Глумци Народног позоришта из Ужица извешће у четвртак, 3. маја, у Градском позоришту у Фочи представу за дјецу „Црвенкапа“, рађену по тексту Александра Поповића, а у режији Милана Нешковића.

О овој представи дјеца сигурно све знају и воле све ликове, а у верзији Народног позоришта Ужице додат је и лик несташне дјевојчице Иванке која кроз већ познату причу постаје добра, послушна и вриједна.

Улоге у комаду играју Тијана Караичић (Црвенкапа), Даница Љубичић (Иванка), Тања Јовановић (Мама/Бака), Горан Шмакић (Ловац Лука) и Игор Бојевић (Вук).

Представа ће бити изведена у оквиру Мајских дана културе општине Фоча, а за ученике нижих разреда основних школа „Свети Сава“ (I, II, III и IV разред) и „Веселин Маслеша“ (I, II, III), као и за малишане Дјечијег вртића „Чика Јова Змај“ и Играонице Клинцоград биће организован колективан долазак.

Цијена карте износи 2 КМ, а остали заинтересовани карте могу купити непосредно пред извођење представе. Прво играње комада почиње у 12:30 (Вртић, ОШ „Веселин Маслеша“), а друго у 14 часова (ОШ „Свети Сава“, „Клинцоград“).

Чланак ГОСТОВАЊЕ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ИЗ УЖИЦА У ФОЧИ: „Црвенкапа“ за најмлађе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Овогодишњи Југословенски позоришни фестивал у Ужицу синоћ је свечано затворен у Великој сали ужичког Народног позоришта плесном представом за награђене „Прича о војнику“ „Битеф денс“ компаније.

Публика је претходних осам дана имала прилику да ужива у најбољим представама из ове сезоне, али и изузетним позоришним изведбама Небојше Глоговца, Ивана Босиљчића, Исидоре Минић, Николе Ракочевића, Власте Велисављевића, Бориса Миливојевића, Наде Шаргин, Бранислава Трифуновића, Небојше Илића и многих других глумаца из Србије, Црне Горе и Хрватске.

Поред врхунске глуме, стотине гледалаца уживало је у богатој сценографији, раскошној костимографији и жанровско разноврсној музици, који су позоришни угођај, уз Округле столове и разговоре након представа, чинили још нестварнијим.

Осим публике, и стручни жири овогодишњег ЈПФ-а, који су чинили позоришни редитељ Дејан Мијач, као председник жирија, сценограф Миодраг Табачки, драматуршкиња Жељка Турчиновић, глумац Горан Јевтић и драматург Томислав Зајец, имао је прилику не само да ужива, већ и да оцени рад и труд многобројних глумаца, редитеља, сценографа и костимографа.

Фото: М. Цветковић

Овогодишњи жири једногласно је девет „Ардалиона“ доделио у више категорија:

• Награда Ардалион за најбољу представу додељена је хрватској представи „Хинкеман“, у продукцији ЗКМ у режији Игора Вука Торбице;
• Награда Ардалион за најбољу режију додељена је Игору Вуку Торбици за представу „Хинкеман“ у продукцији ЗКМ;
• Награда Ардалион за најбољу женску улогу додељена је Нади Шаргин за улоге Елизабете Енглеске у представи „Марија Стјуарт“ НП Београд и за улогу Зоре Шишарке у представи „Бела кафа“ НП Београд;
• Награда Ардалион за најбољу мушку улогу додељена је Озрену Грабарићу за улогу (МЦ) Мајстора церемоније у представи „Хинкеман“ ЗКМ-а;
• Награда Ардалион за најбољу сценографију додељена је НУМЕН и Ивани Јонке за представу „Хамлет“ ЈДП
• Награда Ардалион за најбољу костимографију додељена је Марини Вукасовић Меденици за представу „Бела кафа“ НП Београд;
• Награда Ардалион за епизодну улогу додељена је Олги Одановић за улогу мајке Јање у представи „Бела кафа“ у режији Милана Нешковића и продукцији НП Београд;
• Награда Ардалион за најбољег младог глумца и Награда Политике „Авдо Мујчиновић“ додељени су Вањи Јовићевић за улогу Књегиње Зорке у представи „Шћери моја“, у режији Ане Вукотић, ЦНП Подгорица;
• Специјална награда Ардалион додељена је Власти Велисављевићу за улогу духа Хамлетовог оца, у представи „Хамлет“, ЈДП.

Награда публике за најбољу представу додељена је представи „Хинкеман“ у продукцији ЗКМ у режији Игора Вука Торбице, са највишом оценом на овогодишњем фестивалу 4,83. Публика је оценом 4,70 наградила представу „Бела Кафа“ НП у режији Милана Нешковића; 4,63 представу „Хамлет“ ЈДП у режији Александра Поповског; 4,29 представу „На Дрини ћуприја“ СНП Нови Сад у режији Кокана Младеновића; 4,20 представу „Шћеру моја“ ЦНП Подгорица у режији Ане Вукотић; 4,09 представу „Пијани“ Атељеа 212 у режији Бориса Лијешевића и 3,76 представу „Марија Стјуарт“ НП Београд у режији Милоша Лолића.

Анђела Андрић

Чланак Доделом награда свечано затворен 21. Југословенски позоришни фестивал у Ужицу се појављује прво на ИСКРА.

Последње фестивалске вечери, у оквиру Југословенског позоришног фестивала у Ужицу, биће изведена савремена плесна представа „Прича о војнику“ у част награђених, са почетком од 19:30 часова.

Музику за представу компоновао је Игор Стравински 1918. године, док је либрето, који је за адаптацију овог дела прерадила либретиста Џудит Херзберг, написао Рамуз. Сама представа „Прича о војнику“ спој је интезивног плеса, говора и музике, који је на позоришном фестивалу у Москви 2013. године представи донео престижну награду „Златна маска“.

За концепт и кореографију представе која је премијерно изведена за 27. рођендан Битеф театра, задужени су израелско-холандски аутори Гај Вајцман и Рони Хавер. За костим је задужена Славна Мартиновић, дизајн светла „Wilke Cornelis Frikken“, док место асистента кореографа потписује Камило Цапела.

Играче „Битеф денс“ компаније, која је основана 2009. године као прва плесна трупа везана за једну институцију културе, чине Ана Игњатовић Загорац, Наташа Гвозденовић, Владимир Чубрило, Дејан Коларов и Лука Лукић.

Аутори и играчи познате холандске плесне компаније „Клуб Гај и Рони“, која превазилази плесни ниво прелазећи у сферу театра, освојили су бројне награде широм региона и земље, од којих су најзначајније Специјалне награде за иновативни приступ у савременом плесном театру, награде за плесну интерпретацију и награде за представе у целини.

Чланак РЕПЕРТОАР ЈПФ-а: Плесна представа „ПРИЧА О ВОЈНИКУ“ вечерас у 19:30 часова у ужичком Народном позоришту се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Oпера Ђоакина Росиниjа „Севиљски берберин“, под диригентском управом Ђорђа Станковића, биће изведена 13. фебруара на Великоj сцени Народног позоришта у Београду поводом 200 година од светског праизвођења тог дела.

Tенор Љубомир Поповић наступиће у роли грофа Aлмавиве, мецосопран Aлександра Aнгелов дочараће лик Розине, баритону Владимиру Aндрићу поверена jе насловна улога, баритону Небоjши Бабићу улога доктора медицине Дон Бартола, а басу Драгољубу Баjићу учитеља музике Базилиjа.

У представи учествуjу Oркестар и Хор Народног позоришта у Београду.

Либрето по Бомаршеу написао jе Чезаре Стербини, а превод jе урадио Велимир Живоjиновић.

Премиjера jе одржана 1. jуна 1978. године у режиjи Борислава Поповића, коjу jе 2010. обновила Ивана Драгутиновић Mаричић.

Kомичну оперу „Севиљски берберин“ о младоj девоjци Розини заљубљеноj у грофа Aлмавиву и његовом личном берберину фигару коjи им помаже да се упознаjу, италиjански композитор Ђоакино Росини компоновао jе са 24 године.

Jедна од наjбољих комичних опера икада написаних, живог драмског израза и изванредне уметничке снаге, праизведена jе под насловом „Aлмавива или Узалудна предострожност“ у Tеатру Aрђентина, у Риму, 20. фебруара 1816. године.

Разлог за такав наслов налазио се у чињеници што jе у то време већ постоjала опера под називом „Севиљски берберин“.

Њен аутор био jе композитор Ђовани Паизиjели, а премиjерно jе изведена 1782. године у Санкт Петербургу.

Из дужног поштовања, млади Росини молио jе Паизиjелиjа да му допусти да компонуjе оперу истог садржаjа, што jе оваj и допустио сматраjући да не постоjи могућност да ће он компоновати бољу оперу од његове.

У своjоj књизи „Бисери оперске ризнице“ Недељко Грба наводи да „Паизиjело ниjе дошао у Рим на премиjеру да се не би сматрало да он придаjе важност музици свог ривала, али jе лукави старац, ипак, неуморно бодрио и храбрио своjе присталице ствараjући атмосферу ратног стања, не само међу композиторим, већ и међу либретистима и импресариjима“.

Росиниjев „Севиљски берберин“ први пут jе интерпретиран на сцени Народног позоришта у Београду 22. септембра 1882. године.

Извођена jе Бомаршеова „комедиjа са певањем“, а уз Росиниjеву, коришћена jе и музика Даворина Jенка, значаjног словеначког уметника коjи jе скоро читав радни век провео у Београду.

Росиниjев „Севиљски берберин“ праизведен jе у Народном позоришту 24. jануара 1921. године, под диригентском управом Станислава Биничког, у режиjи Eвгениjа Mариjашеца, коjи jе тумачио и лик Базилиjа.

Премиjерна обнова у режиjи Иване Драгутиновић Mаричић, одржана jе 17. априла 2010. године и представа jе до сада изведена 28 пута пред више од 13.000 гледалаца.

Чланак БЕОГРАД: 200 година од празивођења опере „Севиљски берберин“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

На свечаној академији „Позоришта младих Зворник“ уручене су награде и медаље најбољим младим глумцима у прошлој години.

Прваком „Позоришта младих Зворник“ за изврсно одиграну улогу Ненада у представи „Судба“ проглашен је Ђорђе Деурић, а за првакињу је проглашена Марија Николић која је у „Судби“ одглумила експлицитне сцене, али у линији професионализма.

Посебно признање и посебна награда за допринос развоју „Позоришта младих Зворник“ припала је Александри Савић као једној од најзаслужнијих за то што позориште постоји и што окупља велики број младих и талентованих људи.

На академији је наступио и бијељински глумац Саша Икановић, режисер представе „Судба“, који је истакао да су млади глумци који раде са њим официри на грудобрану националне културе.

„Част ми је да радим и стварам са овим младим људима. Дошао сам овдје да их учим шта је позориште, а врло често су они мене учили. Они су браниоци нашег идентитета, упорни радници на бранику културе“, рекао је Икановић новинарима.

Он је подсјетио да је представа „Судба“ прошле године премијерно изведена у Зворнику, те да се сарадња са зворничким глумцима наставила са два пројекта дјечијих представа и представом „Ожалошћена породица“.

Директор Дома омладине Ђорђе Деурић рекао је синоћ да су Академијом жељели да обједине рад Позоришта у прошлој сезони у оквиру које су имали пет премијера.

„Представу `Ожалошћена породица`, која је наш мали експеримент са којим идемо у Будимпешту, прилагодили смо за извођење у кафићима јер желимо да приближимо позориште људима, да им кажемо да су позориште глумци, а не само зграде и опрема“, истакао је Деурић, који је и глумац „Позоришта младих Зворник“.

На свечаној академији „Позоришта младих Зворник“, која је одржана у зворничком Дому омладине, уручене су и захвалнице партнерима и пријатељима Позоришта.

Претходно су глумци „Позоришта младих Зворник“ одиграли представу „Ожалошћена породица“, која је уврштена у „Фестивал авангардног позоришта у Будимпешти“ за прољеће 2016. године.

Чланак ЗВОРНИК: Уручене награде најбољим младим глумцима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Примадона Jадранка Jовановић учествоваће на концерту „Свирамо за децу“, 4. jануара у Народном позоришту, коме се, како каже радуjе више него премиjери, jер jе велика радост даривати деци лепоту позоришта и уметничкиг чина, пружити им ту „храну за душу“.

Прошлогодишње концерте за децу у националном театру доживела jе као чаролиjу, размену фантастичне љубави и наjвеће енергиjе.

„Деца су фантастична, много се може учити од њих – њихова спонтаност, отвореност, природност и истинитост. Oни говоре и реагуjу како њихове очи виде и то jе jедино право и истинито“, сматра Jовановић, срећна што jе успела да сачува дете у себи.

Jовановић jе током своjе богате кариjере певала више од 70 улога на преко 120  сцена света, на неке се враћала и по пет-шест пута, почев од миланске Скала до Kарнеги хола, упорно и предано промовишући српску музику и композиторе.

„После свега тога свесна сам да jе моj задатак да све то што jе прошло кроз моj живот, сво искуство, знање, све културе са коjима сам се сусретала, искушења и препреке коjе сам савладавала, све радости, аплаузи, сва болна места и оно што ме jе створило оваквом каква jесам, даруjем деци“, истакла jе она.

Jовановић jе открила да Београдска опера припрема две опере коjе ће бити прилагођене наjмлађем узрасту и присетила се да jе као почетник наступала и путовала са Mузичком омладином.

„Tо jе за мене био велики дар и можда наjтежа и наjвећа школа коjа jе учинила да са током целе своjе кариjере, без обзира да ли jе бина била велика и далека, увек обраћам сваком у публици, и у Mилану, и Рио де Жанеиру, Tокиjу, Kини, Mексико ситиjу. Сврха уметности jесте да изазове наше емоциjе, то jе разговор две душе“, истакла jе мецосопран.

Oна jе приметила да се последњих година престало са неговањем младе публике у читавом свету, те jе видно да се оперска публика не обнавља брзином коjом би требало.

Jовановић каже да jе у Италиjи, где jе започела своjу интернационалну кариjеру и редовно гостуjе, стандард већи и потреба за лепшим стварима, суптилниjим задовољењима душе, прати таj стандард.

Oна додаjе да су цене карата за позориште у Србиjи jош увек примерене, али да људи имаjу толико материjалних проблема да jе издваjање за излазак за двоjе и уз ниску цену карте, „атак на буџет“.

С друге стране, наглашава Jовановић, не можемо да не водимо бригу о младима и да jе то задатак свих.

„Недавно сам певала у Зрењанину и увек се трудим да кроз оперске ариjе, наполитанске песме, филмску музику, провучем наjчистиjу и наjтежу класику, коjу ће млади чути и помислити да то и ниjе толико страшно“, рекла jе она.

Jовановић jе уверена да срећа и будућност деце зависи од морала и вредности, коjе се стичу и кроз музику.

„Kроз музику од малих ногу се развиjа потреба за естетиком, лепотом, истином, а истина и тежња ка истинитости увек доносе потребу да будете морални“, додала jе она.

Oд свог првог концерта у Kоларчевоj задужбини под називом „Век и по српске соло песме“, Jовановић се залагала за промоциjу домаће музике, посебно у свету.

„У Tрсту jе српска музика била откровење, уздржани Eнглези су били изненађени новооткривеном музиком, а у Kарнеги холу и Kенеди центру у Вашингтону цео jедан блок jе био посвећен српским ауторима“, истакла jе Jовановић, коjа jе у Њуjорку певала на кинеском, а у Aлжиру на арапском.

„Врло jе тешко певати на кинеском, али нисма смела да погрешим, jер су у публици биле две Kинескиње. Недавно сам се вратила из Aлжира где сам се усудила да научим и песму на арапском. Савладавала сам шведски и бугарски, шпански, француски, енглески, италиjански и немачки се подразумеваjу, али увек са борбом да промовишем нашег Биничког, Mаринковића, Kосту Mаноjловића, Kонстантина Бабића, Светислава Божића коjи су увек наилазили у свету на велико одобравање“, испричала jе примадона.

За Jадранку Jовановић 2015. jе била врло успешна година – од светске премиjере опере Светислава Божића („Mеланхолични снови грофа Саве Владиславића“), што jе „привилегиjа и част за сваког уметника да буде први коjи ће дати душу и лик делу коjе ће га наџивети“, преко ретроспективе стваралаштва Рената Балестре до Изузетне Вукове награде.

„Да нисам добила ниjедну награду уживоту, не бих била несрећна, jер сам већ много добила кроз путовања, улоге, дивне људе са коjима сам се сусрела и кроз сам теланат коjи сам умела да водим током 35 година“, истакла jе Jовановић.

Oна jе поменула и да jе прошле године други пут конкурисала за место професора на факултету музицке уметности и одбиjена.

Иако сматра да би њено велико искуство било значаjно за младе генерациjе, ниjе несрећа због одбиjања, jер, како каже, да jе нису одбили у Народном позоришту на почетку кариjере, вероватно не би остварила интернационалну кариjеру.

У 2016. би волела да има мало више времена за себе и породицу, jер jоj то недостаjе.

„Jа сам стално у давању, то ниjе лако издржати и наjсрећниjа сам када сам окружена тишином, када се догоди jедан дан да немам сатницу, дан коjи ће бити само моj“, истакла jе Jовановић.

Чланак ЈАДРАНКА ЈОВАНОВИЋ: Чаролиjа jе даривати лепоту музике деци се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Изненађени су у ужичком позоришту, где приводе крају припреме за 20. југословенски позоришни фестивал с наступом театара из четири државе – Србије, Хрватске, Црне Горе и БиХ – гласовима који су ових дана стизали из из Пожаревца: одбијањем тамошњег Центра за културу да прими глумце из Колашина, што је образложено гласањем Црне Горе да Косово буде примљено у Унеско, па потом предомишљањем–ипак ће их примити на пролеће.

Црногорско народно позориште из Подгорице на овогодишњем фестивалу у Ужицу, од 8. до 14. новембра, наступа 11. овог месеца са представом „Урнебесна трагедија”. Ти уметници су, као и сви други учесници, добродошли на овај фестивал, каже за наш лист Зоран Стаматовић, директор ужичког Народног позоришта.

– Долази њихов национални театар, а у „Урнебесној трагедији” не играју само глумци из Црне Горе већ и из Србије, Македоније, међу ауторима те представе има и људи других националности. С великом радошћу их очекујемо, као и током свих 20. издања овог регионалног позоришног фестивала. Црногорци су наступали на сваком и значајан печат у његов развој су утиснули. Неколико пута били су и победници. Прошлогодишња представа из Црне Горе „Филомена Мартурано” редитеља Јагоша Марковића од ужичке публике оцењена је најбољом – истиче Стаматовић.

Став директора ужичког театра је да уметност није простор сужавања већ ширења граница међу људима.

– Ниједној искључивој политици није место у култури. Ужице је увек био град отворен за сваког добронамерног госта. Овај регионални фестивал у свом темељу има вредности узајамног поштовања, вредновања уметничког резултата и немешања политике, као ни било које врсте искључивости, у театарска дешавања– напомиње Зоран Стаматовић.

Чланак „УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА“: Црногорци добродошли на ужички фестивал се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

На Великој сцени Народног позоришта у суботу, 30. октобра, премијерно ће бити изведени Стеријини „Родољупци“, у режији Андраша Урбана.

– Не тако давно историјско искуство тера нас да се суочимо са околностима и са самим собом. Са родољубљем сам у последње време рашчистио, о њему не мислим ништа позитивно – истиче Урбан. – Очекујем различите реакције. Некима ће сметати ово тумачење Стерије, међутим, стварност је та која је страшна, а не њено тумачење. Ипак, наша представа није политичка платформа, већ колективни уметнички чин којим се обраћамо публици, не властима.

У овој поставци значајно место имаће сонгови (на стихове Стерије, Ђуре Јакшића и других песника) али не као музичка подлога, већ као део сценске радње.

– Сањао сам целог живота да ћу играти у „Родољупцима“, најбољем Стеријином комаду – каже Предраг Ејдус, који тумачи пишчевог Кир Јању у најдуговечнијој представи (23 године) Народног позоришта. – Гледао сам много верзија и знао да ће Урбан радити сасвим другачије, као радикалну редитељско-глумачку ревизију. На крају смо добили колективну представу, што се ретко дешава у позоришту. Обраћамо се публици, пуку који нас гледа и има амбивалентан однос према овој теми. Отклоном од жанра нисмо изневерили Стерију, у представи нема ниједне речи коју он није написао.

Ово „весело позорје у пет дејстава“, како га је окарактерисао сам писац, имало је своју праизведбу управо на сцени Народног позоришта 1904. године, у режији Чича Илије Станојевића. У међувремену, „Родољупци“ су у националном театру постављени још само једном, 1929. године у режији Бранка Гавеле.

ПОДЕЛА

АНСАМБЛ нових „Родољубаца“ чине Слободан Бештић, Анастасиа Мандић, Сузана Лукић, Павле Јеринић, Нела Михаиловић, Хаџи Ненад Маричић, Никола Вујовић, Предраг Ејдус, Бранко Јеринић, Бојан Кривокапић. Драматурзи су Славко Милановић и Сузана Вуковић, која је и сарадник редитеља, композитор Ирена Поповић Драговић, костимограф Марина Сремац, а Урбан је креирао сценографију.

Чланак БЕОГРАД: Стеријини „Родољупци“ после више од осам деценија у Народном позоришту се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Промо

У Зајечару су вечерас почели 24. Дани Зорана Радмиловића, позоришни фестивал на којем ће до 3. новембра бити изведено десет представа из Србије и региона, у селекцији Саше Латиновића.

На отварању је наступио ансамбл домаћина – Позоришта Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“, са премијером представе „Скупљачи перја“.

Ову драматизацију сценарија Александра Саше Петровића режирао је Дарко Штетин. У конкуренцији су представе из Бања Луке, Београда, Шапца, Краљева, Крагујевца, као и из Вировитице (Хрватска).

Сутра вече публици ће се представити Народно позориште Републике Српске из Бања Луке са драмом Александра Поповића „Мрешћење шарана“ у режији Егона Савина. Народно позориште из Београда учествује са још једним комадом Поповића – „Бијела кафа“ у режији Милана Нешковића, док ће Шабачко позориште приказати „Каинов ожиљак“ по тексту Владимира Кецмановића и Дејана Стојиљковића у режији Југа Радивојевића.

У конкуренцији су и Краљевачко позориште – „Кокошка“ Николаја Кољаде у режији Радослава Миленковића, Мало позориште Душко Радовић – „Поп Ћира и поп Спира“ Стевана Сремца у режији Јовице Павића, Књажевско српски театар из Крагујевца – „Преваранти у сукњи“ Кена Лудвига у режији Милана Јовановића.

Из Хрватске долази Казалиште Вировитица/Градско казалиште Јоза Ивакић са представом „Нећеш разбојниче“ Золтана Егрешија у режији Дражена Ференчине. Атеље 212 извешће представу „Струјосек“ Александра Радивојевића у режији Александра Швабића, а Београдско драмско позориште комедију „Три класе и госпођа Нушић“ Владимира Ђурђевића у режији Милице Краљ.

Посљедње вечери, у част награђених, зајечарски театар извешће „Малог принца“, драматизацију текста Антоана де Сент Егзиперија у режији Саше Латиновића.

На фестивалу ће бити додијељена награде „Зоран Радмиловић“ за најбољег глумца и „Крстомир Миловановић“ за визуелни идентитет, као и награда публике за набољу представу. Као и ранијих година, сваке вечери биће додјељиван „Зоранов брк“ за најбољег глумца у представи од те вечери.

Чланак ЗАЈЕЧАР: Отворени Дани Зорана Радмиловића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц

Једног мутног јесењег поподнева, око пола четири, реших да одем у глумце. Обукох свој тренчкот, набих шешир дубоко на очи и закорачих у царство госпође Талије… Тако је, по сопственом признању, Зоран Радмиловић отишао у глумце.

Исувише једноставно? Можда, али не покушавајте и ви. И његова глума је, на први поглед, изгледала једноставно – да многи помисле како би то могли и они да раде – али, ипак, није било тог јунака да после Зорана заигра његовог Радована. Јер, само је тај велики мештар глуме знао који је напор стајао иза те једноставности. А успео је, између осталог, зато што није отишао на сцену да изазива салве и покупи славу . Он је, пре свега, тамо побеђивао страх и стид. Била је то крвава борба.

Исповедио се једном о томе Феликсу Пашићу:

“ Јесте, признајем да то постоји – и страх и стид. Једно време сам се правио важан, па причао како немам трему уопште. Људи су ми веровали, вероватно зато што то довољно добро успем да прикријем на сцени. Међутим, сад кажем отворено: увек сам имао, и имам трему. Сваки који каже да је нема, лаже исто онако како сам лагао и ја. Страх неки увек постоји, такође стид који у ствари долази из погрешног извора… Шта има човек да се стиди себе? Раније ми се чинило да имам нешто важно, нешто јако тајно да сакријем, па ме је стид што ја то морам пред публиком да разголитим…“

Негде је признао да је због тога и бркове носио, да се замаскира, сакрије а о томе сведочи Душан Ковачевић:

„ Имао је стид од изласка пред публику, страх од тог сусрета и требало му је времена да га превазиђе… И почињао је да игра пуним плућима тек кад загосподари публиком, доведе је у ред и почне њом да командује“.

А господарио је и публиком и сценом и за кафанским столом и за шанком позоришног бифеа , намргођен или шеретски осмехнут подигнутом обрвом, мењао је ток представа, изборио привилегију да не излази на сцену кад му се не игра, то јест кад је сумњао да ће дати максимум. „Није то никакава бахатост, него једноставно искрен однос“, говорио је. Публика је то препознавала и није му замерала.

Играо је и у позоришту и на филму и на телевизији, играо је и Шекспира, глумио Молијера, али три улоге кловновски необузданих лакрдијаша учиниле су га вечитим.

И ако је Краљ Иби „синоним свих његових улога“, како је закључио Јован Ћирилов, онда је Радован Трећи, тај његов „солитерски сељак са још несасеченим репом празилука“ и „раскалашни и распомамљени примитивац који је са својих њива пренео у бетонски град грубост свог егоизма, себичности и искључивости“ синоним свих наших несавршености, а Били Питон иза „Маратонаца“, тај превејани хохштаплер који продаје коришћене мртвачке сандуке, први весник ове наше транзиције.

И није случајно продавачица карата на билетарници Атељеа 212 , гледајући редове испред позоришта, прокоментарисала:“Доста ми је тих Радована који долазе на ову представу да уживају у себи. Све Радован до Радована.“

Зато и кад је Зоран отишао, Радован је остао да живи, јер га је тај генијални „извођач глумачких радова“ након што га је отео и овековечио, вратио свима нама.

Бурлескни лик на сцени и мргуд са дистанцом у јавности, у кући је био нежни отац који је обожавао јединицу Ану, а она га памти као оличење сигурности и безграничне очинске љубави. Имала је само једанест година када је Зоран напустио овај свет.

„Нисам ни била свесна његове славе, све док у гимназији клинци нису до у бесвест понављали реплике из његових представа, имитирајући га и то ми је сметало. Можда сам само била посесивна и желела оца само за себе. Био је исправан и благ човек и ако бих урадила нешто што није било добро, исправљао ме је тако што би ме постидео и то је био максимум његове строгости. Слава га је оптерећивала и није му пријало кад га препознају на улици, волео је мир и трагао за њим, а од њега ми је у васпитању остала и блага гадљивост према моћним људима и онима који се моћнима додворавају. Гајио је неку исправност, тако је мислио и у складу са тим живео“ – каже Ана Радмиловић, новинарка и књижевница, која је најлепше успомене на оца сачувала у књизи „Кад је свет имао бркове“.

И данас три деценије након што је заувек отишао, и њој и нама фали носилац тих бркова који је као своје главно занимање наводио „враћање људима вере у снове“.

Данас преовлађују они који их руше!

Све га је надживело

„Све га је надживело. и неки немирни дечаци, и онај Влада и моја школа и моја друга школа, па трећа, и мој балет и моја глума, надживели су га сви моји неуспеси и оно мало успеха, сви страхови које сам имала касније, а не док је он био жив – надживели су га. Није био ту и није ми ништа објаснио.

Оставио ме је са блесавим сећањима, са неиспричаним причама, оставио ме је да памтим можда најбесмисленије ствари и да не знам да одговорим људима ни на једно важно и озбиљно питање о њему. Не знам да им кажем ништа кад питају о његовој уметности, јер ја не знам ништа о уметности којом се бавио. Знам само да је био најбољи у свему, али да објасним због чега – не умем…“ ( Ана Радмиловић „Кад је свет имао бркове“)

Душан Ковачевић: Пријатељевао је само са Зајечарцима

„Зорана сам упознао у лику чувеног Краља Ибија још док сам био студент прве године академије, да би четири године касније он заиграо у „Радовану Трећем“. Била ми је велика жеља да радим са њим па сам тако и писао тај текст, мислећи да ће га тај човек из завичаја заинтересовати да одигра нешто из сопственог сећања на крај у коме је поникао. Дружилисмо се у Атељеу 212 и по београдским кафанама, јер смо у то време обојица били подстанари а и наша позоришна традиција је налагала да се виђамо за столовима добрих кафана.

Нисмо били пријатељи, он није имао пријатеља из београда, сва његова пријателства су била везана за људе из Зајечара, за пријатеље из ране младости. Нас двојица смо били људи којима је било суђено да раде заједно и тај рад нам је причињавао задовољство, а колико смо могли да видимо и многим другим људима. Сећам га се са осмехом и увек ми је драго кад га с сетим. Он то зна, па ми се често јави да ме орасположи.“

Биографија

– Рођен у Зајечару 1933. године, умро у Београду 1985. године.
– прве глумачке кораке је одиграо у гимназијској дружини у родном граду
– пре глуме, по жељи оца, прво уписао право, после прешао на архитектуру, након тога на Филолошком уписује енглески и на крају 1957. уписао глуму
– Одиграо је укупно 299 представа „Радована Трећег“, а тристота представа је одиграна после његове смрти тако што је на сцену је поред глумаца изнет телевизор са снимком представе
Цитат

„У глуми се држим максиме: осредњи глумац увек игра добро, а велики увек лоше, а само понекад, у ретким, изузетним тренуцима – сјајно“

Чланак ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД СМРТИ ЗОРАНА РАДМИЛОВИЋА: Није било тог јунака да после Зорана заигра Радована се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Глуму је дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Миленка Маричића 1969. године, од када је и чланица Југословенског драмског позоришта.

Гостовала је у „Звездара театру“, Народном позоришту, Београдском драмском позоришту, Црногорском народном позоришту, Народном позоришту у Сомбору и многим другим.

Добитница је више признања – награде „Милош Жутић“ за улогу Скупа у представи „Скуп“ Југословенског драмског позоришта /2002./, награде „Жанка Стокић“ за животно ђело /2004./, плакете „Жанка Стокић“ за најбоље глумачко остварење 12. Позоришних свечаности „Жанки у част“ /2013./.

Чланак БЕОГРАД: Преминула глумица Ђурђија Цветић се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Додјелом награда, синоћ је у Требињу завршен 58. Фестивал фестивала аматерских позоришта.

Одлуке стручног и жирија публике ове године су се поклопиле. За најбољу представу овогодишњег фестивала изабрана је представа „Велика драма“ аматерског позоришта из Крушћича, из Србије која је освојила и Златну маску за најбоље редитељско остварење. Рађена је према тексту познатог српског драматурга Синише Ковачевића, а у режији Дејана Цицмиловића.

“Златна маска „за главну мушку улогу додијељена је Николи Булатовићу за улогу Милорада Вучића , у представи „Велика драма“ у извођењу позоришне трупе из Крушчића. „Златна маска“ за најбољу женску улогу ове године припала је Зринки Мајсторовић за улогу Клер , у представи „Слушкиње“ позоришног ансамбла из Загреба.

Најбољу костимографију ове године имао је анасамбл из Грачанице за представу „Скидајте се до краја“, док је иста награда за сценографију додИјељена Градском позоришту из Смедеревске Паланке за представу „Тетовиране душе.“

Фестивал је ове године , на смотри драмских аматера окупио позоришне трупе из РС и Федерације БиХ, Србије, Црне Горе, Македоније и Хрватске.

Сљедеће године се очекује и учешће позоришних аматера из Словеније.

Чланак ТРЕБИЊЕ: Завршен 58. Фестивал фестивала (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц

Данас, 21. јула навршава се 30 година од смрти великана српског глумишта Зорана Радмиловића.

Зоран Радмиловић је рођен 11. маја 1933. године у Зајечару, а преминуо 21.јула 1985. у Београду.

По очевој жељи је уписао Правни факултет у Београду, да би касније студирао и на Архитектонском и Филолошком факултету у Београду, а упоредо је глумио у КУД „Иво Лола Рибар“.

Завршио је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију и од 1962 до 1968. наступао је у Београдском драмском позоришту где је углавном добијао споредне улоге.

Прву већу улогу добија сплетом срећних околности, када после одустајања Љубе Тадића 1964. године добија главну улогу у позоришној представи Атељеа 212 „Краљ Иби“.

На филму је дебитовао 1962. у остварењу Јована Живановића „Чудна девојка“, а у каријери је имао више од 200 улога на филму.

Остао је препознатљив по улози Радована у представи „Радован ИИИ“ и своју последњу представу је одржао 9. јуна 1985. уз велике болове, али опет уз његову велику жељу представа је одржана до краја.

Само три дана касније пребачен је у болницу из које се није вратио.

У Зајечару улица у којој се родио носи његово име, а од 1991. године се додељује награда „Зоранов брк“ на манифестацији „Дани Зорана Радмиловића“ установљеној у његово име.

Пре пет година, на дан Радмиловићеве смрти у Милешевској улици у Београду, постављена је спомен плоча у част Зорана Радмиловића у организацији Атељеа 212 и општине Врачар.

Запослени у зајечарском позоришту, које носи његово име, сутра ће положити цвеће на споменик Зорану Радмиловићу у Зајечару.

Чланак ВЕЛИКАН: Данас се навршава 30 година од смрти Зорана Радмиловића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Глумац Сергеј Трифуновић изјавио је после премијере представе „Јулије Цезар“, у режији Кокана Младеновића, у Будви, у којој тумачи комплексни лик Брута, више неће играти у овом граду на црногорској обали. Уз напомену да воли Будву, где има много пријатеља, Трифуновић је нагласио да се црногорска туристичка престоница комерцијализовала, те да је уметност у другом плану:

– Будву сада препознају по „Сплендидима“, „Трокадерима“ и „Топ хиловима“, из којих тресу хитови естрадних звезда. То је град лаких нота, музичке буке и свакојаког вашара у којем је „погинуло“ позориште. Има ли смисла говорити Шекспира док јечи са свих страна, мешају се ритмови неукуса и повлађује ниским укусима публике? Мислим да нема! Будва је Град театар већ 29 година, што значи да би све требало да буде у знаку овог мултимедијалног фестивала, али од тога нема ништа. Шта ће Будви фестивал чији се драмски програм одвија у неадекватним просторима? Град театар је гурнут у ћошак као да је баласт, а не најбоље што би Будва требало да има.

Трифуновић сматра да би позоришни центар Црне Горе требало да буде Котор, који има сцене сличне онима у Дубровнику и – бољу публику.

Чланак „ГРАД У КОЈЕМ ЈЕ „ПОГИНУЛО“ ПОЗОРИШТЕ: Сергеј Трифуновић неће више играти у Будви се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Завесу овогодишњег интернационалног 29. фестивала Град театар у Будви подићи ће један од највећих хиспаноамеричких писаца, нобеловац Марио Варгас Љоса. Он ће 20. јуна отворити Сајам књига који се одржава у оквиру ове манифестације.

Овогодишњи град театар трајаће до 11. августа, а публика ће на каменим сценама Будве моћи да прати 63 програма. Фестивалски програм почеће представом ЈДП-а „Разбијени крчаг“ Хајнриха фон Клајста, а у режији Игора Вука Торбице . У Модерној галерији, исте вечери, ликовни програм ће бити отворен изложбом рељефа и скулптура Мизокамија Казумасе.

Током фестивала на сценама у старој Будви и Светом Стефану биће изведене и представе по драмама класика. Ту су Чеховљеве „Три сестре“ у режији црногорских редитеља Ане Вукотић и Слободана Милатовића, Шекспиров „Јулије Цезар“ редитеља Кокана Младеновића , „Проклета авлија“ Иве Андрића у режији Небојше Брадића. Ту је и „Урнебесна трагедија“ Душана Ковачевића у режији Вељка Мићуновића и извођењу ЦНП, „Мрешћење шарана“ Александра Поповића, у режији Егона Савина, Народног позоришта РСиз Бањалуке… Гостоваће и „Азбучни рат“ Ива Светине у режији Барбаре Новаковић Коленц и извођењу словеначког Крањског позоришта и Музеума из Љубљане, „Животињска фарма“ Џорџа Орвела, у режији Дина Мустафића и извођењу Сарајевског ратног театра (САРТР), „Радни наслов Антигона“ Загребачког казалишта младих у режији Рената Карола Гатика.

На чувеном Тргу пјесника у старој Будви гостоваће Маја Ђурић, Драго Јанчар, Рамбо Амадеус, Јасмина Ахметагић, Ана Ристовић, др Светозар Савић, Владимир Кецмановић и Дејан Стоиљковић, Ведрана Рудан, Мирослав Јовановић Тимотијев, Арсен Дедић… У ликовном програму, поред Казумасе, представиће се Александар Рафаиловић, Џо Ен Леневил, Жељко Момиров, Сретен Милатовић, Милутин Обрадовић… Када је музика у питању, најављена су гостовања Лајка Феликса, Бисере Велетанлић и Зафира Хаџиманова, Влатка Стефановског и Мирослава Тадића…

ШЕКСПИР

И ОВОГОДИШЊИ Град театар финансираће општина Будва. Из буџета ће бити издвојено 450.000 евра за реализацију овог обимног програма. За мото овогодишњег Града театра узето је питање Виљема Шекспира „Ко је овде толики варварин да не жели бити Римљанин“.

Чланак ГРАД ТЕАТАР У БУДВИ: Завесу подиже Варгас Љоса се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Позориште „Дуга“ из Лопара одиграло је у Андрићграду представу „Едукована жена“, у оквиру Првог интернационалног фестивала аматерских позоришта српске дијаспоре.

Режисер Миодраг Лукић рекао је да ова представа говори о гастарбајтеру који након 20 година рада у Швајцарску доведе супругу, која се едуковала у тој земљи.

„Закључујем по смијеху да је публика била веома задовољна. Радо ћемо поново доћи у Андрићград са другим представама“, каже Лукић.

Координатор фестивала Бојана Подгорица рекла је да су овакве представе значајне за цијели град, те да је одзив био сјајан.

Фестивал организује Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ из Вишеграда, уз финансијску подршку Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону при Министарства спољних послова Србије.

Први интернационални фестивал аматерских позоришта српске дијаспоре траје до 1. јула.

Чланак АНДРИЋГРАД: Одиграна представа „Едукована жена“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Представа „Сврати, рече човек или Сан о завичају“ Народног позоришта Ужице проглашена је за најбољу представу 51. фестивала професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ која је завршена синоћ у Шапцу.

Стручни жири у саставу: предсједник Нада Јуришић, глумица, те чланови: Бојана Лазић, редитељка и Јелена Мијовић, драматург, одлучио је да награда за режију припадне Снежани Тришић за „Народну драму“ Позоришта “Бора Станковић“, Врање.

Награда за сценографију припала је Тамари Бушковић за представу „Сврати, рече човек или Сан о завичају“ док је Драгица Лаушевић добитница награде за костимографију за „Доктор Нушић“ Крушевачког позоришта и НП Сомбор.

Награда за глумачко остварење припала је Милици Трифуновић за улогу Анке у „Народној драми“, Бојану Вељовићу за улогу Ујка Благоја („Доктор Нушић“), Саши Торлаковићу за улогу Животе Цвијовића („Доктор Нушић“) и Игору Боројевићу за улогу Чивије („Сврати, рече човек или Сан о завичају“).

Признање за младог глумца припало је Милици Јаневски за улогу Славке („Доктор Нушић“).

Специјална награда за оригинални драмски текст биће уручена Олги Димитријевић за „Народну драму“. Мали Јоаким припао је представи „Чаробњак из Оза“ Краљевачког позоришта, док је Награда Округлог стола критике припала представи „Доктор Нушић“.

Чланак ШАБАЦ: Најбоља представа „Сврати, рече човек или Сан о завичају“ се појављује прво на ИСКРА.

Едицију омажа великанима глуме кроз питање „Зашто смо их заборавили“, биоскоп „Пароброд“ и „Трезор“ РТС настављају у среду, 20. маја, програмом посвећеним Миодрагу Петровићу Чкаљи.

Кроз филмове „Заједнички стан“ и „Бог је умро узалуд“, публика ће имати прилику да се подсети једног од најпопуларнијих комичара велике Југославије, који је глумачки деби имао 1950, у филму „Језеро“ Радовоја Лоле Ђукића. Онда је дошао серијал „Сервисна станица“, и тај „трилинг“, Ђукић-Петровић-Алексић, „крунисан“ је екранизацијом једне од две позоришне представе у којој је Чкаља глумио – „Бог је умро узалуд“ 1969. године.

„Заједнички стан“ из 1960. убраја се у најбоља и најпознатија Чкаљина глумачка остварења, као и улоге у серијалима „Љубав на сеоски начин“, „Врућ ветар“, „Камионџије“, „Бољи живот“, „Полетарац“.

„Неприметно су прошли јубилеји – 90. година од Чкаљиног рођења и 10. година од смрти, и зато је сада један његов сасвим обичан дан, дан у ‘Пароброд’ биоскопу“, каже се у саопштењу.

Чланак ЗАШТО СМО ИХ ЗАБОРАВИЛИ: Сећање на Чкаљу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Како изгледа када у једном луткарском позоришту одлуче да на сцену поставе омиљену дечју бајку „Црвенкапа“ (намењену публици изнад девет година), „на мало озбиљнији и модернији начин“ и испричају причу о девојчици и савременим вуковима, а све са жељом „да исповоцирају страхове и опомену на опасност“ – уверила се недавно нишка публика, али и саблажњени писац комада Игор Бојовић.

– Редитељка је избацила већи део мог драмског текста, рађеног по мотивима познате бајке (око 70 одсто) и дописала свој, што је недопустиво по Закону о ауторским правима – објашњава Бојовић. – У потпуности је измењен значењски ниво комада и доведен до непрепознатљивости! Црвенкапа у представи проба дрогу, одлази са педофилом иза зида и после неколико минута се враћа као да ништа није било, „врбује“ је црква и увлачи у неке ритуале…

Аутор истиче да је то можда требало да буде друштвена критика, али да је није тако разумео. Напротив.

– Нити сам ја то написао, нити је текст дописан уз моју сагласност. И са законске и са етичке тачке, недопустиво је. Позориште лутака из Ниша објавило је јавно извињење, што верујем да је значајно јер је на неки начин преседан: сматрам га извињењем и бранши којој припадам и професији којом се бавим.

Али, прича о Црвенкапи овде се не завршава:

– Представа није скинута са репертоара. Они су се обавезали да ће повући све плакате и програме с мојим именом и написати да је рађена по мотивима мог текста. Због глумаца који су уложили велики труд и рад нисам хтео да идем даље и судским путем забрањујем извођење представе. О чему се ту ради, довољно је погледати спорни плакат: на њему је црно-бела, злокобна слика вука с малом црвеном капом, што је по мом мишљењу директна асоцијација на „црвене беретке“ и ЈСО. Плакат није примерен представи за децу, у којој су „учитана“ многа зла овог света која се не односе на најмлађе. Ваљда је требало да буду критика таквих друштвених појава али, нажалост, у представи делују афирмативно! Примера ради, када Црвенкапа проба дрогу и узвикне: „Ја сам птица, ја летим“ – изазива смех и радост међу децом у сали.

Бојовић открива и да се са овом „уметничком провокацијом“ први пут сусрео на премијери. Текст је добио само дан раније и био немало шокиран када је на листи ликова видео оне којих у његовој верзији нема: Наркоманка 1, Наркоманка 2, Педофил и слично.

Одгледао сам представу и одмах целу ствар предао адвокату. Када сам током извођења, преко целе сцене видео пројекцију вука са плаката, ухватио ме је велики страх. Могу мислити како је било најмлађима.

Иначе, по Закону о ауторским правима редитељ без писмене сагласности писца може да скрати текст, али не сме да допише ни једну једину реченицу. Више нисам толико битан ја лично, колико је важно што је позориште упутило јавно извињење, па би овај немили догађај требало да буде значајан корак у борби за заштиту ауторских права у нашој земљи и поштовању професије.

А то што су они оставили представу са таквом конотацијом на репертоару, није више питање мојих ауторских права, али јесте друштвене заједнице која то дозвољава.
Позориште за децу је изузетно важно – оно директно утиче на формирање свести будућих грађана ове земље…

СРАМАН НАЧИН

УДРУЖЕЊЕ драмских писаца Србије најоштрије је протестовало због злоупотребе ауторских права писца Игора Бојовића, приликом постављања на сцену његове „Црвенкапе“ у нишком Луткарском позоришту.

Председник УДПС Миладин Шеварлић навео је да је редитељка представе Биљана Вујовић изменила више од половине ауторовог текста по свом нахођењу, чиме је угрозила права аутора.

– Тиме је не само угрозила принципе законом заштићеног ауторског права, већ је овом инкриминисаном радњом на сраман начин изменила смисао и значење текста, уводећи у ову дечју представу тему педофилије и наркоманије – оценио је Шеварлић.

Удружење истиче да је ова измена можда у складу са политиком, духом и моралом новог светског поретка који, према њиховој оцени, под циничном исприком заштите слободе и људских права подржава јавно манифестовање свих људских изопачености, али да није у складу са друштвеним и моралним вредностима, које подржавају, и ауторским правом сваког ствараоца.

Чланак ШОКАНТНА ПРЕДСТАВА ЗА МАЛИШАНЕ У НИШУ: Дрогирана Црвенкапа очијука са педофилом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је данас да Андрићград постаје пријестоница културе у Српској и нагласио да људи треба да се окупе око оваквих пројеката и да их подрже.

„И кроз реализацију факултета за умјетност, овдје ће се показати колико је била далекосежна идеја када смо у једном неформалном разговору подржали идеју Андрићграда“, рекао је Додик, након обиласка комплекса Андрићграда са директором Андрићевог института Емиром Кустурицом и директором Андрићграда Пером Петровићем.

Додик је навео да је Андрићград од идеје до реализације ишао динамиком коју је сам Кустурица одређивао, што је било веома брзо, импресивно и зачуђујуће за многе, те да су овдје остварене и многе побједе.

„Једна од најзначајнијих је она која говори о онима који су на почетку говорили да од овога нема ништа, а у току изградње говорили свашта лоше, а данас су заћутали, а то је најважније и тај мук обожавам“, рекао је Додик.

Фото: С. Гарић

Он је напоменуо да ће Влада Републике Српске до краја године завршити раније преузете обавезе, да би се пројекат сарадње Андрићграда са венецијанским позориштем могао остварити у идућој години, што би додатно скренуло пажњу на све садржаје Андрићграда.

У програм венецијанског позоришта „Ла Фениће-Вердијана“ биће постављена опера „На Дрини ћуприја“. Премијера је најављена за наредну годину истовремено у Венецији и у Андрићграду.

„Андрићград живи својим животом и већ је ово постало традиција, без обзира што је тек неколико година прошло од изградње Андрићграда. Увијек се радујем кад могу да дођем овдје и видим нешто ново“, рекао је Додик.

Фото: С. Гарић

Према његовим ријечима, у Андрићграду увијек има нека нова идеја коју би требало реализовати.

„Суштина живота и развоја јесте да не треба никада стати“, истакао је Додик и додао да је потребно имати развојну менталну офанзиву, која говори о томе да је живот, ако је осмишљен и ако има пројекте као што је овај, има смисла, и да људи треба да се окупе око оваквих пројеката и да их подрже јер је ово дио који ће послије моста или заједно са њим обиљежити цијели овај крај, не само Вишеград.

Додик је рекао да је задовољство свих који могу да дођу у Андрићград да се диве ономе што је учињено.

Чланак ДОДИК: Андрићград постаје пријестоница културе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Курир/ Д. Удовичић

Глумац Воја Брајовић недавно је награђен за лепоту сценског говора признањем „Др Боривој Ђорђевић“ за улогу у представи „Дневник о Чарнојевићу“ које му је уручено на свечаности поводом обележавања дана Југословенског драмског позоришта.

Бивши министар културе каже за Курир да је изненађен што драме у режији Милоша Лолића настале по роману Милоша Црњанског нема у такмичарском програму овогодишњег Стеријиног позорја.

– И прошле године нам је учињена неправда јер представа „Госпођица“ у режији Горчина Стојановића није уврштена у селекцију. Два најзначајнија писца Андрић и Црњански представљају део наше културне баштине и мора бити места да се такве представе прикажу на једном националном фестивалу јер су део наше културне баштине. „Дневник о Чарнојевићу“ један је од најсавременијих романа оног доба насталих пре постмодерне и Кафке – објашњава Брајовић.

Глумац сматра да се мора више радити на лепоти говора.

– Окружени смо и другим врло сличним језицима као што су бошњачки, црногорски или хрватски. Чувајући наш језик чувамо идентитет. Језик се данас деформише. Јесам за то да се чувају дијалекти као што су косовски или буњевачки, али се мора говорити језиком какав смо прихватили после Вукове реформе. Позоришни српски језик је привилегован у односу на друге. Ми српски глумци имамо част да оно што говоримо на сцени користимо и код куће – истиче Воја.

Њега не брине што нико од младих глумаца није награђен у ЈДП, већ су признања отишла искусним глумцима попут Небојше Глоговца, Мирјане Карановић или Војина Ћетковића.

Чланак ВОЈА БРАЈОВИЋ: Андрић и Црњански занемарени се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Сава центар у Београду у сарадњи са Удружењем „Српско-Руска Веза“, организује наступ руског Државног ансамбла „Руски козаци“. Наступ је планиран за четврти 2015. године у 20 часова. Ансамбл ће гостовати и у Новом Саду петог априла.

Наступ у главном граду Републике Српске, у Бањалуци, ће бити одржан првог априла у Спортској дворани Борик.

Ансамбл је носилац многобројних државних награда и светских признања. Руководилац ансамбла је кореограф, Леонид Ммилованов, један од опуномоћених лица председника Руске Федерације, Владимира Путина по „Народном фронту“.

Награђен је од стране бившег Председника Руске Федерације Дмитрија Медведева у 2010 години звањем „Народног уметника Русије“.

Фото: vostok.rs

Државни Ансамбл Руских козака је еминентни носилац козачке културе, ансамбл који негује богату духовну, музичку и играчку козачку традицију и наслеђе бројних козачких региона Русије од реке Дона до Сибира. Обучени у живописне и оригиналне костиме, необичног колорита, играчи фантастичног умећа на бриљантан начин приказују легендарну храброст и гордост Козака.

Њихова игра је инспиративна, пуна енергије, аутентичног ритма, страсти , а играчке вештине доведене до перфекције и до граница акробатике. Постављајући себи најсложеније уметничке задатке, чланови ансамбла изводе кореографске и играчке бравуре са таквом лакоћом која је својствена великим мајсторима, због тога их са правом називају «Велики козачки балет».

Високим квалитетом и спектакуларним извођењем програма Ансамбл «Руски Козаци» освојио је читав свет, гостујући на свим континентима и престижним светским музичким и позоришним фестивалима.

Фото: vostok.rs

У 2001. години наступали су на фестивалу у Единбургу, а на којем је присуствовала и енглеска краљица Елизабета II, која је била усхићена феноменалним сценским извођењем и позвала их на пријем у част свог јубилеја.

Чланак ИГРЕ И БОЈЕ ВЕЛИКЕ РУСИЈЕ: Државни ансамбл „Руски козаци“ наступа почетком априла у Београду, Новом Саду, Бањалуци се појављује прво на ИСКРА.