Фото: РТРС

У Србији годишње „нестане“ општина величине Пријепоља или Неготина, јер се број становника сваке године смањује за око 35.000, саопштио је данас Републички завод за статистику.

Највишу стопу наталитета у 2015. години бијележе Тутин, Нови Пазар, Сјеница и београдске општине Савски венац и Стари град, док су општине са најнижом стопом наталитета Рековац, Кнић, Голубац, Црна Трава и Нова Варош.

Најнижу стопу морталитета у 2015. имају Нови Пазар, Тутин, Петроварадин, Прешево и Сјеница, а највишу Црна Трава, Гажин Хан, Жабари, Бабушница и Кучево.

У периоду од 2005. до 2015. године број становника у је само на основу природног прираштаја смањен за око 383.000.

Годишње смањење броја становника од око 35.000 лица показује да сваке године нестаје општина величине Пријепоља или Неготина, наводи Завод.

Од укупног број општина и градова, којих је 169 у Србији, стопа природног прираштаја у 2015. години позитивна је у само седам општина – Сурчину, Петроварадину, Новом Саду, Сјеници, Прешеву, Новом Пазару и Тутину.

Процијењен број становника у Србији у 2015. је 7.095.383, број живорођених је 65.657, док је број умрлих 103.678, те је природни прираштај -38.021.

Стопа природног прираштаја у Србији износи -5,3 промила, што је повећање од 0,4 промила у односу на 2014. годину.

Просјечна старост мајке при рођењу дјетета је 29,5 година, а највећи број деце рађају мајке старости 25 до 29 година и од 30 до 34 године.

Просјечна старост умрлих у Србији је 74,7 година, а највише умиру људи од 75 до 84 године. Међу особама те старости, више умиру жене. Морталитет одојчади је опао за 0,4 у односу на 2014. годину и износи 5,3 умрла одојчета на 1.000 живорођених.

Депопулационе тенденције становништва с негативном стопом раста и негативним природним прираштајем забиљежене у Војводини почетком осамдесетих година, а у осталом дијелу Србије почетком деведесетих и даље се одвијају, а према изложеним индикаторима и процјенама, одвијаће се и у будућности, наводе из Завода.

Чланак КАТАСТРОФАЛНО: Србија годишње „изгуби“ цијелу једну општину! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Да ли је у новом предлогу грба општине Пријепоље оскрнављен лик Белог анђела, вековног симбола Милешеве и целог пријепољског краја? Зашто су му скраћена крила и одсечене ноге у односу на изглед из досадашњег, још увек важећег општинског грба? Ова питања неки гласно постављају у национално мешовитој вароши покрај Лима, поводом одржавања седнице локалне скупштине на којој треба да буде донета одлука о новом грбу.

То заседање, јуче започето, заказано је с најавом да ће грб бити 22. од укупно 24 тачке дневног реда, али проблеми су настали већ на почетку. Група од тридесетак људи, представници пријепољских Двери које се најгласније противе предлогу новог грба, сматрајући да он скрнави Белог анђела, ушли су у скупштинску салу уочи седнице с намером да јој присуствују у својству грађана (ванпарламентарна су странка). Било је ту њиховог убеђивања са председником скупштине Вукосавом Томашевићем, који их је обавестио да не могу присуствовати седници јер нису поднели захтев. Они су се, међутим, позвали на члан 132. скупштинског пословника који грађанима омогућава присуство заседању ако оно није затворено за јавност, тврдећи да су председника усмено обавестили о свом доласку. Страсти су се некако примириле и активисти Двери су изашли из сале, па је седница, која ће изгледа потрајати, почела с радом.

Борко Пушкић, председник одбора Двери у Пријепољу, образложио нам је зашто се противе новом предлогу грба ове општине:

– Неко је у том предлогу скратио крила и одсекао ноге Белом анђелу. Чак су га делом обојили у жуто, сад је жути анђео. Прво су избацили и монограм Светог Саве, али су га накнадно доцртали. У овај грб су ставили некакве отоманске, а не бошњачке симболе. За три године ће прослава осам векова манастира Милешева, па се питамо да је овако скраћен Бели анђео допринос ове пријепољске власти обележавању тог великог јубилеја. Суштина свега је да владајућа коалиција оваквим предлогом грба намирује неке своје коалиционе интересе и да чине уступке једни другима. Око тога главни су СДП, ДСС, ДС и радикали, а у овој „бућкуриш” власти је и СДА која се једина од њих противи оваквом грбу али из својих разлога – напомиње Пушкић, додајући да је још у октобру 2014. године комисији истекао рок да понуди предлог решења, те да је одржана само једна јавна расправа, и то вече уочи ове седнице скупштине, а без записника и закључка. – Данас смо изашли са започете седнице, али сутра долазимо опет – најављује челник Двери.

Сасвим друкчије на ово гледа Вукосав Томашевић (ДСС), председник Скупштине општине Пријепоље. Он најпре помиње да је, поред грба, општинска комисија чији је био члан (а у њој су три Србина и три Бошњака) одлучивала и око Дана општине Пријепоље.

– Ова комисија је од свог формирања јула 2014. одржала 15 седница и све одлуке усвојила консензусом. Лако смо се усагласили око Дана општине, да буде 7. јула по датуму кад је Пријепоље први пут 1343. године поменуто у једном писаном документу, а око грба смо решили да се мења постојећи. Зато јер је превладао садашњи политички став да на досадашњем грбу нема елемената карактеристичних за бошњачки живаљ који, уз већинско српско, чини 42 одсто становништва општине Пријепоље. Одлучили смо да нови грб има историјске елементе, те да се обратимо струци, Српском хералдичком друштву – објашњава Томашевић.

– Добили смо, према нашим сугестијама, неколико радних верзија предлога грба, с тим што је ово коначна. Истина је да на добијеним верзијама није било Белог анђела ни монограма Светог Саве, па је комисија затражила да се то допуни. На одржаној јавној расправи чули су се свакојаки предлози, прави репертоар жеља. Мишљења сам да ни ово решење није идеално, али је компромисно. Оно у садашњим друштвеним и политичким условима у Пријепољу може да задовољи све добронамерне. Сада неке политичке странке, а поготово Двери, покушавају да ово питање непотребно исполитизују и профитирају на њему – образлаже за наш лист Вукосав Томашевић. А на питање да ли је било обавезно мењати грб у време кад су избори на помолу, одговара да је комисија дуго радила и недавно дошла до резултата, те да је боље ова захтевна питања сада решити него остављати у аманет онима који буду дошли.

Чланак ПРИЈЕПОЉЕ: Белом анђелу скресана крила на новом грбу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика, С. Јовичић

Навршило се пет година откада су поједини житељи бошњачке националности који се суде или им се суди у Основном суду у Пријепољу почели да траже превод судских списа са српског на босански језик. До сада се због тога овде нагомилало око 140 нерешених предмета.

Сазнајемо да је Министарство правде управо привело крају избор сталних судских преводилаца за босански језик, али ниједан још није стигао у пријепољски суд. Након тестирања кандидата, изабрани су два судска тумача за подручје Вишег суда у Ужицу и три за подручје новопазарског Вишег суда.

О невољама пријепољског правосуђа због босанског језика, председник Основног суда у Пријепољу Милета Безаревић за „Политику“ каже да овакви предмети дуго стоје нерешени, будући да поједине странке у поступку захтевају да им се обезбеди превод на босански језик.

– Има предмета који због тога по три-четири године стоје нерешени. То ствара застој, доводи странке у неравноправан положај, јер се неки поступци редовно спроводе, а други одуговлаче – каже Милета и додаје: – Ми смо тачно по материјама утврдили број предмета који су у овом суду у застоју због босанског језика. У кривичној материји 78 предмета, у парницама 36, а остало у ванпарничним поступцима.

Видевши то као шансу да судски поступак одуговлаче, појединци је максимално користе. Безаревић каже да постоји парница у којој се суде два брата Бошњака. Док брат тужилац није имао посебан захтев око језика, тужени брат је затражио преводиоца.

– Али улоге и жеље су се промениле кад су се та двојица нашла у извршном поступку. Онда је онај брат који је код тужбе у парници тражио превод на босански, сада разумео језик без превода, да би други, коме је раније све било разумљиво, као дужник затражио преводиоца. Такви језик разумеју по потреби. Међутим, дужни смо да поштујемо оно што у процесном закону пише: да странка може да користи свој матерњи језик у поступку пред судом, а ако не разуме језик на коме се води поступак може да тражи преводиоца – објашњава председник пријепољског суда.

На питање зашто нису ангажовали Милорада Бејатовића из Новог Сада, јединог судског тумача и преводиоца за босански језик, Безаревић одговара да јесу у неким предметима.

– Оне које смо му послали Бејатовић је превео и вратио суду, али он има много других обавеза, па није могао све да стигне – одговара Безаревић.

Министарство правде је 29. маја ове године огласило конкурс за постављање сталних судских преводилаца за босански језик: по три преводиоца за подручја Вишег суда у Ужицу и Вишег суда у Новом Пазару. Према условима конкурса могли су се јавити они држављани Србије који имају „високо образовање за одређени страни језик или поседују потпуно знање језика са кога се и на који преводи“, уз познавање правне терминологије и задовољавање других општих услова. – Избор тумача за подручје Вишег суда у Ужицу значи њихово ангажовање и у Основном суду у Пријепољу. Тиме се активирају поступци који су у застоју, а овај проблем за убудуће бива решен – каже Милета Безаревић.

Бејатовић председавао комисији

Милорад Бејатовић из Новог Сада, судски тумач за босански језик и професор правних наука, обавестио нас је да је ових дана завршен избор сталних судских тумача за босански језик по конкурсу Министарства правде.

– Председавао сам комисији у којој су још били професори са филозофских факултета у Сарајеву и Тузли. За новопазарски суд јавио се већи број кандидата, од којих су три изабрана, док су за подручје ужичког Вишег суда од три предвиђена изабрана два. Главни услови су били познавање језика и високо образовање, а о правној терминологији и другом сви су полагали тест провере, писмени и усмени – рекао нам је Бејатовић.

На питање какве су разлике између српског и босанског језика на које су кандидати морали да обрате пажњу, овај судски тумач објашњава да су разлике мале, али да их има.

– Босански језик је језик три народа у БиХ и има свој правопис, који се разликује од српског. У Босни, изузев у Републици Српској, у пракси се више користи латиница, док је у званичним списима у Србији присутнија ћирилица. У босанском има пет-шест речи за одређени појам, а у српском мање, по две-три речи. Део турцизама је више присутан у босанском, и то и у дијалекту и у правопису. Те и друге разлике тумач примењује – наводи Бејатовић.

Што се тиче његових превода у пријепољском суду, он каже да је председник тог суда „направио од тога непотребну тензију и дао у јавност“.

– Превео сам пет-шест предмета, а онда ми је даљи рад он забранио, из њему знаних разлога. А био сам у стању да за протекле четири године преведем и више хиљада предмета – истиче Милорад Бејатовић.

Чланак СУДОВИ У ПРИЈЕПОЉУ И НОВОМ ПАЗАРУ ТРАЖЕ ПРЕВОДИОЦЕ: Ни брата не разуме без тумача за босански се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Пријепољска полиција поднела је кривичне пријаве против двојице младића из овог града, једног старог 16 и другог 19 година, због сумње да су пре два дана опљчакали манастир Милешеву код Пријепоља.

Они су, како стоји у саопштењу, 28. фебруара покрали новац из две дрвене касе које се налазе у предњем делу манстира.

На терет двојици младића ставља се кривчно дело тешка крађа.

Из епархије милешевске нису јуче желели, мимо полиције да дају друге информације о овом догађају, а по незваничним сазнањима, сестринство манастира је у суботу, пре вечерње службе приметило да су касе обијене.

Чланак ПРИЈЕПОЉЕ: Двојица младића опљачкали манстир Милешеву се појављује прво на ИСКРА.

Не видех много камења, само зелена брда и шуме прошаране првим знацима ране јесени. Оно кад јасен почиње да жути, бреза да румени а борови се надмоћно смеју надолазећој зими иглицама које немају намеру да мењају боју.

И, најмање је битно тражити корен имена у пределима Камене Горе.

Дрвена табла на магистралном путу Пријепоље-Пљевља наговештава десетак километара, не много лошег, асфалтног пута горе до центра места.

Једино што то траје дуже него што километража захтева, јер прозборићете неку са трактористом који спрема дрва за зиму, а очувана ловачка чека на једној од раскрсница мамиће вас да се попнете њеним дрвеним стубама и, бар на тренутак, уђете у кожу ловца што по зимској цичи у заседи чека чопор гладних вукова. И после неколико великих кривина – висораван, препознаје се центар села у коме је све старо и прилично оронуло, осим цркве која се још увек гради.

Лепа је висораван, али пуста. Зграда истуреног погона фабрике текстила “Љубиша Миодраговић” која је запошљавала преко 60 мештана и држала у животу околна села закатанчена је. Затворене су и месна школа и амбуланта, отворена је још само продавница – она је центар друштвеног живота, али “живота овде нема” рећи ће резигнирано, Драгиша Ђуковић док преко ограде гледа у празно двориште фабрике где је и сам некада радио.

Била је редовна плата, пензијско и социјално, могло је да се живи.

– Затворена је пре петнаестак година!

Разлог се могао наслутити и без питања, али ред је да га поставимо.

Одговор, саркастичан и симбиоличан, стиже од Жарка Цмиљановића, који уз цигарету и пиво, медитира на тераси продавнице:

– Појели глодари!

Адекватно име за претече данашње транзиције која је довршила зликовачки пројекат уништавања српских фабрика и претварање радника у пауперизовану масу која се сналази како зна и уме. Најчешће, никако!

Ове године су затворили и школу. Била два ђака, није економски оправдано, па је и то двоје деце отерано у град. Путем који су пре њих кренули многи из села и заселака Камене Горе, да у Пријепољу, Ужицу, Новој Вароши и даље до Београда нађу ухлебље и да се скуће далеко од ових родних брда у која ће се, тек понеко, вратити као пензионер или болесник, у намери да му питка вода овдашњих врела и ваздух завичаја врате здравље изгубљено у потрази за бољим животом.Не иде ни то, па се на капијама викендица клате поруке са натписом “продаје се” и бројевима телефона.

– Сада су нам затворили и амбуланту. Четвртком је долазио доктор, медицинска сестра је била нон стоп, људи, а махом су сви у годинама, имали су неку сигурност и могли су да рачунају на прву помоћ, савет и лек! – каже Драгиша Ђуковић.

Поглед нам са страхом пада на кафану преко пута – ако је и она затворена, онда ово место одбројава последње дане, зато скрећемо тему на оближњу цркву. Ретка фасада међу пожутелим зидовима овдашњих зграда која мирише на ново, а трагови грађевинског материјала около говоре да су радови у току.

Трећа година је како мештани праве цркву, надају ли се то да ће се живот овде вратити?

– Надамо се! – каже Жарко Цмиљановић, али није звучао убедљиво.

Он се пре осам година вратио из Београда, кад је остао без посла у “Багерско бродарском предузећу”. Као да је слутио, направио је кућу у родном селу и сада се бави производњом малина, за које тврди, да су најбоље у Србији.

Жарко је отишао у малинаре, Драгиша откупљује печурке, Добривоје Глушчевић ради у продавници и најмлађи је од њих тројице. Он не жели ни о чему да прича и само се стидљиво осмехне. Од чега живе остали. Одговор стиже из шуме, одакле се помаљају Обрад и Марко Глушчевић. Мера њиховог дана стала је у полупоцепану пластичну кесу напуњену шумским гљивама. Драгишина вага је показала кило и седамсто грама, дигитрон је то превео у 510 динара и могла је да падне наруџба Добривоју Глушчевићу који је стајао за пултом продавнице:

– Мали, додај једну!

Не знам зашто је чокањче вињака ставио у женски род, но свеједно, продавац је непогрешиво знао шта је Обрад наручио! Кожа опрљена планинским ветром и сунцем, коса густа и прогрушала, али бритак ум горштака прави шале на рачун својих година и младости која је минула “као магла уз планину”, како овде знају запевати у дугим зимским ноћима.

За боре којима би могли планински поточићи да теку, има логично објашњење.

– Кад би на једном месту скупили сву ракију коју сам попио, воденични камен би окренула!

Опрезно питамо за жену, породицу, од чега се живи..? Одговор је кратак и убојит као муња која распара небо изнад планине најављујући кишу и олују!

– Од чемера! Нисам жењен, али ако има нека да хоће у ова брда..!

На жалост, неће ниједна! Сеоска идила је једина лепота од које жене беже главом без обзира!

А бежало се одавде и раније. Прича се да су, педесетак година пре него што ће се овде населити преци данашњих Каменогораца, претходни житељи напустили планину, а шта их је отерало нико не зна. Могући одговор, каже легенда, крије симбол планине – четири века стар црни бор који је за мештане и данас светиња. Легенда, дакле, сведочи да су пре него што ће заувек напустити родна огњишта, у стаблу бора издубили рупу у коју су похранили своју последњу опоруку у којој су објаснили разлоге свог одласка. Онда су време и природа учинили своје, рупа је зарасла, а срце бора заувек сакрило тајну одласка. А никоме не пада на памет да легенду емпиријски проверава, јер бор је и данас светиња. Док још није било цркве под његовом крошњом су се црквени обреди обављали, он је симбол дуговечности људи овог краја и строго се пази да му ни гранчица не фали.

Етно куће Гувништа

Удружење грађана “Центар за одрживи развој Камена Гора” покренуло је иницијативу за изградњу етно-куће која је замишљена и као образовни центар за одрживи развој села. Изграђена је у духу традиционалног градитељства западне Србије од дрвене грађе обрађене на природан начин и са ручно клесаним каменом. На три је нивоа, величине 300 квадратних метара и има етно поставку предмета материјалне културе са ових простора, радионицу старих заната, ресторански део, смештајне капацитете и чува сећање на живот ког одавно нема.

Чланак КАМЕНА ГОРА ИЗНАД ПРИЈЕПОЉА: Од чемера живим, ето од чега! се појављује прво на ИСКРА.