Фото: РТРС

Православни вјерници обиљежавају други дан Божића, који је посвећен Сабору Пресвете Богородице.

Дан након рођења Исуса Христа, вјерници саборовањем одају захвалност Богородици што је родила Месију – спаситеља људског рода. Божић се у домовима слави три дана. Сутра, трећег дана, слави се помен на Светог архиђакона и првомученика Стефана.

У црквама празник на неки начин траје до „малог Божића“, српске Нове године, када је такозвано „оданије празника“. За то вријеме се сриједом и петком не смије постити.

Чланак БОЖИЋ: Други дан посвећен Сабору Пресвете Богородице се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

У Москви, 22. децембра, одржан је сабор Московске епархије на којем се традиционално расправља о текућим питањима поменуте епархије.

Као епархиjски архијереј Московске епархије Његова Светост патријарх Кирил представио је свој извештај. Патријарх је посебну пажњу посветио Сабору на Криту, који је одржан од 18. до 26. јуна 2016. године, уз учешће представника једног броја Помесних Цркава.

– «Од свих догађаја у години која је на измаку, главна тема у сфери односа међу православним Помесним Црквама била је припрема Свеправославног Сабора», истакао је патријарх.

Преносимо у потпуности обраћање патријарха на ту тему:

«У јануару ове године, узео сам учешћа на Сабору Поглавара Православних Цркава у Шамбезију. У фебруару, питања која су везана са предсаборским процесом, разматрана су се на Архијерејском Сабору. Став Руске Цркве био је једноставан и отворен: ми смо спремни трудити се на припреми Сабора као видљивог сведочанства јединства Православне Цркве. Спремни да свим силама садејствујемо разрешењу тих проблема, који су још остали неразрешеним, и који су могли омести одржавање Сабора. Реч је ишла о проблему отсуства општења између две древне Патријаршије, о недостацима у садржају пројеката саборних докумената, о недовршености са организационе стране. На жалост, не нашом кривицом, није се успело да се ови проблеме реше на време. Ми смо неједанпут скретали пажњу на неефикасност механизма предсаборског процеса. Као што је познато, Бугарска, Грузијска, и Антиохијска Црква, одустале су од учешћа на Сабору, у раније претпостављеним роковима, и позвали на одгађање његовог одржавања за касније (на почетку је на то позивала и Српска Црква). Како су све одлуке на Сабору биле дужне да буду прихваћене консензусом свих Помесних Цркава, постало је очигледно, да се, у постојећим условима, достизање таквог циља показало немогућим. Због тога, учешће Руске Цркве на Сабору постало је нецелисходним.

И поред тога, од 18. до 26. јуна, на острву Криту одржао се Сабор, у коме су узели учешћа предсатвници десет Помесних Цркава. Због чињенице, да тај Сабор није изражавао једногласно мишљење свих Светих Божијих Цркава, он не може бити признат Свеправославним, а његове одлуке – безусловно обавезним за све православне Цркве.

Свети Синод је наредио Синодалној библијско-богословској комисији, да пажљиво изучи документе Критског Сабора. На основу резултата овог проучавања, Синод ће следеће године, а затим, претпостављам, и Архијерејски Сабор, допунски разматрати питање нашег односа према прихваћеним документима на Криту».

Чланак ПАТРИЈАРХ КИРИЛ: Сабор на Криту не може бити признат Свеправославним се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

Атински архиепископ Јероним је у свом наступу у граду Ливадији оштро критиковао политику владе која дехристијанизује Грчку: „Продали сте и настављате да продајете благо Грчке, дајете наше железнице, наше луке. Домовину и Православље вам не дамо“, извештава портал Agionoros.

Осврћући се на улогу политичке партије у савременој кризи, архиепископ је рекао: «Морамо да разјаснимо шта нам је потребно, како видимо нашу децу и породице у будућности, чему тежимо. Дошло је време да поставимо питање: „Можда има смисла подржавати конкретне људе, а не партије?“ »

Речи поглавара Грчке Цркве блиске су поукама Пајсија Светогорца. На питање „за кога треба гласати“ преподобни је одговорио: „За оног ко је ближи Цркви. Не гласајте за партије које за себе кажу да су хришћанске…Не би требало да се делимо према партијском опредељењу. Пре свега, треба да волимо нашу Цркву, а после-отаџбину и да гласамо за оне који дају све од себе у борби за Цркву и Отаџбину.“

Са руског Ива Бендеља

Чланак ДОМОВИНА И ПРАВОСЛАВЉЕ: Архиепископ Јероним критикује политику дехристијанизације Грчке се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Свеправославни сабор, који би требало да буде прво окупљање представника помесних православних цркава у последњих хиљаду година, сада је под знаком питања: низ цркава је предложио одлагање његовог одржавања, заказаног за 16-26. јун на Криту, због несугласица о једном броју докумената и питања процедуре Сабора.

Догађаји који се тичу одржавања Свеправославног сабора почели су убрзано да се развијају крајем маја, иако су се примедбе на рачун саборних докумената и њихове припреме чуле од стране једног броја цркава и раније.

Истог дана — 25. маја — без договора, четири црквена центра су изашла са захтевом да се у документа сабора унесу озбиљне исправке. Ради се о одлукама које су донели сабори Грузијске, Српске и Грчке православне цркве и Свете Горе.

Синод Бугарске православне цркве је први објавио да неће присуствовати Сабору — 1. јуна је саопштио да се Сабор не може одржати у утврђеном термину јер није решен низ кључних питања. Већ 3. јуна Руска православна црква је предложила да се сазове „хитни предсаборски свеправославни састанак“ ради решавања насталих проблема.

У понедељак је Антиохијска православна црква донела одлуку да не путује на Крит, јер Цариградска патријаршија није узела у обзир њен позив да се проблеми реше пре Сабора. У Антиохијској цркви нису решени спорови са Јерусалимском патријаршијом о црквеној јурисдикцији у Катару. Јерусалим је 2013. године послао тамо своје свештенике, изазвавши тиме незадовољство Антиохијске патријаршије, која је то схватила као кршење њихове канонске границе. Након тога, две цркве су прекинуле све контакте, што је послужило као главни разлог за неучешће поглавара Антиохијске цркве — патријарха Јована Десетог — на предсаборским састанцима у Истанбулу (2014) и Шамбези (2016).

У четвртак је Српска православна црква предложила да се одржавање Свеправославног сабора одложи. СПЦ, међутим, сматра да састанак на Криту треба одржати, али да његов статус треба да се сведе на „међуправославно саветовање“. Срби су навели и да Цариградска патријаршија није уврстила ниједан од њихових предлога о дневном реду.

У петак је објављена информација да Грузијска православна црква неће учествовати на сабору на Криту. Један од разлога за ову одлуку је да она не заузима одговарајуће место у константинском диптиху — историјском традиционалном поретку помињања представника Цркве на литургији (Цариградска патријаршија је ставила Грузијску цркву на 9. место). Осим тога, Грузијска црква се жали што планирани дневни ред Сабора заобилази важна питања, попут закључивања брака и црквеног календара.

Позиције Москве и Константинопоља

Јуче је саопштено да Руска православна црква „сматра несвојственим“ учешће својг представника — митрополита валколомског Илариона — у припреми завршног документа Сабора који је требало да почне у четвртак 9. јуна. РПЦ то објашњава тиме што су последњи догађаји одржавање Сабора довели у питање. У московској патријаршији су убеђени да сабор без учешћа једне или неколико цркава губи статус Свеправославног, а његове одлуке неће бити обавезујуће за све цркве. Предложени сценарио Константинопоља окарактерисан је као „нереалан“. Уосталом, у РПЦ су навели да још има времена за превазилажење проблема који ометају одржавање Сабора.

У понедељак, 13. јуна, у Москви ће бити одржана ванредна седница Светог синода Руске православне цркве ради „дискусије о ванредној ситуацији која је настала након одбијања низа помесних православних цркава да учествују у раду Свеправославног сабора, чије одржавање је планирано на Криту“. Вероватно ће на седници и бити донета одлука да ли ће Руси учествовати на сабору на Криту.

Константинопољ је током свих ових напетих недеља више пута изјављивао да припрема Сабора тече по плану, и да „ниједна институционална структура не може да промени саборни процес који је већ у току“.

Неки експерти сматрају да Константинопољска патријаршија жели да по сваку цену одржи сабор у назначеном року. Међу различитим тумачењима догађаја могу се наћи и страх од раскола братских православних цркава које су се досад чиниле блиским. Ипак, ниједна страна такво мишљење није званично изразила.

Чланак СВЕПРАВОСЛАВНИ САБОР НА КРИТУ: Да ли је на помолу раскол у православном свету? се појављује прво на ИСКРА.

У сваком народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом Своје светитеље, који ће његов верни народ просвећивати и освећивати и на земаљском путу његовом ка Царству Небеском руководити. И у Српском народу, од како он постаде Христов, Господ непрекидно даваше Своје светитеље, у којима се Бог прослављаше и посведочаваше, а православни људи кроз њих спасаваше и богоугодно просветљиваше. Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског.

Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије.

Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и је-два да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима.

Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још многа таква искушења. Да би дете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше Стојанов стриц Серафим. Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши.

У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда пређе у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије. Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро између њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити.

Фото: princip.me

У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља.

Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом „рајина богомољца“, како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелскк просветитељ.

Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих н оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја.

Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећком Паисију Јањевцу (1614-1647 г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским о лукавој пропаганди латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима.

Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове. и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, међу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима.

Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушељима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног до-бротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше.

У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656 г), који касније пострада као свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо). У тој грамати он писаше: „Смерност моја пише у богоспасену епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне“.

Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска, на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, уствари је источни део древне Захумске епархије , јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574 г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не пређе одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад.

У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога. Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша.

О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година.

У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана. Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа.

Ипак, светитељ није боравио само у испосници. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир његов. К њему стадоше долазити људи са свих страна, и то у великим масама, и тражити његову помоћ и духовну и телесну утеху. Још за живота народ га сматраше светим, и зато му са свих страна притицаху. Многи тада осетише чудесну моћ његове молитве и прославише за то Бога. Прогањана и злопаћена херцеговачка раја склањаше се испред турских злочина к светитељу у Острог, и многа старци, жене и деца остајаху дуже времена код свог владике. А блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, брињаше о њима и храњаше их благодарећи и помоћи околних села.

Из острошке испоснице он одржаваше редовне везе са српским патријарсима у Пећи, и са њима се дописиваше, а кад могаше и посећиваше их. Њима се жаљаше свети владика митрополит на велику злобу људску, која га окруживаше. Наиме, у близини манастира Острога живео је неки кнез Раич са својих шест синова, који светитељу и манастиру чињаху многе и велике неправде. О томе је овако писао свети Василије у свом завештајном писму: „Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете“

Због насиља кнеза Раича и због силне злобе људске, светитељ помишљаше да се пресели из Острога на неко друго место, где би наставио своје подвиге. Помишљао је том приликом да отиде на свагда у Свету Гору. Али у себи осећаше да је та злоба дело демона, еда би га омели у његовом врлинском подвигу. Уз то га умолише и суседни Бјелопавлићи, предвођени својим духовником, свештеником Михаилом Бошковићем, да их не оставља саме без његове благодатне помоћи и молитвене заштите. Светитељ одлучи да не напушта Острог, и да до краја трпи неправде. Али ипак пође (1667 г.) блаженом патријарху Максиму у Пећ и исприча му своје тадашње и народно стање. Свјатјејши патријарх написа писмо кнезу Раичу и народу Бјелопавлићком, и у њему опомињаше народ да чувају и помажу манастир Острог, а прећаше проклетством свакоме ономе ко би се дрзнуо да и даље пакости светитељу и монасима.

Овоме кнезу Раичу и сам Свети Василије прорече, да због насиља које чине манастиру, сви ће му синови погинути. Ово пророштво светитељево убрзо се и испуни. Ожалошћен, кнез Раич пође тада светом оцу Василију и исприча му несрећну погибију својих синова. Светитељ утеши кнеза, и саветоваше му да се каје за грехе своје и грехе своје деце. Том приликом он му прорече да, ако се буде искрено покајао, Господ ће га утешити и опет ће га благословити великим мушким потомством. Ово претсказање Светитељево ускоро се и испуни, и кнез опет доби неколико мушке деце. Још многа друга претсказања Светитељева обистинише се за време његовог живота, а такође и многа се чуда молитвама његовим догодише.

Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње, лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова лоза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси сахранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје.

Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобро%D болести свога дјетета. По савјету неких својих познаница и пријатељица, које су припадале хришћанској заједници, мајка се са својим болесним сином упутила Острогу, да још ту потражи лијека свом парализованом сину. Почетком мјесеца јула 1953. стигли су у Острог, гдје су се задржали два дана. За то вријеме надлежни свештеномонах неколико пута је прочитао молитву над дјечаком пред ћивотом Св. Василија. Када су ријешили да се врате своме дому, младић је осјетио лакоћу у ногама, о чему је на велику радост саопштио и мајци. Побољшање је било очигледно, јер се до тада тешко болесни младић, без много напора спустио у Доњи манастир. Када су дошли у Доњи манастир литургија је била у току. По свршетку службе Божје дјечко је пред манастиром, на очиглед присутних ходочасника, оставио штаке и без икаквих тешкоћа упутио се према жељезничкој станици. Доцније су из Београда писали да је дечак сасвим оздравио и да је наставио школовање.

+++

Осамнаестогодишња девојка Даница С. из села П. у околини Зрењанина, изненадно је умно оболела. Одмах по појави болести затражили су помоћ од лекара. Но, сваки труд лекара да јој помогну био је узалудан. Њено је стање из дана у дан било горе и неподношљивије, не само за родитеље већ и за суседе. Да не би узнемиравала околину, једини излаз био је да се девојка смести у душевну болницу. Али пре него што ће је сместити у душевну болницу, отац девојке се одлучи да употреби једино преостало средство, а то је, да је доведе у манастир Острог, без обзира на то што је пут дуг и напоран, а и скопчан са великим трошковима. У јуну 1958. намери се отац са ћерком, чије су руке биле везане јаким конопцем, у манастир Острог. Труд и трошак није жалио само да му болесна кћер нађе исцељење. После напорног путовања са тешком болесницом, стигли су у Доњи манастир, а одатле пешице наставише пут за Горњи манастир. Када су се приближили Горњем манастиру, на велико изненађење оца, девојка је сасвим нормално рекла оцу да се осећа лакше, замоливши га да јој ослободи руке од веза. Отац је то и учинио, јер је приметио да му кћи нормално говори и да има нормалан изглед. Пун хвале и благодарности Богу и Светом Василију, отац је привео исцељену ћерку ћивоту Светитеља. Замолио је духовника, чувара ћивота, да болесници очита молитву за оздрављење. По свршеној молитви, девојка изјави оцу, на његову неисказану радост, да се осећа сасвим здрава и замолила је оца да стави прилог на свети ћивот за своје чудесно и брзо оздрављење.

+++

Сваке године, уочи Лучиндана у светом Острогу, у Горњем манастиру, може се видети један старији човек, поодмаклих година, али који се још увек одлично држи и својим корпулентним стасом успешно носи на својим плећима скоро осам деценија живота. Овај осамдесетогодишњак, кад год је у могућности дође у Острог да се помоли Богу. Међутим, дан уочи Светог Луке никада не пропушта, а да са великим страхопоштовањем и молитвеном усрдношћу не приступи ћивоту Светога Василија, да му заблагодари што га је у младости исцелио од тешке болести згрчености тела, и кроз то га привео познању Бога. То је, у крају у коме живи, добро познати човек и домаћин, Петар Копривица.

Ове године, уочи Св. Луке, пред само вече, уђе у канцеларију Доњег манастира чика Петар, и пошто се са свима присутнима поздрави, рече, да долази из Горњег манастира. Пошто седе изусти: „Данас је, оче игумане, тачно 50 година, од дана када сам тешко болестан донијет код ћивота Св. Василија“. Чувши ове речи у мени се распламти нека радозналост да из уста чика Петра чујем о ономе што сам негде прочитао, те га замолих да нам подробно исприча о свом чудесном исцељењу, посредством Св. Василија. Удовољавајући жељи свих присутних, чика Петар исприча, и ништа не затаји: „У својој младости припадао сам напредној струји, како се тада сматрало, те нисам ниушта вјеровао. Одбацивао сам сваку вјеру у Бога. У неку моћ Свеца такође нисам вјеровао. При свем том био сам познати хулитељ имена Божијег. Све сам псовао и светиње исмијавао. Али свеблаги Бог није допустио да дуго останем у таквом тешком безакоњу. У јануару 1920- године тешко се разболим. Моја болест је била неподношљива, не само за мене него и за моју фамилију. У тим невољама умјесто да се обратим Богу, ја сам све више и вишу хулио на Бога. Узалуд су ме родитељи, браћа и сестре, одвраћали од псовке и безвјерија. Болест се сваким даном погоршавала, и на крају почео сам се грчити. Узалуд сам се мучио и трошио новац од љекара до љекара, од травара до травара, помоћи није било. Напротив, муке су биле тешке и неподношљиве. Моји су били изгубили сваку наду да ћу икада оздравити.

У току ових неиздржљивих мука, често су ми говорили и савјетовали да пођем у Острог, код Св. Василија. Док сам невоље могао трпјети, такве савјете нисам прихватао, јер у то нисам вјеровао. Но, притијешњен боловима и дугом везаношћу за постељу, пристанем да пођем у Острог. Са тешком муком. баш на данашњи дан, мој млађи брат Лука ме доведе у Горњи манастир. Приступих Светитељу, а потом изађох напоље, да се мало одморим. Млади јеромонах Борис Кажанегра (сада игуман манастира Прасквице), сазнавши потанко о мојој болести, утјеши ме ријечима да ће ми Господ и Свети Василије повратити здравље, ако будем чврсто вјеровао и искрено се молио. Потом ми је код ћивота Светитеља очитао врачевске молитве и свршио бденије. Ноћ сам преноћио у цркви и на моју радост, баш ту ноћ осјетим велику олакшицу. Сјутрадан, сиђем у Доњи манастир и овдје ми – показа руком на цркву, – сврше освећење масла. После овога вратим се кући, у Никшић, са смањеним и подношљивим боловима. Такво стање трајало је неколико дана све док једнога дана нисам ушао у радионицу и видио да један посао није добро урадио мој млађи брат Ђорђије. Тада сам, по мојој злој навици, љутећи се на брата, почео да вријеђам име Божије и Његових Светитеља. И гле чуда! Истог часа наступе болови неупоредиво тежи, него они прије одласка у Острог.- Тада сам се увјерио, чврсто и непоколебљиво, да постоји Бог, који кажњава и награђује. Кајао сам се са сузама у очима што увриједих милосрђе Божије. Сузе не бјеху довољне да оперу мој гријех и моју дрскост. Стање моје болести сваким даном се погоршавало и бивало све очајније. У таквом стању сам провео пуна четри мјесеца. Живци су ми просто горјели. Имао сам осјећање да се нешто запалило у мени и на мени. Осим тога, запаљење живаца потпуно ме је згрчило, тако да главу нисам могао одвојити од кољена. У тим неизрецивим мукама дочеках прољеће. Нешто ме је неодољиво вукло у Острог. То је била жеља и мојих домаћих. И чим попусти зима, мој намлађи брат Филип, посади ме на коња, и на Теодорову суботу, ноћу, приспијем у Горњи манастир. Ту ми је опет прочитана молитва и свршено бденије. Како је освитала Прва недјеља Великог поста то сиђем у Доњи манастир на св. литургију, гдје се и причестих. Послије овога, захваљујући милосрђу Божијем, оних тешких и несносних болова је нестало. Могао сам се полако кретати. То ми даде снаге и подгрија жељу да пођем и у манастир Ждребаоник, да се поклоним и Св Арсенију. Бог ми даде снаге те и ту жељу испуних. Из манастира Ждребаоника сам се вратио кући. Болови не бјеху потпуно нестали, али бјеху подношљиви. Но, сада сам се обазриво чувао да не би опет нечим разгњевио Бога. У милост и казну Божију више никада нисам посумњао. Трудио сам се да живим по закону Божијем. Посте сам постио, Цркву посјећивао и често молио свештенике да ми читају молитву за потпуно оздрављење. И уколико сам побожније живио, утолико се моје здравствено стање побољшавало, али се исправити нисам могао за дуже вријеме.

Тих дана зажелим да још једанпут пођем у свети Острог. Овог пута са мном је пошла моја сестра. И овом приликом пред ћивотом Св. Василија прочитана ми је молитва. Послије ове мо-литве ја се осјетим потпуно здравим. Топло се захвалим Богу и Светитељу на исцјељењу, и својим ногама вратим се кући као наново рођен душом и тијелом. Од тада до данас, та болест ми се никада више није повратила. Ова истинита повјест збила се 1922. године. Увијек сам благодаран Св. Василију за своје исцјељење, а исто тако неирекидно му благодарим што ме је кроз болест привикао покајању“ – заврши истиниту повјест о себи чика Петар. – А она капија од гвожђа, у Горњем манастиру, кажу да је Ваш прилог манастиру Св. Василија, у знак захвалности за исцјељење, додадох чика Петру. „Да, када је стари манастир изгорио, рече чика Петар, дуго сам молио тадашњег старешину манастира, оца Леонтија, да ми дозволи да за потребе. Горњег манастира урадим нешто својом руком, за уздарје Светом Василију, за своје исцјељење. Он ми дозволи те направих ону гвоздену капију, која и данас постоји“.

+++

Ћерка једне старије госпође Гркиње из Ниша била је тешко оболела на плућима. Лекарске интервенције почеле су доста касно. Једне вечери, док је жалосна мајка седела крај тешко болесне ћерке која је издисала под високом температуром, од умора паде у краткотрајан сан. У сну јој се јави Свети Василије Острошки и рече јој да не плаче, јер ће он исцелити њену ћерку. И заиста, ујутро је болесници било нагло лакше. После новог прегледа, лекари су на опште чуђење установили да је болесница потпуно оздравила. Мајка Гркиња добро је упамтила лик који јој се јавио у сну, и када је затим у цркви видела икону Светог Василија Острошког, препознала је да је то био он. Она и ћерка одале су дубоку захвалност великом Острошком Чудотворцу.
Молитвама Светог оца нашег Василија, новојављеног Чудотворца Острошког, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе Своје. Амин!

Чланак СЛАВА МУ И МИЛОСТ: Данас је Свети Василије Тврдошки и Острошки Чудотворац се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Протојереј-ставрофор Предраг Азап, парох винковачки, наводи да је у парохији остало око 500 православних вјерника, те да је она десеткована ратне 1991. године, када је много људи отишло из овог града.

– Црква Силаска Светог Духа и сва друга црквена имовина била је потпуно уништена. Сада имамо јако старо становништво – свега тридесетак породица је млађе популације. Некада је било годишње 50 до 60 крштења у Винковцима, а сада три-четири – појашњава Азап у интервјуу Срни.

Уз напомену да, осим Срба, богослужења посјећују и вјерници Руске православне цркве, који су на овим просторима нашли могућности за живот, Азап наводи да је духовни живот винковачких православних Срба скроман и достојанствен.

– Положај Срба је, уједно, и тежак и исцрпљујући јер су стални напади појединаца и националистичких фракција на СПЦ. Неки Срби, ради лагодног живота и прихватања у заједници, одричу се вјере и нације, покушавајући на тај начин стећи повјерење и симпатије већинског народа – упозорава Азап.

Он је парох у Винковцима већ 12 година, а велики дио времена посветио је градитељској дјелатности да би „све порушено подигао из пепела и обезбедио услове за духовни живот Срба“.

– Осим Божића и Васкрса, добру посјету вјерника имамо за црквену славу – Духове, свету Тројицу, када се одржава Сабор код цркве, као и у септембру у вријеме „Винковачких јесени“ – напомиње Азап и прецизира:

– Парохија организује свечаност посвећену духовној музици и „Дане Јосифа Руњанина“, који је крштен у српској цркви у Винковцима 1821. године, а познат је по томе што је написао музику за хрватску химну „Лијепа наша домовино“.

Као најважније активности у наредном периоду, парох винковачки наводи обнову „Заветних крстова“ у центру града. Ради се о крстовима који су се налазили у самом центру Винковаца, а који говоре о постојању Срба у овом граду.

– Док у близини не постоји нити један католички крст, православна су била два до рата деведесетих, док није извршен културоцид над укупном имовином СПЦ – истиче Азап.

Азап најављује правну борбу за враћање одузете имовине, јер је шест зграда одузето Цркви у вријеме комунистичке владавине. Једна од њих је и она у којој се сада налази Музичка школа, те зграда Српског пјевачког друштва „Вила“.

Винковачкој парохији, осим града Винковаца, припада и неколико насеља Жупањске посавине, а то су мјеста Гуња, Дреновци и Рачиновци, која су страдала у посљедњим поплавама.

У Рајеву селу налази се и Црква Светог великомученика Прокопија, али Азап наводи да се држава „понаша маћехински према овом храму, јер су све објекте и породичне куће обновили, а само за православну цркву нема новца“.

– Писали смо на многе адресе, ресорним министарствима и хрватском предсједнику, али до сада нема конкретних активности да се обнове цркве – напомиње он.

Парох винковачки напомиње да српска дјеца, према свим позитивним законима, имају право на школовање на српском језику и ћириличном писму и да ту могућност и користе, као и да православни редовно похађају вјеронауку у школама.

Парох се највише ангажовао у обнови и изградњи нове цркве у Винковцима, која је урађена у истом облику и на истим темељима на којима је до рата постојала и стара црква из 1793. године, која је минирана и сравњена са земљом.

Осим неких донација православних вјерника и Срба, највећи новчани износ у обнови уложило је Министарство обнове и развоја, а Азап наводи да је успио да „преко неких политичара у Загребу излобира да се овај храм поново подигне“.

Азап указује да су три црквена звона и ковани крст изнад олтара били једино сакрално благо које је сачувано од старе легендарне цркве.

– За звона смо сазнали да су скинута прије минирања цркве 1991. године и да су похрањена у оближњем шумском газдинству поред Винковаца – истиче он и појашњава:

„- обротом камермана винковачке телевизије добијена је информација и убрзо су звона враћена у парохију. Она, слава Богу, и данас звоне и позивају људе на литургију.

Када је у питању положај СПЦ и српског народа постоје различити аршини – ако се гледа из материјалне перспективе закона о вјерским заједницма, положај СПЦ-а је више него добар јер из буџета Хрватске неколико милиона куна Црква добија за свој рад и обнављање сакралних објеката.

– С друге стране, положај је тежак и исцрпљујући, јер су стални напади појединаца и националистичких фракција на СПЦ, на њену имовину, то се дешава путем јавних вербалних дискусија преко медија или исписивањем графита мржње усташке симболике на православним храмовима – појашњава Азап.

Он указује да у Градској управи и јавном сервису у Винковцма нема нити један запослени Србин нити у овом граду Срби имају неки већи бизнис или добар посао. Сви су на тешким физичким пословима или „бауштели“.

– Евидентна чињеница да се неки Срби, ради лагодног живота и прихватања у заједници, одричу вјере и нације, покушавајући на тај начин стећи повјерење и симпатије већинског народа. То је посебно изражено у мјешовитим браковима и срединама гдје су Срби у великој мањини – упозорава он.

Мало је боље, каже он, у неколико општина на истоку Хрватске, у Вуковарско-сремској области, гдје је остало око 35 хиљада Срба, који имају своја имања, обрађују земљу коју су наслиједили од својих предака, па ту има великих пољопривредних газдинстава у власништву Срба.

– Наши сусједи, ако нас искрено желе прихватити послије свих ових сукобљавања, треба да нас прихвате као православне Србе и никакве другачије, јер нека политичка клијентела у Хрватској намеће да ми будемо нешто што нисмо нити би жељели то бити – поручује прота винковачки.

Прота наводи да све, „превасходно, везује љубав према Христу Господу, чије име носимо… Још је Свети апостол Павле писао Коринћанима да су удови тијела Христовог многи. Многи су дарови и различите службе, али је Христос један и Црква једна. То је врло важно да схватимо данас“, наводи Азап.

Парох винковачки представио је на овогодишњем Међународном сајму књига у Београду издавачку дјелатност винковачке парохије на штанду Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону.

Сам Азап је написао и приредио вјерницима до сада пет књига са јеванђељским мислима и поукама. Азап је и члан Удружења новинара Србије јер поред свештеничке службе воли и журналистику.

Азап наводи да је „Васкрс највећи празник зато што је сам чин васкрсења Христовог највеће чудо, чудо над чудима, највећи догађај у људској историји“.

– На крају ми остаје да поручим свима вјерницима моје парохије, а и свим драгим пријатељима – ништа друго и ништа љепше осим – „Христос васкрсе – Ваистину васкрсе“ – поручује прота винковачки.

Чланак ХРВАТСКА: У Винковцима остало свега 500 православних вјерника се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Православни верници у Србиjи и региону, али и у Русиjи, Грузиjи и Израелу данас обележаваjу Бадњи дан пред наjрадосниjи хришћански празник Божић, коjим се прославља рођење Исуса Христа.

Хришћани у Русиjи завршаваjу вечерас четворонедељни пост током коjег исповедаjу своjе грехе и причешћуjу се, а на Бадње вече се придржаваjу посебног поста, „до прве звезде“, преноси Tас с.

Патриjарх московски и целе Русиjе Kирил служиће на Бадње вече литургиjу у храму Христа спаситеља у рускоj престоници, а празничне службе биће одржане вечерас и уjутро у скоро 30.000 руских православних цркава широм света.

У Mакедониjи ће, традиционално, Бадње вече бити обележено окупљањем испред цркве Светог Kлемента Oхридског у Скопљу, а поглавар Mакедонске православне цркве Стефан обратиће се верницима, преноси MИA.

Бадње вече се у Mакедониjи проводи за заjедничком трпезом у наjужем породичном кругу, а главни догађаj за вечером jе пресецање божићног хлеба на делове за сваког члана породице, док се jедан део чува за кућу, а jедан за Исуса Христа.

Унутар хлеба се налази новчић, а веруjе се да ће онаj ко га пронађе у свом комаду бити срећан целе године. Новчић се потом ставља у часу са вином и особа коjа га jе нашла би требало да га са вином попиjе.

И православни верници у Србиjи данас обележаваjу Бадњи дан традиционалним уношењем и паљењем бадњака, литургиjама у храмовима и породичним окупљањем за посном трпезом.

Патриjарх српски Иринеj, коjи jе у посланици поручио да не дозволимо никоме да нас дели по било ком основу, служиће вечерње са освећењем бадњака у храму Светог Саве на Врачару, док ће на сам дан Божића предводити свету архиjереjску Литургиjу у Саборном храму Светог архангела Mихаила у Београду.

У Божићноj посланици поглавар СПЦ jе поручио и да су нам данас више него икад, потребни мир на земљи и добра воља међу људима и народима!

Бадњи дан данас обележаваjу и православни верници у Хрватскоj и Црноj Гори, као и верници Jерусалимске и Грузиjске православне цркве.

Божић jе дан када се слави рођење Исуса Христа и, заjедно са Ускрсом, представља jедан од наjвећих хришћанских празника.

Припреме за таj празник почињу 40 дана пре 7. jануара Божићним постом коjи представља прочишћење духа и тела, а људи се у Србиjи поздрављаjу речима „Христос се роди“, а отпоздрављаjу са „Ваистину се роди“.

Чланак У СУСРЕТ НАЈРАДОСНИЈЕМ ПРАЗНИКУ: Православни верници у свету обележаваjу Бадњи дан се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

У руским биоскопима је почео да се приказује филм „Јереј-сан. Исповест самураја“ по сценрију свештеника и глумца Ивана Охлобистина. Главну улогу у филму игра познати амерички глумац јапанског порекла Кери-Хиројуки Тагава. Одиграо је улогу православног свештеника и после завршетка снимања филма је примио православље. О свом упознавању Русије и православља глумац је говорио у интервјуу за „Интерфакс-Религија“.

– Ваша улога православног јапанског свештеника је била неочекивана. Јер нисте чак ни били православац пре снимања филма, пошто сте од пете године живели у Америци.

– Што се тиче улоге у филму то је била неочекивана, али истовремено и дугоочекивана понуда. Раније сам у Холивуду стално играо „лоше момке“. У филму који ми је понудила продуценткиња Љубов Калинска и који је снимљен по сценарију мог новог друга Ивана Охлобистина требало је да оваплотим лик правог хришћанина. То је заиста тешко и веома одговорно. Учење Исуса Христа ми је познато од детињства, јер је моја мама, Јапанка пореклом, брата и мене водила у америчку цркву како бисмо схватили културу и религију земље у којој живимо.

– Како сте се упознали с Русијом и с правослвљем?

– Први пут сам био у Русији 2011. године. Укупно сам долазио седам или осам пута. Али сам тек на снимању филма „Јереј-сан. Исповест самураја“ схватио шта је Мајчица-Русија. Јер, живели смо у селу и стално смо се дружили с правим Русима.

Веома ме је надахнуло и задивило какви сте заправо ви – Руси – у ствари: јаки, постојани, прави војници. Осетио сам да сам негде у дубини повезан с Мајчицом-Русијом, да желим да будем њен део.

Одлуку да примим православље донео сам недавно. Али сам о томе веома дуго размишљао – целог живота сам тражио себе, своје место у овом свету. Кад смо тек стигли у Америку, у раном детињству, родитељи и ми – деца, смо примили хришћанство. Брат и ја смо од детињства ишли на веронауку. Међутим, у америчком хришћанству преовладава форма. Целог живота сам тражио суштину, садржај. Нигде другде нема дубине коју сам нашао у православној вери. Тек сад, у својој 65. години, осећам да сам пронашао своје право место. Испоставља се да сам формално избор начинио недавно, али сам потрошио цео живот како бих дошао до њега.

– Одлучили сте да крштење у православну веру примите од председника синодалног Одељења за спољне црквене везе Волоколамског митрополита Илариона у московском храму иконе Мајке Божије „Всјех скорбјашчих Радост“ и да узмете име Пантелејмон. Зашто сте овог свеца изабрали за свог небеског покровитеља?

– То сам одлучио врло свесно и одговорно. Јер пре него што сам почео активно да снимам филмове у Холивуду био сам исцелитељ. И сад имам своју праксу дисања која човеку помаже да се опорави и да поврати животни тонус. И веома ме је надахнуо свети Пантелејмон, који је именом Господњим лечио људе и помагао им да превазиђу своје невоље. Схватио сам да човек може физички да оздрави само ако је духовно здрав. Нипошто не може бити другачије. А овакво духовно лечење је немогуће ван Цркве, ван вере.

– У току снимања сте успели да се упознате с руским глумцима Иваном Охлобистином и Петром Мамонтовом. Шта сте нарочито запамтили из дружења с њима?

– У Русима ме задивљује дубина душе. Они се веома разликују од америчког начина размишљања на који сам навикао. Руси и Јапанци имају врло блиска духовна начела, наша срца су веома слична. То је зато што имате такву историју и што је у основи ваше културе душа. У америчкој култури тога нема. Кад то кажем нипошто не желим да увредим Американце. Нипошто. И они су врло добри људи. Међутим, за четристо година је једноставно немогуће да се развије нација са заиста дубоком душом. А још сам се невероватно зачудио кад се испоставило да је Иван Охлобистин свештеник. Схватио сам да су Руси тако свестрани и безгранични да обавезно желим да постанем што је могуће ближи овој култури.

– Која места сте успели да обиђете за време снимања и презентације филма?

– Успео сам да обиђем Нови Јерусалим који је оставио снажан утисак на мене. Својим очима сам видео колико су света места важна за Русе и колико дубоко поштујете своју веру. Сад ми је јасно због чега цео свет поштује Русе. Људи који имају такво срце не могу да не изазову дивљење. Желим вам да увек останете оно што јесте, да будете верни својој култури и православљу. То вас чини невероватно снажним људима.

Разговор је водила Полина Фролова
Са руског Марина Тодић

Чланак АМЕРИЧКИ ГЛУМАЦ КЕРИ-ХИРОЈУКИ ТАГАВА: Нигде другде нема дубине коју сам нашао у православној вери се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Крај новца каквог данас познајемо је на помолу, а замениће га новац какав смо некада познавали. Нажалост, крај данашњег новца (долара), који се јасно види, може значити и крај света каквог познајемо. Они који владају светским богатством неће презати да употребе нуклеарно наоружање да би сачували своју моћ, а таквима геополитичке прилике (рат у Сирији) иду наруку јер су их они креирали. Без обзира на то, економија света ће се вратити правим вредностима, „новцу од интегритета“ оличеном у злату и сребрњацима. А Христос или Мухамед, кад сиђу на земљу Судњег дана, сигурно неће „плаћати“ америчким доларима, ма колико би Џорџ Сорош и слични њему то желели.

Ово је, између осталог, рекао теолог Шеих Имран Назар Хосеин, један од најученијих исламских верских ауторитета, на седници Одбора за економске науке САНУ.

Угледни проф. др Хосеин, који је један од твораца малезијског привредног чуда, пред српским академицима осврнуо се на историју „светске економске кризе“, која, према његовим речима, датира од 1971. године, када је Ричард Никсон, финансирајући рат у Вијетнаму, почео да штампа доларе без златне подлоге. У време Кисинџера 1973, светска трговина нафтом почиње да се одвија у петродоларима, а ОПЕК постаје нови инструмент америчке глобалне моћи и нарастајућег богатства.

– Да нема таквих „деривата новца“, једна овца би данас коштала као у време Христа, а све цене на тржишту биле би стабилне и зависиле би искључиво од снабдевања. Наравно, економија у којој не могу да се неизмерно богате, не одговара „господарима света“ и зато је и судбина цивилизације доведена у питање озбиљном претњом од нуклеарног рата – рекао је теолог.

Др Хосеин, кризу у Сирији види као прекретницу у судбини цивилизације. За разлику од западне цивилизације, коју сматра „варварском“, руску православну браћу овај исламски теолог доживљава народом у коме живе хуманост и људскост. Вели да је поносан на православне Русе и председника Путина, који је прихватио цивилизацијски изазов и кренуо да са својом војском прекине рат у Сирији.

– Путин неће одступити и зато је ниво панике међу Американцима и њиховим сателитима толики да може да изазове атомски рат. Руси су племенит народ, који пак неће да ратује атомским бомбама, а то не желе ни земље НАТО – рекао је Хосеин.

– Ипак, на Западу постоје тајне силе и мајстори перфидије, који могу да ланисирају неспоразум, а потом атомске бомбе, после којих ће нестати свет какав познајемо. Као што те тајне силе имају своје планове за будућност света, планове за цивилизацију има и Бог – нагласио је теолог.

Иако Шеих није прецизирао ко је толико моћан да свет поведе у уништење, апострофирао је Израел, доводећи га и у везу са нападом на њујоршке куле. Према његовим речима, Тел Авив би хтео да влада светом са Америком, или уместо ње, али је географски мали.

– Уколико би се свет „смањио“, можда би Израел могао да влада – рекао је гост САНУ.

Говорећи о новцу и моћи, новцу и рату и новцу и кризама, Хосеин је констовао да иза свих актуелних светских вратолома од 1999. и напада на Србију, преко Авганистана, Ирака, Сирије и Украјине, као и „обојених револуција“ у ствари стоји страх западне цивилизације да се њиховој монети без покрића и богатству које темеље на њој – ближи крај. Оно што их посебно плаши јесте рађање новог економског фактора на светској сцени, организације БРИКС иза које стоје превасходно Русија, па Кина, Индија, Бразил и у нешто мањој мери Јужна Африка. Ове земље у међусобној трговини већ истискују долар, а поготово не маре за нови електронски новац који почиње да се „измишља“ као дериват трговања.

– Будућност новца је у његовој прошлости, у златној подлози – констатовао је Хосеин. – То значи и крај „новца без интегритета“ какав је створио Запад.

Осврћући се на хиљаде невољника са Блиског истока, који данас као избеглице хрле ка западној Европи где је стваран систем вредности и богатства какво данас цивилизација познаје, Хосеин је указао на историјски цинизам да људи којима је западна цивилизација уништила домове и утерала страх у кости, одлазе тамо где мисле да царује изобиље.

– Као и сви људи који су однекуд протерани, и Сиријци, Ирачани, Авганистанци сањају да се врате кући. Ту чињеницу препознаје Немачка и то би Путину могло да донесе искреног савезника у политичкој арени – рекао је имам.

ТРКА ЗА ЗЛАТОМ

АКАДЕМИК Часлав Оцић, оцењујући излагање теолога као одличан предложак за дијалог, подсетио је да се „трка за златом“ на светским берзама увелико води. Најмоћније земље, Русија, Кина, наравно и Америка, утркују се ко ће више откупити племенитог метала чија цена наставља да расте. Према Оцићевом мишљењу, то може да значи и заузимање што бољих стартних позиција у будућој економији, која ће бити другачија од данашње.

Како се могло чути у САНУ, у свету се догађају многе друге „чудне ствари“, па је тако из Украјине прошле године авион са 40 тона злата одлетео ван земље на „складиштење“ у трећу земљу. И наша држава је 2000. своје злато уступила истим „складиштарима“.

ФЕТВА ЗА ШЕИХА

ИАКО важи за једног од најученијих исламских теолога, Шеих Имран Назар Хосеин „проскрибован“ је у круговима актуелних исламских верских учитеља. Како је рекао у среду, на њега је бачена и фетва (по дефиницији, ауторатитивно или стручно мишљење) да његови ставови нису ставови Исламске организације. Подвукао је да се не осврће на фетву, јер „он ислам учи из Курана, а не из организација које имају своје циљеве“ и које са вером често немају додира.

Шеих Хосеин у Београду клањаће џуму-намаз у Бајракли џамији, а у петак ће одржати и предавање на Правном факултету у Беграду.

Чланак ШЕИХ ХОСЕИН: Похлепа је узрок кризе у Сирији, поносан сам на православне Русе и Путина се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Притисци који се на канонску Православну Цркву у Украјини врше од прошле године попримају све веће размере и постају све подмуклији. Објекат напада, претњи и интрига постала је, као и обично, и Почајевска лавра која се налази у западном делу региона.

Намесник Почајевске Лавре Успења Пресвете Богородице, митрополит Почајевски Владимир говорио је с редакцијом издања Сегодња.ua о ситуацији у вези с једним од највећих духовних центара православних хришћана у Украјини.

— Владико, реците нам нешто о томе шта се сад дешава с Лавром, каква је то одлука Тернопољског обласног савета по којој се може десити да Лавра постане музеј?

— У Велики четвртак света Црква помиње Тајну Вечеру и издајство Јуде који је за 30 сребрњака продао Христа Спаситеља. Ови догађаји су се дешавали пре двадесет векова. Време пролази, али лица и радње остају исти.

Ове, 2015. године на Велики четвртак се десило нешто слично. Посланици обласног савета који себе сматрају хришћанима доносе нехришћанске законе. Они Почајевску Лавру (духовни центар православних хришћана) желе да претворе у историјски музеј, да манастиром не управљају настојатељ и братија, који су 1240. године основали обитељ, већ директор и други туристички водичи који најчешће не верују у Бога.

Фото: vostok.rs

Како неко може манастир у којем се служи, који су основали и у којем живе монаси да претвори у музеј? Манастир и братија обитељи су духовно жив организам свете Цркве који духовно руководи мноштвом православних хришћана. А данас људи на власти који себе називају хришћанима желе да претворе манастир у музеј, односно у мумију у којој нема ничега осим љуштуре.

Данас неки Лавру покушавају да претворе у оно што им није пошло за руком у време Совјетског Савеза; оно што нису могла да учине «Лењинова деца». И опет, време пролази, а лица и радње остају исти. Шта желе да постану и како се представљају народни изабраници и за који народ се брину видеће се на основу даљих одлука.

Али као што су монаси и православци 60-их година одбранили Лавру и нису предали обитељ у руке безбожних атеиста, тако ни данас монаси и парохијани неће дати обитељ неверујућима на изругивање.

— Испоставља се да неко Почајевску Лавру жели да претвори у музеј? Да ли то значи повратак у СССР?

— Чини ми се да наше локалне власти још увек поштују декрете Лењина и његових помагача и да су ови декрети на њиховом дневном реду. Он је Цркву одвојио од државе, конфисковани су сви храмови. Сва имовина која је припадала Цркви била је предата националним парковима и другим различитим организацијама које нису имале никакве везе с њом. Они су све уништавали и разарали. Мислим да данас ови људи желе да постигну исти циљ. Погледајте како се Почајевска Лавра данас негује захваљујући Покрову Мајке Божије и заступништву преподобног Јова и Амфилохија, захваљујући раду и бризи њене братије. Мислим да они који желе да укључе Лавру у национални парк планирају да све доведу до жалосног и алармантног стања у којем се Црква налазила у годинама Совјетског Савеза.

Фото: vostok.rs

— Да ли је раније било покушаја да се Лавра претвори у музеј?

— То је дугогодишњи проблем. Након што је Украјина стекла независност и кад је почело побољшање у односима државе према Цркве председници и друга службена лица су издавали указе за повратак Цркви онога што је узео совјетски тоталитарни режим. Тернопољски посланици су 2002. године издејствовали оснивање националног парка без обзира на претходне одлуке и тврдње председника и «убацили» су наш манастир у састав Кременецко-Почајевског државног историјско-архитектонског националног парка. На молбу братије кабинет министра је 2003. године ослободио историјске објекте Лавре од потчињавања националном парку и предао их је законитом власнику – Украјинској Православној Цркви коју представљају почајевски монаси.

Све је то потврђено уговором о бесплатној аренди између Почајевске Лавре и Госстроја на рок од 49 година, до 1. јануара 2052. године. Треба истаћи да је од 60-их година до 2000. године Лавра плаћала закупнину. Тернопољска обласна скупштина је 3. јула 2014. године «оживела» и иницирала је обраћање премијеру с молбом да се уговор анулира и да се објекти Лавре врате националном парку. Тада нису добили одговор на своје обраћање. И ево, скоро годину дана касније, 9. априла 2015. године, у току Страсне седмице, кад се Христова Црква сећа последњих дана земаљског живота Христа Спаситеља, посланици су се поново вратили ранијем.

Фото: vostok.rs

— Шта мислите, ко има користи од свих ових планова и угњетавања?

— Мислим они који не желе да живе у миру и слози, који се не труде да свој живот граде у складу с Божијим заповестима.

Непријатељ људског рода – ђаво, стално хушка људе једне против других, изазивајући завист, свађе и неслогу. Али Брод Цркве, пловећи таласима овоземаљског мора, носи и Почајевску обитељ која се уздиже као један од јарбола.

— А како се људи у самом граду односе према вама?

— Хвала Богу, наш градић је миран. Становништво је православно, људи живе спокојно и у миру.

— У медијима има много провокација у вези са светињом. Да ли сте их оповргли?

— Давали смо коментаре и интервјуе, али с болом желим да констатујем чињеницу да ниједном наше речи и обраћања нису допрли до јавности, узимане су само неке реченице из нашег говора или је извртан смисао наших убеђења.

— Шта ћете предузети убудуће?

— Желимо да дамо тачне информације нашим сународницима, парохијанима и ходочасницима.

Чланак МИТРОПОЛИТ ВЛАДИМИР: Почајевску лавру желе да претворе у мумију у којој нема ништа осим љуштуре се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Тамо далеко, хиљадама километара, преко Атлантског океана у америчком граду Либертивилу, деценијама се „гаји“ и чува српска традиција. Сваке године неколико нових студената из наше земље упише Православно-богословски факултет „Свети Сава“ у овом граду. А често с њима клупе деле и млади из других култура који заволе православље и желе да га изучавају.

Да су су овај факултет, црква и манастир Светог Саве у Либертивилу један од најбољих српских „амбасадора“ у Америци, „Новостима“ је потврдио Војислав Стојановић, однедавно дипломац овог колеџа.

– Лепота православља, али и препознатљив дух српских студената и наш начин живота и забаве, већ годинама су „лепак“ за младе који долазе у додир са нама – каже наш саговорник. – Предавачи су из различитих земаља. Прави је изазов и невероватно искуство изучавати теологију толико далеко од домовине и још у таквој „кошници“ нација и култура каква је Америка. Детињство, радост, заједништво, разумевање, толеранција, смех, све су ми то асоцијације на време које сам провео у Либертивилу.

У класи са Војиславом, православни српски факултет завршио је и Акасио Жилберто Нето из Сао Паула. Већ неко време је, како се међу бившим дипломцима прича, у једном српском манастиру.

Чикаго, у чијем се ширем северном делу налази либертивилски колеџ, слови за највећи српски град у Америци. Међутим, већ трећа генерација Срба која се роди у Америци већином и не научи језик својих предака.

– Ипак, традицонално посећују православне храмове, јер су они места окупљања. И, без обзира на то што знају само понеку реч српског, сви до једног знају да играју коло и познају старе српске обичаје. Много тих младића и понека девојка из српских породица у Америци одлучују се за либертивилски колеџ. Наше цркве, манастири и сам факултет на ком сам дипломирао заиста су чувари наше традиције у туђини – каже Војислав.

У оквиру Факултета налази се и интернат где живе студенти. Иако би се могло претпоставити да је дисциплина престрога, и није баш тако.

– Разноврсност култура, светова који се ту спајају, а сви са једнаком љубављу према Богу, стварају сјајну атмосферу – прича Воја.

– Када се часови и служења у цркви заврше, и кад се скину мантије које су нам биле нека врста школске униформе, у нашим собама постаје веома живо. Сећам се да је две собе од моје био Александар Секулић, сада ђакон, који је много волео оперу и стално је певао. На нашу срећу, одлично. У другој соби били су момци који су такође имали фантастичне гласове, а преферирали су народњаке – гласно. На крају, код мене су у осам квадрата били раширени бубњеви, бас, гитара, микрофон, појачала… Пред публиком од неколико десетина судената и пријатеља ван школе, не питајте ме како, прашио је електронски рокенрол.

Предавања су на српском и енглеском језику, у зависности од предавача и групе. А чак ни сви професори нису православци. Америчко хришћанство Војиславу је предавао Американац протестант, природне науке опет Американац јеврејског порекла, математику Немац, патрологију Гркиња…

– Мислим да је ранијих година била пракса да студенти који заврше остану да служе у Америци, а данас многи после овог колеџа настављају студије широм света, или буду рукоположени у свештенички чин и служе у Српској православној цркви – каже Војислав. – После Либертивила, одлучио сам се за науку. Сада студирам религиологију при Београдском универзитету, која се код нас тек скоро појавила као самостална наука. Као таква, у свету постоји одавно. Прва сам генерација која студира ове мастер студије у Београду.

ПОШТОВАЊЕ

– ОСИМ странаца који су студирали са нама, у интернат, нашу цркву и манастир долазило је много младих различитих вероисповести – каже Воја.

– Одлично смо се дружили без обзира на њихове вероисповести. Имао сам сјајне пријатеље протестанте, римокатолике, муслимане који су често боравили у интернату. Просто су волели кави смо људи, а свако од њих би обишао наше храмове са поштовањем, једнако као што ми поштујемо њихову различитост.

МАНАСТИР СВЕТОГ САВЕ

Српски православни манастир Светог Саве у Либертивилу је од маја 2011. године, због свог духовног, историјског и културног значаја, под директном управом патријарха српског. Саградио га је први српски епископ у Америци, Мардарије Ускоковић, двадесетих година прошлог века. Пре него што су пренесени у Требиње, посмртни остаци Јована Дучића почивали су у манастирској цркви у Либертивилу. У Цркви Светог Саве сахрањен је и краљ Петар Други Карађорђевић, чије је тело пре две године пренето у Србију. На манастирском гробљу сахрањен је и владика Николај Велимировић који је повремено предавао у привременој српској богословији у Манастиру Светог Саве у Либертивилу.

Чланак ФАКУЛТЕТ “СВЕТИ САВА” У ЛИБЕРТИВИЛУ: Лепота православља и препознатљиви дух српских студената се појављује прво на ИСКРА.