Фото: РТРС

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима, обиљежио је данас крсну славу. Светој литургији присуствовао је велики број вјерника, углавном Пребиловчана који су се вратили, и оних које је ратни вихор одвео далеко од своје земље.

Милена Ђурасовић, Пребиловчанка која данас живи у Билећи, са много емоција говорила је о свом селу и мучеништву његових становника. Усташе су 1941. године убиле 53 члана њене породице. Сличан сценарио избјегла је у посљедњем рату.

„Све је то страдало само зато што су били Срби. Нема дјеце, нема бешика, нема школе, нема продавнице, само храм Васкрсења који посјећујемо. Расути смо, није се лако окупити“, каже Ђурасовић.

Од некада 1000 становника овог села, колико их је било почетком Другог свјетског рата, данас овдје живи свега седамдесет Срба. Оно што даје наду јесте да је међу њим у овом селу данасд двадесетак дјеце и омладине, различитих узраста. Храм Васкрсења Христовог мјесто је њиховог окупљања.

„Значи много, ту се окупљамо једном седмично“, рекла је Бојана Екмечић.

„Избјегли смо у Билећу 1992. године. Мени је било пола године. Кућа је била срушена и пљачкана. Трудимо се, боримо се, будућности има“, каже Бојан Екмечић.

Храм Христовог васкрсења саграђен је на мјесту Спомен-костурнице у коју су 1991. године сахрањене кости 4000 Срба које су усташе током Другог свјетског рата убиле и бациле у 13 херцеговачких јама. Спомен костурница минирана је у јуну 1992. године када су ово мјесто палили припадници ХОС-а и ХВО-а.

„Надам се да ће доћи духовна обнова ида се људи врате“, истакао је парох Марко Гојачић.

Од укупно 1000 становника, само 6.августа 1941. године убијено их је 850, од којих 600 жена и дјеце. Усташе су убијене или живе Србе, бацали у крашки јаму. Тада су уништене 52 породице, док је угашено 36 огњишта.

Српска православна црква канонизовала је мученике пребиловачке који се као Свети пребиловачки мученици, славе 6. августа.

Чланак ПРЕБИЛОВЦИ: Обиљежена крсна слава храма Васкрсења Христовог се појављује прво на ИСКРА.

Фото: СПЦ

У Пребиловцима код Чапљине данас jе, у присуству великог броjа људи, служена литургиjа и дат помен за 4.000 Срба из Пребиловаца и Доње Херцеговине коjи су убиjени и бачени у jаме пре 75 година.

Бањалучки медиjи преносе да се владика захумско-херцеговачки и приморски Григориjе у проповиjеди, након Свете архиjереjске литургиjе у Храму Христовог Васкрсења у Пребиловцима, осврнуо на броjна страдања српског народа и на поjединце коjи су своjом храброшћу оставили печат у историjи.

Oн jе рекао да наjхрабриjи Срби данашњице живе у мjестима попут Пребиловаца, у Далмациjи, на Kосову и Mетохиjи и да су деца и њихове породице коjе живе у повратничким подручjима хероjи данашњице.

„Храброст, лична и заjедничка, управо због тога нам jе потребна да би се вратили на своjа огњишта“, рекао jе владика Григориjе.

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима jе саграђен на месту Спомен-костурнице у коjу су 1991. године сахрањене кости 4.000 Срба коjе су усташе током Другог свjетског рата убиле и бациле у 13 херцеговачких jама. У jуну 1992. године хрватска воjска минирала jе Спомен-костурницу.

У Пребиловцима jе у првим данима августа 1941. убиjено 85 одсто живља, махом жена, деце и стараца. Oни су, према свjедочењима усташа коjима jе 1957. године суђено за оваj злочин, живи гурнути у jаму Голубинка код села Шурманци, надомак Mеђугорjа.

Oд укупно хиљаду становника, само 6. августа 1941. године убиjено их jе 850, од коjих 600 жена и деце. Усташе су убиjене или живе Србе бацали у крашку jаму. У Пребиловцима су тада убиjене 52 породице, а 36 огњишта jе угашено. Страдање су преживела само 172 становника.

Oво мjесто jе спаљено и у jуну 1992. године, када су током офанзиве „Чагаљ“ припадници ХOС-а и ХВO-а, под командом генерала Jанка Бобетка упали у село.

Чланак ПРЕБИЛОВЦИ: 75 година од усташког масакра жена, деце и старих се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Светом архијерејском литургијом у храму Христовог Васкрсења у Пребиловцима поред Чапљине јутрос је почело обиљежавање 75 година од страдања Срба са подручја јужне Херцеговине.

Уједно се обиљежава и година дана од изградње овог храма, који је посвећен мученицима пребиловачким и доњехерцеговачким.

Свету архијерејску литургију предводи Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије, уз саслужње бројног свештенства.

Обиљежавању присуствује више стотина људи, међу којима је српски члан Предсједништва БиХ Младен Иванић.

Пребиловци у општини Чапљина је село које је највише страдало у Другом свјетском рату у Европи.

Његова светост патријарх српски Иринеј 8. августа прошле године је, уз саслужење бројних владика и свештенства, освештао Храм Васкрсења Христовог, који је саграђен у знак сјећања на 4.000 Срба из доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом свјетском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници у овом мјесту.

Чланак НАЈСТРАДАЛНИЈЕ СЕЛО ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА: У Пребиловцима обиљежавање 75 година од страдања Срба се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Српско национално друштво „Пребиловци“ упозорило је да непознате особе давастирају простор око православног Храма Васкрсења у Пребиловцима и уништавају природну околину овог села у Федерацији БиХ, с намјером да застраше и угрозе српске повратнике.

Непозната особа јуче је багером гусјеничарем почела да прокопава пут на узвишењу изнад Храма Васкрсења у коме су похрањене кости недужних убијених Срба над којима су усташе у Другом свјетском рату извршиле погром.

Багером је прекопан и пашњачки простор на око километар удаљеност од села Пребиловци и то без најаве и било каквог обавјештавања Мјесне заједнице и мјештана села.

„Пошто се овакви насртају дешавају у континуитету, оправдано се бојимо да је ријеч о срачунатој пријетњи за безбједност Пребиловаца, пријетњи Храму Васкрсења који је многима у околини трн у оку, и пријетња безбједости српских повратника“, наводи се у саопштењу које је потписао предсједник Управног одбора Удружења Миленко Јахура.

Како се истиче, Срби „више не могу да имају миран сан јер им се под само село, у шуму, убацују непознате особе чије намјере не могу бити мирољубиве“.

Ово удружење, чије је сједиште у Београду, захтијева од општине Чапљина, која је у саставу Херцеговачко-неретванског кантона, да нареди да се обуставе започети радови и да се земљиште врати у претходно стање.

„Захтијевамо и од Републике Српске и српских представника у органима БиХ, као и од Српске православне цркве да се ангажују како би се Пребиловци, њихов храм и становништво заштитили од евидентног поновљеног угрожавања и пријетњи“, истиче се у саопштењу.

Начелник општине Чапљина Смиљан Видић данас се није јављао на телефон.

Пребиловци су село које је највише страдало у Другом свјетском рату у Европи.

Од укупно хиљаду становника Пребиловаца, 6. августа 1941. године убијено их је 850, од којих је 600 жена и дјеце. Усташе су убијене или живе Србе бацали у крашку каму.

Чланак НЕМА МИРНОГ СНА: Застрашивање Срба у Пребиловцима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Срна

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима прославио је данас своју прву славу након освештања храма, а свету литургију служили су епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије и умировљени епископ Атанасије.

Владика Григорије рекао је данас да је велика радост што је васкрсао живот у Пребиловцима, што има све више дјеце и што се овдје крштавају. Он је додао да постоји нада да ће бити још обновљених домова у овом мјесту.

„Да смо остали да тугујемо, а да ништа не предузмемо никад не бисмо доживјели васкрсење, а васкрсење је циљ свега, а кроз крст се мора проћи“, нагласио је владика Григорије.

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима саграђен је у знак сјећања на 4.000 Срба из доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом свјетском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници у овом мјесту.

Остаци који су пронађени сахрањени су у крипти храма, а Српска православна црква канонизовала је свете пребиловачке мученике који се прослављају 6. августа.

Храм је у августу прошле године освештао Његова светост патријарх српски Иринеј.

У Културно-духовном центру „Свети Милутин“ у Пребиловцима данас је отворена библиотека која носи назив „Света Стана Арнаут“ по учитељици која је убијена заједно са својим ученицима у школи у Пребиловцима.

Пригодну бесједу одржао је владика Атанасије који је указао на значај библиотеке и присјетио се пребиловачких мученика.

„Хвала Богу, Пребиловци се обнављају, а оно што ја молим преко вас јесте да савремене мајке уче дјецу као што их је Стана учила“, рекао је владика Атанасије.

Парох чапљински Мрако Гојачић рекао је да је су прикупљање књига иницирали студенти Филилошког факултета из Београда и Црквена општина Чапљина и да је прикупљено око 5.000 књига.

„Библиотека је универзалног типа од школских лектира, теолошких књига до класика великих писаца домаћих и страних“, рекао је Гојачић.

Гојачић је потврдио да ће у овој години почети обнова старе школе у Пребиловцима и изградња парохијске куће, за шта су пројекти већ урађени.

Чланак ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Велика је радост што је васкрсао живот у Пребиловцима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Предсједник Управног одбора Српског националног друштва „Пребиловци“ Миленко Јахура изјавио је да је очигледно преовлађујући став у Хрватској да је све што је везано за Независну Државу Хрватску „чисто, свето и узвишено“ и да су многи увјерени да је дошло вријеме да се НДХ обнови.

„Погинуле усташе су `мученици` и `жртве комунизма`, а страдање Срба, уз умањивање броја и обима, оправдава се на разне начине. Чини ми се да су тамо многи увјерени да је дошло вријеме да се НДХ обнови, са свим њеним обиљежјима и идеологијом. Морамо тога бити свјесни, јер се од истине не може побјећи“, упозорио је Јахура у изјави за Срну.

Коментаришући захтјев са јучерашње прославе 25 година од формирања Хрватских одбрамбених снага /ХОС/ у Сплиту да усташки поздрав „За дом спремни“ буде заштићен законом, Јахура је подсјетио да је под поздравом „За дом спремни“ убијан невин српски народ у херцеговачким јамама 1941. године“.

„О томе директно говоре Срби из села Горње Храсно преживјели из јаме Козарица. Није једноставно дати одговарајући коментар, јер је однос великог дијела хрватског друштва и Цркве у Хрвата према српском страдању у НДХ просто чудовишан“, нагласио је Јахура.

Он је навео да се са највишег мјеста власти у Хрватској говори папи да је Алојзије Степинац „дио хрватског идентитета“ и лобира код папе да Степинац постане светац.

На јучерашњем скупу у Сплиту призвано је и сјећање на усташки режим Анте Павелића и Независну Државу Хрватску, која је успостављена на исти дан када и ХОС слави своју годишњицу постојања, пренио је хрватски портал „Индекс“.

Ратни командант Девете бригаде ХОС-а „Рафаел витез Бобан“ Марко Скејо рекао је да је поздрав „За дом спремни“, под којим су погинули „најбољи хрватски синови, чист као суза“.

„То је један од најљепших поздрава хрватске војске и народа који мора да буде уграђен у нови закон о бранитељима како би се једном за сва времена зауставила расправа о овом светом поздраву“, рекао је Скејо.

Чланак ЈАХУРА: У Хрватској увјерени да је дошло вријеме за обнову НДХ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, јаме на Велебиту нису дјело заведених или изманипулисаних људи, већ производ државне политике Независне Државе Хрватске и напора цијеле те државе да физички истријеби српски народ, рекао је антрополог Србољуб Живановић.

„Геноцид над Србима нису водиле усташе, већ сам врх Католичке цркве на челу са Алојзијем Степинцем“, рекао је Живановић, једини професор медицине Државне комисије која је истраживала број жртва у Јасеновцу и предсједник Међународне комисије за истину у овом НДХ логору са сједиштем у Лондону.

Истичући да је истина о Јасеновцу и броју страдалих прикривена, Живановић је за „Вечерње новости“ навео да је Државна комисија судских антрополога бивше СФРЈ за само три мјесеца рада 1964. године дошла до закључка да је на стратиштима дуж ријеке Саве и у логорима НДХ убијено 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома.

Он каже и да су се стручњаци уплашили бројева до којих су дошли након прве фазе испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини, са друге стране Саве од логора Јасеновац.

„У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих. У Доњој Градини наишли смо на жртве које су садистички убијане из мржње и са великом страшћу“, рекао је Живановић.

Он је навео да је око 20 одсто жртава живо закопано у јаме.

„Нисмо смјели да сликамо, али смо све биљежили у радне свеске. У тим записницима су неке од најстрашнијих ствари које човјек може да замисли. На основу рада дошли смо до закључка да је готово 20 одсто жртава живо отишло у гроб“, каже Живановић.

Он подсјећа да је, послије првих извјештаја и само три мјесеца рада, све стопирано, а његова изјава о налазима стручњака за један београдски лист никада није објављена.

Антрополог је подсјетио и да је 1947. године бивши логораш Никола Николић са сином у Доњој Градини идентификовао 258 гробница дужине 60 до 80 метара, дубоких око осам метара.

Живановић, који је након неких сигнала 1965. године емигрирао и наставио да се ван земље бави истраживањем Јасеновца, каже да је ова документација можда нестала са територије бивше СФРЈ, али је убијеђен да она постоји у свјетским архивама.

„Године 2.000 у Њујорку, када је наша Међународна комисија за истину о Јасеновцу излагала везе Католичке цркве са геноцидом, устао је професор Мајкл Барнбаум из Музеја Холокауста у овом граду и изгрдио нас што ништа не радимо да се истина сазна. Ми смо тада имали податак да је око 370 католичких свештеника било директно укључено у ликвидације Срба, док је Бернбаум имао списак од 1.400 имена. Кренувши за овим списком, наша комисија је дошла до имена 1.471 католичког свештеника, који је учествовао у ликвидацијама. Ако се зна да је 1941. године у Хрватској било 2.000 католичких свештеника, није тешко израчунати колико их је међу њима било убица“, рекао је Живановић.

Чланак ЖИВАНОВИЋ: Сакривена истина о Јасеновцу и броју страдалих се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Срна

Српско национално друштво Пребиловци затражило је од Владе и Скупштине Србије да се у овој години усвоји декларација о геноциду над српским народом у НДХ 1941–1945. године и о геноцидном етничком чишћењу над српским народом у Хрватској и у дијелу БиХ за вријеме рата 1991–1995. године, као и послије њега.

У образложењу за овакав захтјев наводи се да Србија има морални дуг и обавезу према жртвама свога народа и садашњим и будућим српским генерацијама да учини све да се успостави и трајно сачува сјећање на жртве геноцида, као што то чине јеврејски и јерменски народ.

„Почетак исправљања неправде према жртвама и спирање срамоте треба да буде званично усвајање декларације о геноциду у овој 2016. години, коју би требало посветити жртвама као 75. години од почетка геноцидног страдања Срба у НДХ, коју треба прогласити за геноцидну творевину“, наводи се у тексту.

У образложењу се наводи да на основу те декларације треба донијети и одговарајуће позитивне прописе који би обезбиједили поштовање жртава геноцида, успостављање културе сјећања на њих са јасним обавезама државе у томе.

„Свакако треба зауставити и даљи прогон ћирилице, јединог писма српског језика, која је била прва жртва окупационог режима Аустроугарске 1915. године и прва жртва геноцидног режима НДХ у априлу 1941. године“, наводи се у образложењу захтјева.

Истиче се да би требало, прије свега, обезбиједити да тема геноцида над Србима уђе у школске програме историје и општу културу сјећања, те да српске жртве геноцида добију свој посебан споменик у Београду.

Наводи се да би требало одредити посебан дан сјећања на Србе страдале у овом геноциду, а као приједлог се помиње почетак августа, како би се тиме спојило сјећање на Илиндански покољ и жртве „Олује“.

Ово удружење наводи да би Србија требало да дипломатски и материјално помогне да се обезбиједи поштовање жртава геноцида свога народа и на простору Хрватске и БиХ.

„Без успостављања културе сјећања на жртве геноцида ми се не можемо сматрати озбиљним народом и друштвом, нити можемо очекивати да са нас спадну притисци и уцјене који су довели да нас – жртве прогласе извршитељима геноцида“, наводи се у захтјеву.

Подсјећа се да је страдање српског народа у НДХ најтрауматичнији догађај у српској историји који има обиљежје геноцида – и по намјери, и по правним актима, и реторички кроз мржњу, и масовним, и појединачним свирепим убиствима Срба, и покатоличавањем, и присилним пресељавањем, чему је било изложено цјелокупно српско становништво на већем дијелу данашње територије Хрватске, цијеле БиХ и на подручју Срема.

„Сматрамо да су поменуте геноцидне радње спроведене над више од половине или над више од милион Срба у тој злочиначкој државној творевини“, наводи се у тексту, уз напомену да је геноцид у НДХ извршен и на Јеврејима и Ромима.

У тексту се напомиње, да су у НДХ почињена етничка масовна мучења, убиства, прогони и одвођења у концентрационе логоре, у којима је од Госпића, преко Јадовног, Пага, у личким и далматинским јамама, Јасеновцу убијено више од 600.000 Срба, а постојали су логори и за српске свештенике као Даница у Копривници, као и логори за дјецу – Јастребарско, Сисак, Ливно.

„Геноцид је оставио трајне и трагичне посљедице на српском народу, које ће се осјећати вековима – друштвене, државно-историјске, демографске, социјалне, привредне… Он остаје трајно и битно обиљежје српске историје и будућности“, наводи се у тексту.

Додаје се да је једна од најтежих посљедица овог геноцида и начин распада југословенске државе, 1991/1992. године, на штету српског народа, те оцјењује да је геноцидно етничко чишћење Срба са подручја Хрватске и дијела БиХ, у рату 1991-1995. године и послије тог рата, у узрочно-посљедичној вези са геноцидом у НДХ.

Оцјењује се да комунистичка власт није дозволила ексхумације и достојну сахрану српских жртава, као ни осталих жртава, из Другог свјетског рата и да на већини мјеста страдања нема спомен-обиљежја, а да су у току посљедњег рата она која су постојала у ФБиХ уништена намјерно, што је случај са Пребиловцима.

Чланак ДРУШТВО ПРЕБИЛОВЦИ: Скупштина Србије да усвоји декларацију о геноциду над Србима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Википедија

Изложба „Пребиловци“, која свједочи о злочину усташа 1941. године у истоименом херцеговачком српском селу, биће отворена вечерас у Амбасади Србије у Лондону, најављено је из Удружења „Јадовно“.

Данас се обиљежава и Међународни дан сјећања на жртве холокауста, кажу у овом удружењу, које је, уз Културни центар Новог Сада, иницијатор и носилац овог пројекта.

Изложба свједочи о злочину усташа 1941. године када су убили 850 од укупно 1.000 становника тог српског села у Херцеговини, али и о васкрсењу Пребиловаца.

Према истраживању јапанског листа „Асахи шимбун“, Пребиловци представљају најстрадалније село у Другом свјетском рату у Европи.

Осим домаћина, на отварању иложбе говориће историчар Немања Девић из Београда, Ацо Драгићевић из Пребиловаца, потомак жртава, и Душан Басташић, предсједник удружења „Јадовно 1941“ из Бањалуке.

Изложба је до сада била постављена у Новом Саду, Београду и Бањалуци, као и у Пребиловцима гдје је постављена као стална поставка.

Организатори изложбе у Лондону су Удружење „Јадовно“ и Борд Јевреја из Велике Британије.

Пројекат се реализује уз помоћ Управе за дијаспору и Србе у региону Министарства иностраних послова Србије.

Изложба „Пребиловци“ биће отворена вечерас у 19.00 часова.

Чланак ЛОНДОН: Вечерас у Амбасади Србије у отварање изложбе о усташком злочину у Пребиловцима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Изложба „Пребиловци“, која свједочи о злочину усташа 1941. године када су убили 850 од укупно 1.000 становника тог српског села у Херцеговини, биће отворена данас у галерији Банског Двора у Бањалуци.

Према истраживању јапанског листа „Асахи шимбун“, Пребиловци су најстрадалније село у Другом свјетском рату у Европи.

На отварању изложбе говориће предсједник Управног одбора Српског националног друштва /СНД/ „Пребиловци“ Миленко Јахура и Душан Басташић, предсједник Удружења грађана „Јадовно 1941“, које је иницијатор и уз Културни центар Новог Сада носилац овог пројекта.

Присутнима ће се обратити и аутори изложбе Драгослав Илић и Предраг Лозо, саопштено је из Удружења „Јадовно“.

Изложба је до сада била постављена у Новом Саду, Београду и у Пребиловцима као стална поставка.

Организатори изложбе, која ће бити отворена у 19.00 часова, су СНД „Пребиловци“, Удружење „Јадовно 1941“ и Бански Двор Бањалука.

Чланак НАЈСТРАДАЛНИЈЕ СЕЛО У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ: Данас отварање изложбе о страдању Срба у Пребиловцима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

Храм Христовог Васкрсења у Пребиловцима и Српско национално друштво „Пребиловци“ позивају све оне који имају информације о именима страдалих на подручју Доње Херцеговине да помогну да овај списак буде приведен крају.

Поштовани потомци, сродници, пријатељи и познаници, уколико имате сазнања о страдањима наших сународника на подручју Доње Херцеговине молимо вас да контактирате телефон број +381 65 46 44 557.

Од неизмјерног је значаја да забиљежимо сва имена, а увјерени смо да су она сачувана у душама и сјећању нашег народа.

Чланак ПРЕБИЛОВЦИ: Помоћи да списак страдалих буде комплетиран се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Пребиловачки Срби, жртве усташког злочина коначно су нашли свој мир. У Храму Васкрсења Христовог похрањени су остаци оних који су два пута убијени. Први пут 1941, а други 1992. године. А од нељуди и то бива.

Тих кобних августовских дана 1941. у херцеговачком селу Пребиловци догодио се крвави усташки пир. Живи или зверски убијени бачени су у јаме. Њих 836 – жена, деце, стараца… Једина кривица била је што су Срби. А, када су им после пола века потомци подигли спомен-костурницу, њихове душе поново нису имале мира. Минирали су је повампирени злочинци током 1992. године. Али, памћење потомака Пребиловчана и српског народа нису могли да затру. Сећање живи у њиховим синовима, кћерима, унуцима, које је окупило освећивање храма у спомен њихових најмилијих.

– У мојој породици петоро је страдало. Баба, тетка, стричеви. Рекли су да их воде у Србију. Поверовали су. Кад су видели пушке, било је касно. Потрпали су их у камионе и одвели у Шурманце – прича Милорад Трипковић. – Живе су их бацили у јаме. Децу су набијали на бајонете. Из јаме нико није побегао. Преживели су они који су побегли у блато. Данима су се крили у шевару оближњег језера.

Крвници, џелати и силеџије били су њихове комшије, пријатељи, кумови… Хрвати и муслимани из околних села. Одвели су жене, децу, старце у сеоску школу говорећи им да ће их преселити у Србију. Наивна вера у речи комшија одвела их је у смрт. Жене су се обукле у најлепше што су имале, носећи са собом завежљаје.

Фото: Новости

– Старије људе убијали су где би их затекли. Бебе су хватали за руке и ноге и ударали њима о зид школе. Девојке су силовали пред мајкама. Из стомака моје стрине извадили су бебу. Набили су је на бајонет. Преживеле су затворили у учионицу, а онда су их спровели надомак моста на Брегави – прича Момчило Трипковић.

Потрпали су их у четири камиона и одвели на железничку станицу у Чапљину. Бездушно су их пребацили у сточне вагоне. Повремено са батеријским лампама упадале су усташе тражећи лепше девојке. При одвођењу на стратиште, зауставили су се код јаме Голубинке. – У јаму су их гурали кочевима, а мању децу бацали су увис изнад ждрела јаме – прича Трипковић. – Оне који су се у очају хватали за камене ивице, ударали су кочевима по рукама и глави док не падну у понор дубок 66 метара. Падали су једни на друге.

Преживели Пребиловчани имали су снаге да после рата обнове село. Женили су се поново. Добијали децу.

– Мучки убијену децу нису смели да ваде из јама да би их сахранили. Владало је братство и јединство. Јама је забетонирана. Много година касније покренута је акција за изградњу спомен-костурнице – говори Милорад Булут, син Данилов. – Костурница је саграђена, али жртве ни у њој нису нашле мир. Почетком деведесетих овде се затирало све што је српско. Инжињерске јединице хрватске војске, експлозивом су рушили српске куће које су у себи имале бетон. Порушили су и спомен-костурницу.

Срби су још једном протерани, али су се после двехиљадите неки од њих вратили. Да започну живот на згаришту одлучило се њих шездесеторо. Доста је оних који желе, а немају где, јер су све куће током последњег рата у Босни и Херцеговини миниране и запаљене.

Овде сам се родио, одрастао и хоћу да проведем старост. Да није било страдања, било би нас неколико хиљада – говори нам Трипковић. – Млади се тешко враћају. Углавном долазимо ми пензионери. Ако се нешто не промени, Пребиловци ће за десет година остати пусти.

БОМБАМА УЋУТКИВАЛИ ЈАУКЕ

– Мајка ми је причала да је усташа Иван Јовановић Црни сутрадан бацио две бомбе у јаму, да у околним кућама мештани не би слушали крике паћеника. Али бомбе су се рапсрскавале у ваздуху, па су се јауци чули још седам дана – каже Момчило Трипковић.

ЗЛОПАМЋЕЊЕ ЈЕ ГРЕХ
– ПОСЛЕ 75 година страдања и после њихове мученичке смрти, присуство жртава страшног злочина прекрива данас Пребиловце, Доњу Неретву и све нас – каже владика захумско-херцеговачки Григорије. – Али, сећање је дивно, памћење похвално, а злопамћење највећи грех, који у смрт води.

Чланак ЖРТВЕ НАШЛЕ МИР: Комшије им биле кумови и џелати се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Академик Матија Бећковић рекао је данас да у Храм Христовог Васкрсења у Пребиловцима није уграђена честица једног светитеља, него сион светих моштију свих грађана Пребиловаца на правди Бога ујамљених, а потом и посмртно мучених, бетонираних и минираних.

„Зато се овај лакокрили храм тако високо винуо у небо и на хиљадама крила подигао у небеса и све нас“, нагласио је Бећковић, говорећи пред више од 7.000 људи који су присуствовали освештању пребиловачког храма.

Бећковић је рекао да су Пребиловци свето мјесто свете српске географије, гдје се не зна ко је присутнији – живи или давно упокојени.

Он је нагласио да је српска земља сва у ожиљцима и модрицама од масовних гробница.

„Земља памти, и тамо где су загртани улегне се и никад не изравни. Пребиловци нису једино место где смо бацани у јаме због своје вере и имена, али су једино на свој српској јамографији које смо достојно обележили и на њему подигли храм. Нису ли зато они право место да упитамо где је српски Јад Вашем? Где је памјатник? Где је некропоље? Где је Вечни пламен?“, упитао је Бећковић.

Он је навео да су Јевреји исписали своју читуљу од шест милиона душа коју читају без престанка, док Срби своју читуљу још нису ни написали, а камоли да је читају и износе свијету на видјело.

„Јован Дучић је још 1941. године тражио да се нарочитим гласом целоме свету објави злочин за какав се у Европи није чуло. Уместо да је послушан, био је жигосан и он и његово дело, а забрањена песма `Врбас`. Зато смо доживели да ових година и дана слушамо и са неочекиваних страна да је геноцидан онај народ који је неколико пута био предвиђен за истребљење, а за кога је само чудо Божије учинило да не буде и истребљен“, нагласио је Бећковић.

Према његовим ријечима, народ за који је прописана квота 100 за једног доживио је да га на крају 20. вијека бомбардују и стријељају ни због једног.

„У две немачке окупације и њиховим испоставама убијено је више Срба него за пет векова отоманскога ропства. Како народ који има хиљаде и хиљаде невиних жртава лишених живота и смрти још нема ниједно поље са гробним знаком где су именовани и сахрањени?“, упитао је Бећковић.

Он је рекао да Срби не својатају Бога и не мисле да су били жртве само они.

„Клањамо се и жртвама других народа, кајемо се и молимо за опрост и за сваки злочин који смо починили. Али, како да се помиримо са другима кад се нисмо помирили ни са собом, ни са истином? И како ћемо још увек нагрђени и посвађани изаћи на очи покојнима који су се на оном свету помирили и сазнали више него што су знали на овом?“, каже Бећковић.

Совјетски савез, наводи Бећковић, био је држава без имена и зато је пропао, а кад се Русија састала са својим именом почела је да се усправља и себе присјећа.

„Зашто то не би учинила и Србија? Тамо где су биле наше највеће наде неће ни да чују за нас. Примимо то к знању, погнимо главу и поуздајмо се у Бога и у нас. Радујте се пребловачки мученици. Срећан празник“, поручио је Бећковић.

Чланак БЕЋКОВИЋ: Сион светих моштију свих грађана Пребиловаца се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Српски режисер Емир Кустурица каже да су Пребиловци тријумф љепоте над клањем и смрћу.
„Срећна околност је што је тај народ одабрао пут да се од свих невоља брани љепотом, добрим и узвишеним и ово је крунско дјело те идеје“, рекао је Кустурица Срни у Пребиловцима гдје је данас освештан Храм Христовог Васкрсења.

Он је истакао да је овдје скривена једна дубока тајна умјетности и чињеница да се она базира на потресној истини.

Кустурица наглашава да је српски народ једини народ над којим је извршен геноцид и етничко чишћење али и да је, када је у питању српски народ, све стављено наопачке.

„Извршиоци постају жртве, а стварне жртве геноцида и етничког чишћења у прошлом рату – Срби сада једва да стижу тамо гдје је требало да буду давно, да обиљеже жртве и уведу законе као што су то урадили Јермени“, навео је Кустурица.

Он је истакао да су Срби један од три народа који је највише страдао у новијој историји Европе.

Кустурица каже да ће Пребиловци постати светиште.

„Оно што је најљепше овдје је што је овај храм значајно умјетничко дјело које удише живот упркос чињеници да је ријеч о разбацаним, скупљеним и минираним костима“, рекао је Кустурица.

Његова светост патријарх српски Иринеј освештао је данас Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима, код Чапљине.

Храм је саграђен на мјесту Спомен-костурнице у коју су 1991. године сахрањене кости 4.000 Срба које су усташе током Другог свјетског рата убиле и бациле у 13 херцеговачких јама, а у јуну 1992. године хрватска војска минирала Спомен-костурницу.

Чланак КУСТУРИЦА: Пребиловци, тријумф љепоте над клањем и смрћу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика, Д. Јевремовић

Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије поручио је након освештања Храма Васкрсења Христовог у Пребиловцима да су пребиловачки страдалници сада заштитници који својом молитвом преклињу да се никада и никоме слично злодјело не би више поновило.

„Ово је дан који је Господ створио. Након 75 година лутања и страдања који су трајали и послије њихове страшне – мученичке смрти, њихово присуство прекрива данас Пребиловце, Доњу Неретву и све нас. Стога вас љубазно молим, браћо и сестре, удишите ваздух пажљиво и ступајте обазриво, јер сте на земљи светој, наквашеној крвљу, сузама и прахом мученика који нам постадоше вјечни заступници пред Господом у Царству Небеском“, истакао је владика Григорије у обраћању окупљенима.

У овом дану у молитвеном скрушењу, каже владика, приклањамо главе пред њиховом светом жртвом.

„Ако ослушнете трепет овог дана чућете хорове анђела са којима пјевају пострадала дјеца, жене, старци и људи мушкарци из Пребиловаца и из свих херцеговачких јама. Радујемо се и славимо са њима овај свети дан у којем мир и смирај налазе сви мученици херцеговачки. Они чије кости данас спустисмо у свету земљу, али и они чији остаци и сада почивају на дну јама безданица и безименица. И они се једнако радују данашњем дану и догађају несвакидашњем и славе овај празник са нама“, нагласио је владика захумско-херцеговачки.

Владика Григорије је вјерницима поручио да ће, ако пажљиво ослушну, чути молитву којом их мученици преклињу да испуне душе своје праштањем и смирењем.

„Да изагнате сваку злу и задњу мисао, да земљу на којој стојите гледате с љубављу и добротом како се никада и никоме слично злодјело не би више поновило“, рекао је владика Григорије.

Он је у бесједи истакао да је сјећање дивно и памћење похвално, а да је злопамћење највећи гријех, који у смрт води.

„У дну своје душе ослушните глас новомученика како славе Господа у данашњем празнику, благодарни за све и за ваше сјећање, са захвалношћу што им ово небо спуштено на земљу, ову љествицу која иде од земље до неба, овај небоземни дом саградисте, који ће се бранити љепотом, као што је лице старца Вукашина љепотом поразило зло и злочинца“, каже владика Григорије.

Владика је у обраћању окупљенима напоменуо да пребиловачки мученици гледају из Божијег наручја.

„Тиху молитву вам у срце спуштају, чине вас да са овог светог мјеста одете без трунке мржње и жеље за осветом. Моле вас да одете одавде радосно и достојанствено, славећи побједу љубави над мржњом, доброте над злошћу, побједу Васкрсења, живота над смрћу. Спуштају свету молитву у ваша срца и душе и преклињу вас да овај простор засијете животом и добротом“, нагласио је епископ захумско-херцеговачки.

Он је додао да је њихова света молитва за нас заповијест и аманет који неизоставно треба да испунимо и на који се обавезујемо пред њиховим светим мученичким костима, толико пута страдалим.

„Побједа њихова је побједа Христова. Њихова побједа данас је објава да је зло немоћно на дуге стазе, поготово за вјечност“, поручио је владика Григорије.

У Пребиловцима је данас Његова светост патријарх српски Иринеј освештао Храм Васкрсења Хрисовог посвећен страдању око четири хиљаде Срба из Доње Херцеговине, међу којима и 826 Пребиловчана, које су усташе на звјерски начин побиле и бациле у херцеговачке јаме.

Њихове кости су 1991. повађене из јама и сахрањене у спомен-костурници у Пребиловцима, али је 1992. Хрватска војска минирала костурницу и уништила кости.

По повртаку Срба у Пребиловце сакупљени су остаци костију који су данас сахрањени у крипти новог Храма.

Чланак ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Славимо свети дан у којем мир и смирај налазе сви мученици херцеговачки се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Предсједник Републике Српске Милорад Додик рекао је данас да су Пребиловци свједочанство тријумфа живота над смрћу и мјесто које свједочи да слава увијек припада мученицима, а никада џелатима.
„И Пребиловци и Јадовно и Доња Градина догодили су нам се у условима када ми Срби нисмо имали државу. Зато је Република Српска, између осталог, и настала као одговор на бојазан да ће нам се овакви злочини дешавати, те да се они више никада не десе“, рекао је Додик.

У Пребиловцима, гдје је присуствовао освештању Храма Васкрсења Христовог саграђеног у знак сјећања на 4.000 Срба из доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом свјетском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници у овом мјесту, Додик је напоменуо да је Република Српска настала као живот и борба за слободу.

„И зато смо ми данас слободни људи. Данас смо се сабрали на овом чудноватом мјесту, мјесту страдања и васкрсења, како бисмо се присјетили прошлости, али и како бисмо поставили добре темеље и ваљан залог будућности Пребиловаца, цијеле Херцеговине и Републике Српске“, истакао је Додик.

Он је напоменуо да од прошлости зависи наша садашњост, а нарочито будућност.

„Стога је важно, браћо и сестре, присјетити се и памтити, његовати културу сјећања, али на достојанствен и величанствен начин као што се то данас чини овдје у Пребиловцима, једном од највећих српских стратишта у новијој нашој историји“, нагласио је предсједник Српске.

Он је истакао да су у темеље Републике Српске уграђене кости пребиловачких, јасеновачких и свих жртава из потоњег рата. „Из поштовања и благодарности према њима, никада их не смијемо заборавити, дивећи се жртви коју су поднијели да би ми данас овдје живјели слободно“, поручио је Додик.

Према његовим ријечима, уколико заборавимо пребиловачке, јасеновачке и друге мученике пострадале у претходним ратовима – ми заборављамо и одричемо се и дијела сопственог идентитета.

„Памтећи и прослављајући их, ми их не само чувамо од заборава, већ и доприносимо да нам се невесела прошлост и историја више никада ни под каквим условима не понове“, навео је Додик.

Додик је нагласио да то нипошто не значи да треба сијати мржњу и раздоре на ионако ровитом терену гдје живимо, већ треба истрајно гајити истину и само истину, и он њој свједочити непрестано, ма колико била болна.

„Никада се више у посљедњих 20 година није говорило о помирењу, а чини ми се да то и не иде тако брзо. И данас овдје требало је да се окупимо сви са ових простора како бисмо отпочели једну нову страницу нашег помирења. Нажалост, они које смо позвали данас нису дошли… Не зато што овдје не би били добро дочекани, већ напросто зато што та култура подјела на овим просторима не може да усахне и престане ниједним догађајем јер је она тако стварна“, каже Додик.

Он је истакао да из Пребиловаца, страшног мјеста страдања, треба упутити ријечи које ће да творе мир и слободу.

„Да потомци Пребиловаца могу да опросте – они морају да знају ко су ти који су то починили. Одговор на то питање чека се неколико десетина година“, напоменуо је предсједник Српске.

Он је оцијенио да су Пребиловци, не само симбол и метафора српског страдања, већ и обнове и васкрсења.

„То данашњи дан јако свједочи. Поред овог храма обнавља се и село које упркос страшном погрому није престало да живи и дише, као најбољи примјер жилавости и отпорности српског народа који је и поред безбројних страдања успио да се одржи“, рекао је Додик.

Он је додао да је Српска гарант његовог опстанка и слободе и учиниће све да из дана у дан постаје све јача и стабилнија, достојна сјени невино пострадалих Пребиловчана, свих Срба и њихових потомака.

„Зато је Српска синоним за слободу, слободу за све, а прије свега за Србе, ма гдје они живјели на овим просторима. Она је уточиште, сигурно мјесто за Србе, одбрану њих и њиховог идентитета и слободе. Нека је слава светим мученицима Пребиловачким, нека је слава свим страдалницима нашег народа у свим ратовима у којим се пострадали. Слава им!“, поручио је предсједник Српске.

Чланак ДОДИК: Слава увијек припада мученицима, никад џелатима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Његова светост патријарх српски Иринеј рекао је у Храму Васкрсења Христовог у Пребиловцима који је данас освештан да нико није толико жртава поднио у посљедњих 100 година као српски народ и да је страдање у Пребиловцима једна од многобројних голгота српских.“У овој светињи новој и благословеној почивају они којима је људска злоба намијенила страшну смрт и страшно почивалиште у овој земљи Божијој“, рекао је патријарх у Храму саграђеном на мјесту Спомен-костурнице у коју су 1991. године сахрањене кости 4.000 Срба које су усташе током Другог свјетског рата убиле и бациле у 13 херцеговачких јама, а у јуну 1992. године хрватска војска минирала Спомен-костурницу.

„Сабрали смо се на ово свето место у страху Божијем, у срцима својим, да се поклонимо свима који су невино пострадали и настрадали, са једином кривицом која им је приписана, не само њима, него много раније, зато што су били Срби православне вере. То је била њихова једина кривица, и слава и хвала Господу што им је то једина кривица, што друге кривице нису имали“, рекао је патријарх Иринеј у бесједи.

Он је нагласио да у Пребиловцима нису страдали само људи, страдали су они најневинији – дјеца.

„Само Бог зна колики је број тих људских анђела доживео ту страшну судбину“, навео је патријарх Иринеј.

Он је рекао да свете мошти нису имале мира јер им злоба људска, чије је поријекло у ђаволу и сатани, није дала да почивају у овом дому Божијем, и доживјели су другу смрт, ништа мање страшну од оне прве.

„Ми се данас њима молимо као светим мученицима. Животом својим и крвљу својом они су сведочили веру своју. Њиховим страдањем крепимо веру своју и добијамо снагу духовну. Данас се радује небеска Србија што смо потомци њихови, нашли пут њихов и идемо путем њиховим“, нагласио је патријарх.

Патријарх српски рекао је да је том честитом народу било суђено да доживи највећу трагедију.

„И данас се питамо шта се десило човеку 20. века, да се толико предао злу? И данас се питамо шта је то могло мотивисати велики број људи да буду оруђе зла пакленога, на силну мржњу коју је ђаво имао од почетка на човека, и да трагедију доживи један народ благочестити, који се није бавио политиком, него је обрађивао земљу Божију и бринуо о породици, о добру људи? Иако не знамо праве разлоге видимо последице таквог схватања и злочина“, навео је Патријарх.

Према његовим ријечима, само Господ је свједок какве је муке поднио тај невини народ, кога су бацали у јаме, гдје су се кукњава и лелек из јама чули 10 дана.

Патријарх је подсјетио да се мржња која се овдје зацарила 1941. године наставила и послије.

Патријарх је рекао да малом броју преосталих породица годинама није било допуштено да пролију сузу, да запале свијећу, да свештеничкој нози није било дозвољено да дође да се помоли, да изврши свештеничку дужност.

„Прошло је много времена док то није учињено. За то је било потребно готово пола века. Богу хвала што је и то омогућено, да њихови свети остаци почивају у најсветијем месту Божијем. То почивалиште припада светима који су живот Господу жртвовали, попут многих мученика од почетка хришћанства до
данас, да у овом дому Божијем чекају долазак Господа свога“, истакао је патријарх српски.

Патријарх Иринеј је поручио да не треба осуђивати, већ опростити.

„И патријарх Павле на овом месту је рекао да зло никада и никоме добро није донело. Морамо опростити. Препустимо суд праведни Богу, а не људима. Оно што ми можемо да пожелимо јесте да ти злочинци, ако је остало нешто добро у њима, приступе једином путу и начину да скину тај терет са своје душе и савести“, рекао је патријарх Иринеј.

Он је истакао да је благословен данашњи дан и ова светиња, и сви чији је крај био у овим страшним јамама.

„Јесте велика туга, али и велика радост што имамо своје који ће се за нас молити пред лицем Божијим. Ми се молимо Светим мученицима да не забораве свој род, а род њихов неће заборавати њихова имена, њихово страдање. Молимо се да Господ да мир свим народима, јер је он потребан да осмисли наш живот. Нека Господ посеје љубав у срца наша, јер се зло лечи добротом и љубављу, а не злом. Нека је вечни покој и слава светим мученицима. Док је њих опстаћемо на овом свету“, рекао је Његова светост патријарх српски Иринеј.

Чланак ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ У ПРЕБИЛОВЦИМА: Страдање пребиловачко – једна од многих голгота српских се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Његова светост патријарх српски Иринеј данас је уз саслужење бројних владика и свештенства освештао Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима, код Чапљине, који је саграђен у знак сјећања на 4.000 Срба из доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом свјетском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници у овом мјесту.
Патријарх Иринеј, са двадесет владика и 200 свештеника, претходно је испред Храма Васкрсења Христовог дочекао литију која је донијела остатке моштију Светих пребиловачких новомученика из Дома културе у овом мјесту, гдје су биле смјештене посљедњих десет година.

Фото: Срна

Патријарх је симболично узео мали кивот са моштима Светих пребиловачких новомученика који је у литији ношен три пута око храма, у којем је истовремено обављена сахрана моштију пребиловачких мученика.

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима је саграђен на мјесту Спомен-костурнице у коју су 1991. године сахрањене кости 4.000 Срба које су усташе током Другог свјетског рата убиле и бациле у 13 херцеговачких јама. У јуну 1992. године хрватска војска минирала је Спомен-костурницу.

По повратку Срба у Пребиловце, након 2000. године, остаци костију пребиловачких новомученика су сакупљени. Стали су у седам ковчега и оне су данас сахрањене у крипти Храма Васкрсења Христовог који је урађен по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму, која је симбол Васкрсења и симбол живота.

Фото: Срна

На зидовима Храма исписана су имена страдалника, међу којима и 826 становника Пребиловаца које је једно од четири најстрадалнија села у свијету у Другом свјетском рату.

Храм у Пребиловцима саграђен је уз добру вољу, разумијевање и помоћ предсједника Српске Милорада Додика, али и захваљујући донацијама Срба у дијаспори.

У Пребиловце је јутрос стигло неколико хиљада људи, међу којима предсједник Републике Српске Милорада Додик, предсједник Народне скупштине Српске Недељко Чубриловић, чланови Владе Српске, српски представници у институцијама БиХ, начелници источнохерцеговачких општина, народни посланици, делегација из Ватикана, академик Матија Бећковић, прослављени режисер Емир Кустурица и бројне друге званице.

У Пребиловцима је у првим данима августа 1941. страдало 85 одсто живља, махом жена, дјеце и стараца.

Они су, према свједочењима усташа којима је 1957. суђено за овај злочин, живи гурнути у јаму Голубинка код села Шурманци, надомак Међугорја.

Српска православна црква канонизовала је мученике пребиловачке који се славе 6. августа као Свети пребиловачки новомученици.

Чланак ПРЕБИЛОВЦИ: Освештан храм посвећен пребиловачким мученицима, сахрањене мошти страдалника се појављује прво на ИСКРА.

Фото: www.nezavisne.com

Његова светост патријарх српски Иринеј, са 20 владика и 200 свештеника, дочекао је испред храма васкрсења Христовог у Пребиловцима литију која је донијела остатке моштију светих пребиловачких новомученика из Дома културе у овом мјесту, гдје су биле смјештене посљедњих десет година.

Патријарх Иринеј симболично је узео мали кивот са моштима светих пребиловачких новомученика који је у литији ношен три пута око храма, чиме је почело освештање храма, у којем је истовремено обављена сахрана моштију пребиловачких мученика.

Услиједила је света архијерејска литургија коју служи партијарх српски Иринеј уз саслужење бројних владика и свештенства.

Храм васкрсења Христовог у Пребиловцима је саграђен на мјесту спомен-костурнице у коју су 1991. године сахрањене кости 4.000 Срба које су усташе током Другог свјетског рата убиле и бациле у 13 херцеговачких јама. У јуну 1992. године хрватска војска минирала је спомен-костурницу.

По повратку Срба у Пребиловце, након 2000. године, остаци костију пребиловачких новомученика су сакупљени. Стали су у седам ковчега и оне су данас сахрањене у крипти храма васкрсења Христовог, који је урађен по узору на цркву Христовог гроба у Јерусалиму, која је симбол Васкрсења и симбол живота.

На зидовима Храма исписана су имена страдалника, међу којима и 826 становника Пребиловаца које је једно од четири најстрадалнија села у свијету у Другом свјетском рату.

У Пребиловце је јутрос стигло неколико хиљада људи, међу којима предсједник Републике Српске Милорада Додик, предсједник Народне скупштине Српске Недељко Чубриловић, чланови Владе Српске, српски представници у институцијама БиХ, начелници источнохерцеговачких општина, народни посланици, делегација из Ватикана, прослављени српски режисер Емир Кустурица и бројне друге званице.

У Пребиловцима је у првим данима августа 1941. страдало 85 одсто живља, махом жена, дјеце и стараца.

Храм у Пребиловцима саграђен је уз добру вољу, разумијевање и помоћ предсједника Српске Милорада Додика, али и захваљујући донацијама Срба у дијаспори.

Српска православна црква канонизовала је мученике пребиловачке који се славе 6. августа као свети пребиловачки новомученици.

Чланак ПРЕБИЛОВЦИ: Патријарх Иринеј дочекао литију с костима пребиловачких новомученика се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да ће данас у Пребиловцима, код Чапљине, бити освештан обновљени православни храм у знак сјећања на 4.000 Срба страдалих од усташа, што ће на симболичан начин означити васкрсење тог мјеста.

Он је истакао да су у Пребиловцима, који су имали 1.000 становника, 1941. године усташе убиле 850 српских цивила, које су живе бацали у јаму.

Додик је за ТВ „Пинк три“ навео да је у околним јамама у Херцеговини више од 4.000 људи из околних села страдало, а неки су били депортовани у Јасеновац.

Он је напоменуо да комунистички режим није дозвољавао да се ископавају кости из тих јама, па је тек деведесетих година прошлог вијека покренута иницијатива и из неколико јама је прикупљено 4.000 костију страдалих Срба.

Додик је истакао да је 1991. године саграђена костурница, коју је освештао блаженопочивши патријарх Павле, а само неколико мјесеци након тога, Хрвати и њихове јединице су је минирале.

– Ми смо успјели да обновимо цркву, која је и костурница и на један симболични начин сутра ћемо обиљежити Васкрсење Пребиловаца, рекао је синоћ Додик, напомињући да су Пребиловци били једно од најбогатијих села у том крају, али је тада уништено.

Фото: СПЦ

Додик је подсјетио да је академик и историчар Милорад Екмечић из Пребиловаца, као и да је неколико десетина његових најближих рођака убијено у том масакру.

Иницијативу Вучића о успостављању једног дана сјећања на жртве на простору бивше Југославијетреба подржати поручио је предсједник Српске Милорад Додик.

То је, каже, добра иницијатива која долази у правом тренутку и дио је континуитета мировних напора које Србија чини на јачању помирења и сарадње у региону.

– У Сремској Рачи је одржана заједничка церемонија на достојанствен начин, без иједног испада, ширења зле крви и мржње, те чак уз позивање на помирење и опрост, али не и заборав, каже Додик и додаје да се Хрватској не може оспорити да обиљежава шта мисли да треба, али када обиљежавање добије елементе националистичког оргијања онда то шаље једну ружну поруку.

Поручио је да су Срби најстрадалнији народ на Балкану у процесу распада бивше Југославије, и да су платили огромну цијену своје заблуде.

Како би се сачувало сјећање на жртве, Додик је предложио снимање, као је рекао, „мега филма“ о страдањима Срба.

Чланак ДОДИК: Данас је васкрсење Пребиловаца се појављује прво на ИСКРА.

Заиста, има ли краја лицемерју покварене Европе?

И, чуди ме што прекјуче нису у Загреб дошли са тенковима, са борним колима и авионима, у угланцаним униформама да парадирају заједно са онима који су 1995. победили оне несрећне мајке, бабе и децу у избегличким колонама па сад то славе. Били би у Загребу дочекани цвећем, барем Загреб има искуства у дочецима са цвећем! И, дубоко сам убеђен да то, што нису дошли у Загреб, нису учинили зато што су схватили шта је била „Олуја“, пре ће бити да је то из неког интереса. Тако Европа функционише.

Месецима је уочи годишњице Сребренице бедна Србија грцала под европским правом и правичношћу, под њиховим судом. Приморавана да призна да је лично сваки Србин убијао оне несрећнике у Сребреници, да је сваки Србин лично, припадник геноцидне нације, да су нам таква и деца, да наши потомци у школама треба да уче да су им ђедови, сви до задњег били злочинци…

Ево, дође и прође годишњица „Олује“. Не чух ни један једини глас из Европе, позив Хрватској да се поклони сенима 1.900 побијених Срба по селима од Книна до Бенковца и овамо ка Бањалуци и Србији, по избегличким колонама. Онима који су поверовали Туђмановим лецима и лажима да ће за њих бити живота у новој Хрватској. Ни један једини глас.

А, ево, питам данас, уочи обележавања годишњице великог, страшног злочина, јеси ли Европо можда чула за Пребиловце… Ниси, или можда јеси, па си се направила луда… Није ти се прича о Пребиловцима уклопила у твоје шире погледе, схватања… Како то да и Срби могу да буду жртве…

Знаш ли Европо шта је било у Пребиловцима, или знаш па те се не тиче. Извињавам се Европо, али, мени та прича данима не силази са ума… Дрхтим пред њом. И по хиљати пут се питам шта ли су мислиле оне несрећнице док су своје дечачиће, своје девојчице држале за рукице и чекале да дођу на ред да их заједно баце у јаму, Господе боже тако лепог имена, у јаму Голубинку…

Знаш ли Европо колико је нада, колико снова, колико љубави, колико радости, колико среће нечије завршило у тим јамама… Колико крсних слава и фамилија затрто. Јеси ли можда, Европо, чула да су 6. августа 1941. у Пребиловцима из мајки вадили живу децу, клали их, па их враћали у распорене трбухе. Мене, Европо, дубоко се извињавам, сваки дамар боли док пишем ове редове…

Знаш ли Европо да су 1992. године, потомци оних што су вадили децу из мајки, минирали спомен костурницу са костима пребиловачких жртава. Знаш, знаш, само се правиш луда. Знаш ли да су десетак година касније, сакупили тек седам сандука костију мученика… Остале развукле звери по кршу.

Знаш ти Европо добро да је мина испод костурнице била порука Србима да за њих на тој земљи нема места, знаш добро, само се правиш луда.

Ако нисам у праву, што, Европо, не позва кога из Хрватске да оде у Пребиловце да се поклони пред мученицима, да се покаје, да затражи опрост… То је ваљда људски… Што их не притиснусте…

И, Европо, да се много не узнемириш над овим речима, морам да поновим, не пишем ја ово Европо што некога мрзим, што желим да овим редовима зовем на зло и на крв… Далеко било…

Само мислим да пребиловачке жртве нису заслужиле заборав у коме су биле деценијама… Мислим, ето, да им дугујемо макар толико да их бар поменемо и да им свећу запалимо и чешће него само на ове годишњице. И мислим да је време да се после деценија колективне амнезије пробудимо, да и ми, Европо, као што се ти сећаш и као што славиш своје жртве и своје мртве, добијемо исто право. И зато што сам дубоко уверен да нам то право припада.

Имамо и ми рана, Европо, и боле нас, ма колико ти окретала главу…

Чланак Јеси ли, можда, чула за Пребиловце, Европо? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Изложба „Пребиловци“, која свједочи о злочину усташа 1941. године када су убили 850 од укупно 1.000 становника тог српског села у Херцеговини, биће отворена вечерас у пребиловачком Дому културе.

Отварање изложбе биће одржано у 20.00 часова, а уприличено је вече уочи освештања Храма Христовог Васкрсења у Пребиловцима.

Према истраживању јапанског листа „Асахи шимбун“, Пребиловци представљају најстрадалније село у Другом свјетском рату у Европи.

Очекује се обраћање Његовог пеосвештенства владике захумско-херцеговачког и приморског Григорија, а говориће и Душан Басташић, предсједник Удружења грађана „Јадовно 1941“, које је иницијатор и уз Културни центар Новог Сада носилац овог пројекта.

Присутнима ће се обратити и Драгослав Илић и Предраг Лозо, аутори изложбе, Ђорђе Алексић, изасланик Управе за дијаспору Министарства иностраних послова Србије, те предсједник Управног одбора Српског националног друштва „Пребиловци“ Миленко Јахура, речено је Срни у Удружењу „Јадовно“.

Изложба је до сада била постављена у Новом Саду и Београду.

Ова изложба ће бити стална поставка у Пребиловцима, док ће копија изложбе бити постављана широм Српске и Србије.

Чланак ДОКУМЕНТИ О СТРАДАЊУ: Вечерас отварање изложбе „Пребиловци“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

У јаму Голубинку код Шурманаца 6. августа 1941. године од 7.30 до 14.30 часова усташки злочинци су бацили око 500 српске нејачи из Пребиловаца – наводи књижевник из Источног Сарајева Душан Зуровац.

„То је је један од најгнуснијих усташких злочина над српским женама, дјецом и старцима“, каже Зуровац за Срну и напомиње да се о овом злочину ни данас не зна много.

Он наводи да су Пребиловци херцеговачко село источно од Чапљине, у којем је некада било 119 кућа, од тога 116 српских и три муслиманске, са око 1.000 житеља, од чега 994 српске националности.

„Злочин је заборавити злочин, па се човјек с правом пита да ли су саучесници и они који су га заборавили – они који су више од 50 година ћутали и још забетонирали херцеговачке и велебитске јаме `армираним бетоном заборава`, све у име братства и јединства“, истиче Зуровац.

Он, као ријетке примјере, наводи професора Владимира Ћоровића који је написао „црну књигу „о аустроугарским злочинима у Првом свјетском рату, која је била утамничена осамдесетих година, као и књижевника Мирослава Тохоља, који је 2002. године објавио своју црну књигу о злочинима над српским цивилима у посљедњем одбрамбено-отаџбинском рату.

И хрватски професор Виктор Новак написао је 1948. године књигу под називом `Магнум кримен – Велики злочин` која говори о злочинима католичког клера над Србима, али та књига, наводи Зуровац, завршила је на ломачи јер је католички клер откупио цијело издање и запалио га по угледу на Гебелса.

„Нажалост, ни данас се поуздано не зна колико су сви ти Гутићи, Мајсторовићи, Лубурићи, Фригановићи /који је за ноћ клао више од хиљаду Срба и Рома у Јасеновцу/, али и Ђиласи, Драпшини, Ковачевићи, Ранковићи, Шегрти, Капичићи и други побили своје једнородне браће.

Намјерно ова имена усташа и комуниста стављам у једну реченицу јер су и једни и други криви за смрт на хиљаде српских невиних жртава“, наглашава Зуровац.

Он наводи да се, на основу изјава свједока и на основу пресуда које су злочинцима изречене на Окружном суду у Мостару 1957. године, у потпуности може реконструисати сва бестијалност усташких кољача током августа 1941. године.

За овај крвави пир над Србима, усташки логорници и таборници окупили су око три хиљаде кољача и повели их у Пребиловце, гдје су затекли само нејач јер су одрасли Срби побјегли и склонили се у шевар Хутовог блата и херцеговачке пећине.

На почетку претреса побијено је ипак 12 Срба, а пошто се остали нису одазивали на позиве усташа да се могу слободно вратити у своје село, разјарене усташе су кренуле у покољ.

„Учитељицу Стану Арнаут јавно су силовали њени ученици из Габеле, а кћерке су усташе силовале пред очима њихових мајки. Таква звјерства могу чинити само умоболници и они који патолошки мрзе“, наводи Зуровац.

Усташе су чак тјерали дјечаке да сексуално опште са својим сестрама и мајкама.

Увече, 4. августа дуга измучена колона, у којој су неке мајке носиле и своју мртву дјецу у наручју, кретала се према мосту на Брегави, а успут је убијена деведесетдвогодишња старица Сава Медан јер више није могла да пјешачи.

Сви су затворени у злогласни силос код Тасовчића, гдје су усташе наставиле са својим бестијалностима. Сутрадан је несрећна српска нејач камионима пребачена на жељезничку станицу у Чапљину, гдје је око њих 500 натрпано у шест сточних вагона.

Ту их је обишао чапљински усташки логорник Фрањо Вего са највећим усташким крволоком Андријом Буљаном. Они су одамах наредили да се из масе издвоји десетак најљепших српских дјевојака, које су одведене у усташку станицу гдје су их силовали и над њима се иживљавали око 15 дана, након чега су све побијене и закопане на непознатој локацији.

„Нажалост, сличан сценарио и злочин над Србима поновио се и током 1992. године у злогласном логору Дретељ“, констатује Зуровац.

Он подсјећа да су 6. августа српски заточеници пребачени у Шурмановце према јами Голубинка. Кад су стигли на локацију Вранац близу те јаме, они су прво опљачкани. Зуровац истиче да се 1990. године са спелеолозима спуштао у ту јаму на дубину од око 80 метара да би вадили кости страдалих.

Највећи кољачи били су Андрија Буљан, Иван Јовановић Црни, Мирко Арар Ранковић, Мате Иванковић, Андрија Шего, Јозо Јерковић, Јозо Остојић, Божо Турудић, Јозо Прусац, Јаков, Мате Иван и Јозо Васиљ, те Иван Соче и Лудвиг Ивановић, који су тог црног дана у јаму бацили 470 српских жртава, 237 дјеце и 233 жене.

Подјећања ради, истиче Зуровац, у Сребреници су у догађајима 1995. године страдале само четири жене.

Након бацања српских жртава у јаму, усташе су набацали камење по њиховим тијелима, а Јовановић је лично убацио и три бомбе у отвор јаме.

„Послије овог злочина усташе су у празне и опљачкане српске куће уселиле своје породице држећи у тајности тај злочин. Они су покушавали да одбјегле Србе, око њих стотињак, лажима и обманама убиједе да се врате у село и да ће им предати живе и здраве чланове њихових породица. Какав цинизам!“, примјећује Зуровац.

Он подсјећа да је приликом вађења српских костију из Шурманачке јаме, половином новембра 1990. године, извађено око триста дјечијих лобања.

Сви извјештаји комисија о злочинима над Србима били су повучени и „закапијани“ далеко од очију јавности.

На основу записника са суђења у Мостару 1957. године, јасно се види сва монструозност злочина над Пребиловчанима. Крволоци су вадили живу дјецу из мајки, клали их и тако преклане поново враћали мајкама у распорену утробу.

„Дон Илија Томас у име католичког клера био је један од главних инспиратора и организатора овог злочина у Шурманачкој јами безданици.

Не смијемо ћутати због 24 звјерски убијена Панђура, 27 Брњашића, 167 Булута, 98 Драгичевића, 86 Екмечића, 28 Ждракановића, 10 Кеса, четири Крунића, 32 Медана, девет Медића, 19 Надаждина, 28 Сухића, 42 Трифковића, 21 Ћирића, 13 Ћукова, 40 Шарића и свих осталих побијених Срба“, поручује Зуровац.

Од трагичне смрти, наставља он, нису умакли ни многи Арнаути, Зецовићи, Ратковићи, Гачићи, Остојићи, Зеленовићи – било да се радило о двадесетогодишњацима или о дјеци старости мјесец, два или три.

Према његовим ријечима, ове стравичне злочине у Херцеговини чиниле су у највећој мјери усташе из Чапљине, Гњилишта, Чељева, Клепаца, Лознице, Вишића, Габеле, Драчева, Крушева, Бурмуза, Горњег и Доњег Бјелојевића, Хутова, Храсна, Кошћеле, Свитаве.

Злочинци су долази и из Хотња, Почитеља, Рјечице, Стоца, Домановића, Прења, Црнића, Локава, Бивољег брда, Љубушког, Имотског, Шурманаца, Бијаковића, Међугорја, Звировића и Широког бријега.

Чланак ГОДИШЊИЦА ЈЕДНОГ ОД НАЈБЕСТИЈАЛНИЈИХ УСТАШКИХ ЗЛОЧИНА: За дан су у јаму Голубинку бацили 237 дјеце у 233 жене се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц/О. Бунић

Српски књижевник и академик Матија Бећковић сматра да је битно одржати сјећање у српској колективној свијести на усташки злочин над Србима у Пребиловцима у Другом свјетском рату, али и на злочин над њиховим костима у рату деведесетих.

Бећковић у интервјуу Срни истиче да је „тешко знати шта је било нечовечније – истрага живих или мртвих“.

„Битно је одржати сећање на Пребиловце зато што смо доживели ово што смо доживели. Што их се нисмо сећали и што смо их заборављали, што нисмо имали ниједно српско стратиште на којима су именовани они који су погубљени, на којима има гроба или храма да би се знало шта је ту било“, рекао је Бећковић.

Бећковић истиче да је за њега најпотреснији призор послије Другог свјетског рата било сахрањивање пребиловачких мученика 1991. године /коме је присуствовао/ односно сахрана на коју су пола вијека ти мученици чекали, како би се окончало њихово посмртно мучеништво.

„Кад су извађене из јама и изашле Сунцу на видело, опране и помиловане, пољубљене и опојане, био је то призор какав је небо ретко кад видело у својој историји. Састављене су главе и тела, раздвојени старци и младићи, жене и деца“, каже Бећковић.

Према његовим ријечима, „костотека“ на Пребиловачком пољу жутила се и мирисала као цвјетник, али и поред све апокалиптичности те слике „све је било честито и свечано и миломе Богу приступачно“.

„Биране су речи достојне тог чина, тражене оне за које смо веровали да би рекли они који су пола века провели у пребиловачким јамама. И све је најављивало наду и васкрсење“, каже Бећковић и подсјећа:

„Ускоро смо дочекали да чујемо како су ту костурницу минирали и како су те кости још једном убијене или, тачније, посјечене“.

Бећковић наводи да се „кост не може до краја уништити нити спепелити, те да је из пребиловачке разорене костурнице никао Храм Христовог васкрсења“. У храм се увијек уграђује честица моштију неког светитеља, а у храм пребиловачких мученика уграђене су мошти хиљаде мученика и светитеља.

„Те мошти нису мошти, него крила на којима је храм полетео у небо. Темељи су му и били на небу, а на земљу слети озарен лепотом и љубављу“, наглашава српски академик.

Долазећи у Пребиловце 1991. године, Бећковић је видио саобраћајни знак за Клепце, те је одмах питао за светог Вукашина из Клепаца, који је током мучења говорио једном од усташа: „Само ти дијете ради свој посао“.

„Нико није знао да ми каже ништа ни о њему нити о његовим сродницима. Они су сигурно већ били у Пребиловцима“, навео је академик.

Коментаришући називе херцеговачких мјеста, Бећковић је примијетио да се и прије него што су добили то име у Пребиловцима пребијало и убијало, а у Клепцима клало и клептало.

„Та имена нико није тако скупо платио, оправдао и посветио. Видите како се та места унапред зову“, рекао је Бећковић у интервјуу за Срну, поводом 74 године од злочина над Србима у Пребиловцима.

Чланак БЕЋКОВИЋ: Тешко је знати шта је нечовјечније – истрага живих или истрага мртвих! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Срна

Предсједник Републике Српске Милорад Додик рекао је да су многи мислили да су убили Пребиловце, али да је најважнија порука ових дана да су Пребиловци живи, да живи успомена на оне који су страдали и да треба да заживи живот у овом страдалничком мјесту.

Додик је истакао да би Пребиловци могли и требало да буду мјесто помирења и мјесто у коме би почела да се пише једна нова историја.

„Неколицини нас остало је да својим ентузијазмом направимо храм који ће бити посвећен жртвама Пребиловаца и цијелог овог краја. Желимо да заокружимо спиралу злочина“, рекао је Додик новинарима у Пребиловцима поводом освештања Храма Васкрсења Христовог у овом мјесту које ће бити обављено 8. августа.

Он је подсјетио да су људи овђе убијени само зато што су били Срби, а да су њихове кости уништене због истог разлога.

„Ово радимо да бисмо подсјећали и на први, и на други, и на сваки злочин који је почињен над српским народом“, поручио је предсједник Републике Српске.

Он је рекао да је овај храм грађен са посебним односом и љубављу свих који су радили на овом пројекту – од пројектанта до Његовог преосвештенства владике захумско-херцеговачког и приморског Григорија.

„Иза нас ће остати овај споменик који ће вијековима свједочити да овђе није престао живот, без обзира на то што су га безброј пута покушали прекинути“, нагласио је Додик.

Владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије рекао је да су Пребиловци постали свето мјесто.

„Овдје у Пребиловцима желимо да завршимо круг страдања и круг мржње, али и да се наш народ усправи и да упркос свим понижењима која нас сналазе покажемо ко у ствари јесмо. Пребиловци не могу да се униште без обзира на многе покушаје у историји 19. и 20. вијека“, поручио је владика Григорије.

Он је позвао све Србе којима је стало до опстанка српског народа да дођу у Пребиловце 8. августа у 8.00 часова када ће Његова светост патријарх српски Иринеј освештати Храм Васкрсења Христовог уз саслужење двадесетак владика и око 200 свештеника.

Владика Григорије нагласио је да је то велики догађај. „Пресрећни смо што се радови приводе крају и што велики број људи најављује да ће доћи на освештање храма“, рекао је епископ захумско-херцеговачки и приморски.

У Пребиловцима ће 8. августа Његова светост патријарх српски Иринеј, уз саслужење бројних владика и свештенства Српске православне цркве, освештати Храм Васкрсења Христовог саграђен у спомен на 4.000 Срба који су у Другом свјетском рату страдали од усташких злочинаца на подручју доње Херцеговине и бачени у јаме.

Међу њима је 826 становника Пребиловаца, које је једно од четири села у свијету која су највише страдала у Другом свјетском рату.

У Пребиловцима је у првим данима августа 1941. године страдало 85 одсто житеља, махом жена, дјеце и старих.

Храм је саграђен на мјесту Спомен-костурнице у којој су њихове кости, након 50 година, 1991. године нашле смирај. Али, не задуго. Већ 1992. Спомен-костурницу миниарала је хрватска војска, а мошти уништила.

По повратку Срба у Пребиловце, након 2000. године, остаци костију су сакупљени.
Стали су у седам ковчега и биће сахрањени у крипти Храма Васкрсења Христовог који је урађен по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму, која је симбол Васкрсења и симбол живота.

Српска православна црква канонизовала је мученике пребиловачке, који се обиљежавају 6. августа.

Чланак ДОДИК: Живот треба да се врати у Пребиловце се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Бестијални усташки злочини над Србима априла 1941. године у селу Пребиловци, код Чапљине, свједоче о бруталности и садизму убица, али и о њиховој геноцидној намјери да затру Србе као народ.

Историчар Драга Мастиловић појашњава да су терор над пребиловачким Србима усташе почеле да спроводе одмах након успостављања власти, априла мјесеца 1941. године. Први на удару били су угледнији људи, солунски добровољци, припадници „Сокола“…

Прва жртва терора био је Огњен Ждракановић, који је у мају, са још једном групом похапшених Срба, дивљачки претучен кундацима на улицама Чапљине. Измрцварен и полумртав, превезен је камионом у село Витину, код Љубушког, и у месари убијен са групом чапљинских Срба.

Почетком јуна 1941. године ухапшени су Коста и Јово Мандрапа и Спасоје Зуровац, истакнутији сеоски прваци из Пребиловаца, и убрзо убијени код жељезничке станице у Крупи, у срезу Чапљина. Напад Њемачке на ШСР 22. јуна 1941. био је повод за нова хапшења пребиловачких Срба, злостављања и убијања.

У ноћи између 22. и 23. јуна на Клепачком мосту на Брегави убијени су Васо, Триша и Угљеша Мандрапа. Исте ноћи, једна група усташа коју су предводили Смајо Чолаковић и Леополд Ферјанчић упала је у кућу Косте Мандрапе и убила га, као и читаву његову породицу – укупно деветоро особа, а њихове лешеве побацали су у Брегаву.

„Жртве су одвођене у злогласни затвор `Силос` код Тасовчића, а одатле на губилишта. Неке од жртава убијане су и у близини села, попут Бошка Булута, Спаса Ждракановића, Митра Трипковића, Риста Банђура и још неколико стараца, који су побијени на мјесту званом Морин оток у Пребиловачком блату“, наводи Мастиловић.

Након тога, комплетно српско становништво из Пребиловаца избјегло је у планине, а у село су се вратили тек пошто је у Херцеговину упућен специјални Павелићев изасланик подмаршал Лакса, који је једним прогласом гарантовао мир и сигурност српском становништву у Херцеговини.

Разлог његовог доласка у Херцеговину био је општи народни устанак који је против усташке страховладе избио у источној Херцеговини већ почетком јуна 1941. године.

У међувремену, усташе су спремале нове покоље херцеговачких Срба, а село Пребиловци убрзо ће постати застрашујући симбол страдања српске ђеце и нејачи од усташког ножа у Херцеговини.

У раним јутарњим часовима 4. августа 1941. године хиљаду до хиљаду и по усташа напало је село из три правца, али су у селу затекли углавном жене, ђецу и старце јер одрасли мушкарци, у страху од усташа, нису спавали код својих кућа.

Мастиловић упућује на материјале Земаљске комисије БиХ за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, у којима се дословно каже: „Одмах по уласку у село, усташе су отпочеле са претресањем кућа, споредних зграда, прикупљањем становништва, силовањем жена и ђевојака и пљачком ствари“.

Становнике центра села довезени су код зграде основне школе. Тамо почињу оргије садизма и бестијалности над незаштићеним женама и дјевојкама, а нарочито над дјевојчицама од 12 до 15 година.

Учитељицу Стану Арнаут многе су усташе редом силовале, а затим је заклали и негдје око школе закопали. Жену Богдана Медана усташе су затекле управо при порођају, бајонетом јој распориле трбух, извукле дијете, замотале га у крпу и поново вратиле у распорену жену.

Усташе су из кућа износиле постељину, простирале је испред кућа и тамо на њима јавно вршили силовање. Најгоре сцене одиграле су се у самој основној школи – све су млађе жене, ђевојке и ђевојчице биле силоване и то пред њиховом дјецом и мајкама.

„Када су се неке усташе заситиле силовања, наредиле су једној групи ђевојака и старом Николи Шарићу, званом Хаџија, да се скину голи и играју коло“ – стоји у извјештају.

Мара Булут је једина жена која се спасила и жива изашла из школе у Пребиловцима. Она је свједок ужасних сцена, виђела је како су усташе вадиле „ситну“ дјецу из колијевки за ноге и ударали их главом од зид. Тако су убијена сва дјеца, а било је око 50 колијевки.

Жртву Максима Булута, старог око 22 године, усташе су нагониле да силује своју рођаку Стану Булут и, пошто то није хтио, усташе су га страшно тукле и мучиле. У мучењима и злостављањима жена и дјевојака нарочито се истицао усташа Рудо Врдољак из Љубушког.

Након свих ових злостављања и мучења, усташе су становнике центра села још у току тог дана отјерали према Чапљини и затвориле у злогласни „Силос“.

Истовремено, усташе су у појединим засеоцима код Пребиловаца убијали људе на лицу мјеста. Тако су на Сухића брду, пред њиховим кућама, побијене комплетне породице Влајка и Николе Драгичевића – око 25 чланова, док је једини успио да се спаси Ћетко Драгичевић.

Породице Јовице и Сава Медана – око 20 чланова, као и Бошка Драгичевића и Пера Булута – око 15 чланова, који су живјели у засеоку Кошћела, одведене су до Пребиловачког блата и побијене у мјесту званом Главиш до.

наставиће се….

Чланак СТРАШНО СВЈЕДОЧЕЊЕ О САДИЗМУ И БРУТАЛНОСТИ УСТАША: Пребиловци- рана наша непреболна се појављује прво на ИСКРА.

Фото: /www.nspm.rs

Директор Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић изјавио је да је освештање храма у Пребиловцима 8. августа од изузетног значаја јер је то мјесто једне од највећих катастрофа у Другом свјетском рату, гдје након усташког ножа ништа живо није остало.

„Јапанци су вршили истраживање прошлог вијека о највећим катастрофама и на треће мјесто сврстали злочин у Пребиловцима. На прво мјесто су ставили Нагасаки, а потом злочин у једном мјесту у Чешкој и у једном селу у Француској које су уништили Американци приликом искрцавања зато што је ту било јако њемачко упориште. Пребиловци су, према њима, трећи највећи злочин у 20. вијеку“, рекао је Иванишевић Срни.

Он је истакао да Пребиловцима посебну тежину даје то што се злочин поновио, односно потомци злочинаца су 1992. године извадили и уништили кости убијених Срба.

„Поновљени злочин много је тежи“, рекао је Иванишевић.

Он је истакао да су српске кости посијане не само у Европи већ и у Африци, да су многа стратишта непозната и безимена, али да је захвалан Богу да су Срби почели да обиљежавају своја стратишта.

„Иронија је да за Пребиловце знају чак и у далекој Азији, а да за тај злочин многи Срби не знају. Само слушамо и причамо, а готово се никада нисмо одужили тим покојницима „, каже Иванишевић.

Он је указао на потребу да Срби и српске институције његују културу сјећања јер ће једино то спријечити да историја буде фалсификована, а жртве заборављене.

„Када држава не брине, а то је чињеница, не може се одржати континуитет, а без континуитета нема сећања, нема истине“, упозорио је Иванишевић.

Усташе су 1941. године у Пребиловцима убиле 850 Срба од укупно 1.000 колико је живјело у том селу.

Градња храма у Пребиловцима, у чију крипту је положено више хиљада посмртних остатака Срба убијених у долини Неретве за вријеме Другог свјетског рата, почела је 1991. године.

Међутим, током 1992. године Хрватска војска предвођена генералом Јанком Бобетком минирала је крипту и багерима практично урадила све да се трагови злочина униште.

Иако је велики број моштију уништен сачувано је седам сандука. Свети архијерејски Сабор Српске православне цркве канонизовао је пребиловачке мученике и славе се као свети сваког 6. августа.

Спомен-храм у Пребиловцима поново се обнавља, захваљујући бројним донаторима. Међу њима велики је број Срба који су поријеклом из Херцеговине. Велику помоћ и подршку у изградњи храма пружила је Влада Републике Српске.

Чланак ИВАНИШЕВИЋ: Његовати културу сјећања како историја не би била фалсификована се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Пребиловци – симбол српског страдања у Херцеговини, 8. августа биће мјесто сабрања, обнове живота и људског достојанства и мјесто из кога ће бити послане поруке праштања како се злодјела више никад не би поновила, рекао је Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије.

У Пребиловцима ће 8. августа Његова светост патријарх српски Иринеј освештати Храм Васкрсења Христовог у саслужење бројних владика и свештенства Српске првославне цркве.

Храм Васкрсења Христовог саграђен је у спомен на 4.000 Срба који су у Другом свјетском рату страдали од усташких злочинаца на подручју Доње Херцеговине и били бачени у јаме.

Храм је саграђен на мјесту Спомен-костурнице у којој су њихове кости, након педесет година, 1991. године нашле смирај. Али, не задуго. Већ 1992. Спомен костурница је минирана од хрватске војске, а мошти уништене.

По повратку Срба у Пребиловце, након 2000. године, остаци костију су сакупљени. Стали су у седам ковчега и оне ће бити сахрањене у крипти Храма Васкрсења Христовог који је урађен по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму која је симбол Васкрсења и симбол живота.

Владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије, који је идејни творац изградње овог храма и уз чије је огромно залагање и направљен за мање од двије године, наглашава како обновом Храма Васкрсења Христовог Пребиловци постају препознатљиви не само по страдању него изнад свега као мјесто васкрсења, сабрања, обнове живота и људског достојанства.

„Поруке које једино треба послати са тог светог и страдалног мјеста су – поруке мира, помирења и, надасве, праштања, како се слична злодјела не би никада и никоме поновила, како би помирење и праштање постали жива реалност, а не само пука слова на папиру“, истиче владика Григорије.

Владика наглашава да искључиво од свих народа и вјерских заједница које живе на овом простору зависи да ли ће доћи до праштања и помирења како се злодјела више не би понављала.

„Уколико будемо истински истрајавали и радили на помирењу – до помирења ће и доћи. Стога је веома важно праштање, јер без њега нема помирења и заједничке будућности. Праштање не значи заборав и негирање мучне прошлости већ способност да се раздори превазиђу, а ране зацијеле, на добробит свих нас, наше дјеце и наше будућности“, истиче владика захумско-херцеговачки и приморски.

За Пребиловце владика Григорије има и друге планове, о којима засад не говори. „Бог прегаоцу даје махове. Уз Божију помоћ и добру вољу и хтјење све је могуће. Али дозволите ми да о томе говорим по учињеном послу“, каже владика.

Владика Григорије наглашава да је Храм у Пребиловцима саграђен уз добру вољу, разумијевање и помоћ предсједника Републике Српске, али и захваљујући донацијама Срба у дијаспори.

На освештању Храма 8. августа у Пребиловцима владика очекује све добронамјерне људе из Републике Српске, Федерације БиХ и региона. „Очекујемо све оне који су свјесни важности овог догађаја, његовог дубљег смисла и наше намјере и жеље да све протекне у достојанственој и мирној атмосфери. Свако ко је у стању да то испоштује – добро је дошао“, поручује владика Григорије.

Међу именима 4.000 страдалих на зидовима пребиловачког храма биће исписана имена 826 становника овог мјеста које је једно од четири најстрадалнија села у свијету у Другом свјетском рату. У Пребиловцима је у првим данима августа 1941. страдало 85 одсто живља, махом жена, дјеце и стараца.

Они су, према свједочењима усташа којима је 1957. суђено за овај злочин, живи гурнути у јаму Голубинка код села Шурманци надомак Међугорја. Јама је по налогу комунистичких власти забетонирана. Кости су извађене тек 1991. године и из ове и многих других херцеговачких јама које су биле стратише више хиљада Срба који су страдали под окриљем НДХ.

Српска православна црква канонизовала је мученике пребиловачке који се обиљежавају 6. августа.

Чланак ПРЕБИЛОВЦИ: Симбол српског страдања постаје симбол обнове живота и помирења се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Његова светост патријарх српски Иринеј освештаће Спомен-храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима у суботу, 8. августа, саопштено је из Српске православне цркве СПЦ.

Патријарх Иринеј ће служити и свету архијерејску литургију са почетком у 8.00 часова.

Из СПЦ је најављено и да ће патријарх служити архијерејску литургију у манастиру Крка, на Преображење, 18. августа, те присуствовати Сведалматинском сабору, на којем ће бити обиљежено 400 година Богословије у манастиру Крка.

У позивном писму епископа захумско-херцеговачког Григорија, објављеном на сајту СПЦ истиче се да је свечано освештавање храма у Пребиловцима празник и прослављање светих страдалника и побједа правде и живота.

„Зато вас позивамо да на празник освећења и прослављења ових светих страдалника дођете као на празник Васкрсења. Обуците се свечано; пјеваћемо побједи, неће то бити опијело. Дођите ма гдје да сте и ма колико далеко били, чекаће вас они, мученици пребиловачки. А са њима чекаће вас и сам Христос“, поручио је владика Григорије.

Чланак НЕЋЕ ТО БИТИ ОПИЈЕЛО, ПЈЕВАЋЕМО ПОБЈЕДИ: Патријарх Иринеј освештаће спомен-храм у Пребиловцима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Његово преосвештенство епископ славонски Јован изјавио је Срни да 8. августа у Пребиловцима у Федерацији БиХ ФБиХ, када је најављено освештање Храма Васкрсења Христовог, Срби треба да пошаљу поруку да су на том подручју у Другом свјетском рату страдали новомученици, само због српског имена и због Бога живог.

„Треба да пошаљемо поруку да то нису `сиви` страдалници, односно страдалници обиљежавани бетоном и нејасним облицима, како нас је 50 година учио комунизам“, рекао је епископ Јован поводом предстојећег помена у Пребиловцима, гдје су усташе у љето 1941. године убиле више од 4.000 Срба из долине Неретве.

Фото: Политика

То су, како је истакао, људи који су страдали због Бога живога, због српског имена и као такви нису ништа различити од Светог Димитрија и Светог Георгија, него су новомученици који су свједоци Васкрсења Христовог.

Он је указао на потребу да се страдања из Другог свјетског рата разјасне, да се злочини научно истраже и документују.

„Ми сада имамо неразјашњену ситуацију у вези са Сребреницом, јер никада није разјашњена ситуација из Другог свјетског рата“, напоменуо је епископ Јован и поручио да Срби треба да научно истраже, документују и да се сјећају онога што се десило на подручју Југославије у том периоду.

Епископ Јован, који је предсједник Комисије за уређење комплекса „Старо сајмиште“ у Београду, указао је на значај тог пројекта за историју и будућност.

„Рад на Старом сајмишту од великог је значаја за подручје бивше Југославије и за саму Европу. Да би једно такво загнојено чвориште, као што је сјећање на Други свјетски рат, нестало мора се доћи до јасних истина које је, хвала Богу, наука сачувала“, рекао је епископ славонски.

Владика Јован напоменуо је да то што понекад објављује штампа у региону о дешавањима из Другог свјетског рата „суштински нема значај, јер је истина јако јасна“.

„Има јако пуно ствари на којим треба радити. Питање бројева је једно од тих неријешених и нејасних питања. Као што смо видјели и на примјеру Аушвица, врло често се дешава да се неки фиксирани бројеви промијене“, навео је епископ славонски и додао да о броју страдалих врло често говоре они који немају елементарна знања ни претпоставке о томе.

Епископ Јован наглашава да је важно да свака жртва добије име, али да српски народ мора да схвати да неке жртве никада неће имати име и да се треба усредсредити на бројеве.

„Проток времена је учинио своје, па чак и да смо записивали 1945. године шта бисмо ми радили са Бијелим Потоком – селом код Бањалуке, које је потпуно нестало на Васкрс 1943. године. Сви су побијени до једног! Шта сад можемо да установимо од рођака убијених? Неко се удао у сусједно село, неко иселио. Ми не знамо ни колико је било жртава, а тек не знамо и не можемо сазнати њихова имена“, рекао је епископ Јован.

Чланак ЕПИСКОП ЈОВАН: Побијени у Пребиловцима нису „сиви“ страдалници, него Срби, убијени због српског имена и због Бога живог се појављује прво на ИСКРА.