Akademik, prof. dr Kaplan Burović rođen je u Ulcinju 1934.godine, u jednoj od najistaknutijih porodica tog grada, Perasta i Herceg Novog, Crne Gore i Hercegovine, Trebinja. Ova porodica je odigrala značajne istorijske uloge u istoriji našeg naroda, Crne Gore, Hercegovine i Bosne, Srbije, Makedonije, kao i mnogih drugih zemalja i naroda Balkana, Evrope i svijeta.

U Ulcinju, gdje su stigli iz Perasta njegovi preci za vrijeme turske okupacije, Kaplan je završio osmogodišnju školu, pa je školovanje nastavio u gimnaziji Niša, Skoplja i Dubrovnika. Maturirao je u Beogradu, pri XV Beogradskoj gimnaziji.

Studije je započeo u Skoplju, na Pravnom fakultetu. Diplomirao se dva puta: na Albanologiji u Skoplju i za književnost i albanski jezik u Tirani (Albanija).

Radio je kao glavni i odgovorni urednik beogradskog lista ISKRA i kao profesor književnosti u Tetovo (Makedonija) i u Ljušnje (Albanija).

Hapšen je u Jugoslaviji i Albaniji kao disidentni književnik, osuđen ukupno na 43 godine monstruoznog zatvora, gdje su, u Jugoslaviji i u Albaniji, pokušali više puta i da ga fizički likvidiraju. U Albaniji je stigao kao politički emigrant na putu za SSSR, a po izdržanom zatvoru u Jugoslaviji.

U obe zemlje je formirao porodicu i obe su mu razorene od vlasti. Sa Jugoslovenkom nije imao djece, dok mu je Vlahinja iz Albanije rodila sina i kćerku, Dušana i Dušanku. Tri dana poslije hapšenja Akademika, kćerku, koja je tada imala četiti godina, silovali su mu je, a zatim i masakrirali, dok su mu sina, čim je odrastao, uhapsili i kaznili 7 godina zatvora na bazi jednog insceniranog sudskog procesa. Njegovoj nevesti, u petom mjesecu bremenitosti, skočili su mu nogama na trbuh i primorali je da pobaci dijete. Tako su i njemu razorili brak. Ženu Akademika su vukli ulicama Albanije kao prostitutku i, pokazujući je prstom, pripretili građanima: „Ovako se svršiti i vaše žene, ako budete protiv Partije i druga Envera!“

Po oslobođenju od albanskog zatvora oženio se po treći put, sada u Švajcarskoj. Sa njom ima drugog sina – Antona. Ovu porodicu su se upregli Titoisti i Enverovci zajedno da mu je sruše, a uz svestranu pomoć i švajcarskih vlasti.

Pošto se spasio jugoslovenskog zatvora, svijestan da mu rade o glavi, prebjegao je u Albaniju, gdje je tražio da mu dozvole prelaz u SSSR. U Koncentracionom logoru jugoslovenske emigracije u Čermi-Lušnje, poslije nekoliko dana, saznaje da je SSSR prekinuo i diplomatske odnose Albaniji, da je povukao iz Tirane i ambasadu. Tada je tražio da mu se dozvoli prelaz u Kinu, kod Mao Ce Duna, pa u Kubu, kod Fidela Kastro, pa i na frontu Vietnama, kod Ho Ši Mina. Ne samo što mu nisu dozvolili da ode ni kod kojeg, već su ga stavili u najkriminalniju policijsku obradu da ga ubjede da učini molbu za povratak u Jugoslaviju, pa da tako traže od Tita da mu u zamjenu za njega vrati književnika Martin Camaj. Pošto im je propalaa ova zamjena, provocirali su ga da ubije i svoju suprugu, pa i oboje djece, da bi imali čime da opravdaju njegovo hapšenje i fizičko likvidiranje. Najzad su ga uhapsili sasvim nevinog, inscenirali mu sudske procese jedan za drugim i ukupno su ga kaznili na 43 godina zatvora, tobože za neprijateljsku propagandu.

Kao stranog državljanina, ne samo po međunarodnom zakonu, već ni po albanskom zakonu nisu imali pravo da ga hapse i kazne za neprijateljsku propagandu, baška što on takvu propagandu nije ni vršio u Albaniji. Naprotiv, kako je to istakao pred sudom, pa i dokazao, neprijateljsku propagandu su oni, albanske vlasti, vršile njemu. U optužnici su mu napisali da je u Albaniji pretstavljao političku i ideološku diversiju. Na sve strane su razglasili da je kažnjen kao agent UDB-e. Kako vidimo iz dokumenata, koja je on objavio pod naslovom ENVERISTIČKI SUDSKI PROCESI, Ulcinj 2016, UDB-a se nije ni spomenula ni na jednom njegovom sudskom procesu. I pored toga, po izlasku Akademika Burovića iz zatvora, lično Ramiz Alija, koji je smjenio Enver Hodžu na čelo „komunističke“ Partije rada Albanije, pa je zauzeo i položaj presjednika Albanije, pisao je u francuskom listu L’HUMANITE da je Akademik Burović izdržao u Albaniji 20 godina zatvora kao agent UDB-e. Bezobraznost klike Envera Hodže je morbidna i bez presedana na svijetu.

U zloglasnom zatvoru Bureli Akademiku nisu dozvolili da se sretne ni skim od svojih, niti da sazna da li su mu djeca živa. Pa ni osuđenicima nisu dozvolili da mu priteknu u pomoć zalogajem hljeba. Deset puta su ga na živo odrali u doslovnom smislu riječi, tražeći od njega da se odrekne svojih ubjeđenja, jugoslovenske (srpsko-crnogorske) nacionalnosti i državljanstva, pa i svoje rođene djece. Više puta su ga okupali u krvi. Slomili mu sve zube, pa i ruke i noge. Tretman je imao za cilj ili da ga usmrte, ili da ga izbezume, kako bi ga ispratili u koju umobolnicu i tamo likvidirali fizički. U ćeljiji su mu ubacili i umobolne, koje su huškali na njega da ga ubiju. Svijestan toga on je uprego sve svoje fizičke i intelektualne snage da sačuva i život i svijest. Jednom prilikom, od gladi i krvoliptanja, pretrpio je kliničku smrt. Umalo su ga živog sahranili. Došao je pri sebi upravo u momentu kad su policajci htjeli da ga ponesu i sahrane.

Da bi sačuvao svijest i pamćenje nije ispuštao knjigu iz ruku, a ni svesku i olovku, iako je to bilo zabranjeno. Svojim sitnim rukopisom ispunio je oko 100.000 stranica, koje je uspio i da iznese iz zatvora, pa nam ih je i prikazao na ekranu jedne televizije. Akademik Burović je postigao i dva neobična uspjeha, bez presedana u istoriji istočnih zatvora, pa i čovječanstva:

1.- On nije samo dodavao za čitanje svoja djela sapatnicima, već je uspio iz zatvorske ćelije i da objavi, i to u centralnom organu štampe Saveza književnika Albanije NËNTORI. Tu je 1987. objavio svoj sada poznati disidentni sonet DOĆI ĆU!, kojemu je dodjelena i godišnja nagrada, ne znajući čije je to djelo.

2.- Svojim pismima iz zatvorske ćelije, kojima je demaskirao aktuelne vlasti, on je ubjedio Envera Hodžu da izjavi usmeno i pismeno: „Oni, koji danas rukovode državom i Partijom u Albaniji su jedna crna banda, kriminalna i omražena od čitavog naroda!“

Za svo vrijeme zatvora njegovo ime je bilo tabu, niko nije smio ni da ga šapatom izusti. Iako su albanske vlasti o njemu širile svakojake besmislice, da je tobože kažnjen kao agent UDB-e, za neke – da je izludeo, a za druge – da je umro, većina Albanaca je sačuvala svoje posebno poštovanje prema njemu, koje je iz dana u dan raslo i dostiglo vrhunac sa saznanjem da je potpuno nevin u zatvor i da je upravo Josip Broz Tito taj koji je od Envera Hodže tražio likvidiranje Akademika Burovića i njegovih djela kao uslov za uspostavljanje diplomatskih odnosa na rang ambasada.

Tada se stvori Problem RESULI i pred albanskim ambasadama po svijetu počeše demostracije za njegovo puštanje iz zatvora, što nije učinjeno za nijednu drugu ličnost albanskih zatvora. Zbog toga Enverovci i Titoisti organizuju na Universitetu u Prištini najmonstruozniju demostraciju na svijetu, protiv puštanja Akademika Burovića iz zatvora. Prethode im Enverovac Ismail Kadare i Titoista Adem Demači. Kako se zna, za nevino osudjene ljude se po svijetu demostriralo da se puštaju iz zatvora, dok Albanci, i to akademski građani, demostriraju da se Akademik Burović ne pusti iz zatvora.

Da bi dokazali da su počeli sa demokratiziranjem vlasti, pustiše ga iz zatvora. Kao jugoslovenski državljanin on je odmat zatražio u Jugoslovenskoj ambasadi u Tirani zaštitu, svestan da će ga albanske vlasti sada likvidirati fizički. Nisu ga prihvatili. Naprotiv, jugoslovenske vlasti su nastavile svoju saradnju sa albanskim vlastima protiv njega i učinile sve da se u Albaniji fizički likvidira, sarađujući sa albanskim vlastima u atentatima, koji su mu učinjeni jedan za drugim. Nisu mu u ambasadi zadržali ni rukopise, za što ih je zamolio da mu ih spase. A kad je počeo da objavljuje te rukopise, jugoslovenski ambasador u Ženevi izjavio je: „Da sam znao ko je Kaplan Burović, uhapsio bih albanskog ambasadora u Beogradu i rekao Enveru Hodži: „Pusti mi Kaplana, da ti pustim ambasadora!““

Sina, koji je bez znanja oca ilegalno prebjegao u Jugoslaviju sa svojom nevjestom, jugoslovenske su ga vlasti u roku od 24 sata vratile albanskim vlastima. Nisu mu dozvolili ni da se vidi sa svojim stricom – pukovnik JNA. Dan-danas se Akademiku Buroviću ne dozvoljava ni da registrira djecu u matični otsjek svog Ulcinja, niti brak. Naprotiv, drže ga tamo kao da je oženjen sa onom prvom ženom, Jugoslovenkom, koja se u međuvremenu preudala za drugog, pa je i umrla.

Albanske vlasti su iskoristile Akademika Burovica da Albancima i cijelom svijetu dokažu da su eto poceli sa demokratizacijom zemlje, jer – kad su pustili iz zatvora njega, svog najvećeg neprijatelja, koga neće pustiti?! Za ovo su mu stavili u ruke i mikrofon Radio-Televizije Tirane, pa su i preko svoje štampe pisali da je oslobođen, i preko Hrvatske Telegrafske Agencije, preko podgoričkog lista POBJEDA, preko prištinskih i skopskih medija, i preko francuskog lista L’HUMANITE, do tada primeri ovi bez presedana u njihovoj praktici. Pušteni su iz zatvora i generali, ministri i članovi Politbiroa PRA, ali o nijednome od njih nisu ni riječ prozborili ni preko svojih medija, kamoli i preko stranih. Kao simbol demokratizacije zemlje izneli su i propagandirali samo Akademika Burovića, čime su – nolens-volens – priznali da je ovaj Jugosloven bio njihov glavni neprijatelj. A i jeste, jer se niko do njega nije držao kao on, niko im kao on nije pljunuo u lice da su uzurpirali narodnu vlast i proletersku diktaturu izvitoperili u svoju socijal-fašističku diktaturu.

Pošto su im propali pokušaji da ga fizički likvidiraju, inscenirali su 01. Jula 1991. njegov odlazak za Švajcarsku i uredili stvar tako da im ga švajcarske vlasti odmah vrate, tobože zato što nema plaćenu avijonsku povratnu kartu, koju su mu krišom ukrali na aerodromu u Tirani, kad se popeo na avijon. U planu je bilo da mu se opet da mikrofon RTV Tirane da sâm Akademik izjavi kako su mu albanske vlasti dozvolile da ode za Švajcrasku (Vrhunac njihove demokratije!), ali su ga švajcarske vlasti – eto – vratile…Toliko! U nastavku su se spremali da dodaju: švajcarske ga vlasti nisu primile jer je agent UDB-e. Zato su još u februaru pisali u listu L’HUANITE da je u Albaniji kažnjen kao agent UDB-e.

Iako nije ni posumnjao šta se sa njim radi, Akademik Burović, zahvaljujući uvidnom švajcarskom policajcu na pograničnom prelazu u Cirihu, uspio je da im minira i detronizira taj pakleni plan. Tako je stigao u Švajcarsku, gdje mu je lično presjednik Konfederacije Flavio Kotti dao status političkog emigranta i poželjio dobrodošlicu.

Tada su se angažovali i Enverovci i Titoisti da mobiliziraju protiv Akademika Burovića oba glavna kamena političkog mlina Švajcarske: Kod Stalinista su ga pretstavili kao neprijatelja socijalizma, a kod kapitalista – kao socijalistu i komunistu. Tako su ova dva mlinska kamena počela da mu melju kosti od samog početka, pa to nastavljaju i dan-danas.

Nepokoljebljiv, a uz svestranu podršku plemenitog švajcarskog naroda i plemenitog Saveza književnika Švajcarske, Akademik Burović se održao i drži se još uvijek na noge. Tako je i iz Švajcarske nastavio sa svojom disidencijom.

Akademik Burović se istakao kao publicista, književnik i naučnik, posebno kao borac i heroj za slobodu i demokratiju, Mandela Albanije, Balkana i Evrope. Kao takav on pripada ne samo svom srpsko-crnogorskom narodu, već i svim drugim narodima Balkana, pa – aktuelno – i švajcarskom narodu, jer je pisao i piše ne samo na svom srpskom jeziku i o jugoslovenskim problemima, već i na jezicima drugih naroda, pa i o njihovim problemima. Koliko za primjer navodimo Vlase, koji zauzimaju značajno mjesto u njegovom stvaranju, posebno u onom naučnom. Bio je član Saveza književnika Jugoslavije i Albanije, a sada je i član Saveza književnika Švajcarske. Makedonska Akademija nauka i umjetnosti ga uvela i u svoju enciklopediju. Od vremena je u srpskim, crnogorskim i albanskim leksikonima književnosti i enciklopedijama. Albanci su ga jedno vrijeme imali i u nastavnom programu savremene književnosti, pa su ga proglasili i za počasnog člana jedne svoje Akademije nauka i umjetnosti. Od vremena se nalazi i u svijetskoj WIKIPEDIJI.

Posebno se Akademik Burović istakao kao disidenta. Kao disidentni pjesnik on je prethodio ne samo ostalim jugoslovenskim pjesnicima i disidentima (Đilasu, Zogoviću i Markovskome), već i svim disidentima Balkana, Evrope i svijeta. Njegovom poemom BOJANA on je Disidentni književnik Br. 1 svijeta.

Poema BOJANA je napisana u Dubrovnik, septembra mjeseca 1952.godine i odmah je izrecitirana od samog autora na književnim popodnima. Krajem novembra ona se i štampa kao posebno izdanje i razdaje se na svečanoj proslavi 29. Novembra 1952. u sali Kneževog dvora u Dubrovniku, gdje su se, kao obično, okupili zvaničnici grada da obileže proslavu Dana Republike, a gdje im je ovaj Burović mladalačkom smjelošću izrecitirao stihove:

Obale joj s obe strane,

Pritisnule ljute rane…

Kazi sto si vid’la tamo,

Na Golgoti, oj Bojano!

Zatim, u decembru 1953. ona je preštampana u Beogradu, u listu ISKRA Br. 4. Istovremeno se preštampava i u Zagreb, u časopisu POLET Br. 4. Kako saznajemo sa interneta, jedan student na Beogradskom universitetu ju je kopirao iz lista ISKRA svojeručno, u više primjeraka, i razdao ju je svojim drugovima. Naredne 1954. Burović uzima sa njom učešće na konkursu poezije u Beogradu, gdje mu se dodjeljuje prva nagrada i Diploma.

Poema BOJANA, iako zabranjena, do sada je objavljena oko 50 puta, prevedena na nekoliko stranih jezika, radio-dramatizirana i emitirana od više radio-stanica.

Prije svega preko nje, a zatim i preko ostalih njegovih disidentnih djela, Burović je izvozio disidenciju i u drugim zemljama i narodima, posebno među Makedoncima, Vlasima i Albancima Jugoslavije i Albanije. Godine 2002 Albanci su prvi koji su mu sred Tirane proslavili 50-tu godišnjicu objavljivanja poeme BOJANA, o čemu su i pisali u svojoj štampi.

Njegov roman IZDAJA, objavljen u Tirani 1965.godine, do sada je doživio pet izdanja, u oko 150.000 primjeraka, isto tako je disidentno djelo. Albanci su ga proglasili za chef-d’oeuvre njihove umjetničke proze svih vremena, pa i za JEVANĐELE njihovog savremenog patriotizma. Preko svega, tražili su i jezik ovog romana za svoj službeni i književni jezik, izjavljujući da je Burović nadmašio, eklipsirao i Ismaila Kadare, rođaka Envera Hodže i najvećeg enverovskog književnika Albanije. I samo ovo je bilo dovoljno da se Burović uvede u crnoj listi vlasti i da se stavi u policijsku obradu da bi se uhapsio i likvidirao, osuđen na smrt još prije hapšenja, bez istrage. Kako se sada zna, ne samo u Jugoslaviji, već i u Albaniji, Kaplan Burović je unet u crne liste jugoslovenske UDB-e i albanskog SIGURIM-a još 1952. godine, odmah nakon objavljivanja poeme BOJANA. U Jugoslaviji je tada i počelo njegovo persekutiranje, proganjanje, koje stiže do njegovog hapšenja i više pokušaja da se fizički likvidira.

U Švajcarskoj se Akademik Burović posvijetio stvaranju, koje mu se svestrano sabotira i od njegovih najbližih, ne samo od braće, već i od djece. Posebnu sabotaciju mu vrše Enverovci i Titoisti, u saradnji sa Stalinistima cijelog svijeta, koji mu organiziraju mobing i satanizaciju, pa i blokadu medija. Nijedna izdavačka kuća ne uzima mu nijedno dijelo za objavljivanje. Ili mu ih uzimaju i, instrukcijama od Stalinista, drže mu ih po fijokama godinama i ne pomišljajući da mu ih objave. To je samo jedna metoda sabotiranja njegovog stvaranja. Zato on, kidajući zalogaje od svojih usta, počinje da privatno objavljuje svoja djela. A pošto mu ih ni knjižare ne uzimaju za rasprodaju, on ih razdaje na poklon. Tada se Stalinisti angažuju da prikupe njegove knjige i da ih spaljuju. Godine 2009.spalili su mu u štampariji Tirane sav tiraž četiri tek objavljenih djela. Vlasti su naredile i privatnim štamparijama da mu više ne uznu za štampu nijedno djelo. Preko medija pozvali su i čitaoce da ne čitaju njegova djela. I pripretili im da će ih uneti u crne liste, ako ih uhvate sa njegovim djelima u ruke. Jedan albanski akademik, „demokratski“ ambasador u Turskoj, pošto je preko štampe izjavio da je najveća greška Envera Hodže što nije ubio Akademika Burovića, pozvao je albanske vlasti da ne dozvole ulazak u Albaniju ni  njegovim knjigama, niti njemu samom. U Dures mu blokiraju knjige, koje je iz Italije, preko Albanije, nosio za Crnu Goru. Morao je da potroši grdne pare da mu ih čblokiraju i vrate. Tada mu je jedna visoka ličnost presjednistva vlade, na oči okupljenog naroda, rekao: „Pođite u Ženevu, o Kaplane Resuli, i pojedite te pare sa svojom djecom, jer ovaj narod ne zaslužuje da se više žrtvujete za njega!“

Treba znati da se do danas niko nije borio u Albaniji za slobodu i demokratiju, da niko nije doprinio kao on za slobodu i demokratiju i da niko nije žrtvovao kao on i koliko on za slobodu i demokratiju. U znak zahvalnosti Albanci traže da mu se granice Albanije zatvore. I ne samo to: oni su proglasili Akademika Burovića za persona non grata i po ostalim zemljama, pa i u njegovoj domovini – Crnoj Gori. Oni su i od Švajcarske tražili da mu oduzme status političkog emigranta i da ga proteraju. Pripretili su mu da će ga baciti i na Međunarodni sud u Hag za njegova naučna otkrića u vezi porijekla Albanaca.

U ovoj trećoj periodi stvaranja Akademik Burović se bavi više naukom, posebno albanologijom, problemom porijekla Albanaca, koji je do njega bio  t a b u. Niko nije smio ni posumnjati u autohtoniju Albanaca i u njihovo porijeklo od Ilira, pa i od Pelazga. On je uspio do sada da objavi po nekoliko djela iz svih disiplina albanologije, oborio je hipoteze najvećih albanskih albanologa, pa i svijetskih, pa i našeg Jovana Deretića, i afirmirao se kao najveći savremeni albanolog na svijetu. Među najznačajnijim mu je djelo KO SU ALBANCI?, priznato kao kapitalno ne samo u njegovom stvaranju, već i kao kapitalno djelo balkanske istoriografije. Svijetski akademici su preko medija izjavili da su djela Akademika Burovića siguran i verodostojan izvor za istoriju albanskog naroda. Štaviše, i da se zgrada albanologije, poslije otkrića Akademika Burovića, treba iznova graditi, počev iz temelja.

Svojom smjelošću Akademik Burović skida tabu sa problema porekla Albanaca i angažuje u diskusiji tog problema sve Albance, Albanije i dijaspore, pismene i nepismene. Svojim djelima i tezama on je udario temelje savremenoj, naučnoj albanologiji, koja se do sada praćakala u vodama romantizma i kriminalnih falsifikata, šikala se u kolijevki antinauke.

Od velike je važnosti što su i trezveni Albanci počeli da usvajaju njegove albanološke teze, koje su mu ekstremni albanski nacionalisti proglasili za crne teze. Činjenica je neosporna da je jedna albanska akademija „nauka“ prekinula svoj rad zbog ovog našeg Kaplana.

Iako svestrano sabotiran, sataniziran i pod mobingom, u medijskoj blokadi ne samo od Enverovaca, već i od Titoista, i od Stalinista, Akademik Burović je do danas objavio 142 djela na srpskom i više stranih jezika, sva privatno, kidajući zalogaje hljeba od svojih usta i stežući kaiš. Razdajući na poklon svoja djela uspio je da razbije titoističku medijsku blokadu, a počeli su da pucaju i okovi enverističke blokade. Izdavačka kuća VISTINIJANA, iz Struge, 2009.godine mu objavljuje djelo ALBANSKITE ISTORIJSKI FALSIFIKATI; IK Gambit iz Jagodine mu 2013. objavljuje drugo izdanje djela KO SU ALBANCI?; 2014. IK VIKTORIJA, iz Niša, objavljuje mu djelo SKADAR (Drugo i treće izdanje čini mu 2015. IK SVETIGORA, sa Cetinja, i to sa ličnim blagoslovom Mitropolita dr Amfilohija Radovića); dok Književna zadruga srpskog nacionalnog savjeta u Podgorici, 2016.godine, objavljuje mu drugo izdanje djela NJEGOŠ I ALBANCI.

Akademik Burović je svojom sirotinjom do danas sponsorizirao i preko 30 izdanja debutanata svih vjera i nacionalnosti, kojima je svestrano i pomagao da pripreme svoja djela za štampu, ne stedeći ni vrijeme, koje mu je tako dragocjeno, ni trud i snage, koje mu presahuju, pa ni novac, koji mu ne stiže ni da plati svoja izdanja.

Posebnu podršku i pomoć on je dao mladim i persekutiranim autorima pokrećući reviju YLBERI (=Duga) i almanak ULCINJ, koje je lično uređivao i sponsorizirao.

Kao književnika, a misleći za njega da je Albanac i njihove gore list, pre hapšenja, albanske vlasti su ga uvele i u službeni program svojih škola, dok po izlasku iz zatvora antienverovci ga proglašavaju i za počasnog člana svoje Akademije nauka i umjetnosti. Kao profesor i doktor nauka imenovan je za sekretara Otsjeka za jezik i književnost te Akademije.

Kad je izašao iz zatvora Akademik Burović je novinarima iskreno rekao svoje pravo ime – Kaplan BUROVIĆ. Do tada je u Albaniji bio poznat sa pseudonimom Kaplan Resuli. U Jugoslaviji je bio poznat sa pseudonimom Kaplan Kaluš. Jos od prvog dana hapšenja u Albaniji, on je nadležnim vlastima izjavio ne samo da je jugoslovenski državljanin, već da je Jugosloven (srpsko-crnogorskog porijekla) i po nacionalnosti, pa je za to više puta štrajkovao radom i gladju, tražeći da se tretira kao Jugosloven. Odmah po izlasku iz zatvora, on je preko svih medija, sa pozicija svijetskog disidenta, nastavio da demaskira Titoiste i Enverovce kao krvave bandite, koji ne poštuju nikakve zakone, pravila i principe civilizovanog svijeta, ponajmanje komunističke. U nemogućnosti da mu se suprotstave i dokažu da su komunisti, Enverovci su iskoristili njegovu izjavu da nije Albanac i odmah su regrutovali šljam albanskog naroda, sve indoktrinirane šovinizmom i rasizmom i bacili ih protiv njega, tobože on negira Albancima identitet, tobože da kaže ne samo za sebe, već i za sve Albance da nisu Albanci, već Srbi. Prethodio im je Ramiz Alija, svojim punim imenom i prezimenom. A kad je Akademik istupio i sa svojim albanološkim tezama, po kojima Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi, tada su i ovo upotrebili da huškaju svoje Albence protiv njega do monstruoznog sataniziranja.

Naravno da se njegove izjave rasistički indoktriniranim Albancima nisu svidjele. Ponajmanje im se svidjelo da jedan nealbanac, preko svega i Srbin, bude njihov najveći književnik, najveći borac za slobodu i demokratiju. Iskorišćavajući to, ne samo Enverovci, već i Titoisti, mobilizuju ne samo sve svoje snage, već i sav ološ društva, okreću ga protiv njega, pa ga i instruiraju da laju najmorbidnije, najprljavije i najbezobraznije, kako bi zaglušili njegov glas i primorali ga ili da ćuti, kako su ućutali svi drugi i nisu se čuli živi, ili da izvrši samoubijstvo, kako su izvršili neki, protiv kojih su isto tako odmah ustali, ali ne i silom kojom su napali našeg Akademika. Koliko za primjer spominjemo dr Ardiana Kljosi, pokoj mu duši, koga su primorali da izvrši samoubijstvo, jer više nije mogao da suportira sataniziranje i mobing. Monstruozni tretman Akademika Burovića je učinjen i zato, da uplaše sve druge, da vrše na sve druge pritisak i šantaž da se mane demaskiranja socijal-fašističke klike Envera Hodže, jer će se inače i oni tretirati kao on, Akademik Burović. Tako, od obožavanog književnika i borca za slobodu i demokratiju, heroja i genija, Mandela Albanije, odjednom nam pretvorise Akademika Burovića u najomraženiju ličnost istorije albanskog naroda, od heroja nam ga napravise kukavicom, a od genija – umno nenormalnim, pa i bez srednjeg obrazovanja, i bez djela, jer i za njegov roman IZDAJA „pronađoše“ da nije njegov, da su ga napisali mrtvi. Sam samcat, Akademik Burović je istrajao i nastavlja da istraje, ne samo protiv Enverovaca i Titoista, vec i protiv Stalinista cijelog svijeta. Srpski književnik u emigraciji Radovan Milić, godine 2012, objavio je u Sloveniji djelo SVETSKI RAT PROTIV JEDNOG ČOVEKA – Akademik Burović disident Br. 1. Eks-ministar Kulture u Crnoj Gori Budimir Dubak, inače poznat kao književnik, ne samo usmeno, već i pismeno, izjavljuje: „Kaplan Burović je prošao i još uvijek prolazi istinsku Golgotu“.

I samo za to što je izjavio da je Srbin, Albanci su ga osudili na smrt i, preko interneta, pozvali svoje junake da pođu u Ženevu, gde aktuelno živi, da ga ubiju. Preko interneta su mu očitali i opelo. Do sada su na njega izvršili više atentata, uz aktivno učešće i jugoslovenskih vlasti, aktuelno srpsko-crnogorske i makedonske, koje mu se ovako zahvaljuju za njegov izuzetno značajan doprinos stvari integriteta njihovih državnih granica i – posebno – stvari Kosmeta i razgraničenja sa Albanijom.

U međuvremenu ga srpski narod odlikovao zlatnom krunom, proglasio ga za Srpskog viteza, pa i za Svetog ratnika. Iz Rusije su mu, ličnim potpisom kozačkog atamana puk. Vojislava Vidakovića, stigla dva odlikovanja: Sveslovenska nit i Aleksandar Nevski. Srpska Pravoslavna Crkva ga odlikovala zlatnim likom Petra II Petrovića Njegoša. Srpsko naučno društvo – International Assotiation of Urban Ekology EKOMAN, odlikovalo ga sa zlatnom medaljom PEČAT NISA, III VEK. Preko medija narod traži da se proglasi za počasnog građanina, da mu se sred Beograda podigne za života spomenik, pa i da je kao retko ko zaslužio i Nobelovu nagradu, ne samo za njegovu herojsku borbu za slobodu i demokratiju, već i za naučna otkrića, pa i za značajna književna ostvarenja.

Nema ličnosti na svijetu koja se borila, doprinela i žrtvovala kao i koliko on za stvar slobode i demokratije; nema ličnosti na svijetu koja je demaskirala stalinizam kao on, niti koja se borila i bori kao on protiv šovinizma i rasizma. Za srpsku stvar Kosmeta nema te ličnosti koja je doprinela kao i koliko on. Zasluge Akademika Burovića su prevazišle nacionalne okvire. Svojim stavom, borbom i stvaranjem, djelima, on danas pripada cijelom svijetu, svim vjerama i svim narodima.

Do sada je objavljeno preko 150 knjiga za i protiv Akademika Burovića, da ne govorimo o studijama, člancima i člančićima, koji su na hiljade. I pored medijske blokade, cenzure, persekutiranja svake pozitivne riječi o njemu, albanska medija Albanije i njene dijaspore ne skidaju njegovo ime sa svojih stranica, poglavito najprljavijim psovkama, morbidnim uvredama, lažima i falsifikatima. Akademija nauka i umjetnosti Prištine, nastojeći da bude objektivna i da kaže za ovog Kaplana istinu, piše: „Kaplan Resuli bio je bez sumnje jedan od književnika i intelektualaca koji je najviše ogovaran, najviše napadnut, najviše blasfemiran, najviše polemiziran u albanskom svijetu…“

Bio je i jeste! Ali je sve to inscenirano od Enverove crne bande, da bi otstranili pažnju naroda od dokumenata kojima Akademik Burović dokazuje da klika Envera Hodže na vrhu PRA nije bila komunistička, već banditska, koja nije poštovala nikakve zakone, pravila i principe civilizovanog svijeta. U jednoj pjesmi Akademik Burović piše da se dr Karlo Marks vratio sa onog svijeta i stigao u Albaniji kao politički emigrant, pošto ječcuo da na ovom svijetu samo je Enver Hodža marksista-lenjinista. Čim je pod nogama osjetio albansko tlo, Enver Hodža ga ščepao za vrat, uhapsio i optužio da je agent Svetoga Petra. Sva lajanja protiv Akademika Burovića imaju za cilj da prikriju ovu istinu, jer je albanski književnik Sterio Spasev rekao da je Makedonac ipo, pa ga nisu satanizirali kao Akademika Burovića, dok je Francuz Ami Bue izjavio da su Albanci „srpski bastardi“, pa ni njega još nisu ni spomenuli negativno.

Bes Albanaca protiv Akademika Burovića je bes Enverovaca, koji postoje iza rulje, koja čoporativno laje sa nadom da će i Akademik Burović izvršiti samoubijstvo.

Naravno da nisu svi Albanci takvi. Ima i Albanaca koji javno, preko medija, istupaju u njegovu odbranu. Dr Ardian Kljosi, kako naglasismo, u odbrani njega i njegovih albanoloških teza, položio je i svoj život. Drugi su ga proglasili bardom malih naroda i nacionalnih manjina, pa i rušiocem lažnih idola. Proglasili su ga i za sveca, za Isusa Hrista, pa i za Boga. Pjevali su mu i himne, ode i ditirambe.

Akademik, prof. Dr Kaplan Burović je disident Br. 1 ne samo eks-jugoslovenskih naroda, već i Evrope, i svijeta. Sa pozicija disidencije on je doprinio jako-jako mnogo za rušenje stalinizma i uspostavljanje slobode i demokratije ne samo u njegovoj domovini, već širom svijeta. Doprinio i žrtvovao kao niko drugi. Njegovo književno i naučno stvaranje je od posebne važnosti ne samo za njegov narod, već uopšte za sveljudsku umjetnost i sveljudsku naučnu istinu.

Kao disidentnog pesnika, a u okviru proslave 65 godišnjice objavljivanja poeme BOJANA i neprekidne, neposustale samopregorne borbe za slobodu i demokratiju, pretstavljamo ga našim čitaocima ovim ciklom pjesama:

Danilo DANČETOVIĆ

OKO TRPEZE

H.R.

Mom milom batiću.

Pogled po trpezi svima šara žedan,

Jer creva nam krče za kapljicom ulja;

Po loncu veslamo, al’ od nas nijedan

Ne može da nađe ni zrno pasulja.

Otac, majka – ćute…Braća, sestre – jedu,

Kukuruznim hlebom stišavamo creva…

Svakome se jasno vidi u pogledu

Da mu oko srca raste klupko gneva.

Ustajemo nemi, kao da smo svisli.

Majka Boga moli za hleb naš svagdanji,

I dok otac s tugom o nečemu misli,

Plačnim glasom reče bratić naš najmanji:

“G’adan cam ja, tata…O’de pa’če meca…

(Ručicu malenu svome bedru muva!)

Otkinite meni…(Svak se namah štreca!)

…Za cve neka mama cupu njime ckuva…”

Grom iz vedra neba! Ne, smrt ništa nije!

S bolom majka ljubi, teši našeg brata,

Vrcaju nam suze, al’ ih svako krije,

Dok otac, k’o vihor, izlete kroz vrata.

Niš,

Jesen 1949.

B O J A N A

– Fragment poeme –

KOČI DZODZE-u,

član Politbiroa CK PR Albanije.^*)

Vijuga se,

               teče,

                          juri,

Kraj blatišta

                 k moru

                              žuri.

Mutna joj je

                  voda

                             sva,

Blatna,

            žuta

                   i bez dna.

Obale joj

           s obe

                     strane,

Pritisnule

            ljute

                       rane.

Kuka,

        stenje,

                      šumi, bruji,

Dotle vetar

               nad njom

                              struji.

Miluje joj

                lice

                       bledo

I šapuće:

            – Ne plač‘,

                         čedo!

– Teci dalje!

                   Teci!

                            Teci!

– K moru hitaj!

                   Jade

                               reci!

– Kaži       

          što si vid’la

                          tamo,

Na Golgoti¹,

                    oj

                        B o j a n o!

Dubrovnik,

Prva jesen 1952.

________________

*) Koči Dzodze, je likvidiran fizički od Envera Hodže, kao i čitav Centralni komitetet koji je stvorio Komunističku partiju Albanije. Ovu posvetu Akademik Burović je kasnije, u albanskom zatvoru, zamjenio drugom. Posvećuje je sebi, sa najvećim čuđenjem.

1) Golgota – oblast u Izraelu, gdje se misli da je raspet Isus Hristos. Simbolizuje mjesto patnji i bijede, stradanja i mučenja.

MONA LIZA

Svetlom umu

Marije Kiri – SKLODOVSKE.

Da sam Mona Liza¹⁾ rekla bih svom tvorcu:

-Što ne nisi nazv’o ti Marijom Kiri?!²⁾

Cenili bi više u svakome dvorcu

Slavu njenog uma što se svetom širi.

-Što me nisi njenom ovenčao slavom,

Da me svet ne gleda samo kao ženu;

Kroz život smo uvek mi znale i glavom

Opštoj sreći služit’ pod ma koju cenu.

Da sam Mona Liza osmeh bih taj davni

Smenila u prezir za bestidnost ljudi,

I skandal bih svetom izazvala javni,

Da se na dnu groba i sâm tvorac čudi.

Frine³⁾, Laise⁴⁾ gole nude se sa zida

Svake galerije, k’o sred kupleraja…

Naša mila sestro, zar to nije svida

Preminulog sveta, “izgubljenog raja”?!

Da sam Mona Liza prezrela bih slast,

Sa zida bih sišla, snela sve po  broju,

Pa u okvir zlatni smestila bih čast:

Mariju i Žanu⁵⁾, komsomolku Zoju⁶⁾.

Beograd,

Januar 1954.

_________________

1) Florentinka Mona Liza je supruga nekakvog Frančeska del Giokonda. Po njenom liku Leonardo da Vinči je naslikao jedno od svojih glavnik dela, nazvano “Giokonda”.

2) Marija Kiri Sklodovska (1867-1934),- Poljakinja, koja je sa svojim suprugom Francuzom Pjerom Kiri otkrila radium i dobila Nobelovu nagradu.

3) Frina,- starogrčka kurtizana (IV vek p.n.e). Bila je ljubavnica vajara Praksitela, koji ju je često upotrebljavao kao model za svoja dela, zbog njene vanredne lepote.

4) Laisa,- ime mnogih starogrčkih kurtizana, među kojima je najpoznatija bila prijateljica Alkibijada. Služile su tadanjim vajarima i slikarima kao modeli.

5) Žana d’Ark,- francuska heroina (1412-1431), koja se borila za oslobođenje Francuske od engleske okupacije.

6) Zoja Kosmodemjanska,- ruska heroina, komsomolka, koja se borila za oslobođenje svoje domovine od njemačkih fašističkih okupatora.

CAJKAN

Mrk

Brk

Gordo svija,

Oči

Boči –

Baš k’o zmija.

Svi

Mi –

Ništa nismo,

Pravi

Mravi –

I to – bismo.

Muk

Stuk

Čim se čuje,

Svako

Jako

Nekud pljuje.

Drugo

Jugo

Što ti može?!

Sad

Hlad

Kosti glože.

Mrk

Brk

Dok se svija,

Nema

Drema

T u t u n i j a.¹⁾

Bitolj,

Januar 1958.

______________

1) Tutunija – Jugoslavija. Ovo ime je stvoreno skraćivanjem poznate Čika Jovine kovanice Jututunija, a ima smisao tu – onde gde smo.

DOBAR DRUG

Dobar drug vredi više od brata,

Ne mo’š ga platit’ tovarom zlata.

Gde brat ne može ruku podati,

Glavom će svojom dobar drug stati.

Sudska sala,

Tetovo, 18. juni 1959.

NJEGOVA REČ

Drugu V.I.L.

Reč je njegova i barut i plamen,

Iskri se žarom kao kremen kamen.

Čim je gde čuju lednici se tope,

Proleće cveta na njegove stope.

Reč je njegova balsam naših rana,

Bez nje svemirom ni sunce ne grana!

Dubrovnik,

Druga jesen 1952.

DUBROVČANKA

Kad s’lazi Stradunom¹⁾ lepotom blista,

Ni da je Danica²⁾ sišla sa neba.

Da si mrtav, brate, uskrsnuti treba,

Videt’ je, pa opet mreti odista.

Nežnim, lakim hodom divlje košute,

Oko sebe radost razdaje svima;

S osmehom od svakog pozdrave prima,

Ni da skuplja ruže gradom rasute.

Boginja lepote ravna joj nije

Kad se plažom šeće rasplete kose;

San li su il’ java te noge bose?!

Kakve li to čari prslukom krije?!

I još kada pliva, kad na hrid staje,

Primorkinja vila rek’o bi da je.

Dubrovnik,

Januar 1953.

_________________

1) Stradun – glavna ulica u tvrđavi Dubrovnika.

2) Danica – boginja lepote.

DOĆI ĆU!

                    Deci svih uhapšenika na svetu.

Koliba je hladna. Ničega nema.

U očima dečjim – ledene suze.

Razumeli niste što sudba sprema

I koja to neman oca vam uze.

Bezbroj vas pitanja u korak prate,

Gložu vaša srca…i majke…jadnoj,

“Hoće l’ doći, Duško, de kaži, brate?”

“Naš je tata, Šano…u ćeliji tamnoj!”

Od studeni drhte na mokroj slami.

Da me u snu vide žudno prizivaju…

…Doći ću, anđeli, tu – u toj tami,

Poljupcima toplim, ma da ne daju,

Pokriću vas nežno, jer vi ste sami…

Doći ću! Doći ću…i ja…na kraju!

Zatvor u Burelju,

Albanija, 03. novembar 1973.

DRŽITE SE !

Pitate za oca – lažima vas kljuju,

Krv prečistu vašu dan za danom truju.

Vi tražite oca – pesnice vam daju…

Držite se, deco, patnje su pri kraju!

Zatvor u Burelju,

Albanija, 27. maj 1975.

*   *   *

Pregorak je hleb, majko, u tuđini,

                     I nemiran san,

                     I oblačan dan,

Svakome smo za sve sumnjivi i vini.

Ljušnje – Albanija,

Februar 1963.

Чланак ДАНИЛО ДАНЧЕТОВИЋ: ДИСИДЕНТ АКАДЕМИК БУРОВИЋ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Posle upinjanja na autohtoniju, suočeni sa nepobitnim dokazima o tome da su i Albanci došljaci kao i svi drugi narodi Balkana i Evrope, pre svega strani naučnici, a zatim i neki albanski istoričari i akademici, počeli su da cediraju i priznaju nepostojanje te autohtonije, odnosno da su i Albanci došljaci. Ali, kažu Albanci, iako smo došljaci, došli smo u Albaniju, pa i na Kosovo (!), pre Slovena, pre Srba. Zato se postavlja pitanje: Kad su došli Albanci na Balkan ?

Austrijski akademik, prof. dr Norbert Jokl (1877-1942), najnesumnjivi prijatelj Albanaca, koji se nekada upinjao na tezu o njihovom poreklu od Ilira (od koje je odustao kad je pročitao 12 argumenata Gustava Weiganda da Albanci nisu Iliri i da sa njima nemaju nikakve veze!), kaže da su Albanci došli na Balkan u rimskoj periodi, negde oko IV ili V veka, kad je razoreno Rimsko carstvo od invazije Varvara. Rumunski akademik prof. dr Vasile Pârvan (1882-1972), kao istoričar, kaže da su Albanci stigli na Balkan između III i VI veka naše ere. Drugi rumunski akademik prof. dr Sextil Puškariu (1877-1948) podržava Akademika Pârvana sa jezičnim argumentima. A ovo znači da su Albanci došli na Balkan sa Varvarima, koji ga oplačkaše, razoriše, spališe i zatim se povukoše.

Ja sam mišljenja da su se Albanci stavili u pokret, otcepili se od Litvanaca i obala Baltičkog mora, zahvaljujući slovenskim plemenima, koja su se sa tih obala pokrenuli delimično pre Albanaca. Zajedno sa Slovenima, negde pri kraju III veka nove ere, početkom IV veka, Albanci su stigli u Centralno-istočnu Evropu, na padine planina Karpati i Beskidi, gde su živeli u kontaktu i simbiozi sa Rumunima Dakije sve do kraja VII veka, ali i u kontaktu sa Slovenima, koji su već vekovima, prelazeći preko ruskih stepa i Centralne Evrope, silazili na obale Dunava, dok su neki drugi, Andi, od vremena bili tu, a zatim, dolaskom i potisnuti od Rumuna, opet prešli Dunav i vratili se na Balkan, u Trakiji, na teritoriji današnje Bugarske.

Kako se zna, i ostali su Sloveni počeli da prelaze Dunav u IV-V veku, ali se tamo nisu zadržavali. Činili su ispade, plačkali i opet se vraćali preko Dunava, posebno Sarmati. Krajem V-tog i početkom VI veka, oni masovno prelaze Dunav, ulaze na Balkan i više se ne vraćaju, pa i ne pljačkaju. Naprotiv, zauzimaju i jako utvrđene gradove i nastanjuju s kraja na kraj Balkana za stalno, dižući iz pepela upropašćenu ekonomiju tih krajeva. Durrhachium, koga će preimenovati u Drač, zauzeli su 548. godine.

U to vreme Albanci su živeli zajedno sa Rumunima, u simbiozi, sve do kraja VII veka, kad su došli pravi turano-mongolski Bugari khana Asparuha, koji ih uzeše sa sobom, prevezoše ih preko Dunava i, 679.godine, uvedoše ih na Balkan.

Hroničari vremena govore o dolasku Bugara, dok Albance ne spominju. Zašto? Pa Albanci su bili jedan mali narod, od nekoliko hiljada duša, i u moru bugarskom nisu pali u oči hroničara, koji su ih sigurno uzeli za bugarsko pleme.

Da su Albanci došli u III-V veku, sa Varvarima, koji razoriše Balkan, bavili bi se i oni razaranjem i pali bi u oči hroničarima, koji bi ih spomenuli po svojim hronikama, onako kao što su to spomenuli i druge narode. Sem toga, kao drugi Varvari, koji su se povukli sa Balkana, povukli bi se i Albanci. Ove dve činjenice mislim da su dovoljne da oborimo tezu V.Pârvana (o vremenu dolaska ovih Albanaca na Balkan !) i onih koji su se solidarizirali sa njim.

Postavlja se pitanje: Zašto Albanci ne dođoše na Balkan sa Slovenima ?

Prostranstvima Transilvanije i na padinama planina Karpati i Beskidi oni su našli vrlo povoljne uslove za život, kako za sebe, tako i za svoja stada koza i ovaca. Zato nisu mrdali dalje. Sem toga, po mom mišljenu, nisu se svi Albanci iselili iz Rumunije. Jedan njihov dobar deo nastavio je svoj život po padinama Karpata i Beskida, gde su se sigurno, vremenom, asimilirali od Rumuna. Znači – oni su se samo delimično iselili, moguće njihov veći deo. Pa i Sloveni, nisu svi prešli Dunav. Ostalo ih je na severu Dunava toliko mnogo, da su Rumunima i ostalim narodima tamo pripretili da ih sloveniziraju.

Da Albanci nisu došli na Balkan sa Slovenima, dokazuju nam mnoge konkordance albansko-rumunske, za koje nam govori pomenuti prof. G.Weigand u tačkama 8-12 njegovih 12 argumenata, kojima nam dokazuje da Albanci nisu Iliri. Ova poklapanja ne mogu se drukčije objasniti, sem sa jednim dugim zajedničkim životom Albanaca i Rumuna u Dakiji, u današnjoj Rumuniji.

Pomenuti pravi Bugari nisu po prvi put prešli Dunav 679. godine. Njihovi odredi su i pre upadali na Balkan i pljačkali, harali i pustošili, o čemu nam govore hronike. Moguće su samostalno, pa i u savezu sa njima činili to i albanski odredi sve do dana kad su sa njima i porodično prešli Dunav i nastanili se na teritoriji današnje Bugarske.

Pravi Bugari, živeći u simbiozi sa Slovenima u Trakiji (Istočni Balkan) i baveći se zemljoradnjom, sedentalnim životom, slovenizirali su se do jednog, tako da od njih više nema žive duše. Oni su sačuvali samo ime Bugari, koje su imponirali, nametnuli, svojim asimilatorima, Slovenima, od kojih su uzeli jezik i običaje.

Albanci, koji se nisu bavili zemljoradnjom, pa – kao stočari i nomadi – nisu nikada živeli duže na jedno mesto, spasili su se sloveniziranja.

Krajem VIII i početkom IX veka, novi Bugari (današnji, slovenski) osnažiše se i pokoriše Makedoniju, Grčku i Prevalitaniju (današnja Albanija) do u blizini Skadra. Oni se digoše masovno sa Istočnog Balkana i obala Crnog Mora, pa sa svojim porodicama preplaviše sve ove oblasti do obala Jonskog i Jadranskog mora. Tom su prilikom sigurno povukli za sobom i Albance, koji opet ne padaju u oči hroničarima vremena iz razloga što nastavljaju da su jedan malobrojan narod, tako da su ih sada uzeli za sloveno-bugarsko pleme.

Treba znati da Albanci, još u svojoj pra-postojbini, negde u Indiji, bili su jedan malen narod i da se otuda nisu iselili svi. Jedan je deo Albanaca ostao tamo i vremenom se asimilirao od drugih. Isto to se desilo i na obale Baltičkog mora, pa – kako rekosmo – i na padine Karpata i Beskida, kao i u Trakiji. Svugde su Albanci ostavljali svoja bratstva, koja su se kasnije asimilirala. Deo Albanaca, koji se iseljavao, moguće nije bio veći od onog koji je ostao tamo. Tako se iz Trakije iselilo za Albanon verovatno oko 10.000 Albanaca, dok ih je isto toliko ostalo po planinama današnje Bugarske, gde su se – postepeno – asimilirali od Bugara.1)

Albanci, koji su do seljenja iz Bugarske imali neko drugo etničko ime, smestiše se u Albanon (Mat), gde su našli Vlase i Slovene, došli tu  još u V i početkom VI veka n.e., kao i Albanoe, došli tu u IV veku pre nove ere. Postoji dokumenat u aršivi Vizanta da su Sloveni, pradedovi današnjih Srba, Makedonaca i Crnogoraca, ušli u grad Durrhachium 548. godine naše ere, što je albanskim istoričarima sasvim dobro poznato. A ovo znači da su Sloveni stigli u Prevalitaniji (teritorija koja se danas naziva Albanija), pa i na obale Jadranskog mora, upravo u Durrhachium, pre Albanaca. A kad su stigli tamo pre Albanaca, sigurno su stigli pre njih i na Kosovo, jer su i preko Kosova nadirali prema Durrhachiumu. Više je nego sugurno da su na Kosovo, kuda nisu samo prolazili, ostavili i svoja plemena, koja su se tu nastanila za svagda i – tu će stvoriti svoju prvu srpsku državu.

Gde su tada – 548. godine – bili Albanci? Ne samo da nisu bili u Albaniji, ponajmanje na Kosovo, već nisu bili ni na Balkan. Tada su Albanci čuvali svoje koze obroncima Karpata i Beskida, tamo – u Rumuniji.

U Albanon (Mat), Albanci nisu našli samo Slovene i Vlase, već i keltsko pleme Albanoi, koje se romaniziralo još pre dolaska Vlaha i Slovena i bilo je ušlo sada u brazdi vlahiziranja i sloveniziranja, ali se još nije bilo ni vlahiziralo, niti sloveniziralo. Albanoi su se odupirali tome.

Budući brojčano nešto više od stanovnika Albanona, Albanci prekidaju vlahizaciju i slovenizaciju Albanoa i potčinjavaju sve, Vlase, Slovene i Albanoe svojoj šćipetarizaciji (albanizaciji). U međuvremenu Šćipetari zanemariše svoje etničko ime i počeše da se nazivaju po mestu gde žive: ALBAN>ARBAN>ARBËN. Ovako i Srbi, koji se smestiše u antičkoj Makedoniji, prema imenu mesta nazvaše se Makedonci, fenomen ovaj poznat i kod drugih naroda: današnji Dalmatinci nazvali su se tako po imenu Dalmacije, koju su nastanili, jer sa antičkim Dalmatima nemaju nikakve veze.

Centralni i Istočni Balkan u IX veku. Nigde traga o Albancima.

Da Albanci nisu stigli u Albanon pre IX veka nove ere svedoči nam zakonik NOMOS GEORGIKOS, koji sadrži običajno vizantijsko-slovensko pravo, a koji je kodificiran sredinom VIII veka. On je stavljen na snazi u mestima Balkana gde su živeli Sloveni, tada organizirani u seljaške opštine. U njemu se spominju sva plemena i narodi, koji su živeli u ta mesta. Ovaj se zakon primenjivao i u oblastima današnje Albanije, što priznaju i sami albanski naučnici. I pored toga, Albanci se tu – u taj Zakon – ne spominju nigde. Da su Albanci bili u to vreme u Albaniji, ili na Kosovo, sigurno da bi ih spomenuo. NOMOS GEORGIKOS je jedan od nepobitnih dokumenata, kojim se dokazuje da Albanci do tada nisu bili u Albaniji. A ovo znači da su došljaci, kao i svi drugi narodi Balkana, i to posle Slovena, posle Srba!

Nemački akademik, prof. dr Gustav Weigand (1860-1930), jedan od najvećih albanologa svoga vremena, kaže da su Albanci došli u Albaniji negde u XI veku. Isto to kaže i drugi nemački akademik, prof. dr Herman Hirt (1865-1936)2), dok bugarska akademičarka prof. dr V.Tpkova-Zaimova pretendira da su Albanci stigli na teritoriji današnje Albanije posle XII veka. Ovako kaže i grčka akademičarka prof. dr Hera Vranusis. Pa i najveći albanolog Albanije, akademik prof. dr Ećrem Čabej (Eqrem Çabej, 1908-1980), pošto nam dokazuje da se albanski jezik formirao negde u VI veku, tamo – u Transilvaniji, na padinama Karpata i Beskida današnje Rumunije, priznaje da su Albanci-Šćipetari – neprimećeno! – prešli Dunav i stigli u današnjoj Albaniji negde u X veku naše ere.3)

Da Albanci nisu autohtoni – dokazali smo jednom drugom studijom4). Da su na Balkan, pa i u današnjoj Albaniji, stigli posle nove ere – saglasni su svi svetski naučnici. Imena nekih već spomenuh. Među njima i ime albanskog akademika Ećrema Čabej.

Ponavljan: da su stigli Albanci pre zakonika NOMOS GEORGIKOS, bili bi u njemu zabeleženi. Da su stigli pre bugarske invazije u VIII veku, oni bi pali u oči hroničarima vremena i ovi bi ih negde spomenuli. Činjenica da se Albanci ne spominju nigde do 1043, kad ih spominje Mihail Ataliatis, i godine 1081, kad ih spominju Jan Skilica i Ana Komnen, svedoči jasno da su Albanci-Šćipetari stigli u današnjoj Albaniji, tačnije u oblast Mata, tek u IX veku, zajedno sa Bugarima i neprimećeno, kao što su neprimećeno ušli i na Balkan, zajedno sa prethodnim Bugarima khana Asparuha.

Godine 1043. ovi Albanci su se svrstali, kao najamnici, u redove vojske dračkog stratega Georga Manijakis-a, a 1081.opet kao najamnici, svrstali su se u redove vizantijske vojske, koja se oduprla invaziji normanskog aventurijera Roberta Žiskara. U vezi sa ovim je i poznata francuska epska poema „Pesma o Rolandu“: u jednom rukopisu ove poeme spominje se mesto „Albanie“, koje se podrazumeva negde na severo-istoku od Drača, a to znači u današnjoj pokrajini srednje Albanije, zvana Mat.

Ana Komnen daje nam i geografsko ograničenje Arbnije (ili Albanije), kako je počeo od sada da se naziva nekadašnji Albanon, koja je tada zahvaćala oblasti između grada Drač (Durrës) na Zapadu i reke Crni Drim, na Istoku. Na Severu – tada – Albanija nije dopirala ni do reke Drim, a na Jugu – ni do reke Šumbini.

Činjenice su neosporne da su Albanci na Balkanu i u današnjoj Albaniji, u Mat, stigli iz Rumunije i Bugarske posle Slovena, posle Srbo-Crnogoraca i Srbo-Makedonca, za koje je dokumentirano – kako smo naglasili – da su ušli u Drač godine 548.

Pred ovim činjenicama, albanski osvedočeni prijatelj, Englez Noel Malcolm se predao, izjavljujući: „ko je prvi došao u jedno mesto – nema nikakvu važnost“5). Jeste, gospodine Malcolm-e, pošto ne mogoste da dokažete autohtoniju Albanaca, pa ni da su oni stigili pre Srba bar na Balkan, ako ne i u Albaniji, pogotovo na Kosovo, sada to za vas „nema nikakvu važnost“. A da su Albanci stigli pre Srba, imalo bi i te kako! Ili ne?! Vaš albanski kolega Skënder Shkupi, pretendirajući da su Albanci stigli i na Kosovo pre Srba, kaže: „Kush vjen i fundit në gosti, ulet në fund!“ (Ko stiže poslednji na proslavi, mesto mu je na dnu!).6)

Zatvor u Burelju,

dana 23. novembra 1972.*)

_________________

1) SHKUPI, Skënder: Qëndrim i pështirë i një pseudoshkencëtari (= Gadan stav jednog pseudonaučnika),- list ALBANIA, Tirana, 25. maj 1999, str. 10, kol. IV, protivstavljajući mi se, piše: „„Ulazak Albanaca na Balkan nije pao u oči hroničarima vremena, jer su bili jedan narod sasvim mal, ne više od 5-6000 ljudi“ – kaže Kaplan Resuli. Ali dve stranice dalje „naučnik“ pada u kontradikciju sa sobom:„Zajedno sa Vlasima u ovim oblastima (Srednja Albanija, Durrës-Tirana-Elbasan,- S.SH.) behu se nastanili i Sloveni, koji, isto tako, behu stvorili svoju feudalnu klasu i preko osvajanja, u početku Bugara a zatim i Srba, behu uzeli u svoje ruke i državnu vlast. I pored toga i ovi su se potčinili albanizaciji, jer su Albanci bili većina stanovništva“?! Znači, 6.000 sirotih čobana, neškolovanih, nomadi, dolaze u procvetale oblasti, sa razvijenim i kulturnim Slovenima, koji su stvorili njihovu feudalnu aristokratiju i, sa smelošću „resulijanskom“, stigoše da asimiliraju njih!!…Ne razume se, sa druge strane, kako postaše većina jedan pregršt ljudi?…“ Kako vidite, S.Shkupi falsifikuje moj tekst, jer ja nigde nisam rekao da su tadašnje oblasti Prevalitanije bile „procvetale oblasti, sa razvijenim i kulturnim Slovenima“. Naprotiv, sav je Balkan bio porušen i popaljen od Varvara, pa su zato i vizantijski imperatori pozivali pojedina slovenska plemena da siđu tu sa obala Dunava, da bi obnovili privredu i život, što sam posebno naglasio, citirajući za ovo ne samo strane autore, već i neke albanske, kolege S.Shkupia. Da su Sloveni na tim prostorima stvorili feudalnu klasu i aristokraciju, to je dokumentirana činjenica, kao što je dokumentirana činjenica i to da ove Albance upravo ovo iritira, jer u ta vremena njihovi Albanci nisu stigli da učine to. Ali, ako je sačica srpskih feudalaca imala kakvu kulturu, masa srpskih kmetova bila je nepismena i nije se mnogo razlikovala od njihovih albanskih čobana. Sem toga, ova srpska aristokracija nije stvorena odmah, čim su tu stigli, nekim čarobnim štapićem, već duž vekova, od VI do XI veka, pa i kasnije, pa i ranije.

U nastavku njegovih falsifikovanja mog teksta on kaže da sam tobože ja pisao da su 6.000 Albanaca asimilirali Slovene, koji su tu bili u većini. Pre svega u mom tekstu piše preko 10.000 (a ne 6.000, kako mi tu cifru falsifikuje S.Shkupi ! Proverite na str. 51 tretiranog dela ILIRËT DHE SHQIPTARËT, Ženeva 1994 !). Zatim, nigde ja nisam rekao da je ta sačica Albanaca asimilirala sve Slovene Albanije. Naprotiv, ja govorim o keltskim Albanoima, Slovenima i Vlasima Mata, a ne Albanije. Mata, a ne Abanije! U toj oblasti su Albanci bili u većini i tu su oni asimiliali skoro sve, i Albanoe, i Slovene i Vlase, pa su se tako, a i uz njihovo poznato enormno množenje, za kratko vreme udvostručili, utrostručili, učetvorostručili i kao takvi izašli iz te oblasti (koja ih više nije zapremala!) u polju grada Drač, gde su na ovaj način opet bili u većini i asimilirali tamošnje stanovništvo, koje se duž ratova proredilo. Je li moguće da ovo ne zna S.Shkupi?! Zna, zna to sasvim dobro, ali se pravi kao da ne zna, tražeći i dlaku u jajetu i, kad je ne nalazi, ubacuje je sâm, predisponiran kao sav njegov soj za falsifikacije bez ikakvih skrupula.

A da su pradedovi današnjih Albanaca prešli Dunav neprimećeno, rekao vam je pre mene i rumunski akademik, prof. dr S.Pušcariu. Indirektno rekao vam je to i vaš poštovani akademik, prof. dr Ećrem Čabej, pa i mnogi drugi strani i albanski naučnici. Da im ne navodim imena: svi oni koji su rekli da su Albanci stigli na Balkan posle nove ere. A da su Albanci bili jedan mali stočarski narod, koji je neprimećeno stigao u Albaniju, rekao vam je to i vaš prijatelj Nöel Malcolm, u njegovom delu KOSOVA, str. 30, koje ste mu vi, Albanci, preveli sa engleskog i objavili, naravno – izbacujući iz njegovog teksta sve što vam se nije svidelo, pa i ono – da arnauti (sa malim slovom!) nisu samo Albanci i, posebno, da Albanci ne samo što nisu autohtoni, već nisu stigli na Kosovo ni pre Srba!

Ne znam zašto ste u odnosu na njih ćutali, gospodine Shkupi. Ili i ovo niste znali do sada ?! Ako je ovo istina, onda biste dobro učinili da se prvo informišete o problemima za koje mi se suprotstavljate, da se ne kompromitirate kao neupućen u probleme, pogotovo da se ne kompromiirate kao endikap i odvratan pseudonaučnik. A ako to činite, kao što čine i ostale vaše kolege, da biste me satanizirali, vašim falsifikatima, lažima, klevetama i intrigama, da biste nahuškali mase neupućenih na mene, nastavite. Meni i svima sada je jasno da se vi ne bavite naukom, već najprljavijom politikom.

Eto, ovo sam rekao i ovo je istina, gospodine Shkupi, a ne ono što vi, svojom bezočnom mržnjom izmišljate, falsifikujete i podmećete meni (i celom svetu !), kao što ste mi podmetnuli i stravične zločine (da ubijem ženu i decu!), da biste imali čime da opravdate moje hapšenje. Ili niste uzeli učešće i vi u mom hapšenju ?! Ili ne uzimate udeo i vi u mom persekutiranju, mobingu i sataniziranju ?! Kako su vam tada propala sva podmetanja, propašće vam i ova najnovija, jer o asimiliranju Slovena od strane albanskih stočara pisao je i dobro poznati nemački istoričar, akademik, prof. dr George Stadtmüler (1909-1985), što sasvim dobro znate, ali ćutite, pa mu ni ime ne spominjete, jer vam nije cilj istorijska istina, već panjkanje i sataniziranje Kaplana.

Dodajem ovde da i vaš prijatelj Nöel Malcolm tresnuo vam je u njušku da je sva oblast Luma bila nastanjena pravoslavnim Srbima do XIX veka, od kojih danas nije ostao ni jedan jedini, jer ste ih sve asimilirali, albanizirali, ili primorali vašim terorom da ćute i da se izjavljuju za Albance.

2) HIRT, Hermann: Die Sprachliche Stellung des Illyrischen, u FESTSCHRIFT FÜR H.KIEPERT, 1898, str. 179 i 181 n., kao i u DIEINDOGERMANEN I, 1905, str. 141.

3) ÇABEJ, Eqrem: Disa mendime mbi marrëdhëniet gjuhësore rumuno-shqiptare,- časopis STUDIME FILOLOGJIKE Br. 1, Tirana 1975, str. 52.

4) BUROVIĆ, Kaplan: Albanci nisu autohtoni,- studija, imate je na ovom sajtu – ISKRA – od dana O5.IX.2015.

5) MALCOLM, Nöel: KOSOVA,- drugo izdanje, Tirana 2001, str. 22.

6) SHKUPI, Skënder: cit. paskvila, str. 10, kol. V, oko sredine.

*) Kao članak ovaj je napis objavljen sprva na albanski jezik u Akademikovom delu MIKROLOGJIRA (MIKROLOGIJE),- Ženeva 2000, str. 39-41. Kao teza inkludirana je u Njegovoj zamašnoj studiji PERIODIZIMI I HISTORISË SË GJUHËS SHQIPE (PERIODIZACIJA ISTORIJE ALBANSKOG JEZIKA), koja je objavljena u korpusu Njegovog dela ILIRËT DHE SHQIPTARËT (ILIRI I ALBANCI), Ženeva 1994., str. 37-60, konkretno: na strani 50, poglavlje Perioda parahistorike (Predistorijska perioda), 3. Faza e shtegtimeve balkanike (3. Faza balkanskih seoba.); zatim je na albanski jezik ova studija objavljena i u korpusu Njegovog dela DËSHMOJ (SVEDOČIM),- Ženeva 2007, str. 44-51.- REDAKTOR.

Чланак АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: Када су дошли Албанци у Албанон? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Nema knjige (ni knjižice!) na albanskom jeziku, posebno od ovih koje su objavljene posle Drugog svetskog rata i pod ideološkom kontrolom “komunističke” Partije rada Albanije, u kojoj njeni autori – Albanci – ne pretendiraju i ne pišu da su autohtoni, autohton narod.

Ali da prethodno vidimo šta to podrazumevaju ovi Albanci sa pojmom AUTOHTONIJA. Obratićemo se upravo njihovom akademskom REČNIKU, jer je on merodavniji od svih drugih tekstova za njihova ideološka shvatanja.

Izvolite videti: tamo njihovi akademičari, u vezi pojma AUTOHTONIJA, tekstuelno pišu:

„Pripadnik početnog naroda jednog mesta…koji je korenit u jedno mesto…koji pripada tom mestu, koji nije došljak, koji je stvoren tu gde se danas nalazi…Autoktonia e shqiptarëve (Naš prevod: Autohtonija Albanaca,- KB)…“1)

Kako vidite – i ovde ovi Albanci ne mogu a da ne pretendiraju da su autohtoni. I upravo to im je prvi primer za pojam autohtonija. Kod njih, kako ćete videti u nastavku, AUTOHTONIJA i ALBANAC jesu sinonimi, jedna te ista reč, jedan te isti pojam. Oni ne mogu da zamisle AUTOHTONIJU bez reči ALBANAC, niti reč ALBANAC bez reči AUTOHTONIJA. Za njih ove dve reči imaju isto značenje. Za njih one su jedan te isti pojam, bït i postojanje njihovo.

Naglašavamo da ovi Albanci, pod AUTOHTONIJOM jednog naroda podrazumevaju da je taj narod pripadnik POČETNOG naroda jednog mesta. Početnog! Znači da na tom mestu, PRE, nije živeo nijedan drugi narod. Apsolutno niko drugi. Konkretno: tu – u Albaniji (i ne samo u Albaniji, već širom Balkana!) – rođeni su samo oni, od samog početka njihovog, od pra-pradedova, od pamtiveka, od kad je počeo ljudski život u tim predelima. Navodno, oni nisu došli ni od kuda i ni u koja vremena.

Da bi nam ovo bilo jasnije, naglašavamo da ovi Albanci za sve druge narode Balkana, pa i za antičke Grke, i za Latine Apeninskog poluostrva, pretendiraju da nisu autohtoni. Apsolutno za nikoga drugo oni ne kažu da je autohton narod. Za njih svi su drugi narodi Balkana (pa i Evrope!)  d o š l j a c i, i to – p r e z r e n i  došljaci, uljezi, pogotovo Sloveni, dok su samo oni, Albanci, autohtoni,  p o č e t n i  narod Balkana i Evrope, sveta.

Konkretno, oni sasvim dobro znaju da su Sloveni 548. godine naše ere ušli u grad Durrhachium (današnji Durrës, glavni primorski grad današnje Albanije), da su se tu nastanili i, u narednim godinama, decenijama i vekovima, da su se tu i rodili, pa – u nekom smislu – sada su i koreniti, pripadaju i tom mestu. Znači da oni više nisu baš došljaci, jer su stvoreni tu, gde se aktuelno danas nalaze. Oni! Pa i njihovi roditelji, dedovi, pradedovi, čukundedovi, ali ne i pra-pra čukundedovi, jer su ovi došli tu 548. godine. I upravo zato što se za ove Slovene zna da su tu došli 548. godine, ovi Albanci nam pretendiraju da Sloveni nisu autohtoni, već došljaci, uljezi.

Dok oni, Albanci, pošto ne pamte kad su došli i pošto nema neki dokumenat o njihovom dolasku (tako oni pretendiraju!), kažu za sebe da su autohtoni. I ovo, nepamćenje i nepostojanje kakvog dokumenta, oni drže za njihov argumenat i dokaz autohtonije.

Da se razumemo: kad god vam došli pretci u neko mesto – vi niste autohton. Da biste bili autohton treba da ste stvoreni tu od samog začetka ljudskog života, od samog početka, da ste nikli tu kao trava, kao drveće, da su vam koreni vašeg pra-pra dedovskog postojanja tu, u to mesto, a ne iz nekog drugog mesta.

Pošto ni Sloveni, pa ni Grci nisu takvi, oni nisu autohtoni na Balkanu. Ovde ovi Albanci imaju puno pravo.

I pošto za sebe pretendiraju da su stvoreni tu gde se danas nalaze, početni, koreniti kao trava i drveće, nikli tu, a ne došljaci (nikada i ni od kuda!), oni smatraju sebe autohtonim narodom, rezervišu autohtonost samo za sebe, dok je svim drugim narodima Balkana, kako rekosmo, osporavaju, negiraju.

Da vidimo sada kako se oni konkretno izražavaju.

Strani naučnici su prvi koji su se bavili albanološkim problemima. Kad su oni registrirali na papiru prve misli o Albancima, sami Albanci su bili nepismeni, ili – kako kaže albanski akademik Dimitar S. Šuterići – oni koji su znali da pišu i čitaju brojali su se na prstima jedne ruke. Prve misli stranih naučnika o Albancima bile su rahitične, zbog nedostatka dokumenata i studija. Preko svega one su patile i od romantizma svog vremena. Tako su oni pretpostavili da su Albanci rudimentarni ostaci nekadašnjih naroda, koji su na tim prostorima živeli. Među njima prvi je bio naš Dalmatinac, istoričar Tuberone Cerva (Ludovik Crijević Tuberon or Ludovico Cervario Tuberone, 1455 – 1527). Po njemu su Albanci „relikt starih Makedonaca…ni u grčkim istorijama, ni u one Latina ne kaže se da su došli iz Azije“. Ovo je prihvatio od njega srpski istraživac Petar Mazarek (umro 1635), koji pretendira za autohtoniju Albanaca. U vezi sa ovim, savremeni albanski istraživač prof. dr Jup Kastrati kaže: „Teza autohtonije našeg autora je značajna. Ona ima dvostruku vrednost, jer po prvi put izbija kod albanskih naučnika (on i T.Cerva i P.Mazareka smatra za Albance!) i zato što je na počecima naučne misli za poreklo albanskog jezika. Obara neke pogrešne ideje evropskih istoričara, koji čine Albance novim stanovnicima Balkana“.2)

Da antički grčki i latinski istoričari ne spominju nigde Albance (upravo zato što tada oni nisu ni bili tu!), ni T.Cerva, ni P.Mazarek, pa ni J.Kastrati neće ni da znaju. Kako su to oni, antički istoričari, mogli da kažu za Albance da nisu došli iz Azije, to mogu znati samo oni koji se bave falsifikovanjem istorije i dokumenata. Normalna logika normalnih ljudi to ne shvaća. No, neka izvole da nam to citiraju, gde su to našli? Svi naučnici sveta govore i pišu da se Albanci po prvi put spominju u istoriji u XI veku nove ere. U dokumenta antikiteta o njima nema ni pomena!

Albanski visoki intelektualac Adem Istrefi, odrastao u Albaniji i obrazovan na Universtitetu „Enver Hoxha“ u Tirani, učenik Ismaila Kadare, prošetan po sudskim salama Albanije kao lažni svedok optužbi SIGURIMI-a protiv disidenata i sasvim nevinih ljudi, pretendira za Albance da su na Balkanu „od kad je stvoren svet“3). Šta više, opet prema ovom „naučniku“ – „marksist-lenjinista“ (!), i sâm đavo, kad se posvađao sa Bogom i sišao sa neba na zemlju, Albanca je našao tu: pošto za jednog balkanskog borca, ubijenog i golog, nisu znali šta je, upitaše đavola i ovaj im navodno reče:

„Šćipetar kažu, ovako mu je ime,

ne znam da li je Mesec ili Sunce stariji od njega,

ali od kad sam došao u ove krajeve – tu sam ga našao…“4)

Isto ovako piše i u njegovoj drugoj „poemi“, nazvanoj „Anti-psallmë“, gde tekstuelno kaže:

„I bio sam onaj stari Pelazg, stariji od Meseca…“5)

Pod Pelazgom on (i svi drugi Albanci kao on!) podrazumeva sebe, Albanca.

Pa isto ovako i u njegovoj „pripovetci“ naslovljena „Te hani i Kaçanikut“, gde – u kolotečini ideologa albanskog preporoda Sami Frašeri – kaže kroz usta jednog izmišljenog Nemca:

„(Albanci) su među najstarijim narodima Evrope. I mi Nemci, koji se gordimo sa kulturom i današnjim razvojem, u stada i po pećinama smo živeli, kad su ovi (Albanci) poznavali i prerađivali željezo, kad su ovi imali jednu civilizaciju za da im se zavidi…“6)

Kako vidite, ovaj Albanac u sva njegova dela (citirasmo mu samo 4) obavezno će reći da su oni, Albanci, autohtoni. A kao on i svi drugi, čim nauče slova i pisanje. Koliko za primer citiraću vam i drugog visokog intelektualca, Skender Buçpapaj, nekadašnji direktor lista DRITA, pa Radio-Televizije Albanije, šta više i ambasador Albanije u Švajcarskoj:

„Jedno takvo shvatanje ovoliko lukavo, ali i primitivno, koje negira autohtoniju našeg naroda, znači, i prisustvo našeg naroda ovde, zaslužuje i ironiju, i sarkazam, i grotesku, traži i aktivizaciju legende, praznoverica i ilirskih miteva …“7)

Njegov kolega, akademik, prof. dr Mojkom Zećo dodaje: „Sumnjati u autohtoniju Albanaca, znači da postaneš smešna ličnost“!8)

Evo vam i četvrti Pelazg sa Universiteta „Enver Hoxha“, Sulejman Krasnići, afirmiran kao „veliki“ književnik, a koji je 1985. objavio u Tirani „roman“ pod naslovom DARDANCI, kojim – naravno – pretendira da su oni, Albanci, antički Dardanci!!! I – sigurno – autohtoni! Pa i peti Pelazg – lumpenintelektualac Ismail Kadare, afirmiran kao književnik dvora sultana Enver Hodža, pedagog na Universitetu u Tirani, dopisni član Akademije Moralnih i Političkih Nauka Francuske, koji doslovno kaže:

„Albanci, kao autohtoni Balkanci, vređaju se posebno kad im se dirne istorija i negira im se njihova autohtonija“.9)

U njegoom delu FTESË NË STUDIO ovaj Kadare nastojava da prikaže Albanca na Balkanu ne samo pre đavola, već i pre Meseca i Sunca. Za ovo se on obraća kozmogonskoj pesmi Srbina dr Petar Bogdan „Stvaranje sveta“, koju – u kolotečini poznatih i već demaskiranih albanskih šovinista i rasista sa Kosova Ibrahim Rugova, Rexhep Qose i Sabri Hamidi, nastojava da je interpretira onako kako je njemu volja, kako su nam to interpretirali i pesmu « Istina zahteva » Vislave Šimborske10). Svestan absurdnosti svog pretendiranja, izlaganje u vezi pesme P.Bogdana Kadare ostavlja na pola puta, bez zaključka: on blebeta u vezi nje i, na kraju, ne usuđuje se da kaže otvoreno ono što bi hteo.11)

Pomenuti nisu ni prvi niti poslednji što misle i pišu tako. Bez izuzetka svi su ovi Albanci takvi. Poželjeo bih da poslednji među njima, kao poslednji Mohikanac, bude akademik, prof. dr Skender Rizaj.12)

Svi ovi Albanci, koji pišu i urliču za autohtoniju, nisu ništa drugo do samo zvučnici onih koji su na vlasti u Tirani. Od njih dobijaju naređenja i instrukcije za to, od njih se karikiraju, navijaju, i od njih se za to i plaćaju. Naravno da o autohtoniji zatim urliču i svi drugi, bezazleni i naivni, koji se ne plaćaju za to, koji i iskreno misle da su autohtoni, pošto su se tako indoktrinirali od zvučnika vlastodržaca u Tirani.

Tako je autohtonija postala opsesija za albanskog intelektualaca i najobičnijeg čoveka, za čistača ulica Tirane i za čuvara koza po vrletima Albanije. Posebno kod intelektualaca. Ona je opsela svaku njegovu misao, svaku njegovu koncepciju, svaki pojam, ideju, čežnju i težnju. Albanski intelektualci vide svoju autohtoniju svugde i u svemu, na svakom mestu i u svakoj pojavi, zamisli i pomisli. Nazivaju autohtonim i svoje književnike, i svoj romantizam13),  pa i jezik svoj, albanski. Skoro svi albanski akademičari pišu za „autohtoni i nezavisni karakter albanskog jezika naspram ostalih balkanskih jezika“, koji – po njima – nisu ni autohtoni, niti nezavisni14). Pa i njihovi sufiksi ispadoše autohtoni15). I sama albanska misao, po njima je autohtona, pa i imunitet njihov, opstojanost, apsolutno sve što je albansko16). U njegovoj doktorskoj disertaciji VEPRA E BOGDANIT, Priština 1982, Ibrahim Rugova – između ostalog – piše: „ZANA (Vila,- KB) kao figura verovanja i autohtone mitologije“17). Kako se zna ZANA nije figura verovanja i mitologije Albanaca, ponajmanje autohtona. I sama reč ZANA nije albanska, jer je etimologijom iz neolatinskih jezika, a kod ovih od lat. DIANA.

U jednoj njihivoj priči ispada autohtono albanski i sam Mesec. Nema sumnje da će nam kroz koji dan reći da je autohtono albanska i Zemlja, naša planeta, i – posle toga – ne ostaje nam ništa drugo već da se pakujemo i selimo za Mars, ako i on ne bude autohtono albanski.

Sigurno da se sve ovo ne čini slučajno, bez cilja. Preko autohtonolatrije i autohtonomanije oni nastojavaju da ubede pre svega sebe, masu albanskog naroda (koji do juče nije ni znao što to znači autohtonija !), a zatim i sve druge, nealbance, da su stvarno autohtoni i – sledstveno – vlasnici svih predela gde živi i ne živi bilo koji Albanac, ne samo na Balkanu, već i u Evropi, kako se izrazio jedan « autohtoni » albanski književnik – gdegod je gazilo kopito konja albanskog feudalca.

Za ovo, sem bezbrojnih „studija“, konkretno i od „naučnika“ Seit Mansaku18), objaviše i knjigu AUTOKTONIA E SHQIPTARËVE (AUTOHTONIJA ALBANACA)19), koju detaljno tretiram u jednoj drugoj studiji20). Ova knjiga, kako je prinuđen da prizna i sâm Kadare, ima za cilj da dâ Albancima „snagu i gordost zakonitu“.21)

Roman provinces of Illyricum, Macedonia, Dacia, Moesia, Pannonia and Thracia
Die unteren Donauländer zur Römerzeit. Alte historische Karte aus Droysens Historischem Handatlas, 1886

Engleska mapa Balkana iz 814. godine nove ere.  Nema Albanaca ni pod kojim imenom.

Svim silama Albanci nastojavaju da stvore mit autohtonije, ponavljajući ovo svakodnevno i u vezi sa svačim, iz knjige u knjigu, iz „studije“ u „studiju“, iz napisa u napis, iz pesme u pesmu, iz reči u reč, gde god joj je mesto i gde joj nije mesto, gde god mogu, pa i gde ne mogu. Redžep Ćose (Rexhep Qose) je primoran da prizna: „zahvaljujući čestih ponavljanja, vremenom (ova pretendiranja za autohtoniju!- KB) pretvoriće se u mitove“22). Dok Fan Noli kaže: „Mitovi su  aždaje sa sedam glava, kad joj prekineš jednu glavu, odmah joj izađu dve druge“23). Francuski kritičar Ronald Bard na jednom mestu piše za mit: „ne oslanja se na istinu, već na mogućnost njegove primene“.24)

Viktor Igo je od vremena rekao: „Nema ništa snažnije od dogme da porodi san. I nema ništa snažnije od sna da porodi budućnost. Danas utopija, sutra meso i kost, stvarnost“.25)

Posle svih ovih besmislica albanskih intelektualaca i „naučnika“, profesora, doktora i akademika albanskih, francuski prof. Gut, sa Universiteta u Sorboni, pretendira da „pretstavnici najnaprednije naučne albanološke misli u svetu danas su u Tirani“26). Ili niste rekli ovo vi, gospodine Gut?! Ili ne znate što su ovi Tirančani (ili Tirani!) učinili od te njihove albanologije?! Da možda niste upućeni ni u slučaju italijanskog balkanologa Ðulijana Bonfante (Giuliano Bonfante)?!

Aktuelno, pretendirajući za autohtoniju, albanski nacionalisti pretendiraju za etnogenezu pelaško-ilirsko-albansku. Ako sutra nauka otkrije da je na Balkanu živeo pre Pelazga neki iks narod, budite sigurni da će ovi Albanci odmah pretendirati da su i oni njihovi preci, odnosno pretendiraće na iks-pelaško-ilirsko-albansku etnogenezu. Pod svaku cenu oni hoće da budu autohtoni, najstariji narod na Balkanu, po mogućnosti i u Evropi, i u svetu: Über alles!

Parafrazirajući Vladimira Iliča Lenjina, možemo reći da, ako geometrijske aksiome kažu da je Kosovo srpsko i da nikada i do veka neće biti albansko, ne samo obični albanski nacionalisti, već i „marksist-lenjinisti“ Envera Hodže, posebno njihovi naučnici, akademici, sigurno će nastojati da obore te geometrijske aksiome. Šta više, postoji mogućnost da će i samu geometriju nazvati šovinističkom velikosrpskom antinaukom. Jedan je „pesnik“ ovih Albanaca već rekao: „Kad bih znao da Kosovo neće postati Albanija, poželeo bih da se sav svet pretvori u prah i pepeo!“

U prah i pepeo su pretvarali i pretvaraju ovi Albanci sve što im ne ide na ruku da dokažu svoju autohtoniju, svoje pravo na Kosovo, na Balkan, svoje pravo da smatraju sebe ÜBER ALLES, pa da ih za takve drže i poštuju svi na svetu, da im se do zemlje klanjaju, kao što su se i oni klanjali turskom sultanu, njegovim vezirima i pašama, begovima i agama, kojima su ljubili i noge, pa – posle toga – busali su nam se u prsa i busaju se dan-danas da su najhrabriji narod na svetu.

Kad se u nekom narodu koji hvalisavac busa u prsa bilo i lepotama svoga mesta (ne spominjući starost i supremaciju svog naroda nad drugim narodima!), ovi Albanci odmah urliču protiv njega da „propagandira otvorene rasističke teorije“27). Oni vide to i preko granica, planina i mora, okeana, na hiljade i hiljade kilometara daleko. Istovremeno, tu – pred svojim nosom, rasističko busanje u prsa njihovog Adema Istrefi-a sa imaginarnom starošću Albanaca, autohtonijom, pa i sa njihovom ekonomskom i kulturnom „superiornošću“ i nad Nemcima, prave se kao da ne vide, da ne razumeju, iako znaju sasvim dobro da njihovi Albanci još uvek jedu drvenom kašikom, jer metalnu još nisu u stanju ni da naprave, ni da kupe. Šta su sva ta njegova prazna pretendiranja, blesava hvalisanja i izbezumljena busanja u prsa za autohtoniju i über alles, ako nisu destilirani veliko-albanski šovinizam i najprljaviji, najogavniji rasizam jednog odrpanca?!

Sigurno da se ovakvim stavovima ne čini nauka i ne otkriva istina. Ovakvim stavovima se mistificira i falsifikuje istina, krije se istina i, umesto nje, lansiraju se svakojake legende, „stare“ i nove, priče i pričice, mitevi i miteme, kojima se indoktriniraju nevini, prosti, bezazleni ljudi, oni koji nisu u stanju da razlikuju laž od istine, političku propagandu, rasizam i fašizam od nauke. Vrhunac je svakako da upravo ovi Albanci, koji su impenjirani i permanentno se impenjiraju sa izmišljanjem legendi, miteva i mitema, priča i pričica, optužuju druge, u prvom redu Jugoslovene, kao da su tobože oni ti koji su stvorili i stvaraju „priče i pričice“, „miteve i miteme“, u vezi Kosova i svačega. Koliko za primer spomenuću ovde albanskog istoričara Luan Maltezi28) i dr Ali Jakupi29), koji optužuju Srbe da su stvorili miteve. Ima li mogućnosti da nam ovi Albanci (sa njima i englez Noel Malcolm!) kažu najmanje jedan jedini mit, ili jednu priču srpsku za njihovu – srpsku – autohtoniju, jednu mitemu ili pričicu za njihovu etnogenezu ikso-iliro-srpsku, jedan mit ili priču na koje ovi Srbi zasnivaju svoja pretendiranja nad Kosovom i Metohijom?! Da možda ovi Albanci ne smatraju srpskim mitevima i mitemama Pećku Patrijaršiju i Visoke Dečane, Gračanicu i 3500 crkava rasturenih na sve strane Kosova i Metohije?! Da možda ne smatraju pričama i pričicama dinastiju Nemanjića, cara Dušana Silnog i Boj na Kosovo?! Da nisu mitevi ustanci Srba na Kosovu za oslobođenje od turskog okupatora i seobe Srba pod vođstvom svojih patrijarha?! Ili je mit sjajni Kosovski ciklus pesama i epova, koje je srpski narod spevao Kosovu i njenim sinovima, u jedno vreme kad albanski narod učini zajedničku kauzu sa okupatorima i, rušeći srpske crkve i manastire, hramove, poče da gradi tursko-muslimanske džamije i teće-a?! Da možda nisu mitevi i njihove, albanske age, begovi i paše, pa i lomača na Vračaru?! Da nije mit i srpski Sveti Sava, i Sinan-paša Rotulović, koji spali mošti Svetoga Save, a za koga ovi Albanci pretendiraju da je njihov, i paša i “junak”?! Da nije mit i pravoslavlje, i hrišćanstvo?!

Ne, nije mit albanski muslimanski fundamentalizam, gospodine Malcolme! Poslednjih decenija dodao mu se i ekstremni nacionalizam, pa i šovinizam, rasizam. Rezultati su to njihove intelektualne ograničenosti, koja je kroz vekove prouzrokovala njihovu ekonomsku i kulturnu zaostalost, dok su ove dve postale stubovi njihovog istorijskog zakašnjenja za susednim i najudaljenijim narodima sveta. Svesni da ih je istorija pregazila, albanski intelektualci čine sve da to nadoknade mitevima i mitemama, legendama i legendicama, pa fantazijom, perom i crnilom preuređuju i pišu ono što su drugi narodi pisali sabljom i krvlju svojom. Albanci falsifikuju svoju istoriju (za što ih pomažete i vi, gospodine Malcolme!), zatim taj falsifikat nastoje da proture kao istinu, pa i da je nametnu svetu kao takvu, kao realnost.

Ovim njihovim muslimanskim fundamentalizmom evo nekoliko vekova što su se suočili, sučelili i neprekidno se sučeljavaju, bore se na život i smrt ne samo Srbi, već svi narodi Balkana, pa i Evrope, pa i sveta! Albanac je kroz vekove bio isučena sablja turskih sultana i muslimanskog fundamentalizma za stvaranje njihove svetske muslimanske imperije. Jedan savremeni albanski istoričar (gordeći se!) kaže: „Albanija je dala Otomanskom carstvu 35 vezira, stotinama paša i generala, hiljadama begova, aga, serdara, dizdara, subaša, vojvoda, kadija, zabita i memura“30). Pošto je ta njihova tursko-albanska muslimanska imperija pretrpela krah, sruši se, prihvatiše se komunizma, a sa nadom da će im on omogućiti da realiziraju svoje snove za nacionalnu ekspanziju i inkarnaciju njihove super Ve-e-elike Albanije. Pošto pretrpeše novi krah, opet postaše mercenari, isučena sablja đavola i sina mu, a sa nadom da će im mračne sile sveta dozvoliti da stvore njihovu super Ve-e-eliku Albaniju, pa i Ilirsku imperiju, kako Ismail Kadare kaže – Albanski commonwelth.

Ono što su drugi narodi kroz vekove učinili sabljom i krvlju svojom, to Albanci danas čine fantazijom i crnilom.

Mračne su sile ovog sveta zloupotrebljavale i nastavljaju da zloupotrebe albansku raspalenu fantaziju. Mobilizirale su ih u SS divizije i bacale ih koliko na Frontu Stalingrada, toliko i na Frontu Pazira. Baciše ih i na Frontu Balkana, koji prethodi Trećem svetskom ratu. Albanski fantasta, sledeći za primerom svojih roditelja, dedova i pradedova, rado se baca u vodu i u oganj, ne shvaćajući ni za što živi, pa ni zašto gine.

Sve što se Albancima ne sviđa kod drugih naroda spremni su da proglase za legendu, mit i priču, a što im se sviđa u svom narodu, makoliko bilo to absurdno – isto tako – spremni su da proglase za stvarnost, za golu istinu.

Kako videsmo, Albanci pretendiraju da su autohtoni. Sa druge strane oni priznaju da su na ovim prostorima, gde danas žive, nekada, pre njih, živeli Pelazgi. Ovo oni ne samo što do danas nisu ni pomislili da poreknu, već su i insistirali na to da su ovi predeli od pamtiveka bili nastanjeni od Pelazga.

Kako možete videti, albanski istoričari i akademici najzad su priznali javno i pismeno, kolektivno, da oni – Albanci – sa Pelazgima nemaju ništa zajedničkog. Pogledajte njihovu ISTORIJU, koju su svojeručno napisali!31) I ne samo kolektivno, oni su i pojedinačno priznali da sa Pelazgima nemaju ništa zajedničkog. Koliko za primer vidite kod prof. dr Jupa Kastrati-a.32)

Priznati da su Pelazgi pre Albanaca živeli na ovim prostorima i – u isto vreme – priznati da sa Pelazgima nemaju ništa zajedničkog, zar ne znači priznati da Albanci nisu autohtoni, da su došljaci, da žive na prostorima jednog drugog naroda?!

Ili su Albanci živeli na ovim prostorima i pre Pelazga?! Da nisu Pelazgi došli na teritorije ovih Albanaca, a ne oni – Albanci – na teritorije Pelazga?!

Mislimo da ovde ne treba mnogo pameti da bismo shvatili kontradikciju ovih Albanaca.

Ako su Pelazgi živeli na ovim prostorima pre Albanaca, onda ovi Albanci ne mogu biti autohtoni.

A da su Pelazgi živeli na ovim prostorima pre Albanaca rekli su nam to ne samo antički autori, već nam to priznaju i sami albanski naučnici.

Kontradiktornim pretendiranjima se ne dokazuje autohtonija Albanaca. Naprotiv, njima se dokazuje nešto sasvim drugo: da pretendiranje Albanaca na autohtoniju nema naučan karakter, već politički, čisto politički.

Sa druge strane, ma da su pretendirali i nastavljaju da pretendiraju na autohtoniju, nijedan od ovih Albanaca nije ni pokušao da nam to bilo čime i dokaže. Zašto? Pa oni su svesni, sasvim svesni, da nisu autohtoni i da to – autohtoniju – ne mogu ničim da dokažu. Upravo zato su usmeno i pismeno pozvali svoje ljude da insistiraju na autohtoniju i da to ponavljaju gore-dole na sve strane i u vezu sa svačim, a sa ubeđjenjem da će – zahvaljujući čestim ponavljanjima – postići vremenom da to pretvore u mit.

Albanci su svojevrsni mitomani. Mitomanija ih čini i megalomanima. Megalomanija – rasistima. Rasizam – problematičnim ne samo unutar Albanije (gde zajedno sa njima žive ne samo nacionalne manjine, već i ceo jedan etnos – Vlasi!), već i za susedne narode, koje svakako uznemiravaju, destabiliziraju.

„Najpametniji“ među njima, akademik prof. dr Mark Krasnići, kaže:

« današnji Albanci svukud na Balkanu žive na teritoriji svojih predaka i ova činjenica, sama od sebe, svedoči jasno za njihovu autohtoniju ».33)

Kako to može da svedoči autohtoniju boravak, življenje na jednoj teritoriji, gde su živeli preci, to samo albanski „naučnici“ moguće znaju!

A kad ovako pretendiraju albanski intelektualci, istoričari, profesori i doktori nauka, akademici, koji sasvim dobro znaju da nisu autohtoni ni na Kosovo, ni u samoj Albaniji, možete zamisliti šta pretendiraju ostali Albanci, oni koji nemaju visoko obrazovanje, koji nemaju ni srednje obrazovanje, oni koji se svakodnevno indoktriniraju od ovih lumpen-intelektualaca, prodatih kod mafije Envera Hodže za nasušnu koru svakodnevnog hleba, pa i neprodati, posebno oni iz Jugoslavije, gde im ništa ne hvali i niko ih ne tera da falsifikuju istoriju albanskog naroda.

Na teritoriji svojih predaka žive i Srbi, pa ipak to ne uzimaju za dokaz da su autohtoni. Šta više, i ne pomišljaju da pretendiraju nešto tako, iako se od ovih Albanaca optužuju za autore legendi, miteva i mitema. Ni ma koji drugi narod! Mi ne znamo da postoji i jedan drugi narod na svetu koji pretendira za autohtoniju kao ovi Albanci.

Indoktrinirani ovako od samog rođenja, od kad otvaraju oči, autohtonija je za Albanaca postala opsesija. Za sve uopšte, a za one nacionalistički nastrojene posebno. Oni su je fetišizirali i ona je sada za njih fiksija, kako bi sami rekli svojim turskim izrazom – TOLLOSUM. Oni ne samo što ne mogu sebe zamisliti drugačije, bez autohtonije, već izgleda da ne mogu ni disati bez te fikcije. Ako kažete Albancu da njegov narod nije autohton, njemu će se odmah okrenuti svet naopako, pomutiće mu se pamet, zakrvaviće mu se oči i pobesneće. U tom besnilu on će dići i ruku na vas. Ubiće vas!

I pored toga, iako su više puta pokušali i da me ubiju, ja sam, usmeno i pismeno, govorio i dokazivao ovim Albancima da nisu autohtoni. Učinio sam to pre mog hapšenja u Albaniji, za što me uhapsiše i proglasiše da pretstavljam u njihovoj zemlji političku i ideološku diversiju34). Učinio sam to i okovan u gvožđe i beton najmonstruoznijeg zatvora na svetu, u Burelju. Učinio sam to i čim sam izveo živu glavu iz tog zatvora, pa činim i dan-danas. Između ostalih vidite moju studiju Periodizimi i gjuhës shqipe (= Periodizacija albanskog jezika), objavljena 1994, u Ženevi, zatim Falsifikovana albanska istorija35). Naveo sam Albancima bezbroj dokumenata, svedočanstava, činjenica i argumenata da nisu autohtoni. Evo da im ih ponovim i ovde:

1.- HOMOS GEORGICOS (Agrarni zakon), koji je kodificiran negde sredinom VIII veka n.e., sadrži običajno pravo vizantisko-slovensko. Tu se spominju svi narodi Balkana i Prevalitanije (kako se u ta vremena zvala teritorija današnje Albanije), ali ne i Albanci. Što znači ovo, ako ne da ovi Albanci tada nisu bili tu?! Ovo je jedan nepobitan dokumenat, koji negira autohtoniju Albanaca na teritoriji koju danas zapremaju.

2.- ALBANSKI JEZIK.- Kako se zna, albanski jezik je indo-evropski, a to znači da su i oni istog porekla kao i svi drugi indo-evropski narodi, konkretno: Grci, Srbi, Crnogorci, Makedonci – odnosno – da su došljaci u Evropu i na Balkan iz Azije, iz Indije, koljevke čovečanstva i sanskritskog jezika, majke svih indoevropskih jezika. Kad bi Albanci bili autohtoni, njihov jezik ne bi bio indo-evropski. Ovo je jedno nepobitno svedočanstvo da oni nisu autohtoni nigde na Balkanu, kao što je bela, žuta ili crna koža Amerikanaca svedočanstvo da nisu autohtoni tamo, ma da su moguće mnogi od njih sada i zaboravili odakle su im na američki kontinenat došli preci.

3.- POZAJMICE IZ LATINSKOG JEZIKA.- Albanski jezik, kao i svi drugi jezici, ima pozajmica iz latinskog jezika. Svetski naučnici, koji su se seriozno bavili studiranjem albanskog jezika, konstatirali su da ove pozajmice nisu stigle u albanski jezik neposredno, direktno iz latinskog jezika, već posredno, preko jednog drugog jezika. Priznao je to i najveći albanski filolog svih vremena, poštovani akademik prof. dr Ećrem Čabej. Da su Albanci autohtoni, pozajmice iz latinskog jezika ne bi dospele kog njih preko jednog drugog jezika, pošto bi kao autohton narod bili u direktnoj vezi sa nosiocima tog jezika – Latinima. Posredstvo u latinskim pozajmicama svedoči nam da Albanci nisu imali fizičkog dodira sa Latinima, Rimljanima, što – sa druge strane – znači da nisu autohtoni.

4.- TOPONIMI ALBANIJE.- Nijedan od poznatih antičkih toponima prostora, gde danas žive Albanci, nema etimologiju iz albanskog jezika. Svi su oni sa stranom, nealbanskom, etimologijom, što su nam dokazali svetski naučnici, među kojima spominjemo austrijskog akademika, prof. dr Gustava Vajganda, zatim rumunski akademik prof. dr S.Puškariu, pa italijanski akademik prof. dr Giuliano Bonfante i drugi. Pa i poznati bugarski albanolog, akademik prof. dr Vladimir Georgiev, ne samo da se složio sa ovom tezom, već je priložio i svoja argumenta za to. Tako on, upravo u prilog ovog argumenta navodi da stari ilirski toponimi današnje Albanije, kao SHKODËR od SCODRA i TOMOR od TOMARUS, nisu nasleđeni upravno, neposredno. Bazirajući se na podatke istorijske fonetike albanskog jezika, on kaže da ovi toponimi nisu bili u upotrebi u jeziku Albanaca neprekidno od predrimskih vremena.36)

Da su Albanci autohtoni, bar bi neki od poznatih antičkih toponima Prevalitanije bio sa albanskom etimologijom. I glavni grad Albanije – Tirana – ima grčku etimologiju.

5.- ROMANIZACIJA.- Svi jezici Balkana, izuzev grčkog, pa i oni najvećih naroda, kao što su bili Iliri i Tračani, pod snažnim uticajem latinskog jezika romanizirali su se. Albanski jezik nije romaniziran. O čemu nam svedoči ovo, ako ne da Albanci, u vreme romanizacije Balkana, nisu bili tu, što znači da nisu autohton narod.

6. HRIŠĆANSTVO.- Da su Albanci autohton narod, bili bi među prvim narodima Balkana koji su prihvatili hrišćanstvo, jer su rimski konsuli (Sveti Pavle) upravo ovde, na teritoriji današnje Albanije, pokrštavali narod. Činjenice su bezbrojne da su Albanci među poslednjim Balkancima koji su prihvatili hrišćanstvo, posle Srba. Upravo su Srbi ti koji su pokrstili Albance. Sve do 1924. godine Albanci nisu imali ni svoju crkvu. I opet, jedan Srbo-Makedonac (Ðorđe Nikolić) i jedan Grk (Teofan Mavromatis – poznat među Albancima pseudonimom Fan Noli) su ti koji im stvoriše albansku autokefalnu crkvu. Zbog toga što su hrišćanstvo prihvatili kasno i samo površno, Albanci će masovno napustiti hrišćanstvo i prihvatiti veru okupatora Balkana – Turaka, njihov muslimanizam. Sve ovo za što nam svedoči, ako ne da oni nisu autohtoni?!

7. AZBUKA.- Da su Albanci autohtoni, budući u kontaktu sa dva najkulturnija naroda sveta – Grcima i Rimljanima – ako ništa drugo, bar bi azbuku uzeli od njih ili na njihovom primeru bi stvorili svoju zasebnu azbuku. Albanci ne samo što ne stvoriše svoju zasebnu azbuku, već ni grčku ni latinsku ne prihvatiše. Oni će tek 1908. godine stvoriti svoju azbuku.

Naglašavamo: Sloveni (Srbo-Crnogorci, Makedonci i drugi), koji nisu autohtoni i nisu imali lični kontakt sa Latinima (ponajmanje sa dvema značajnim kulturnim metropolama Rimljana sa teritorije današnje Albanije, ka što su Durrhachium i Apolonija!), ugledajući se samo na Grke srednjeg veka, stvoriše ne samo jednu, već dve svoje azbuke: ćirilicu i glagolicu.

Za što nam ovo svedoči, da su Albanci autohton narod, od pamtiveka tu, ili da nisu autohtoni, da su na ovim prostorima došljaci, kao i svi drugi narodi Balkana, kao i svi drugi narodi Evrope?! Šta više, oni su došli i relativno kasno, skoro posle svih, bar posle Srba.

Argumenta ponderantum, non numerantum! I pored toga, ako ova sedam argumenta nekome izgledaju malo, spremni smo da mu navedemo još drugih sedam, pa i 70. Napominjemo ovde da pomenuti bugarski albanolog V.Georgiev, sem citiranog argumenta od njega, navodi za ovo još nekoliko drugih argumenata, koje možete videti u njegovom citiranom delu.

Da Albanci nisu autohton narod sasvim je očigledna stvar. To su od vremena prihvatili svi svetski naučnici, pa i oni, koji su poznati kao najveći prijatelji albanskog naroda. Konkretno, to su prihvatili i akademik, prof dr Gusatav Majer, akademik, prof. dr Norbert Jokl i drugi, posebno ovi današnjih dana. Tako, da Albanci nisu autohtoni, prihvatio je i njihov veliki prijatelj Noel Malcolm.

Upravo zato neki trezveni Albanci, kojima je stalo do njihove časti i do njihovog dostojanstva, pre svega kao čoveka, a zatim i kao istoričara, naučnika, počeli su da na razne načine cediraju, da se povlače sa pozicija autohtonije.

Među prvima je njihov predsednik Akademije nauka prof. Aleks Buda i, odmah za njim, akademik, prof. dr Ećrem Čabej, pa Šaban Demiraj i drugi. Tako A.Buda kaže da pod autohtonijom Albanaca podrazumeva jednu relativnu autohtoniju.37)

Drugi nastavljaju da udaraju u bubnjeve autohtonije i dan-danas. Tako intelektualac prof. dr Jup Kastrati kaže predsedniku Akademije nauka: “Autohtonija Albanaca je jedna apsolutna istina, ne relativna“!38)

Kao J.Kastrati su se izrazili, koliko za primer, i akademik, prof. dr Zef Mirdita, o kome sam već pisao39), prof. dr Reshat Nexhipi, o kome sam isto tako već pisao40). Svi oni prave se kao da ne znaju ni šta su im to rekli njihovi najveći naučnici, akademici, bože sačuvaj i svetski naučnici. Oni sasvim jasno vide sve, pa se ipak prave da ne vide ništa. Ono što se Albancu ne sviđa, to on neće ni da vidi.

Pošto su pročitali moje studije o albanološkim problemima i videli ne samo da imam pravo, već da su moje albanološke teze već prihvaćene i od svetskih universiteta, akademija, pojedini albanski intelektualci, istoričari i naučnici, u poslednje vreme počeše da cediraju. Među njima zaslužuju da im se spomenu imena dr Ardian Kljosi, Fatos Lubonja i Ardian Vehbiu.

Ovako, iz godine u godinu, raste broj ovih novih albanskih naučnika, koji prihvataju ove albanološke teze, moju diversiju u albanskoj nauci i kulturi, pa sve smelije istupaju sa svojim negiranjem autohtonije. I ne samo autohtoniju, već i samo poreklo Albanaca od Ilira. Jedan od njih rekao je Albancima i preko interneta: „Učite svoju istoriju od akademika Kaplana Burovića!“ I oni je uče: hteli ne hteli – uče je!

Mučan je bio ovaj moj posao, jer su me Albanci za ovo uhapsili i kaznili na doživotnu robiju, dok je Ismail Kadare zatražio od Envera Hoxhe i da me oškopi. Albanski akademik i ambasador u Turskoj prof. dr Skender Shkupi i preko štampe je izjavio da sam zaslužio ne samo hapšenje, već i mučenja i masakriranja41). Drugi su pisali da sam zaslužio ne samo zatvor, već i streljanje. Pa i preko interneta dan-danas pozivaju albanske junake da me ubiju, samo i samo zato što se ne slažem sa njihovom falsifikovanom istorijom, sa njihovom histerijom autohtonije i porekla od Ilira.

Pošto sam izveo živu glavu iz zatvora, osuli su se na mene lažima i klevetama, falsifikatima, sataniziraju me na sve strane i na svim jezicima sveta, učinili su mi i nekoliko atentata, proganjali zverski, maltretirali najprljavije, lično i porodično, što se – nažalost – nastavlja i dan danas. Podržavaju ih u ovome svestrano srpske vlasti, crnogorske, makedonske, pa i švajcarske, posebno tzv. “socialisti”, odnosno stalinisti. Samo ja i moja porodica znamo kako istrajemo u ovoj besomučnoj kampanji ovih zveri, koje ne poštuju nikakve zakone, pravila i principe savremenog društva i civilizacije.

Mučan je bio i jeste ovaj moj posao, jer sam – što bi rekao Njegoš – kao slamka među vihorove. I pored toga ja se još uvek osećam jakim, posebno kad vidim da sam najzad pobedio, da se Albanci osvešćavaju i svlače od legendi, miteva i mitema, od histerije autohtonije i iliromanije, da i oni – najzad – prihvaćaju naučnu istinu, kojoj sam posvetio moj život, žrtvovao porodicu, decu, sve. Moja gordost i ponos, posle tolikih žrtava, mislim da su sasvim legitimni, pa je sasvim razumljivo što sam spreman za nova pregnuća i nova samopožrtvovanja na ovom mukotrpnom putu otkrivanja naučne istine onima koji je neće.42)

Zatvor u Burelju, Albanija,

Septembar-oktobar, godina 1972.*)

Akademik, prof. dr Kaplan Burović

___________________

1) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPS TË SHQIPËRISË – Instituti i Gjuhësisë dhe i Letërsisë: FJALOR i gjuhës së sotme shqipe,- Tirana 1980, str. 73, kol. II.

2) KASTRATI, prof. dr Jup: HISTORIA E ALBANOLOGJISË,- Tirana 2000, str.76.

3) ISTREFI, Adem: LËSHOMA HISEN E DIELLIT,- Tirana 1984, str. 8.

4) ISTREFI, Adem: Legjendë e moçme,- list DRITA, Tirana 17.X.1982, str. 10.

5) ISTREFI, Adem: Anti-psallmë,- list DRITA, Tirana 22.VII.1984, str. 8.

6) ISTREFI, Adem: Te hani i Kaçanikut,- časopis NËNTORI Br. 3, Tirana 1982, str. 248.

7) BUÇPAPAJ, Skënder: Burrërorja në emocionet njerëzore,- list DRITA, Tirana 16.IX.1990, str. 11, kol. I.

8) ZEQO, Mojkom: Një paskvilë të flliqur e ka shkruar Kapllan Resuli (= Jednu prljavu paskvilu napisao je Kaplan Resuli),- članak štampan u albanskoj štampi Tirane i prenet preko svih sajtova Albanaca. Mi smo ga našli na sajtovima AGIMI (www.agim. com), ALBASOUL, zatim ILIRET, pa TETOVA INFO CENTR i dr. Mali koment o ne “smešnoj ličnosti” M. Zeqo dao je Anton BUROVIĆ, preko njegovog dela INTERNET ZA AKADEMIKA BUROVIĆA,- Ulcinj 2006, str. 20-21.

9) KADARE, Ismail: Që të pushojnë erërat shoviniste,- u listu LE MONDE DIPLOMATIQUE, Pariz, 06.II.1989, preštampano u list DRITA, Tirana 26.II.1989, str. 16.

10) Opširnije o ovome vidite moju studiju Istina iznad svega,- objavljena u srpskim elektronskim novinama ISTINA God. I, Br. 40, Beč, 27.11.2005.

11) KADARE, Ismail: FTESË NË STUDIO,- list DRITA, Tirana 30.IX.1990, str. 9, kol. II-III.

12) RIZAJ, Skender: Shqiptarët janë autoktonë në Kosovë,- list ZËRI I POPULLIT, Tirana 07.III.1990, str. 4.

13) QOSE, Rexhep: PANTEONI I RRALLUAR,- Tirana 1988, str. 130 i 366.

14) KOSTALLARI, Androkli – SHKURTAJ, Gjovalin: Një ngulim arbresh në dritën e së kaluarës dhe të sotmes,- časopis STUDIME FILOLOGJIKE Br. 2, Tirana 1989, str. 85, beleška 5.

15) XHUVANI, Aleksandar: VEPRA,- tom I, Tirana 1980, vidite kod sufiksa -AN.

16) RUGOVA, Ibrahim: Imuniteti autokton,- list DRITA, Tirana 26.III.1989, strane 10, kol. II i 11, kol. I.

17) Citiram prema časopisu STUDIME FILOLOGJIKE Br. 2,- Tirana 1989, str. 109.

18) MANSAKU, Seit: Autoktonia e shqiptarëve në dritën e të dhënave të toponimisë së lashtë,- u časopisu STUDIME FILOLOGJIKE, Br. 3,- Tirana 1982.

19) ÇABEJ, Nelson: AUTOKTONIA E SHQIPTARËVE,- Tirana 1990.

20) BUROVIĆ, Kaplan: KADARE I ALBANOLOGIJA,- rukopis, zatvor u Burelju 1990.

21) KADARE, Ismail: Autoktonia e shqiptarëve,- list BASHKIMI, Tirana 14.IX.1990, str. 3.

22) QOSE, Rexhep: iden, str. 18.

23) NOLI, Fan: VEPRA,- tom 5, Tirana 1988, str. 39.

24) BARTHES, Roland: MITHOLOGIES,- Paris 1957, str. 253.

25) HYGO, Victor: TË MJERËT,- tom II,- Tirana 1983, str. 236.

26) ATSH (Albanska telegrafska agencija): Konferencë shkencore për shkencat filologjike (INALKO – Paris),- list ZËRI I POPULLIT, Tirana 13.III.1990, str. 4.

27) LONDO, Bardhyl: Shovinizmi rusomadh – lajtmotivi i letërsisë revizioniste sovjetike,- list ZËRI I POPULLIT, Tirana 07.IV.1984, str. 4, kol. III.

28) MALTEZI, Luan: Beteja e Fushë Kosovës (1389) dhe kontributi i shqiptarëve,- časopis STUDIME HISTORIKE Br. 3, Tirana 1989, str. 86.

29) JAKUPI, dr Ali: Kohë e miteve të zhveshura,- list RILINDJA, kraj marta ili početak aprila 1990.

30) SHPUZA, Selim: Kujtimet e Çelebiut…,- Skadar, 30.VII.1936. Citiram prema KASTRATI, Jup: HISTORIA E ALBANOLOGJISË,- cit. delo, str. 122.

31) UNIVERSITETI SHTETËROR I TIRANËS – Instituti i Historisë: HISTORIA E SHQIPËRISË,- tom I, Tirana 1959, str. 28.

32) KASTRATI, prof. dr Jup: HISTORIA E ALBANOLOGJISË,- Tirana, 2000, str. 579.

33) KRASNIQI, Mark: GJURMË E GJURMIME,- Tirana 1982, str. 329.

34) Vidite presudu Vrhovnog Suda Albanije u vezi mog kažnjavanja, objavljena u reviji YLBERI God. I, Br. 1, Ženeva, jesen 1993, str. 29.

35) RESULI, Kaplan: ILIRËT DHE SHQIPTARËT,- Ženeva 1994, studija Periodizimi i gjuhës shqipe, str. 37-60.

36) GEORGIEV, Vladimir: Ilirët dhe fqinjët e tyre,- u časopisu STUDIME FILOLOGJIKE, Br. 4, Tirana 1974, str. 16.

37) BUDA, prof. Aleks: Ilirët e jugut si problem i historiografisë,- raport, održan 1972. godine na Prvoj Skupštini ilirskih studija u Tirani, objavljen u delu KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, tom I, Tirana 1974, str. 53.

38) KASTRATI, prof. dr  Jup: E drejta është në anën e shqiptarëve në Jugosllavi,- list BASHKIMI, Tirana 30.IX.1990, str. 1, kol. I.

39) BUROVIĆ, Kaplan: Falsifikovana albanska istorija,– studija, objavljena sprva u srpskim elektronskim novinama ISTINA God. I, Br. 50, Beč 05.II.2006., zatim preštampana u mojoj knjizi ZOV KOSOVA,- Ženeva 2006, str. 8-17.

40) BUROVIĆ, Kaplan: ALBANCITE GI IRITIRA VISTINATA,- Ženeva 2006, str. 6-20.

41) SHKUPI, Skender: Qëndrim i pështirë i një pseudoshkencëtari,- list ALBANIA, Tirana, 25. maj 1999, str. 10, kol. I.

42) Koliko da se zna: I sâm Ismail Kadare, koji je do poslednjeg dana indoktrinirao Albance i po svetu koga je stigao autohtonomanijom svojih Albanaca, u poslednje vreme digao je ruke ne samo od autohtonosti, već i od porekla Albnaca od  Pelazga i Ilira. U jednom intervjuu, koji je dao listu NIN, on nastavlja pretendiranje da je Kosmet njihov, ali ne na bazi njihove autohtonije i porekla od Pelazga i Ilira, koje više i ne spominje, već pretendirajući da su oni tu u većini.

*) Ova studija napisana je 1972. godine i odmah data zatvorenicima Burelja na čitanje. Skraćena, po prvi put je objavljena na albanski jezik u Akademikovom djelu MIKROLOGIJA,- Ženeva 2000, str. 38-42; zatim je preštampana i u njegovom djelu DËSHMOJ (SVEDOČIM), Ženeva 2007.

Prevedena je i po prvi put štampana na engleski jezik u S-I novine ISTINA, Br. 153, Beč 14.XII.2007. Zatim je preštampana u korpusu Akademikovog djela WHO ARE ALBANIANS?,- Ženeva 2008, str. 28-45.

Do sada je prevedena na albanski, engleski, makedonski i slovenački.- REDAKTOR.

Чланак АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: АЛБАНЦИ НИСУ АУТОХТОНИ – Документа и сведочанства, чињенице и аргументи – се појављује прво на ИСКРА.