војске, државе и народа у Првом светском рату премијерно је приказана на Првом програму РТС прошле године, у оквиру обележавања стогодишњице Колубарске битке.

Чланак СРПСКА ЕПОПЕЈА: Филм о Солунцима у светским престоницама се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

„Само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непролазним зидом одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек некада мислио, осећао и радио, нераскидиво уткано у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо”. (Иво Андрић)

Србима и Србији се непрестано понавља како не треба гледати у прошлост, како се треба окренути будућности (обично „сјајној”) и материјалном развоју. Стандард, стандард и само стандард. Економска ефикасност, стране инвестиције…

Истовремено можемо уочити да су они који нам такве „добронамерне” савете дају дубоко посвећени „пеглању” властите прошлости.

Стогодишњица почетка Првог светског рата добра је прилика да мало застанемо и погледамо о чему се ради.

Немачка, као доказани и осуђени изазивач рата, већ цео век подгрева питање „одговорности за рат” као једно од кључних питања своје прошлости. Покушаји да се са плећа властитог народа стресе тешко бреме одговорности за највећа разарања и страдања у дотадашњој историји опсесија су генерација историчара и кључна ставка у програму многих државних институција.

Немци себи не причају причу коју покушавају да „продају” нама. Они знају да држава не почива на машинама већ на свести о сопственој мисији у свету и да „мерцедес” као симбол немачке техничке доминације није техничка већ духовна категорија која показује надмоћ немачке организованости, прецизности и сврсисходне активности.

Просечан Немац није ни расиста ни шовиниста, али ако га уз пиво мало испровоцирате – осетићете његов понос што припада најбројнијем и најбогатијем европском народу који је дао Гетеа, Моцарта и Дирера, али и Бизмарка и Хиндебурга.

Србија се налази на прекретници, не само политичкој и економској већ и духовној. Какав став заузети према властитој прошлости, јер тиме заузимамо став и према садашњости и према будућности?

Да ли себе сматрамо народом разбојника, насилника, кавгаџија и злочинаца или народом посвећеним борби за слободу и правду?

Опредељиваћемо се између вредности које нам се нуде у пакету:

Погнуте главе признати да смо непослушници који су Европи увек доносили проблеме и због којих нас је она као „добри родитељ” тукла, као што се туче непослушно и јогунасто дете. Ми смо, разбојнички се борећи, срушили многа „мултиетничка” царства, укључујући и једно складно и мултикултурно османско, једно просвећено католичко хабзбуршко и једно технолошки супериорно немачко.

А због чега? Због тога што смо задојени својим светосављем и православљем стално желели слободу. Али, коме слобода треба у време кад је важно привући стране инвеститоре и испунити захтеве ММФ?

Или сте још увек „заостале” и „задрте” Србенде (а и други Балканци) па мислите да слобода и независност нешто значе, па не желите да љубите руку џелата властите деце?

Дража вам је ваша јабуке него увозни киви, утолићете жеђ водом са извора а не кока-колом, ићи ћете у цркву и молити Богу…

И још увек ћете веровати да су ваши стари на Церу и Колубари бранили властиту слободу а не рушили туђу, веровати да је Србија одбијајући да се покори силнима ипак одбранила своју душу што јој силници нису заборавили.

„Избор” је био јасан: признати да смо погрешили, да су наше прадеде 1914. године пропустиле прилику да под окриљем Аустроугарске и Бугарске уђу у „Европу”. Да нису „погрешили” – данас бисмо већ течно говорили немачки или мађарски и са остатком „међународне заједнице” ишли на мису у неку од београдских катедрала. Али, стандард…

Па како радили тако нам и Бог дао!

Чланак А „ПЕГЛАЈУ“ ВЛАСТИТУ ПРОШЛОСТ: Србе хипнотишу тврдњама да не треба гледати у прошлост јер ће будућност бити сјајна се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs, Александар Ћирић

Душан Павловић (83), син др Димитрија Павловића, оснивача Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године, уступио је „Политици” неку врсту вишедеценијског дневника у коме подсећа на места погибије српских ратника

Фото: vostok.rs

Пре 45 година др Димитрије Павловић (1894) и стари српски ратници балканских ратова и Првог светског рата основали су Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године. Настојали су да се сачувају од заборава светли догађаји из историје српског народа и да се младе генерације упознају са вековном борбом својих предака за слободу, са њиховим страдањем, јунаштвом и бескрајном оданошћу отаџбини, каже за „Политику” Душан Павловић (83), син оснивача овог друштва. Господин Павловић уступио је нашем листу драгоцен архивски материјал, неку врсту вишедеценијског дневника, у коме подсећа на места погибије српских ратника.

– Мој отац Димитрије био је пуковник, командант артиљеријског пука краљеве гарде. Почетком рата био је заробљен и депортован у логор Хамербург у Немачкој. У Београд се вратио тек 1950, јер као високи предратни официр није био пожељан у новом систему. У Немачкој је у међувремену и докторирао, али је тек 1970. године остварио свој сан, да створи друштво за чување споменика и неговање традиција балканских ратова и Првог светског рата – открива Павловић.

Одмах по оснивању Друштва 1970. године донета је одлука да се сваке године посете наша војничка гробља на Зејтинлику у Солуну и острву Виду на Крфу. Држава Југославија је од почетка помагала рад друштва, као и обични грађани којима су српске војничке традиције на срцу. Држава и данас помаже ово удружење, али у мањем обиму него раније, објашњава Душан Павловић и напомиње да је могуће да се стање појединих меморијала у међувремену делимично променило.

– Путовање је обавезно обухватало Солун, Крф и Атину, где је била укључена посета нашој амбасади у Атини. Наше друштво није раздвајало континуитет ратова Првог и Другог светског рата. Увек смо пре одласка у Грчку посећивали и полагали венце на споменике НОБ-а из Другог светског рата, у Јајинцима, Крагујевцу, Краљеву, Горњем Милановцу, Нишу, Бојнику и другим местима. У програм путовања у Грчку, обавезно је била укључена посета споменику на Зебрњаку код Куманова где смо полагали венце. Споменик је подигнут српским војницима из Првог балканског рата 1912, поводом битке код Куманова у којој је погинуло око 22.000 српских војника. Споменик који је био висок 27 метара пројектовао је архитекта Коруновић и ту су смештене кости изгинулих српских војника – започиње Душан Павловић своју приповест о меморијалима српских јунака.

ФРАНЦУСКА

На позив Удружења француских ратних ветерана „Меморијал Источног фронта“, наше друштво сваке године одлази у Париз на свечаност која се одржава 11. новембра на дан потписивања примирја у Првом светском рату. Тада се обавезно одлази на Српско војничко гробље из Првог светског рата, које се налази у Тијеу, на периферији Париза. На овом гробљу налази се 748 умрлих српских ратника појединачно сахрањених, са надгробним споменицима. После одржаног верског помена, полажу се венци. Том приликом се такође полаже и венац на споменик француским војницима из Првог светског рата који се налази на територији општине Тије.

У част празника дана примирја у Првом светском рату 11. новембра, наше друштво полаже венац на гроб Незнаног јунака испод Тријумфалне капије у Паризу.

Венац се такође полаже и на Споменик краљу Петру Првом и Александру који је подигнут у Паризу на улазу у Булоњску шуму.

У месту Ст. Мандријер, код Тулона, налази се француско-италијанско војничко гробље. На овом гробљу сахрањена су и 22 српска ратника у посебним гробовима и са надгробним плочама.

АЛЖИР

У месту Дели Ибрахим налази се српско војничко гробље на коме су сахрањена 324 умрла српска ратника у посебне гробове, са надгробним споменицима. На гробљу је подигнут и централни споменик на коме су уклесана 337 имена умрлих ратника. Првобитно гробље се налазило у Кап Матифу. На захтев Алжира гробље је дислоцирано 1982. године.

ТУНИС

Фото: vostok.rs

Године 1985. наше друштво посећује и полаже венац на Српско војничко гробље из Првог светског рата које се налази у месту Мензел Бургиба. На том гробљу сахрањено је око 1.200 умрлих српских ратника. У месту Бизерти такође се налази гробље српских војника из Првог светског рата, где је сахрањено преко 600 умрлих српских ратника.

ГРЧКА

Фото: vostok.rs, Александар Ћирић

Острво Видо. На Крфу на острву Видо, где се налази Маузолеј у коме почива у уграђеним касетама 1.232 српска војника, а у врећама су кости 1.532 војника, које су узидане у бочне пирамиде, у присуству највиших црквених, цивилних и војних власти града Крфа, уз почасни вод грчке морнарице и оркестра града Крфа, полажу се венци.
Такође се спуштају венци са ферибота у Јонско море између острва Вида и града Крфа у „Плаву гробницу“ уз звуке бродске сирене и рецитовање истоимене Бојићеве песме. Претпоставља се да је овде поринуто у море – сахрањено око 10.000 умрлих српских војника.

У току боравка на Крфу, обавезно се посећује село Гувија (Говино), место где се 1916. године искрцавала српска војска са повлачења из Србије преко Албаније у зиму 1915. године. На овом месту наше Друштво је поставило плочу са натписом на српском и грчком језику, која је свечано откривена уз присуство достa старих српских ратника и бораца из Другог светског рата и многобројних потомака тих ратника 1975. године.

У програму је била предвиђена и посета дворцу „Ахилеон“, где је приликом боравка наше војске на Крфу 1916. године била смештена болница за српске официре.

Зејтинлик – Солун. Српско војничко гробље на Зејтинлику изграђено је по идејним скицама арх. Александра Васића, које је разрадио арх. Николај Краснов. Сви радови на израдњи маузолеја и уређена гробља извођени су под руководством арх. Будимира Христодула. Зејтинлик обухвата површину од 7.000 м2. Радови су обављани од 1933. до 1936. године, када је 11. новембра, на Дан примирја у Првом светском рату, обављено свечано освећење Маузолеја са капелом и костурницом. Маузолеј је грађен у српско-византијском стилу и заједно са костурницом и криптом заузима површину од 600 м2.

Зидови у капели обележени су натписима свих јединица које су учествовале у пробоју Солунског фронта. Крипта са костурницом налази се испод капеле. Степеницама се улази у подземну просторију из које се рачвају ходници са бетонским преградама у којима су смештени ковчежићи са остацима палих ратника. Они су ексхумирани са 250 гробаља широм ратних попришта од 1916. до 1918. године. У крипти је сахрањено 5.580, а напољу у 10 парцела сахрањено је 1.735 српских ратника.

Материјал за изградњу маузолеја и гробља донет је из Југославије (за крстаче – Момин камен код Џепа, гранит за плоче из Кадине луке, а цемент из Беочина). Чемпреси су донети са Хиландара.

Иза Маузолеја налази се популарно названо „Партизанско гробље“, где је у две заједничке гробнице сахрањено 126 интернираца умрлих и побијених у логорима близу Солуна у Другом светском рату. На Зејтинлику се налазе и савезничка војна гробља, и то: француско, руско, енглеско и италијанско.

Полагање венаца на Маузолеј на Зејтинлику врши се уз све војне почасти са интонирањем химни. Полагању венаца поред црквених, грађанских и војних власти града Солуна, присуствују и представници савезничких земаља. Наше Друштво обавезно полаже венац и на Партизанско гробље. Одмах по полагању венаца на Зејтинлику одлази се на полагање венаца на споменик изгинулим грчким ратницима из Балканског и Првог светског рата, који се налази у кругу једне војне јединице у Солуну.

Споменик на Поликастрону. На главном путу од Солуна према Југославији (Србији), код села Поликастрона, близу границе, подигнут је петоугаони споменик свих земаља савезника из Првог светског рата, који су учествовали у пробоју Солунског фронта. Споменик као обелиск свечано је отворен 1977. године. На свакој страни постоји натпис на српском, грчком, француском, енглеском и италијанском језику, где је исписано због којих догађаја је подигнут овај споменик.

На травнатом узвишењу, одмах до споменика, подигнуте су спомен бисте Елефтериху Венизелосу, председнику владе, који је Грчку увео у Први светски рат на страни савезника и Николе Пашића, председника српске владе из тог периода

И овде као и у Солуну, на Зејтинлику, сваке године уз све црквене, грађанске и војне почасти, уз интонирање химни свих земаља учесника пробоја Солунског фронта, поред нашег Друштва, венце полажу делегације свих савезничких земаља.

АУСТРИЈА

Ашах. Српско војничко гробље на коме је сахрањено 5.360 војника.
Маутхаузен. Војничко гробље на коме је сахрањено преко 6.500 умрлих српских ратника из Првог светског рата. На гробљу, поред појединачних гробова, на посебној парцели постоји и пет хумки обележених каменим громадама са уклесаним текстом, као и спомен-капела и централни споменик.

Нежидер. Спомен-пирамида на гробљу посвећена умрлим ратницима заробљеницима у Првом светском рату. Од 10.000 српских логораша, умрло је око 6.000, који су били сахрањени на гробљу које је после Другог светског рата преорано и уништено. Споменик је подигнут 1955. године од стране преживелих бивших интернираца из нежидерског логора.

Поред ова три места која су посећена и у месту Болдогасоњ (Фреуенкирхен) постоји гробље у које је сахрањено преко 6.000 заробљеника умрлих у логору у Првом светском рату.

МАЂАРСКА

Секешфехервар, на Православном српском гробљу налазе се гробови 76 умрлих наших ратника из Првог светског рата.

Поред овог места, наша војничка гробља ратних заробљеника постоје у местима које нисмо посетили: Сегедин (на православној парцели градског гробља у појединачним гробовима сахрањено је 560 умрлих војника), Шапронбанфалва (50 надгробних споменика на Савезничком војничком гробљу), Шиклош (на Православном гробљу сахрањено је 30 умрлих српских ратника).

ЧЕШКА

Оломоуц, српско војничко гробље где су сахрањени посмртни остаци 1.350 наших ратника који су помрли по логорима у Моравској и Шлеској.

Тренчин, спомен-костурница у којој су сахрањени посмртни остаци 264 српска заробљеника.

Такође смо постили и тврђаву у Терезину, где је после Сарајевског атентата на принца Фердинанда доведен атентатор Гаврило Принцип. У једној од затворских ћелије мучен је и уморен. У малој ћелији тада је био пано са постављеним сликама и ланци којима је био окован Гаврило Принцип. После полагања венаца, код свих присутних остаће у трајном сећању спонтани и надахнути говор који је одржао стари српски ратник – наредник митраљезац Дринске дивизије Живојин Лазић из села Санковић код Мионице.
У месту Јиндриховице, које нисмо посетили, постоји спомен-костурница у којој је у посебним дрвеним сандуцима сахрањено 7.100 (посмртних остатака) српских ратних заробљеника умрлих у Првом светском рату.

РУМУНИЈА

Место Меџидије. Спомен-костурница палим ратницима Прве српске добровољачке дивизије у борбама од 25. августа до 19. септембра 1916. против аустроугарске војске. Рачуна се да је у костурници сахрањено око 8.000 ратника.

Арад. Споменик и гробови умрлих наших војника за време Првог светског рата на Православном гробљу. У Араду и околини за време Првог светског рата налазио се заробљенички логор. У њему је од тифуса и других болести умрло преко 2.000 ратних заробљеника. На арадској тврђави такође су сахрањивани умрли заробљеници.
Фагараш. Гробови деветорице војника у пет гробова, палих у Првом светском рату. Стање ових гробова још је непознато.

Сату Маре. Заједничка гробница 316 палих војника у Првом светском рату. Стање непознато.

СЛОВАЧКА

Фото: vostok.rs

Чалово (Нађмеђер) налази се гробље на коме је сахрањено 7.000 умрлих српских и црногорских заробљеника из Првог светског рата. Само мањи део гробља на коме се налази капела је ограђен. Остали део је запуштен и неуређен.

АЛБАНИЈА

Војничка гробља из балканских ратова и Првог светског рата било је у многим местима ове суседне земље. Од њих су значајнија гробља у Скадру, Тирани (заједничка костурница у којој је сахрањено 400 палих ратника у Балканском и Првом светском рату), Корчи (гробље из оба светска рата), Леши, Куваји, Драчу, а у Арти (село код Валоне) налазила се заједничка гробница умрлих у прихватном логору пре одласка наших ратника за Крф (јануар–март 1916. године). Изнад ове гробнице била је плоча са текстом. Да ли су наведени споменици сачувани и у каквом се стању, налазе нема података.

БУГАРСКА

Спомен-костурница палим српским војницима и заробљеницима у балканским ратовима и Првом светском рату. У костурници је сахрањено неколико стотина палих и умрлих српских ратника. Костурница се налази на гробљу у Софији на ограђеној парцели.

НЕМАЧКА

У јужном делу на путу између Минхена и Штутгарта налази се место Улм. На гробљу у Улму подигнут је Споменик српским војницима, логорашима из Првог светског рата. Ту је сахрањено 136 ратника заробљеника.

Чланак СЕЋАЊЕ НА ХРАБРЕ: Меморијали српским јунацима балканских ратова и Великог рата се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

У Андрићевом институту у Андрићграду представљен је 16. број „Историјских свесака“ у којима су публиковани историјски извори из периода Првог свјетског рата.

Централна тема овог броја је рад „Дипломатски извори из Беча 1874 – 1914“, који је приредио директор Архива Србије Мирослав Перишић.

Промовишући нови број, историчар Боривоје Милошевић рекао је да ће историјске свеске, почевши од овог броја објављивати извјештаје посланства, Кнежевине, а касније Краљевине Србије, од 1874. до избијања Првог свјетског рата.

„Ови документи су изузетно важан прилог за познавање српско-аустроугарских односа крајем 19. и почетком 20. вијека који су доживјели веома бурну трансформацију у овом периоду и кретали се од пријатељских до крајње затегнутих односа у вријеме Првог свјетског рата“, истакао је Милошевић који је професор Филозофског факултета у Бањалуци.

Он је рекао да документи који буду објављивани представљају једну врсту предисторије Првог свјетског рата.

Фото: Срна

У овом броју објављен је и наставак рада из претходног броја „Лондонски `Тајмс` о Србији 1915. године“ у коме је описано повлачење српске војске, скупштине, владе и великог броја цивила, а текстове је приредила и са енглеског језика превела Маша Милорадовић.
„У чланку `Српски добровољци у руској револуцији` говори се о животу припадника српског добровољачког корпуса у Русији 1918. године“, каже Милошевић и додаје да је то врло интересантан временски период, јер је то вријеме револуције у Русији.

Читаоци ће се у чланку „Први светски рат из угла српских уметница“ упознати о мање познатим животним судбинама српских умјетница и књижевница.

У наредном, 17. броју „Историјских свесака“, биће објављено лично истраживање професора Боривоја Милошевића о томе како је Гаврило Принцип представљен у америчкој штампи у периоду Првог свјетског рата.

Чланак АНДРИЋГРАД: Представљен нови број „Историјских свесака“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

У Вардишту код Вишеграда у току је акција уређења и обнове спомен-костурнице која је подигнута у знак сећања на 440 српских војника погинулих и умрлих од тифуса у Првом светском рату, на подручју Вишеграда и Вардишта.

– Засад на уређењу простора око спомен-костурнице раде чланови „Соколове“ грађевинске секције и мештани Вардишта. Очишћено је шипражје, посечено дрвеће и припремљена је подлога за мост преко оближњег потока који ће изградити Комунално предузеће „Комуналац“ из Вишеграда. Следећа фаза је унутрашње уређење костурнице и капеле – истиче архимандрит Јован Гардовић, председник Одбора за уређење овог споменика.

Према његовим речима земљиште око капеле је преведено у власништво СПЦ.

Архимандрит Гардовић је за прву недељу после Видовдана најавио да ће у овој спомен-капели бити служена Света литургија и парстос први пут после много година.

Председник Српског соколског друштва „Соко“ Славко Хелета каже да је овај подухват прихваћен јако добро и да се све већи број појединаца и предузећa одазива на учешће у овој акцији, па је тако већ постигнут договор са предузећем „Романија путеви“ да се уреди приступни пут од граничног прелаза са Србијом до капеле, док ће предузеће „Деми“ из Вишеграда донирати бетон за потребе радова на санацији овог значајног споменика.

– Планирамо да ово подручје прерасте у спомен-парк у склопу којег би се уредио мањи музеј са медаљама, одликовањима и личним предметима српских јунака – каже Хелета.

Спомен-костурницу у Вардишту 1931. године подигли су Јосиф и Стана Матковић из Београда у знак сећања на своја два сина, војника Богољуба и поднаредника Велизара који су страдали на вишеградском ратишту у Првом светском рату.

ВЕНЦИ ИЗ АВИОНА

Костурницу је 1932. године, у присуству више од 5.000 грађана, освештао тадашњи митрополит дабробосански Петар Зимоњић уз саслужење великог броја свештенства и монаштва дабробосанске и жичке епархије.

Према записима из тог времена, док је митрополит Петар служио Свету литургију, небом изнад Вардишта су кружила два авиона тадашње Југословенске армије из којих су бачена два венца цвећа која су пала у близину споменика.

Чланак ВАРДИШТЕ: Гланцаjу споменик jунацима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Мултимедијална интерактивна изложба која је у Русији постављена поводом стогодишњице Првог свјетског рата, послије великог успјеха у Москви, отворена је синоћ у Историјском музеју Србије у Београду.

Руски амбасадор у Београду Александар Чепурин рекао је на свечаном отварању да је битан дио изложбе посвећен улози Србије и истакао да Русија и Србија дијеле заједничку историју, која је и историја човјечанства.

Изложба „Погледај рату у очи – Русија у Првом свјетском рату у филмским хроникама, фотографијама и документима“, састоји се од четири главна дијела: „Мир“, „Рат“, „Главни штаб“ и „Фронт“, а замишљена је у облику класичног позоришног чина или филма, који садржи пролог, главну радњу и епилог.

Имајући у виду да је Велики рат био први рат у историји човјечанства, који је забиљежен на филму и фотографијама, поставка, осим докумената, умјетничких слика, садржи и филм и фотографије, али и музику из ратног периода и неколико десетина екрана који реагују на додир.

Поставка садржи документа која поуздано свједоче о узроцима, главним догађајима и посљедицама Првог свјетског рата, као велике катастрофе у којој је страдало 20 милиона људи, али и подсјећа на храброст и хуманост људи тадашњег времена.

Краљевској кући Карађорђевића и његовим везама са руском царском династијом Романовима посвећен је посебан део изложбе, а обухвата јединствене фотографије представника обје династије, оригинална писма и дневничке записе.

Домаћа публика моћи да први пут види изузетно ријетка архивска документа и фотографије.

Изложба се реализује под покровитељством Министарства културе и информисања Србије, а у припреми и реализацији поставке учествовали су Министарство културе Руске Федерације, Министарство културе, Државни архив Руске Федерације, Федерална архивска агенција, Државни музејско-изложбени центар „Росизо“ и Историјски музеј Србије.

Изложба, коју је у првих мјесец дана у Москви погледало 10.000 посјетилаца, биће отворена у Београду до 10. маја, свим данима у седмици, а радно вријеме је од 12.00 до 20.00 часова.

Чланак ПОСЛИЈЕ ВЕЛИКОГ УСПЈЕХА У МОСКВИ: Руска изложба о Првом свјетском рату отворена у Београду се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Да ли иједан озбиљан народ на свету, са надгробним споменицима хероја из Првог светског рата, поплочава стазу у парку? Сигурно нико. Осим нас. На месту некадашњег Немачког војног гробља на Кошутњаку, још увек се налази шест спомен-плоча, од некадашњих 36, постављених у част српских војника који су октобра 1915. године јуначки погинули бранећи престоницу Краљевине Србије.

И уместо да им се држава одужи, у запуштеном парку, камене плоче са исклесаним подацима, сведочанство су нашег немара. Споменици су положени, да пролазници преко њих газе, да не би ципеле испрљали у блату.
О овој националној срамоти, „Новости“ је обавестио историчар Милан Тлачинац.

– Да брука буде већа потрудиле су се наше власти крајем осамдесетих година прошлог века, када су пре посете Хелмута Кола, тада канцелара Западне Немачке, скинули двадесетак мермерних надгробних споменика са Новог гробља, и са њима поплочали простор око спомен-обележја српским ратницима – разочарано прича Тлачинац.

Фото: Новости

Реч је споменицима преминулих Београђана, који су сахрањени 60 година после славне битке, а којима нико није десетак година одржавао гробно место.

О некада великом Немачком гробљу, на Бановом брду, данашње генерације мало знају. Подигнуто је у јесен 1915. године, када је Београд, по други пут у Првом светском рату пао у руке освајача. Главнокомандујући, немачки генерал Макензен, наредио је да се сви њихови војници закопају на једном месту, одакле може да се види Срем.

– Својим војницима подигао је велики споменик од белог мермера. Материјал је нашао на Теразијама, јер је тим белим каменом, требало да се обложи велика фонтана у центру града коју је радио Иван Мештровић – објашњава Тлачинац, некада први човек „Београдске тврђаве“ и Општине Чукарица. – Том приликом, као освајач, урадио је нешто што није забележено у историји. Подигао је и споменик страдалим српским војницима, одајући им почаст на херојској одбрани Београда.

У тада централном делу гробља, око споменика српским јунацима, сахрањена су тела 36 идентификованих војника. Страдали српски војници су сахрањени, свако у свој гроб, који је обележен надгробном плочом, са ћириличним натписом. Што се и види на шест још увек сачуваних споменика, који су данас разбацани по парку.

Када се рат завршио 1918. године, српске власти се нису светиле. Гробље са 3.000 хумки није ни такнуто. Међутим, после Другог светског рата, руши се два хектара гробља.

– Гробље је било изузетно чисто, уредно, а до 1944. године, ту је живео чувар гробља, а постојала је и капела. Простор је био ограђен живом оградом, а делом и од кованог гвожђа. Као што се може видети на старим разгледницама Београда, постојала је и велика капија, од које су данас остала видљива само три стуба – објашњава наш саговорник.

Уласком јединица НОБ и Црвене армије, руши се војно гробље, у коме су чак и током Другог светског рата сахрањивани немачки војници. Житељи околних насеља, надгробне плоче користе као грађевински материјал, а део плоча искоришћен је за изградњу Топчидерске терасе.

Немачка, поводом сто година од подизања гробља, ове године планира да обнови споменик њеним војницима. Урађен је елаборат у чијој изради је учествовао Тлачинац. У плану је премештање пирамиде из дворишта приватне гимназије, али и уређење велике бетонске клупе која је била посвећена немачком цару Вилхему Другом, који је Београд посетио јануара 1916. године.

ПИРАМИДА

Приликом изградње гробља, направљена је и велика пирамида, која је била обложена белим мермером. После Другог светског рата, мермер је скинут, а остатак пирамиде препуштен зубу времена.

– Пирамида се сада налази у дворишту приватне гимназије. Пре неколико година радили смо истраживање и били смо веома изненађени. Приликом рушења гробља после Другог светског рата, око пирамиде је формирана депонија. Некадашње власти, преко слојева ђубрета набацали су земљу, па тако данас, из земље вири само врх некада велике пирамиде – објашњава Милан Тлачинац.

ГРАДЕ СТАНОВЕ

Кућа у којој је некада била капела и дом за чувара гробља и данас постоји. На улазним вратима стоји плоча са поруком, на старом саксонском језику. У њој живе две породице, које су је откупиле. Власници планирају да на овом месту, као суинвеститори подигну стамбену зграду са великим бројем станова. А, према њиховим речима за то имају и све неопходне папире. А, радови ће највероватније почети ове године.

Чланак ПОНОС У БЛАТУ: Газимо по споменицима српским јунацима! се појављује прво на ИСКРА.