Фото: Восток/Lori / Legion-Media

Казањска црква, један од симбола Санкт Петербурга, саграђена је 1811. године по угледу на римску базилику Светог Петра. Подсетимо се појединих занимљивости везаних за један од најпрепознатљивијих украса севе

1. Храм је саградио руски архитекта Андреј Вороњихин

Цар Павел I је дошао на идеју да сагради Казањску цркву на месту старог храма посвећеног Рођењу Пресвете Богородице. Император је организовао конкурс за предлоге пројеката у коме су учествовали Италијан Пјетро Гонзаго, Енглез Чарлс Камерон и Француз Жан Франсоа Томас де Томон. Цар је већ био одобрио Камеронов пројекат када му је гроф Строганов препоручио да изабере пројекат младог архитекте Андреја Вороњихина, који није учествовао на конкурсу. Императору се тај рад допао и Вороњихин је именован за главног архитекту.

2. Као инспирација су послужили храмови Рима и Фиренце

Павел је хтео да ново здање подсећа на римску базилику Светог Петра. Вороњихин је пројектовао грандиозну колонаду која је имала сличности са пројектом италијанског храма. Стубови Казањске цркве (укупно 96) нису распоређени укруг, него се шире према Невском проспекту. Свечани улаз у цркву је био на бочној северној страни храма. Према Вороњихиновом плану, колонада је требало да буде постављена и са јужне стране храма, али се касније одустало од те идеје.

Северни улаз у цркву је изливен од бронзе по угледу на „рајске двери“ фирентинске крстионице Лоренца Гибертија. Савременици су критиковали Вороњихина због позајмљених идеја и називали га „копистом“.

3. Здање се третира и као музеј природног камена

Црква се зове још и музеј природог камена. Главни украсни материјал је сига, који потиче из налазишта код Петербурга. Камен је личио на италијански травертин, од кога је саграђена базилика Светог Петра. Сига се са својом шупљикавом текстуром лако обрађивала и коришћена је за облагање фасаде цркава, за израду капитела, фризова, оквира на прозорима и довратника на вратима. У унутрашњем декору Вороњихин је користио карелски мермер, као и порфир и јаспис из околних налазишта. Интеријер цркве украшава 56 стубова од ружичастог гранита са позлаћеним капителима.

4. Интеријер су украсили водећи руски уметници

И споља и изнутра Казањска црква је украшена скулптурама и барељефима. Бронзане статуе светитеља извајали су Степан Пименов, Иван Мартос и Василиј Демут-Малиновски. Зидове цркве су осликали чувени сликари међу којима су Карл Брјулов и Владимир Боровиковски.

5. Црква је храмовни музеј рата против Наполеона 1812.

Црква је отворена годину дана пре рата 1812. Уочи одласка на фронт богослужењу у храму је присуствовао Михаил Кутузов, који је постављен за главног војсковођу. После рата су овамо донети ратни трофеји – заставе и барјаци, кључеви од заузетих градова и маршалска палица француског војсковође Луја Николе Давуа.

6. Био је храм дома Романов

Црква Рођења Пресвете Богородице била је дворски храм дома Романов. Овде је чувана копија иконе Пресвете Богородице Казањске, која је сматрана покровитељицом династије. Када је Казањска црква саграђена, она је наследила и ову светињу и улогу дворског храма. У њему су венчани сви чланови царске породице, служени су благодарни молебни после неуспешних атентата на Александра II и прослављена је 300-годишњица дома Романов.

7. Храм је чувао најважнију царску светињу

Храм је био освећен у част иконе Пресвете Богородице Казањске, једне од најпознатијих православних светиња. У храму се чува њена копија за коју се верује да је чудотворна. Сматра се да је Петар I лично наредио да се светиња донесе у Петербург. Пре него што је подигнут Храм Рођења Пресвете Богородице икона је чувана у капели на Петроградској страни.

8. Ту је радио добротворни центар

У 19. веку сабор је организовао недељну школу за одрасле, објављивао сопствени лист и био је познат као добротворни центар. У Првом светском рату овде су прикупљане намирнице и топле ствари за слање на фронт. Од новца који су прикупили парохијани и црквених средстава отворена је једна од првих војних болница у Русији. Она је била под покровитељством царице Александре Фјодоровне.

9. Црква је претворена у Музеј историје религије и атеизма

Бољшевици су 1929. године затворили храм, а три године касније су здање пренели у надлежност Академије наука. На куполу је уместо крста постављена позлаћена кугла са шиљком, а предмети црквеног обреда су подељени музејима. У здању је смештен Музеј историје религије и атеизма. Његова експозиција је била посвећена појави и развоју хришћанства, ислама и источних веровања.

10. У СССР-у су црквене мошти скриване на тавану

На тавану Казањске цркве готово 20 година су биле сакривене мошти светитеља које су се раније чувале у храму.

Радници Музеја историје религије и атеизма пренели су на таван мошти светог благоверног кнеза Александра Невског, светог Зосиме и других. Тек 1991. године ове светиње су враћене у храм.

Чланак ДВОРСКИ ХРАМ ПОРОДИЦЕ РОМАНОВ: 10 чињеница о Казањској цркви се појављује прво на ИСКРА.

Фото: rs.sputniknews.com

Високобуджетна телевизијска серија о 300-годишњој историји династије Романов биће руски одговор на популарну серију „Игре престола“.

Директор руске филмске групе Алексеј Петрушкин изјавио је за агенцију Тас да историјски пројекат „Златно доба“ може бити руски одговор на хит серију „Игра престола“, као и да ће се део екипе која је снимала серију укључити и у руски пројекат.

„Угледали смо се на чувену серију, имамо сличан бизнис план, остварили смо броје контакте са људима који су стварали Игре престола“, рекао је Петрушкин.

Серија ће се снимати у 12 сезона по 12 епизода, почевши од „доба смутње“ од 1598. до 1613. године, када је династија Романов ступила на власт.

Крај снимања серије очекује се крајем 2017. године, прве епизоде гледаоци ће моћи да погледају почетком 2018. године.

Чланак МОСКВА: ТВ серија о животу Романових руски одговор на Игре престола се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Принцип

Друга деценија XXI вијека ће вјероватно протећи у знаку интересовања за име и страдања последњег руског цара Николаја и његове породице. Поново се воде разговори у штампи, буди се интересовање за остатке, врше се експертизе, воде спорови и остало. То је добро, пошто је човјек забораван: једва да се сјећа догађаја из прошле године у поплави информација. Тим прије су догађаји од прије једног вијека за њега као вршњаци египатских пирамида. Међутим, не смијемо да заборавимо цара Николаја. Цијело скоро стољеће које је протекло од дана његовог убиства прошло је под знаком управо овог злочина. Исмијан и излаган, наизглед губитник, цар-мученик треба да уђе у свенародну свијест као један од најближих помоћника Неба.

Дакле, опет експертизе, сумње у вјеродостојност остатака и полемике у новинама. Заиста, поред све љубави народа према моштима светих угодника, поред свег поштовања цара-мученика, Петропавловски храм у Петербургу није постао мјесто ходочашћа. Гањина јама – јесте. Јекатеринбуршки храм «на крви» с мјестом на којем се налазила соба у којој су стријељани – јесте. А петроградски остаци – нису. Да ли народни дух сумња у нешто или још није наступило вријеме? Или треба расејати сумње или дати нове одговоре на стара питања? И у том погледу ми је на памет пала једна мисао.

Врло једноставна мисао. Треба да замолимо самог венценосног мученика да се одазове на наше недоумице, да нам да знак или глас, као што се то дешава са свецима. Зовемо, а они чују. Молимо, а они испуњавају молбу. Треба да у различитим храмовима (а можда и свим без изузетка) наше земље отпјевамо акатист, одслужимо молебан, служимо бденије и пажљиво ослушкујемо. Хоће ли Небо одговорити?

Фото: Принцип

Питање уопште није само о томе да ли су остаци вјеродостојни или сумњиви. Питање је о судбини свијета и о улози коју Русија игра у овој судбини. Очигледно је да нам се земља љуља под ногама као пијаница. Очигледно је да се потрошачко друштво иживјело на идејном нивоу. Нешто за шта смо раније сматрали да има смисла претворило се у апсурд. Идеја земаљског раја је угинула и почела да смрди. И мајстори у остваривању додатне вриједности од штампања зеленог папира и од ваздуха који удишемо опет ће се забављати ратовима, зато што се у рату све отписује. Масовно ће заглупјети и развратити људе, а онда ће их масовно поубијати без жалости, као што убијају стоку. И то је читав трик под називом «свјетска побједа демократије». Готово! Читав трик је управо у томе. И Русија је увучена у ову непоштену свјетску игру с правом онога ко треба да смрци конце варалицама. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас!

Из живота је отишао у обличју побијеђеног. И дан-данас га неки оптужују за то. Није добро урадио, одрекао се, није искористио силу и власт и тако даље. Чији ум није био збуњен, ко није понављао ријечи «Ходинка», «Распућин» и «непотребан рат»? Заиста, питања има много. Не укидају се. Али цар је побиједио. То да је побиједио постало је очигледно тек после погибије, али опет не свима. Он није постао цар у прогонству, каквих у историји има велико мноштво. Постао је «грађанин Романов» у нечасној и сасвим трулој фебруарској завјери-издаји. А затим је за вријеме Лењина, Свердлова и Троцког постао жртва заједно с породицом и чељадима истог дана, у који је искрварио Андреј Богољупски, којег су заклали завјереници. Дакле – кроз крв и понижење – ушао је у спокој и славу.

Цар није постао никакав искупитељ, како за њега кажу они који због превелике љубави истини додају примјесу својих фантазија. И није преузео гријех цијелог народа. Каснији догађаји су показали да је свака овчица објешена за свој репић – свако је пио личну горку чашу и сви заједно – заједничку. Дај Боже да је цар бар грехове царског дома Романова успио да измоли. Јер и грехова и грешака има много. Али је постао заступник за цио свој народ, којег се није одрекао, и судећи по свему, сила његовог заступништва ће у наше дане постати очигледна милионима. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас!

Фото: Принцип

Прије нас су светост цара спознали и признали Срби. Први храм у част Николаја и породице у Охриду је саградио свети Николај Српски. Можда је то зато што Срби најбоље знају: може се и изгубити, али побиједити. Изгубити – и истовремено побиједити. Код њих је цар Лазар који је пао на Косовом пољу назван великомучеником, а светлост изгубљене Косовске битке је пола миленијума обасјавала народу пут ка слободи. Ако дух није сломљен, значи да си побиједио. Нашег цара Николаја неки такође називају великомучеником. На примјер, у Заграничној Православној Цркви.

Он је побиједио. Побиједио је зато што је издржао до краја. Зато што се није одрекао, зато што је сад у слави и има власт да се моли за нас. Изгубили су његови џелати, који су сад у паклу, чија су имена жигосана, и чији преостали споменици изгледају као постмодернистички апсурд. И можемо да призивамо царево име у збору његових светих сродника. Можемо да га призивамо и понаособ, с посебном надом, пошто можда неко не зна, али он одлично зна шта се са свима нама недавно дешавало; схвата оно што се сад дешава и види шта се у будућности може десити. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас!

Године 2018. навршиће се сто година од мученичке смрти последњег цара. Чујете, неће бити година свјетског шампионата у фудбалу, који ће бити одржан у Русији, већ ће прије свега бити година јубиларног сјећања на невино проливену крв. Као прво, дај Боже да доживимо ту годину. Као друго, дај Боже да је не доживимо онако као што сад живимо, већ боље. Боље – значи пажљивије, милостивије, молитвеније, чистије и тише. Дај Боже да велико мноштво руских грађана открије за себе изузетно тешку и противрјечну историју прошлог вијека. И да међу многим историјским именима царево име такође једни препознају, други га се сјете, а да га заволе и једни и други.

Чланак О ПОСЛЕДЊЕМ РУСКОМ ЦАРУ: Прије нас су светост цара спознали и признали Срби се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/РИА Новости

Најновије ДНК анализе потврдиле су аутентичност посмртних остатака цара Николаја II и императорке Александре Фјодоровне, саопштиле су руске власти које су ексхумирале скелет последњег руског цара у настојању да реше спор са Руском православном црквом.

Представник Истражног комитета Русије Владимир Маркин појаснио је да је приликом последње експертизе установљено да митохондријални ДНК одговара узорцима потомака енглеске краљице Викторије, с обзиром да је Александра Фјодоровна била њена унука.

Руска православна црква и део потомака царске породице и даље сумњају у аутентичност посмртних остатака Николаја II, његове супруге и петоро деце, које су бољшевици стрељали 1918. године и на брзину сахранили на подручју Јекатеринбурга.

Најновије анализе, које још трају, могле би да доведу до коначне сахране целе породице уз све почасти.

Према речима директора канцеларије Дома Романових Александра Закатова, последња фаза анализа предвиђа отварање гробнице императора Александра III како би били упоређени његови остаци са моштима за које се сматрају да припадају императору Николају II.

Црква је за свеце прогласила све погубљене чланове породице Романов, али одбија да призна аутентичност пронађених посмртних остатака, инсистирајући да још увек постоје одређене сумње у вези са њима, упркос ДНК анализама које су спровели руски и међународни стручњаци.

Посмртни остаци Алексеја и Марије, јединог сина и једне од ћерки Николаја II, који су 2007. године откопани одвојено од скелета осталих чланова породице, који су откривени 1991. у масовној гробници, и даље нису сахрањени и чувају се у Државном архиву.

Влада Русије је наложила да буду спроведене нове анализе на захтев РПЦ како би Алексеја и Марије Романов коначно били сахрањени.

Чланак РУСИЈА: Потврђена аутентичност остатака руског цара Николаја II се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Б92

Остаци руског цара Александра III биће ексхумирани у покушају да се коначно разреши мистерија о судбини Романових.

Цijелу породицу Романових убили су Бољшевици 1918. а њихова тijела бачена у ледене шуме Урала у близини мjеста егзекуције.

У новом покушају да се посмртни остаци свих чланова породице положе на вjечни починак у Санкт Петерсбургу, биће обављена ДНК анализа остатака царевог оца Александра III, како би се упоредила не само са остацима његовог сина, него и остацима тијела за које се вјерује да су припадала Алексеју и Марији, Николајевој дјеци, а који се тренутно чувају у Руској државној архиви.

Ако тест буде позитиван, Алексеј и Марија биће пребачени у Цркву светог Петра и Павла у Санкт Петерсбургу поред у гробницу у којој већ почивају њихова мајка, отац и три сестре Олга, Татјана и Анастасија.

Ексхумација Алексејевог и Маријиног дједа наређена је након захтјева поглавара Руске православне цркве патријарха Кирила.

“Све зависи од техничких услова и протокола. Мало је вјероватно да ће ексхумација почети прије средине новембра“, изјавио је Владимир Соловјев, старији истражитељ Центра за форензичку криминологију Истражног комитета.

Романови су стријељани годину дана након што су протјерани у Јекатеринбург, након Руске револуције 1917.

Већина остатака чланова царске породице откривена је 1976. у шуми у близини Јекатеринбурга, али су ексхумирани тек 1991. након пада Совјетског Савеза.

Требало је више година да се пронађу остаци тијела за која се вјерује да су припадала Алексеју и Марији, али се до дана данашњег сумња да је заиста ријеч о царевој дјеци.

Иако је истрага о смрти Романових званично окончана 2011, случај је поново отворен прошлог мјесеца и ексхумирани су остаци Николаја II и његове жене.

Чланак РУСИЈА: Да ли ћемо икада открити праву истину о судбини Романових? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц

Руске власти саопштиле су у петак да ће посмртни остаци једне од кћерки и јединог сина последњег руског цара Николаја Другог Романова бити сахрањени у октобру у Санкт Петербургу.

Остаци деце Николаја Другог годинама су били у државним архивима и њихова аутентичност је потврђена.

Чланове царске породице убили су у ноћи између 16. и 17. јула 1918 бољшевички стражари.

Потомци лозе Романових рекли су агенцији Тас да ће „чланови царске породице присуствовати церемонији“.

Посмртни остаци осталих чланова царске породице, ископани из гробнице у Јекатеринбургу 1991, идентификовани су 1998. и сахрањени уз све почасти у бившој царској престоници Санкт Петербургу.

Чланак РУСИЈА: Остаци деце Николаја Другог биће сахрањени у октобру се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/СПЦ

Његова светост патријарх српски Иринеј посјетио је данас са руским амбасадором у Београду Александром Чепурином изложбу Четири вијека Дома Романових – буђење сјећања, у крипти Спомен-храма Светог Саве.

Посјета је уприличена поводом затварања изложбе.

Патријарха Иринеја дочекали су принц-насљедник Петар Карађорђевић и принц Александар Карађорђевић, старјешина Светосавског храма протојереј-ставрофор Радивој Панић и протонеимар Храма Војислав Миловановић, као и чланови друштва за подизање Храма, саопштено је из Српске православне цркве.

Процјењује се да је током протекле двије седмице изложбу у крипти храма видјело више од 30.000 посјетилаца.

Чланак ХРАМ СВЕТОГ САВЕ: На изложби „Романови“ патријарх Иринеј и амбасадор Чепурин се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Изложба „Четири вијека дома Романових – Буђење сјећања“ биће отворена у крипти Храма Светог Саве у Београду у петак, 17. јула, поводом 400 година од оснивања руске царске династије Романов.

Његова светост патријарх српски Иринеј ће тим поводом у петак у 9.00 часова служити Свету архијерејску литургију у великој цркви Храма, а у 12.00 часова предвиђено је отварање изложбе, саопштено је на сајту Српске православне цркве.

Поставка се састоји од блока историјских фотографија званичног фотографа царског двора, оригиналних снимака и репродукција, копија умјетничких слика, графика и других илустрованих материјала о Романовима.

Изложба је конципирана као скуп визуелних биљешки које указују на чињеницу да је владавина Романових оставила дубок траг у историји Русије и цијелог свијета.

Изложбу организује Друштво за подизање Храма Светог Саве, а поставка ће бити отворена до 30. јула.

Чланак БЕОГРАД: Изложба о Романовим у Храму Светог Саве се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Getty Images

Приватна колекција фотографија руске царске породице Романов објављена је након скоро једног века од крвавог свргавања династије након 300 година владавине.

Интимне фотографије приказују породицу у потпуно другачијем светлу и знатно опуштенијем маниру, за разлику од оних до сада објављиваних.

Ове фотографије забележене су непосредно пре него што су бољшевици у револуцији на бруталан погубили чланове краљевске породице и преотели власт.

На једној од фотографија, цар Николај II позира са својом целом породицом и ћеркама Анастасијом, Маријом, Олгом и Татјаном, док се на другој види како девојке уживају у тренуцима доколице.

Већина ових фотографија направљена је између 1914. и 1917. године, а добар део њих снимио је цар лично.

Фото: Getty Images

Цар Николај је био пасионирани фотограф, а све своје радове чувао је у перфектном стању, распоредивши их у неколико албума.

Своју љубав према фотографији пренео је на своју трећу ћерку, Марију.

У колекцији се налазе и фотографије током посете војницима рањеним у Великом рату, којима је цар, са читавом породицом пружио подршку.

Недуго затим, 23. фебруара 1917. године, Русија се налазила на ивици амбиса. Недостатак основних животних намирница узроковао је масовне побуне и опште незадовољство несрећног народа, који је почео да ломи излоге пиљара како би се докопао барем мало хране.

Грађански покрети, које су предводили бољшевици, убрзо су излепили гадове плакатима на којима су се налазиле поруке против царске династије, попут: „Доле са немачком женом“ (Николајева супруга Александра Романов била је немачког порекла), „Доле рат“ и „Доле цар.“

Ред се у потпуности нарушио, а чланови Совјетске партије захтевали су од цара Николаја да абдицира.

Фото: Getty Images

Када се и неколико генерала придружило овом захтеву, уз немачку офанзиву која је куцала на врата и потенцијално грађански рат који би се завршио крвопролићем, цар није имао избора него да прихвати захтеве и повуче се са престола.

Након што је абицирао 2. марта 1917. године, Николај је са породицом протеран у Тоболт, где су живели у „солидним условима.“ Међутим, након бољшевичке револуције у октобру исте године, њихови животи су постали пакао.

Наредне, 1918. године, читава породица бачена је у затвор. На летње вече, 16. јула те године, цар, царица Александра и њихово петоро деце извучени су из својих кревета и одведени у подрум Ипатјев куће у којој су се налазили, где су бачени у окове.

На том месту су бездушно погубљени, заједно са послугом и породичним лекаром. Након овога настао је мит да је једно дете успело да преживи и настави живот у унутрашњости Русије. На стотине теорија наводи да су бољшевички одред смрти избегли или Анастасија или син Алексеј.

Чланак РОМАНОВИ ИЗБЛИЗА Руска царска породица непосредно пре него што им се живот претворио у пакао се појављује прво на ИСКРА.