Фото: РТРС

Група сенатора из Републиканске и Демократске партије послали су писмо Доналду Трампу, у којем су позвали да води оштру политику према Русији, преноси Ројтерс.

Писмо је потписало 12 републиканаца и 15 демократа, укључујући Ричарда Дурбина и Роба Портмана, оснивачe сенатског одбора за Украјину. У писму су сенатори навели да „руска агресија према Украјини не престаје“ и, да Русија „одбија да поштује њену територијалну вриједност и суверенитет земље“.

„Поново позивамо САД да појачају политичку, економску и војну подршку Украјини“, наводи се у писму.

Западне земље и Кијев су више пута оптуживали Москву за мијешање у ситуацију у Украјини. Русија је овакве оптужбе негирала и окарактерисала их као недопустиве.

Москва је више пута наглашавала да не заузима учешће у украјинском конфликту, да није умијешана у догађаје на југоистоку земље и да је заинтересована за превазилажење политичке и економске кризе у Украјини.

„Закон Магнитског“ добио свјетски статус

Амерички Сенат је придао тзв. „Закону Магнитског“, који предвиђа увођење санкција према иностраним грађанима и правним лицима за кршење људских права, глобални статус, раширивши његова дејства на друге земље.

Закон представља проширење тзв. „Акта Магнитског“, који су САД усвојиле 14. децембра 2012. године. Њим се уводе визе грађанима Русије који су умијешани, по мишљењу конгресмена, у кршења људских права.

Документ под називом „“лобални закон Магнитског“ улази у пакет других закона, везаних за војни буџет земље који су усвојили сенатори и сада треба да га потпише амерички предсједник.

Тзв. „Закон Магнитског“ је назван у знак сјећања на преминулог ревизора фонда „Хермитеџ капитал“ Сергеја Магнитског у московском затвору, објавило је Министарство финансија у априлу 2013. године. Он предвиђа усвајање виза и економских санкција према низу руских држава.

Чланак ПРИТИСАК: Сенатори траже од Трампа заоштравање политике према Русији се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Јелена Милић, директорка Центра за евроатлантске студије, нашла се у избору портала Политико међу 28 личности које ће у 2017. години обликовати и мењати европску политику.

Реч је о другој годишњој листи 28 „мислилаца и актера који тансформишу европску политику“ саопштио је Политико.

На овогошњој листи су још градоначелник Лондона Садик Кан, директор Рајанера Мајкл О’Лири, бивши пољски премијер Јарослав Качински, висока представница ЕУ Федреика Могерини, турски председник Реџеп Тајип Ердоган, генерална директорка Унеска Ирина Бокова, аустријски министар спољних послова Себастијан Курц, магнат и инвеститор Џорџ Сорош.

Листа „Политико 28″ је наш водич за људе који ће вероватно обликовати 2017. годину и после ње“, образложио је извршни директор Политика Метју Камински.

Према његовим речима, функција у некој европској земљи не обезбеђује сама по себи место на тој листи.

Приликом њеног састављања консултовани су читаоци а затим су уредници направили ужи избор и рангирали по утицају личности које су у стању да „уздрмају, покрену и обликују наш свет“, навео је он.

Полтико је глобална нестраначка новинска организација са седиштем у Вашингтону.

У априлу 2015. покренула је поред америчког и европско издање Политика заједно са европским Аксел Спрингером.

Са седиштем у Бриселу, европско издање Политика покрива политику и личности Европске уније.

Чланак ОНА ЋЕ КРОЈИТИ СРПСКУ БУДУЋНОСТ: Милић на листи 28 личности које утичу на европску политику се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Концептуални приступи председника Русије Владимира Путина и изабраног председника САД Доналда Трампа спољној политици су феноменално блиски, изјавио је данас портпарол руског председника Дмитриј Песков.

Песков се осврнуо на говор Доналда Трампа након избора у којем је Америку и њене интересе навео као свој приоритет, при томе изјавивши да је спреман да гради односе и води дијалог са сваком земљом онолико колико она то буде желела.

Он је подсетио да је на Валдајском форуму Путин изјавио „исто то само, наравно говорећи да су за њега приоритет национални интереси Русије“, преноси Спутњик.

„Феноменално је колико су они блиски у свом концептуалном приступу спољној политици“, рекао је Песков новинарима у Њујорку, где се одржава меч за титулу шампиона света у шаху, где он присуствује као председник управног одбора Руске шаховске федерације.

Како он наводи, Трампове речи о спољној политици су „добра основа за сада прилично умерени оптимизам на том плану, у крајњој мери, за почетак дијалога“.

Чланак ПЕСКОВ: Путин и Трамп – феноменално блиски у спољној политици се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Српски народ у Црној Гори, његови политички, културни и вјерски представници изложени су невиђеној медијској и политичкој сатанизацији и прогону, и то не само од антисрпског режима у Подгорици, него и од медија и других центара моћи из Србије, наводи се у отвореном писму политичких и културних представника Срба из Црне Горе.

Политички и културни представници Срба из Црне Горе у писму, које је упућено премијеру Србије Александру Вучићу, затражили су и пријем код Вучића, да би могли да га упознају о, како кажу, неподношљивом положају у којем се налазе и срамотној кампањи медија која се води против њих, преносе црногорски медији.

„Већ више година борба српског народа за своја елементарна национална и грађанска права у Црној Гори додатно је отежана агресивном медијском подршком актуелном режиму управо од стране појединих медија из Србије, а посебно ТВ `Пинк` и `Информера`“, наводи се у писму.

У писму се додаје да је медијска хистерија против српског народа и његових представника у Црној Гори ових дана достигла врхунац „када је, синхронизованом акцијом режима и медија из Србије, српски народ оптужен ни мање, ни више него за тероризам и организацију терористичко-криминалног атака на институције система у дану одржавања парламентарних и локалних избора, а којим је Мило Ђукановић прикрио још једну своју изборну крађу“.

Напомиње се и да су притисци режима и тих медија посебно појачани у тренутку када се истрајава на три кључна политичка питања која су дио виталног националног интереса српског народа и саме Црне Горе.

Три кључна питања су, како наводе, поништавање одлуке Владе Црне Горе о признавању лажне државе Косово, укидање санкција Русији и противљење учлањењу у НАТО који је бомбардовао Србију и Црну Гору.

Потписници писма су Андрија Мандић, предсједник Нове српске демократије, Милан Кнежевић, предсједник Демократске народе партије, Владимир Божовић испред Матице српске у Црној Гори, Момчило Вуксановић испред Српског националног савјета и Будимир Алексић испред Института за српску културу.

Писмо је предато и амбасадору Србије у Црној Гори Зорану Бингулцу.

Чланак СРБИ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ ПИСАЛИ ВУЧИЋУ: Изложени политичком прогону и медијској сатанизацији се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Сви који су починили злочине током рата у БиХ треба да одговарају, али је очигледно да данашње политичко Сарајево не жели да буду процесуирани Бошњаци који су чинили злочине, не само на локацији Казани, гдје су убијени бројни српски цивили, већ и у другим случајевима, рекао је директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих Милорад Којић.

Којић је истакао да, када је ријеч о јами Казани, правда још није задовољена, те да то није једино мјесто злочина почињених над Србима у Сарајеву и околини који су одвођени из станова и са улица и свирепо убијани.

„Постоје бројни докази и свједоци о томе, са именима починилаца тих злочина. Они су дио система бошњачке политике која је тада дјеловала у Сарајеву. Још немамо одговорне за многа недјела“, рекао је Којић.

Он је навео да је на данашњој промоцији књиге „Издаја“ аутора Милана Љепојевића на Београдском сајму говорио о случају дјевојчице од девет година која је силована испред своје зграде у Сарајеву када је кренула у продавницу.

„Кад год обиљежавамо некакве годишњице констатујемо да злочини нису процесуирани и то мора да се промијени ако желимо суживот и помирење“, нагласио је Којић.

Према његовим ријечима, један број политичара у Сарајеву, дјелујући преко Уставног суда и Тужилаштва, не жели да буду процесуирани Бошњаци за оно што су починили Србима током рата деведесетих година, а истовремено Србе оптужују за геноцид и злочин против човјечности.

„На тај начин, тим и другим потезима, доводи се у питање легитимитет републике Српске у данашњем облику“, рекао је Којић.

Он је истакао да Уставни суд и Тужилаштво раде само у интересу Бошњака и с циљем разарања БиХ, а да се, истовремено, приказује да Срби желе разарање БиХ.

„Ми само желимо да злочинци одговарају за оно што су учинили, за шта постоје материјални докази“, рекао је Којић.

На локацији Казана на Требевићу током рата у БиХ убијени су бројни српски цивили, већином грађани Сарајева. Из јаме на Казанима након рата извађени су посмртни остаци 29 људи, а број убијених званично никада није утврђен.

Припадници тзв. Армије БиХ су од 1991. до 1993. године, приликом рација, хватали Србе на сарајевским улицама и у становима и одводили их на копање ровова на Требевић, гдје се налазила пећина Казани у коју су их бацали.

За злочине на Казанима од 1994. године осуђено је 14 припадника такозване Армије БиХ на казне затвора од 10 мјесеци до шест година, а многи сматрају да су неке убице још на слободи.

Према подацима Савеза логораша Републике Српске, у Сарајеву је током рата страдало 8.800 Срба.

Према подацима Савеза логораша Републике Српске, у Сарајеву је током рата било 126 логора за Србе, те да је, према попису из 1991. године, у том граду прије рата живјело више од 156.000 Срба, а сада их нема ни 6.000.

Чланак КОЈИЋ: Политичко Сарајево не жели процесуирање Бошњака се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг/АП

У Њемачкој је у пуном јеку пуч против канцеларке Ангеле Меркел, иако се он изводи непримјетно, пише „Велт“.

„Изгледа да залазак сунца Меркелове, који је предвиђен прије неколико мјесеци, полако почиње да се показује“, пише аутор чланка Хенрик М. Бродер.

Према његовим речима, то се не дешава због Хорста Зехофера, шефа Хришћанско-социјалне уније, сестринске партије Хришћанско-демократске уније Ангеле Меркел, који “поткопава њен трон“, нити због достизања “горњег прага интеграције“ о којем говори потпредсједник Владе Зигмар Габријел.

Притом, Габријел, предсједник Социјалдемократске партије Њемачке, прећуткује улогу своје партије у мигрантској кризи.

Узрок заласка каријере федералне канцеларке није ни у томе што је она напокон почела да схвата границе сопствених могућности. “Све је много једноставније. У самом јеку је пуч против Меркелове. Иако на први поглед не личи на то“, тврди Бродер.

Аутор признаје да термин “пуч“ изазива “одређене асоцијације“ и наглашава да не мисли на насилни војни пуч. Према његовим речима, садашњим “пучистима“ је једноставно довољно да пусте да ствари иду својим током, вјерујући у “самодеструктивну снагу“ политике федералне канцеларке. Према његовим ријечима, Меркелова је направила низ поступака чије посљедице се више не могу исправити. “Ако би оне сада биле заустављене, земља би се нашла у стању емоционалног ванредног стања“, нагласио је он.

Људи су се разочарали у њу, међу којима је и Хорст Зехофер, који је још прошле јесени одлуку Меркелове да пусти мигранте назвао грешком. Према његовим ријечима, нема никакве могућности да се “затвори боца“, мислећи на отворене границе.

Зашто лидер ХСУ-а само пријети, умјесто да организује сопствену партију на федералном нивоу, не само у Баварској, умјесто што објављује рат Меркеловој, пита се Бродер. Он претпоставља да у томе може бити његова рачуница. “Нека она ради то што ради све док може. Све док њен рејтинг скроз не падне. Ми њу нећемо скинути са трона. Она ће сама пасти. То је само питање времена“, описује своју теорију новинар.

Чланак ЗАЛАЗАК СУНЦА МЕРКЕЛОВЕ: У току „политички пуч“ против Ангеле Меркел се појављује прво на ИСКРА.

Фото: AP Photo/ , Visar Kryeziu

После најновије изјаве амбасадорке САД у УН Србија мора да преиспита досадашњу политику према Косову јер ће се врло брзо наћи под притиском да кроз такозвану нормализацију односа са Приштином направи корак који ће у суштини значити признање Косова, сматрају саговорници Спутњика.

Седницу Савета безбедности УН на којој је јуче разматран тромесечни извештај о Косову и Метохији, уместо оцена о стању на терену, обележила је изјава амбасадорке САД у УН. Мишел Сизон је, наиме, закључила да је Унмик углавном испунио свој мандат и да би период подношења извештаја требало померити са три на шест месеци. Како је рекла, Косово постаје „напредна држава интегрисана у међународну заједницу“.

Она је позвала земље које нису признале независност Косова да то учине и заложила се за чланство Косова у УН, које је, додала је, „неминовно“.

Шта Србија може да очекује после овог става САД? Некадашњи шеф српске дипломатије и амбасадор у УН Владислав Јовановић за Спутњик каже да су се тиме САД отворено декларисале као противник очувања територијалне целовитости и суверенитета Србије.

Нормализација односа на амерички и српски начин

„То је добро што је Америка преко свог амбасадора јавно обзнанила свој циљ и своје намере према нама да бисмо могли јасније и одређеније да се поставимо према њеној политици у односу на Косово. То се досад замагљивало, сматрало се да је то нешто што је слично нашим потребама да нормализујемо односе са Албанцима као таквима, а не са Косовом као са некаквом независном државом Албанаца“, оценио је Јовановић.

Он сматра да ће САД све енергичније да иду ка испуњавању тог свог циља јер хоће што пре са леђа да скину терет због тога што је Косово производ кршења међународног права и Повеље УН. Зато форсирају учлањивање такозване државе Косово у УН. Притискају Србију да убрза процес такозване нормализације односа са Приштином, у очекивању да она направи потез који би био еквивалент формалном признању Косова као независне државе, каже некадашњи дипломата.

„Мораћемо, по мом мишљењу, да преиспитамо нашу досадашњу политику у односу на Косово као политичку чињеницу коју хоће да претворе у нешто што ми морамо признати. После тога треба да одредимо наше потезе, како у оквиру кретања Србије ка ЕУ тако и у оквиру билатералних односа са главним западним силама“, сматра Јовановић.

Треба очекивати тај притисак према Србији који ће бити убрзан, све отворенији и непријатнији, и на то, каже он, Србија треба да буде спремна.

Аналитичар Центра за стратешке алтернативе Душан Пророковић сматра да, у суштини, у изјави америчке амбасадорке нема нових елемената. Реч је о континуитету политике од 2007. године када је покушана промена Резолуције 1244 у Савету безбедности УН како би се Косово на велика врата увело у УН.

Кључно како ће се поставити Србија

„За мене је кључно питање како ће се према свему томе постављати Србија, јер без учешћа Србије случај Косово је не само нерешен, него и неуспешан“, каже Пророковић.

Он сматра да је управо Србија дала повода за овакво понашање САД и напомиње да је захтев да се у УН све ређе расправља о Косову и Метохији дошао после нашег прихватања Бриселског споразума. Американци, очигледно, мисле да је то у одређеној мери стављено ад акта, да смо ми на путу такозваног пузајућег признавања државности Косова и да ће до тога доћи пре или касније, тако да УН тиме више не треба да се баве, објаснио је он.

„Србија мора да редефинише своју политику и да тражи савезнике како би се спречио покушај чланства Косова у УН на мала врата, преко Савета безбедности или Генералне скупштине УН“, упозорио је Пророковић.

Не спори он да у Савету безбедности право вета имају Русија и Кина, али и додаје да Србија треба од њих да затражи да тако и поступе.

Зашто би други бранили наше интересе ако ми то не чинимо и шаљемо двосмислене поруке, пита некадашњи заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију.

„Ми морамо да будемо начисто, да не шаљемо двосмислене поруке, да даље не попуштамо на самом терену, да не потписујемо неке нове споразуме са Приштином, и онда ће савезници моћи да нас подрже. У супротном, плашим се да стварањем веће конфузије нашим нејасним циљевима ни друге државе неће знати шта је наша политика, па неће ни имати разлоге да улажу вето“, упозорио је он.

Пророковић је указао и на примере заобилазног начина уласка у УН преко статуса посматрача у Генералној скупштини, како је то учинила Палестина.

Могуће је, каже он, да такав сценарио спремају САД. Србија треба да буде спремна на контрареакцију и жестоко лобирање да се не дозволи таква ситуација.

На питање какав однос Србија треба да заузме према бриселским преговорима, који дуго каскају у месту, а договорено се не спроводи, Пророковић каже да је Бриселски споразум мртво слово на папиру које је само послужило да Србија испуни одређене услове.

Реч је, пре свега, о онима да се одблокира чланство Косова у такозваним регионалним организацијама, а оно је Приштини и државама које је протежирају послужило за даљу легитимизацију статуса Косова у међународној политици.

„Србија је направила велику грешку, и ми треба да кренемо од признања да је досадашња политика била лоша, односно да није донела резултат. Махање некаквом Заједницом српских општина (ЗСО) се показало као јефтин изговор и ништа више од тога“, закључак је Пророковића.

Како се формирање ЗСО користи да би се стално извлачили нови и нови уступци, он је илустровао најновијим примером када је од посланика Српске листе у скупштини Косова тражено да учествују у ратификацији Споразума о разграничењу Косова и Црне Горе, а Приштина заузврат почела да примењује неке одредбе Бриселског споразума.

„То би био преседан невероватних размера да српски посланици учествују у дефинисању границе Косова и легитимизацији једног од кључних статуса државности“, каже Пророковић.

Чланак ПРИСЦИ СВЕ ОТВОРЕНИЈИ И БЕЗОБЗИРНИЈИ: Америка „тера“ Србију да преиспита политику према Косову се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Предузеће „Ист медиjа груп“, коjе jе jедан од власника „Политике“, избрисано jе из списка пореских лица Руске федерациjе, пренео jе  Спутњик.

Према документу издатом у Mоскви 19. августа, како наводи Спутњик, предузеће са ограниченом одговорношћу „Ист медиjа груп“ избрисано jе из jединственог државног списка пореских лица Руске федерациjе, према налогу федералне пореске службе из Mоскве 23. маjа.

„‘Ист медиjа груп’, коjа jе у српским медиjима означавана као власништво бизнисмена Mирослава Богићевића, регистровано jе у Mоскви 12. jануара 2012. године, са назнаком – издавачка делатност. Исте године то предузеће jе, према до сада познатим информациjама, постало купац 50 одсто власништва дневника ‘Политика’ од немацке медиjске групациjе ВAЦ као раниjег акционара ‘Политике'“, навео jе Спутњик.

„Правно лице коjе у последњих 12 месеци, коjи су претходили тренутку доношења одлуке регистрованог органа, ниjе доставило књиговодствене документе предвиђене законом Руске федерациjе о порезима и таксама и ниjе вршило операциjе на наjмање jедном банковном рачуну, сматра се да jе практично престало са радом (неактивно правно лице)“, пише у документу федералне пореске службе из Mоскве коjи jе пренео Спутњик.

Tакво правно лице, поjашњено jе у истом документу у коjи jе Спутњик имао увид, може да буде искључено из jединственог државног регистра правних лица на начин прописан тим федералним законом.

Руски правници рекли су за Спутњик да „Ист медиjа груп“ не може да настави рад ако накнадно пошаље извештаjе, а „претпостављаjу да jе фирма или продата или поклоњена пре него што jе угашена“.

„Aко jе продата, онда jе то преко оф шора, и на то власник ниjе имао право – jер има забрану продаjе“, обjаснили су ти правници, а у том случаjу, наводи Спутњик, „држава може да одузме ‘Политику’ од купца“.

Mеђутим, како се преноси, „постоjи и могућност стечаjа предузећа ‘Ист медиjа груп’, а то онда знаци да ће повериоци бити намиривани и ‘Политиком'“.

Чланак СПУТЊИК: Један од власника „Политике“ избрисан са списка пореских обвезника Руске Федерације се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, Tanjug/ Оксана Тошки

Председник Србиjе Tомислав Николић изjавио jе да Русиjа и Србиjа данас имаjу изванредне политичке односе, успостављену заjедничку сарадњу и заjедничке наступе по веома битним темама.

Председник Николић jе у интервjу TВ Цариград рекао да Русиjа и Србиjа имаjу договор да ће заjедно учестовати у свим догађаjима коjи се тичу судбине наших држава и то jе за Србиjу драгоцено.

„Tо jе огромно тржиште, такорећи за све робе бесцаринско, са изузетком неких роба, то jе велики извор сировина, енергената за Србиjу“, рекао jе председник Србиjе коjи jе са жаљем констатовао да проjекат Jужни ток стоjи, али jе и додао „никада не реци никад“

Oн се, казао jе увек нада да ће бити довољно мудрости у Eвропскоj униjи, посебно у Бугарскоj, да ми таj Jужни ток изградимо и да снабдемо читав jедан део Eвропе руским гасом.

Приметио jе да су српско-руски односи вероватно у историjи имали овако добре тренутке, али jе додао да не веруjе да jе било бољих.

„Jедноставно, Србиjа jе вековима ослоњена на помоћ и подршку, наjпре Царске Русиjе, потом Совjетске Русиjе, данас Руске федерациjе и, увек, када jе Русиjа стаjала добро са обе ноге на земљи и када jе имала довољно снаге или довољно мудрих људи да заштити своjе интересе, тада jе била у стању да штити и интересе Србиjе“, навео jе председник Николић.

Kада jе, казао jе, Русиjи било лоше, то се одмах код нас осећало и одмах су други утицаjи бивали доминантни и jачи – утицаjи и људи и држава са коjима се мање разумемо, са коjима немамо корене, порекло, jезик, веру, обичаjе, заjедничку историjу, тако да jе сва историjа српско-руских односа историjа ишчекивања, када ћемо коначно успоставити такве односе да.

„Наравно, сви ми сарађуjемо и са осталим државама, али да се барем у те наше односе нико не може да умеша и мислим да jе огромна заслуга, jединствена заслуга Председника Руске федерациjе, коjи jе схватио колика jе величина мале Србиjе“, навео jе председник Србиjе.

Председник каже да мисли да jе то прави израз коjи можемо да употребимо. Иначе, гледаjући са висина држава коjе имаjу сто милиона или милиjарду становника, могло би некоме да се учини да jе Србиjа мала. Гледаjући у приjатељство за коjе не постоjи мера, онда jе Србиjа велика према свим своjим приjатељима и према свима коjи заслужуjу приjатељство Србиjе, рекао jе.

„Данас смо успоставили изванредне политичке односе, успоставили заjедничку сарадњу, заjедничке наступе по веома битним темама. Mи смо успели да обезбедимо руску подршку у неколико ситуациjа коjе су биле веома критичне по будућност Србиjе, рекао бих; и, то jе била резолуциjа о Сребреници, у коjоj jе требало прогласити Републику Српску за геноцидну творевину, то jе било гласање на Генералноj конференциjи УНEСKO око приjема Kосова у УНEСKO, па би тоj, такозваноj држави Kосово припали сви српски манастири и све српске светиње, сва српска културна баштина, коjа постоjи на Kосову и Mетохиjи“, навео jе председник.

Николић jе указао на тренутну ситуциjа када Русиjа, коjа jе велики приjатељ Србиjа, Eвропска униjа коjоj тежимо, у чиjем смо окружењу, у чиjем чланству бисмо желели да будемо, ако нас жели поносне, такве, какви jесмо – да имаjу некакав спор и врло jе тешко опредељивати се у том спору.

„Aли ако вам jе то што Србиjа ниjе увела санкциjе Рускоj федерациjи, ако вам jе то неки знак, онда ето знака на чиjоj смо страни у спору и ту нас мотивише наша историjа. Mи смо предуго били под санкциjама, да бисмо се прикључивали било каквим санкциjама, зато што санкциjе и нису против политичара, против режима – жеља им jе да оборе режим државе према коjоj се уводе, али, у принципу страда становништво, наjчешће они наjстариjи и наjсиромашниjи, деца“, навео jе.

Дакле, рекао jе председник Николић, Србиjа се никада неће прикључити санкциjама према Рускоj федерациjи и jа то не препознаjем као заjедничку спољну политику, зато што и не постоjи заjедничка спољна политика у Eвропскоj униjи.

„Пример Kосова и Mетохиjе вам jе наjдрастичниjи, наjjасниjи. Дакле, ако jе заjедничка спољна политика да све државе признаjу Kосово, независност Kосова и Mетохиjе, како то да пет држава чланица Eвропске униjе нису признале и да не постоjи никаква санкциjа за њих“, навео jе..

Па, тако, додао, како они могу да буду чланови Eвропске униjе, а нису признали независност, тако и Србиjа може да уђе у Eвропску униjу, а да не призна независност и то jе jедини услов коjи Србиjа не може да испуни, не жели, нити jоj то дозвољава историjа, нити будућност њене деце, а то jе да ето, због jедне шаргарепе добиjе штап, да због неког бољитка, посебно у уређењу државе, економиjи, да изда оно за шта су милиони Срба губили животе.

„Дакле, Србиjа би сâму себе згазила ако би увела санкциjе било коме на свету, само зато што их неко други уводи или ако би признала независност Kосова и Mетохиjе, само зато што неки велики, силни, моћни су признали и утичу на друге да признаjу“, закључио jе председник Николић.

Чланак НИКОЛИЋ: Србија би згазила саму себе ако би увела санкције Русији се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/Ројтерс/САНА

Сиријски председник Башар ел Асад изјавио је да му председник Русије Владимир Путин никад није помињао предлог силаска са власти, упркос притиску званичног Вашингтона да Асад напусти ту функцију.

„Они никад нису рекли ни реч на ту тему“, одговорио је Асад у интервјуу америчкој мрежи „Ен-би-си њуз“ на питање да ли су Путин или шеф руске дипломатије Сергеј Лавров причали са њим о политичкој транзицији у Сирији.

Асад је додао и да није забринут да би Путин и амерички државни секретар Џон Кери, који данас путује у Москву на разговоре са највишим руским званичницима, могли да постигну договор о његовом силаску са власти.

„То је зато што се руска политика не базира на постизању договора. Она се темељи на вредностима“, истакао је сиријски председник.

Чланак АСАД: Руска политика се темељи на вредностима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Жељко Јовановић, politika, Спутњик

И они који за ову новинарку кажу „Угрица“, и они који је зову „Љиља“, знају да Смајловићка није извела последњи ударац. А „Политика“? Па нешто се питају и читаоци. Ако вас има!

Или је воле, или је мрзе. То је добро за човека и понајвише од свега говори о том човеку. За новинаре је таква врста односа пресудна пошто је поразно да за неког журналистичког професионалца на питање какав је, кажу: „Пааа…, онако“. Шта бре онако, а по ваздан тражи одговоре на оних пет питања, па на концу поред трафике или телевизора читаоци и гледаоци не реагују — нити хвале, нити куде. Кад урадак дотичног не изазива ниједну врсту емоција… џаба посао.

Угрица — једино оружје

Љиљана Смајловић, дојучерашња главна уредница „Политике“, изазива емоције. Они који је ословљавају са „Угрица“ — њено девојачко презиме, које наводни поклоници равноправности немилосрдно користе како би јој наудили и показали да неко ко заступа државотворне ставове носи муслиманско презиме — мисле да је неупоредиво већи број мрзитеља њеног дела и лика. Они који је ословљавају са „Љиља“ — воле то њено „према свецу и тропар“, воле њене акције и реакције — па и кад нису сагласни са њима, и воле, бре, што је фајтер.

Љиљана је рођена Сарајка, а према интернет енциклопедијама више је као дете пратила ономадашњу хладноратовску „Кубанску кризу“ од играња луткама. Ваљда је то оно сарајевско — „Хоће ли сунце у овом граду икад засјати како треба“, које изговара Слободан Алигрудић у Кустуричином „Сећаш ли се Доли Бел“ и које је, годинама касније, Љиљана донела из Сарајева у Београд.

Пре писања за недељнике „Време“, „Европљанин“ и „НИН“, Љиљана Смајловић је успела и да „види света“: породично у Алжиру, усавршавање у Калифорнији, професионално у Бриселу… То је за новинара, поготову у оно време пре појаве „Гугла“, веома битна професионална референца. Међутим, такви кад виде како је преко гране, кад се врате баш виде и јасније и даље — а то „виђење“ смета домаћој средини. Извештавање са суђења Слободану Милошевићу у Хагу — само и једино држећи се принципа професије, упркос хтењу грађанштине да виде само навијачко пљување „злочинца Слобе“ — остаће упамћено као победа новинарства и пораз оних који су хтели Љиљине „рогове“ као трофеј.

Већ од тад почиње да буде више оних који уместо — „Љиља“, кажу — „Угрица“.

Васпостављање „Политике“ — део први

Ономад су и Угрица, и Љиља, и Смајловићева успеле да васпоставе „Политику“. Мирко Илић, о чијим препорукама за редизајн стварно не треба писати, ушминкао је овај најстарији дневни лист на Балкану, а Љиљана је му раздрмала унутрашњу структуру. Биле су то новине које су имале чињеничне вести, још јасније анализе вести, текстове који изазивају реакције, слободне коментаре и ауторе који ставовима терају на полемику.

И онда је — вођена принципима професије, а не жељама „кабинета са Андрићевог венца“ — интегрално пренела интервју тадашњег председника Србије Бориса Тадића, у коме дотични свом медијском саветнику Небојши Крстићу објашњава ко је ту — од њих двојице — председник, а ко саветник.

Љиљи је потом објашњено да не може ни у амбасадуру ни у редакцију. Отишла је у Удружење новинара Србије и успела да покаже да од Комраковљевог (Милорад) кружока може постати професионално удружење новинара. А и направила је дистинкцију од оног другог удружења које је то било деведесетих, али је двехиљадитих претворено у неку врсту невладине организације која се више бавила политиком неко професијом.

После доласка напредњака на власт, Љиљана Смајловић се вратила у „Политику“. Наравно, и ту је био потребан политички миг као одобрење, али и ова „друга Љиљина ’Политика‘“ није био Владин пропагандни материјал. Никако.

Наравно, они које стависмо у групу „Угрица“ су „Политику“ читали до импресума, а (непрочитане) текстове пљували до последњег слова. Они други су уживали што имају „шта да прочитају“.

Ни једни, ни други, али ни Смајловићева, ни Угрица — нико није знао, као што ни данас не зна, одговор на питање: чија је „Политика“?

Новинари су, иначе, најупућенији у дешавања у туђим редакцијама, па тако вести проверене из више пута по два независна извора сведоче да је у необјективним околности пословања „Политике“ било превише субјективног давања. А то кад-тад мора да искуља.

У име народа!

Љиљана је јавно упитала: „Хоће ли сунце у овој Кући икад засјати како треба?“ и као сваки озбиљан новинар поставила још неколико питања чији одговори би били вест за целу насловну страну. Урадила је то у име народа, читалаца, кодекса… Урадила је то да прекине манипулације. Учинила је то јер је то морално питање. Јер сваки човек кад се роди мора и да умре, а сваки новинар кад-тад мора спаковати пенкало у футролу. Зато ваља мислити како ће те памтити. Зато ваља и „погинути“.

Најзад је стигао oдговор. Менаџмент се „захвалио“ Смајловићки. Надреална ситуација као кад у филму Живка Николића „У име народа“ успешан привредник који одскаче од околине мора да „отпутује“ у Киншасу. Да не би одскакао.

„И док је утакмица ова трајала ⁄ старији људи су узимали ријеч ⁄ Сине, Хасе је тукô ⁄ Енглезе, Швабе и Русе ⁄ и ово сад му је посљедњи меч“.

Претходни цитат део je антологијских стихова сарајевског „Забрањеног пушења“ посвећених Асиму Ферхатовићу Хасеу, једном од легенди некадашњехг југословенског фудбала, у песми „Недеља кад је отишô Хасе“.

И они који за ову новинарку кажу „Угрица“, и они који је зову „Љиља“, знају да Смајловићка није извела последњи ударац. А „Политика“? Па нешто се питају и читаоци. Ако вас има!

Чланак ДА ЛИ СЕ НЕШТО ПИТАЈУ И ЧИТАОЦИ: Недеља кад је Љиља отишла у Киншасу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг/З.Жестић

– Предсједник Републике Српске Милорад Додик поручио је да не може лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић, „штеточина српске политике“, који је добио подршку српског народа тек нешто више од један одсто, држати лекције и говорити другима шта је пут стабилности, мира и сарадње у региону, па и у БиХ.

„То може неко ко је моралан и нормалан, а Јовановић није ни једно ни друго. Јер овај биограф земунског клана и пропали политичар својим јавним иступима против Српске давно се сврстао у ред водећих непријатеља и заговорника њеног нестанка“, рекао је Додик за „Спутњик“.

Предсједник Српске је напоменуо да је Јовановић то показао и својим јавним иступом на комеморацији у Поточарима, где је као освједочени српски непријатељ дочекан уз све почасти.

„Тако је овај мајстор обмане свој опстанак у политици очигледно везао за нападе на Републику Српску и за манипулацију злочином у Сребреници. Он га на сав глас промовише као геноцид, покушавајући тако да одглуми праведника, јер у томе види своју посљедњу шансу да као политичар преживи, али и осигура егзистенцију преко својих како иностраних, тако и сарајевских ментора, својски се трудећи да их импресионира својим нападима на Српску“, каже Додик.

Додик је додао да Јовановић, „пошто је потрошио позамашну траншу, добијену од ментора, за оптужбе да је постојбина његових родитеља – Република Српска ‘геноцидна творевина’, а како му се странка распада, јер су га готово сви оставили и народ на изборима презрео, овај блефер и мајстор обмане, преко ријечи ‘геноцид“ покушава да се врати на политичку сцену, али и добије „нову траншу за наставак удобног живота“.

„Зато је посегао за својим провјереним методом – нападом на Републику Српску и српски народ, оптужујући их за геноцид, што његови инострани ментори изузетно цијене, али прије свега богато награђују. Таквих као што је Чедомир Јовановић, који би да сада у миру одраде оно што нису могли у рату, има поприлично“, истакао је Додик.

Он је напоменуо да су Република Српска и сваки човек у њој јасно осудили злочин у Сребреници и заложили се да свако ко је починио злочин треба да одговара на свим странама.

„Но, Република Српска која је настала вољом српског народа, такође је јасно доказала да је спремна и да одбрани своју аутономију од свих насртаја, посебно политичких шићарџија као што је Јовановић“, истакао је Додик.

Предсједник ЛДП-а Чедомир Јовановић је једини политичар из Србије који је ове године присуствовао у Поточарима обиљежавању 21 године од страдања муслимана у Сребреници.

Јовановић је том приликом рекао да је из прошлогодишњег геста доласка у Поточаре премијер Србије Александар Вучић изоставио „јасан став о ономе што се десило у Сребреници, и то је додатно искомпликовало односе“, а проблематичним је назвао и то што ове године у Поточарима није било никога ко представља Републику Српску.

Јовановић се у Поточарима уписао у књигу жалост, између осталог, наводећи да ће „под теретом невиних жртава Сребренице Србија нестати осим уколико своју срећу и мир не потражи међу Бошњацима којима су 11. јула српски злочини и убиства кроз геноцид узели све“.

Чланак ДОДИК: Јовановић – мајстор обмане и штеточина српске политике се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг/Политика

За вршиоца дужности главног и одговорног уредника дневног листа Политика именован jе досадашњи уредник спољнополитичке рубрике Жарко Ракић, обjављено jе на саjту Политике.

Mенаџмент ПНM захвалио jе досадашњоj главноj и одговорноj уредници Љиљани Смаjловић, коjа jе поднела оставку, на досадашњем обављању те дужности.

Љиљана Смаjловић поднела jе 4. jула оставку на функциjу главног и одговорног уредника Политике, уз образложење да jе то протест против менаџмента коjи спречава главну уредницу у самосталном руководењу редакциjом, а, претпоставља, уз подршку власника.

Чланак БEOГРAД: Жарко Ракић нови в.д. главног и одговорног уредника Политике се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика/Ж. Јовановић

„Политика” је увијек била кључни израз српске социјалне арене. И када је била слободна и када је тога мањкало! У два наврата „Политику” је уређивала Љиљана Смајловић и тада је овај лист доживљавао ренесансу. Због тога што је то био тријумф тврдоглаве принципијелности којом је успјевала да надвлада зловољу и наказност времена у којем живимо. Не знам како је успјела, али знам да је „Политику” успјела да приближи идеалима западног новинарства који је оличен у „Њујорк тајмсу” и „Гардијану”, а није дозволила да јој амбасадори великих сила с којима се дружила уплићу прсте у питања наше слободе. Грозила се некрофилне уређивачке политике, профитабилних новина у Србији гдје мртви играју главну улогу, а трудноћа фолк пјевачице може да се развлачи из броја у број док не постигне максимум који превазилази надреалност трудница из Ковачевићевих трагикомедија!

Зашто послије успјешне три године Љиља Смајловић даје оставку?! Да ли менаџери које она криви за свој одлазак из „Политике” представљају симбол свих наших тараба, видљивих и невидљивих, али непрескочивих? Оних који како каже неће да новинару додјеле дневницу када она обезбједи ексклузивни интервју с Хорхеом Мухиком. Можемо само да замислимо колико је сличних подметања ногу до сада преживјела!

Истина о данашњој „Политици” не смије да постане сјећање. Видљиво је данас, као никада раније, да је „Политика” била истовремено у служби слободе али и државе. Све кључне државне моменте протекле три године „Политика” није минирала, али је стварала критичку дистанцу коју намеће слободна мисао. Нигдје се и никада на страницама неког листа на Балкану нису трошиле енергије различитих политичких групација, нити су неке новине своје ступце отвориле љутим противницима и наизглед непомирљивим разликама! Сви смо писали а држава је имала директну корист што се напетост од тих супротстављених идеја управо ослобађала на страницама „Политике”. Тиме је чинила услугу Држави пошто је слободу третирала као заједнички интерес народа и политике.

Ако Љиља Смајловић не буде уредник „Политике”, онда смо џаба кречили! Или је то био само трен у коме најстарији лист на Балкану није имао власника па је захваљујући томе могла Љиљана Смајловић да нам приушти слободу. Читали смо „Политику” и поредили је с најзначајнијим новинарским дометима западног новинарства! Ако би Љиља Смајловић напустила „Политику” отворило би се питање зашто је макнут њен претходник!? Видјели су они који треба да виде како се показао у кључном моменту у другој улози. У тешким тренуцима се види ко је јунак а ко ексцентрични полтрон и колико мудар уредник може у бурним временима да буде од помоћи нашој ствари. А наша ствар заснована је на држави, принципима али и слободи!

Покренута петиција „Сачувајмо Политику”

На сајту www.peticije24.com покренута је петиција „Сачувајмо Политику”, којом се подржава иницијатива да лист „Политика” буде проглашен јавним добром и да главна и одговорна уредница Љиљана Смајловић повуче оставку, саопштило је Удружење новинара Србије (УНС).

Петицијом се подржава иницијатива да лист „Политика” буде проглашен јавним добром, да буде донет закон о Политици, да овај најзначајнији српски дневни лист буде заштићен од власничког утицаја и да редакција има пуну аутономију и независност уређивачке политике.

Како се наводи, закон о Политици треба да пропише обавезу листа „Политика” да се издржава на тржишту, од својих читалаца, од добровољних прилога, сопствених прихода и без дотација државе.

„Апелујемо на главну уредницу Љиљану Смајловић да повуче оставку и настави да се труди око листа који је успешно водила последњих година”, наводи се у петицији.

„Без резерве подржавамо све захтеве редакције ’Политике’ упућене Скупштини ПНМ, а посебно да се испитају разлози који су приморали главну и одговорну уредницу ’Политике’ Љиљану Смајловић да поднесе оставку”, пише у петицији.

„Не видимо другу могућност да ’Политика’, као једна од ретких институција од националног значаја, буде сачувана, заштићена и развијана, она мора да има статус јавног добра”, наводи се у петицији коју је покренуо редитељ Александар Мандић.

Удружење новинара Србије (УНС) подржало је ову иницијативу и позвало новинаре и јавност да потпишу петицију.

Чланак КУСТУРИЦА: КАКВА НАМ „ПОЛИТИКА“ ТРЕБА: Место где се срећу држава и слободна мисао се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

Чланови редакције листа Политика захтевају од Скупштине „Политика ПНМ“ да не прихвати оставку главне и одговорне уреднице Љиљане Смајловић.

Како се наводи на сајту политика.рс, Смајловићева није први главни уредник која има проблема са менаџментом и због тога је затражено да се утврди одговорност директора предузећа Мире Глишић Симић и Нине Самарџић.

Додаје се и да новинари и запослени у листу изражавају забринутост за даљу судбину Политике, због неразјашњених власничких односа, као и односа државе, једног од сувласника, према кући Политика.

Подсjетимо, Смајловићева је недавно поднијела оставку, како је навела, у знак протеста јер је менаџмента спречава у самосталном руковођењу редакцијом.

Чланак БЕОГРАД: Редакција Политике не дâ Љиљану Смајловић се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Курир

„Подносим оставку на положај главне и одговорне уреднице листа Политика. Молим директорке да о мојој оставци обавесте власнике листа, као и Скупштину Политике која ме је именовала (нисам сигурна да ли тај орган функционише, ни ко му је на челу).

Моја оставка је протест против менаџмента који спречава главну уредницу у самосталном руковођењу редакцијом. Претпостављам да дирекција не би заузела непријатељски курс према листу и главној уредници, да у томе нема подршку власника.

Никоме изван редакције нисам дозволила да се меша у уређивачку политику листа, али ћу прва  признати да стварне уређивачке слободе нема тамо где је редакција развлашћена а менаџмент делује без контроле.

Жао ми је што нисам могла више да учиним да се поправи положај редакције. Надам се да ће главни уредник који добије подршку власника и менаџмента у томе имати више среће.

Редакцији се захваљујем на заиста изванредној сарадњи. Верујем да смо у последње три године заједно успели да подигнемо квалитет овог изузетног листа. Желим да знате да нико споља није утицао на моју одлуку. Као председница Удружења новинара Србије залажем се за права новинара у Србији, и достојанство наше професије морам доследно да браним и у Политици.

Била ми је огромна част да два пута уређујем Политику, наводи се у писму које је Љиљана Смајловић упутила редакцији и менаџменту.

Чланак „ПОЛИТИКА“: Љиљана Смајловић поднела оставку се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Политика jе поjела живот у Србиjи, каже у разговору за Танјуг председник Српске академиjе наука и уметности Владимир Kостић, коjи примећуjе да смо постали друштво латентног неприjатељства, а да jе дискурс политичког говора такав да диjалог и полемика подразумеваjу да се противник мора „згазити“.

Замољен да коментарише стање духа у насем друштву, а на опаску да се све претворило у политику и политичарење, те да конструктиван диjалог готово не постоjи, Kостић примећуjе да глобална конфузиjа ниjе наша привилегиjа.

„Цела цивилизациjа у глобалноj jе конфузиjи, и то ниjе само наша привилегиjа. Mеђутим, историjски сплет околности, политичких превара, свега што jе оваj народ прошао у последњих неколико децениjа заправо нас чини у тоj конфузиjи jош рањивиjим, jер без jасних ориjентира посегли смо за митоманиjама, митологемама, самопоништавањем и jедноставно смо постали друштво без друштва“, наводи Kостић.

Oвде, како каже, нема jавности, а ми смо сви „атомизирани поjединци коjи се негде боре за основну егзистенциjу на начин коjи им jе доступан“.

„Неколико пута смо констатовали да jе у дужим периодима политика поjела живот у Србиjи и да за некакве мале ствари готово да нема места“, подсећа Kостић, коjи примећуjе како људи с чуђењем коментаришу нечиjе занимање за музику, поезиjу, а износи и лични пример:

Добио jе, каже, недавно jедно писмо у коjем jе оптужен да се бави уметношћу и науком „док кућа гори“.

„Jа дубоко веруjем да кућа коjа нема уметност и науку и треба да изгори, од ње нема велике користи“, његов jе одговор, jер, како каже, национална кућа о коjом говоримо, кућа државе, морала би да има осећаj управо за те ствари.

Помиње у прилог томе да jе Черчил, према неким изворима, на почетку Другог светског рата смањивао буџете за сва министарства сем за министарство културе, а на питање зашто то ради, сам jе упитао – па зашто се ми онда боримо?.

„У том неком контексту чини ми се да смо постали друштво латентног неприjатељства, а дискурс политичког говора jе говор у коjем jе диjалог и полемика разговор у коме се онаj ко jе ваш противник мора смазати, понизити, уништити, згазити, повредити…“, примећуjе Kостић.

Сматра зато да би, ако jе „баш та српска чаробна полемика у питању“ требало можда пронаћи његове породичне мане – „децу коjа можда негде не уче како треба или не раде оно што би се од њих очекивало, идеолошке потке његових противника…

Наводи у том смислу пример његовог приjатеља коjи jе недавно, изненађен љубазношћу маjстора, продавца, конобара, постао опрезан и сам себе упитао „о чему се овде ради?“.

Oдговор на то „о чему се овде ради“ Kостић види у чињеници да смо толико атомизирали друштво да онаj с коjим разговарамо по правилу jе „онаj други“.

„Поделили смо се по партиjама, поделили смо се на младе и старе, подеили смо се на Београд и провинциjу, на Звезду и Партизан…И jедино што радимо jе да трошимо неисцрпно енергиjу у тим поделама, а када се погледа ми смо сви у jедном истом кара-казану“, констатуjе.

Зато и веруjе да jе jедан од првих корака покушаj да се на неким просторима заправо обезбеди могућност разговора – диjалога.

„Jа сам дубоко убеђен да се Србиjа може волети на различте начине, а да ти начини не мораjу бити идентични. Инсистирање на саборности оног типа коjе се понекад погрешно схвата jе практично идеjа jедне књиге, ми ту саборност морамо да дефинишемо кроз различита мишљења, кроз индивидуална прегнућа“, уверен jе Kостић.

У томе и види улогу Aкадемиjе и то са два нивоа.

„Jедан jе ниво обезбеђивања простора да људи коjи нису нужно истомишљеници разговараjу о различитим стварима и то jе СAНУ у протеклих годину дана, примећено или непримећено, покушала да уради“, наводи Kостић.

Неки су се покушаjи, додаjе, изродили у мале конфликте, али каже да се ипак дискутовало на разне теме – о науци, поштењу у академском простору, односу науке и привреде, о култури, било jе низ активности, а Aкадемиjа, према његовим речима, намерава да у том правцу настави.

За jесен председник СAНУ наjављуjе jедну велику конфернциjу о култури у Србиjи, као облику очувања државног и националног идентитета и интегритета, али не, како обjашњава, са спекта само чувања баштине, него и актуелних уметничких вредности – како их препознаjемо, како их ценимо…

Друга линиjа на коjоj ће Aкадемиjа инсистирати, наводи Kостић, jе линиjа професионалности – ово стога што, како каже, дубоко веруjе да jе убиство jедног друштва онда кад се уништи његова професионалност, било кроз партократско запошљавање или неадекватно довођење некомпетентних људи на различита места.

Зато и сматра да jе у нашем друштву некомпетентност много већа опасност од корупциjе.

„У том смислу желим да покажемо овим младим људима да jе овде и сада као што jе то било овде и некада, и као што се надам да ће бити овде и сутра, могуће да се нека врста креативности успостави и у уметности и у науци“, наводи Kостић и обjашњава да СAНУ то ради тако што jе увела низ циклуса предавања, али специфичних – у смислу да, рецимо доведу људе, астрономе, каквих у Београду има неколико група, „занесењака коjи су нам донели нешто мало истине на тацни“, али за коjе људи не знаjу, или знаjу више у свету него овде.

„Да не говорим о генетици, где постоjе људи коjе такође много више препознаjу таjмо него овде. Направили смо нешто што се зове мастер клас, зовемо људе коjи су нешто урадили, Хаjдина, Лоjаницу, Драгослава Mихаjловића, коjи причаjу о томе шта су урадили, шта нису успели да ураде, коjи су им били узори, коjе су им победе, коjи порази и зашто су остали“, наводи Kостић и поjашњава даље:

„Jер оваj простор не сме у будућности бити простор достоjанствених прензионера коjи ће се чудити где су нам отишла деца. Mи морамо таj простор да направимо, и то покушавамо, да будем потпуно искрен, с мање или висе успеха, што се тиче СAНУ“.

На опаску да смо заборавили да водимо диjалог, бар онаj конструктивни, Kостић каже да jе то апсолутно тачно и то на много нивоа, jер, како каже, „таj се дискурс из политике токсично излио на комуникациjу вршњака, на кафанске разговоре, на разговорем међу приjатељима у канцелариjи и то jе стална врста полемике“.

Препричава да jе недавно у расправи на клиници на коjоj ради у току дискусиjе jеда колега затражио реплику, а да jе његов коментар на то био:

„Kаква реплика, коjа реплика међу колегама'“.

Уверен jе баш због тога да негде морамо да артикулисемо самопоштовање, коjе смо, тврди, потпуно изгубили и оно се креће од митоманиjа и потпуног негирања типа ми смо нуле, ми смо ништа, ми смо етнички краj што, сматра, ниjе тачно, па до тога да научимо, што jе страшно тешка диспциплина, да слушамо кад говоримо.

Зато и каже да jе бескраjно захвалан кад сретне човека коjи jе у стању „да слуша оно што говорим и да видим да то обрађуjе без обзира да ли ће прихватити или не“.

Kостић: Наставићемо да служимо друштву, држави, а то ниjе мало

Српска академиjа наука и уметности ове 2016. подсетиће на чињеницу да jе пре равно 175 година настала идеjа о потреби jедне такве институциjе, што, према речима Kостића, представља озбиљну традициjу и за Eвропу и за Балкан.

„Понекад у шали кажем како jе чудно да су наше полуписмене мегданџиjе, коjе су правиле ову државу, имале свест о потреби и културе и просвете и доводиле писмене и озбиљне људе у мери у коjоj су знали и могли“, каже у разгововру за Танјуг Kостић, уз опаску да jе друга прича то

„зашто смо ми са даљим образовањем у томе попустили“.

Чињеница jе, међутим, додаjе, да СAНУ стоjи у друштву коjе jу jе изнедрило и да покушава да му служи и, како примећуjе, негде се налази између два екстрема.

С jедне стране jе, како обjашњава, потпуна „негациjа“ те институциjе кроз перцепциjу о „гомили артеросклеротичних особа коjе не раде ништа и воде неке разговоре“, док се на другоj страни ствара представа о институциjи чиjа се улога практично прецењуjе кроз уверење „да свему можемо да дамо некакав одговор“.

„Oвакви какви смо, а бољих нема, (има бољих поjединаца, али мислим институционално), ми ћемо наставити да служимо друштву и овоj држави како знамо и умемо, а ако моjе мишљење нешто значи, то веруjте ниjе мало“, поручуjе Kостић.

Додаjе да у оквиру тих 175 година коjе СAНУ обележава ове 2016. неће бити свечане академиjе, већ ће бити огроман броj активности.

„Бавићемо се конкретним питањима друштва да бисмо показали да нећемо само призивати историjу и успомене, већ да Aкадемиjа хоће да те успомене прави данас“, наводи Kостић.

Чланак KОСТИЋ: Политика jе поjела живот у Србиjи се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Срна

Запад свој однос према балканским политичарима мери на основу њихове дистанце према Русији. Што су ближе Русији, то је Запад више непријатељски расположен према њима.

Учестале приче да је Балкан, а тиме и Србија опет „мета“ Запада који покушава да поново заталаса овај регион, јер жели да га држи под контролом, додатно је подгрејана најновијим, додуше, нити потврђеним нити демантованим, вестима да је мандатар Владе Србије Александар Вучић отказао две унапред испланиране посете — Вашингтону и Бриселу.

Да ли су разлози отказивања посете само техничке природе, или се иза тога можда крије и неки виши разлог, за сада је непознаница која је остала иза затворених врата после сусрета амбасадора Америке Кајла Скота и амбасадора ЕУ Мајкла Давенпорта, на њихово инсистирање, са Александром Вучићем. Да ли Запад заиста има разлог да „руши“ Србију, или само жели да је „тензијама“ држи подаље од Русије питање је на које политиколог Драгомир Анђелковић има спреман одговор.

Отказивање посета, како каже, на тако високом нивоу не може да не буде без неке политичке позадине, што значи да технички разлози могу да буду само изговор.

„Ако анализирамо односе Србије и Запада морамо да будемо свесни да Запад може много тога лошег да нам направи. Ми смо свесни да Запада није баш добронамеран према нама, али опет свесни смо и да се налазимо у домету његове моћи. Са друге стране, Русија нам је пријатељ и фактор подршке у одбрани националних интереса, али у нашем региону где смо потпуно опкољени НАТО-ом и ЕУ домети моћи Русије нису толики да може да нас заштити од сваког зла које долази са Запада. Београд ту покушава да игра специфичну игру: да дâ одређене уступке Западу да би се притисак олабавио, а са друге стране да не жртвује потпуно националне интересе, али и да одржи добре односе са Русијом, јер они су нам стратешки партнер“, објашњава Анђелковић.

Он истиче да то није лака игра јер „Запад стално покушава да затегне омчу око врата Београду“, а Београд покушава да је олабави, а повремено је спреман и да иде у одређени ниво конфронтације са Западом, али се труди да она не поприми тотални карактер.

„Наиме, када би се то десило имали бисмо вероватно Мајдан у самој Србији, неку врсту украјинског сценарија, а споља бисмо имали додатни притисак и покушаје да нам се нанесе велика економска и политичка штета“, мишљења је наш саговорник.

Анђелковић сматра да је Београд једна врста „таоца агресивне политике Запада“ и да покушава да из те „талачке кризе“ изађе са што мањом штетом, али ризик је велики јер се никада не зна да ли ће се суочити са новим притиском.

„Интерес Запада је да одржава одређена ’наранџаста таласања‘, која чак и не прерастају, чиме Запад подсећа балканске властодршце ко је главни. Запад полази од тога да јаки лидери, рецимо Вучић у Србији, Груевски у Македонији и Додик у Републици Српској теже да се еманципују и да не раде баш на дугме. То јест, покушавају да плате неку врсту рекета Западу, а да самостално функционишу. Запад то не воли. И зато их стално подсећа да ће се, ако пређу неку линију, суочити са директним ударима. Подсећа их тако што стално публикује неке афере, има свој идеолошки систем притиска обично кроз невладин сектор, медије и тако подгрева извесни степен политичке ватре који може да контролише“, објашњава Анђелковић.

Он напомиње да је то у Македонији већ отишло мало даље од планираног, док је у Србији још све на релативно одмереном нивоу. У сваком случају, каже он, моћ Запада се стално демонстрира.

„Ми у Србији смо то видели када је Запад 2008. године тражио од Војислава Коштунице да направи коренити заокрет, што није учинио због чега је створен политички блок, који је уз медије и финансије фактички извршио удар на њега да би на крају био срушен са власти. Претходно смо са Слободаном Милошевићем имали праву наранџасту револуцију, прву у Европи. А све то Запад неће допустити да се заборави. И када то не намерава да направи, стално демонстрира да може“, мишљења је наш саговорник.

Он у исто време наглашава да у свему томе битну улогу игра и однос Србије и Русије.

„Колико год је Западу битно да у Београду буде кооперативности по питању Косова и Босне и Херцеговине где Србија није спремна да ради баш све што Запад хоће, толико им је важно да се Србија дистанцира од Руске Федерације. Не траже они од нас да уводимо Русији санкције, али траже да прекинемо војно-техничку сарадњу и да се полако одмакнемо од Русије. Запад свој однос према балканским политичарима мери на основу њихове дистанце према Русији. Што су ближе Русији, то су више непријатељски расположени према њима“, уочава Анђелковић.

Наш саговорник закључује да Запад од нас очекује да у Европском парламенту подржимо разне резолуције против Русије „и шта све не“. Београд све то не ради и самим тим револтира Запад.

Чланак ОМЧА ОКО ВРАТА БЕОГРАДА: Србија талац Запада се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика, Раде Крстинић

Поводом писања „Политике” о извештају Центра за евроатланске студије (ЦЕАС) где се налази 105 „прокремаљских структура у Србији” огласила се и директорка ЦЕАС-а Јелена Милић. Али у новинама „Данас”. А питања „Политике” игнорисала је и јуче.

У омиљеном листу друге Србије Милићева одбацује било какву сличност њеног списка са списком србомрзаца који су 2014. саставили СНП „Наши” и на ком се нашло и њено име. Истиче да није против руског народа већ недемократских режима и тврди да је једини циљ да „истера ствари на чистац”. ЦЕАС-ов извештај о руској мекој моћи, каже Милићева, треба да покаже да ли је власт у Србији заиста за европске интеграције и демократске тековине отвореног друштва.

На питања која су јој поводом спорног извештају постављали наши новинари избегавала је да одговори, а у „Данасу” је објаснила и зашто – не пада јој на памет да се брани пред онима који је прво „без основа пљују и развлаче кроз блато”, а онда нуде простор за одговор. Пожалила се и да у писању „Политике” и „Печата” о њеном извештају види механизме застрашивања.

Ово није први пут да се Милићева на писање нашег листа жали негде другде. Није ни први пут да се осећа застрашеном и угроженом. Када је „Политика” назвала НАТО лобисткињом обратила се Савету за штампу и у жалби објаснила да је њен посао у ствари „јавно заговарање” уласка Србије у НАТО. Назив лобисткиња, објаснила је, девалвира њен рад и угрожава јој безбедност.

Али сада је уверена да нико није угрожен због њеног списка руских лобиста. Председник Независног друштва новинара Војводине (НДНВ) Недим Сејдиновић такође сматра да нема разлога за забринутост оних организација које су на листи ЦЕАС-а означене као блиске званичној Москви, јер Русија у нашој земљи ужива велику популарност.

Другим речима, у Србији је лако и лепо бити путиновац, али је храбро бити проамериканац нарочито пронатовац.

Јелени Милић је пре три месеца додељено полицијско обезбеђење. У медијима је објашњавала да се осећа угрожено због претњи које махом добија путем друштвених мрежа, као и да су се на појединим порталима појавиле фотографије њене кћерке. Упркос тој непријатности Милићева са сајбер-заједницом и даље дели детаље из пословног и приватног живота, укључујући и породичне фотографије.

Иако је осећај угрожености делимично субјективна ствар, необично је да о осећају личне небезбедности говори особа која се, рецимо, налази међу првих шест представника НВО са којима доручкује Ангела Меркел приликом посете Србији. Са немачком канцеларком направила је и селфи који је, наравно, обзнанила на Твитеру и Фејсбуку. Интересантно је да је заједнички именитељ Ангеле Меркел и Јелене Милић – физика. Додуше, с разликама – док је немачка канцеларка студирала и докторирала физику, директорка ЦЕАС-а по образовању је техничар нуклерне физике, смера који је осамдесетих постојао у оквиру београдске Математичке гимназије.

Милићева је била и у тиму оних које је прошле године премијер Александар Вучић звао како би се помирио са цивилним сектором. Медији, попут Радија Слободна Европа овај састанак схватају као Вучићев алиби, односно скупљање позитивних поена пред посете званичницима у Бриселу и САД.

На сајту ЦЕАС-а пише и да је Милићева „међу најутицајнијим политичким аналитичарима у Србији и региону западног Балкана”.

Ипак, у земљи су ретки они који деле њена уверења попут става да је Србија заслужила да буде бомбардована 1999. или да је злочин у Сребреници – геноцид. У њено доброчинство јавност сумња чак и кад на два дана свој стан претвори у уточиште за једну мигрантску породицу из Сирије. Мање због чињенице да се овим потезом хвалила на мрежи, више због тога што не верују у причу о НАТО лобисти меког срца.

– Каква игра судбине – главни НАТО лобиста у свој дом прима породицу која је свој дом напустила ангажовањем НАТО-а – само је једна у мору ироничних реакција читалаца на вест о поступку директорке ЦЕАС-а.

Али микро подршка коју ужива у народу несразмерна је у односу на количину моћи коју поседује. Њен утицај је већи код западних лидера него код грађана Србије. Одакле Јелени Милић утицај? Заједљиви ће рећи да га је стекла као прва власница кетеринг агенције у бившој Југославији. Али у Србији, земљи која умногоме зависи од страних сила, они који важе за привилеговане саговорнике западних лидера имају велику моћ. А Јелена Милић је свакако једна од таквих саговорника. У Србији директорка ЦЕАС-а и њој слични представљају политичку надкласу, јер је у предности у односу на оне који су на власти. Јелена Милић, рецимо не мора оно што је морао Борис Тадић јуче или што Александар Вучић мора данас – да примењује у народу непопуларне споразуме са Западом, и да стално изнова доказује да је кредибилан партнер. И уз све то, да на власт долази на слободним изборима, уз контролу мисија ОЕБС-а.

Чланак ПОЛИТИЧКА НАДКЛАСА: Колика је моћ Јелене Милић се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Нема краја бахаћењу УЕФА. Само што је скандалозним кршењем сопственог статута и пријемом Косова у чланство, после тајног гласања на Конгресу у Будимпешти, показала да је заправо „дружина лажних осмеха“, ова институција се у среду окомила на Фудбалски савез Србије. Како „Новости“ сазнају, из седишта УЕФА у Ниону стигао је дискретан, дипломатски увијен приговор на адресу нашег савеза зато што су „политика и политичари почели да се петљају у фудбал“.

Наиме, одмах после одлуке УЕФА, министар омладине и спорта Вања Удовичић и директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић су на заједничкој конференцији за медије осудили скандалозну одлуку којом се „уништавају принципи које смо учили и за које се залагала европска кућа фудбала, а да су се у кампањи за пријем Косова злоупотребила деца и њихова фудбалска будућност, а да ће држава заједно са ФСС да се пред Спортским судом у Лозани бори за своја права“.

Ово је у УЕФА протумачено као „нелогичан потез и директно уплитање политике у спорт“. Толико о дуплим аршинима и тумачењу истине на начин који одговара уском кругу људи, па макар се тај круг свео на оних 28 „праведника“ који су на тајном гласању, по директивама својих влада и политичара, изгласали да такозвано Косово може да игра фудбал под заставом УЕФА. Ускоро вероватно и под заставом ФИФа, пошто је пријем ове непризнате државе бити једина тема Конгреса ФИФА у Мексико Ситију. Безобразлуку, дакле, нема краја…

Фудбалски савез Србије ће морати трећи пут пред Спортски суд у Лозани. Два претходна случаја је изгубио. Прво, када га је тужио некадашњи селектор Радомир Антић, а затим и маратонски процес против Албанаца у случају „Дрон“.

МАКЕДОНЦИ ГЛАСАЛИ „ЗА“

ФУДБАЛСКИ савез Македоније гласао је за пријем Косова у УЕФА. Ово је потврдио портпарол те организације.

– Македонски савез је, још када је први човек косовског фудбала Фадиљ Вокри посетио Скопље, истакао своју подршку Косову. Што се тиче самог гласања, ми смо били „за“, јер је то у интересу ФС Македоније и фудбала у целини – рекао је портпарол Фудбалског савеза Македоније Фатон Зилбеари.

Чланак ЛИЦЕМЕРЈУ УЕФА НЕМА КРАЈА: Оптужили Србију за „мешање политике у спорт“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Три дана пред званичну државну комеморацију жртвама Јасеновца, на којој се неће појавити представници жртава револтирани буђењем неофашизма у друштву и врху власти, хрватски министар културе Златко Хасанбеговић оценио је као прави тренутак да за све недаће које су га снашле окриви „великосрпску идеологију”. Овај, како га медији у Хрватској називају, поштоватељ усташких капа и хоџа из СС дивизије „Ханџар”, обишао је у уторак Јасеновац, где ће сутра, по други пут за недељу дана, бити обележена годишњица пробоја логораша, упозоривши да се „манипулација јасеновачким жртвама налази у основи великосрпске идеологије”.

„Злочини се не могу упоређивати јер сваки има своју историјску позадину и актере и историографија није дисциплина која истражује такмичење у злочинима. Комунистички злочини су једна тема, а злочини других режима су друга тема”, направио је Хасанбеговић омиљену паралелу хрватских десничарских кругова, који настоје да ставе знак једнакости између ипак неупоредивих злочина ратног усташког и послератног комунистичког режима – то јест између Јасеновца и Блајбурга – и тиме одбаце тврдње да су се у НДХ догодили геноцид и холокауст над Србима, Јеврејима и Ромима.

Упркос томе што је Хасанбеговић „изразио жаљење” тиме да ће ове године, од када је он министар, бити одржане чак три одвојене комеморације у Јасеновцу, и без обзира на његов позив да „сви, па и они који су већ били на Спомен-гробљу, поново дођу“, то се неће десити. Представници и удружења жртава Јасеновца нису му дали за право – комеморацију су одржали Координација јеврејских општина и Српско народно веће, 15. априла, док ће хрватски антифашисти то учинити у недељу, 24. априла.

Тако ће Хасанбеговић сутра бити усамљен док на попришту јасеновачког геноцида у мислима гужва рукама своју усташку капу и проклиње себи у браду великосрпску идеологију коју су – ако би се ишло овом наопаком логиком – усвојили и представници јеврејских удружења. И не само они. Милораду Пуповцу и Огњену Краусу придружили су се, прошлог петка подно споменика „Цвет“ у Јасеновцу, и бивши хрватски председник Иво Јосиповић, Зоран Пусић у име хрватске Антифашистичке лиге, посланици Радимир Чачић и Фурио Радин, аустријски амбасадор Андреас Виденхоф, израелска амбасадорка Зина Калаy Клеитман, али и представници холандске, немачке, француске, канадске, америчке и српске амбасаде.

На неки начин, поновила се ситуација од летос, када Хрвати такође нису могли да се договоре око „прославе обљетнице Олује”, па су парадирали и у Загребу и у Книну, у зависности од тога коју политичку опцију више преферирају. Међутим, на прославу етничког чишћења нису им дошли драги гости, инострани војници, да им се придруже на милитаристичком дефилеу – што су хрватски десничари и тада оценили као још једну победу великосрпске, а тачније четничке идеологије.

Тако схватамо да је четништво и великосрпство све оно што на било који начин узнемирава осећања хрватских десничара. Није то само идеја „велике Србије” која је и у Хагу недавно, ослобађајућом пресудом Војиславу Шешељу, декриминализована – додуше само у првостепеној пресуди – и оцењена тек као „политички сан”, а не злочин. И песме као што су „Тамо далеко” и „Марш на Дрину“, све то наноси неописиве душевне боли хрватским десничарима. Њима нимало не смета Томпсон, као „складатељ домољубне глазбе” нити као као предавач у школама – где подучава хрватску младеж о „Максовим месарима”, Старим Градишкама и новим интерпретацијама повјесних дешавања.

У крипти јасеновачког споменика председник Координације јеврејских општина Огњен Краус је у петак поручио да су организовали одвојену комеморацију како би скренули пажњу јавности и упозорили да се у Хрватској догађа нешто слично збивањима у такозваној НДХ 1941. године и у Немачкој 1933. године.

„Ово је реакција на нечињење државе у погледу усташких повика на улицама градова и фудбалским утакмицама, као и говора мржње у медијима, посебно на интернету. Ограда председнице Грабар Китаровић и осуда усташког режима и злочина догодила се након што смо ми донели одлуку о одвојеној комеморацији, те након притиска извана, а потпредседник владе Томислав Карамарко није никада осудио овај логор и злочине у њему, никада није осудио усташтво и расне законе“, рекао је Краус.

Председник Српског народног већа Милорад Пуповац рекао је како су на комеморацији са својом сабраћом у страдалништву, Јеврејима, и да ће присуствовати и комеморацији антифашиста у недељу, али на сутрашњој државној комеморацији неће бити.

„Овде смо да упозоримо јавност, да се у Хрватској коначно схвати да је задњи момент да се заустави релативизација усташких злочина, да се схвати да је у Хрватској на делу оживљавање усташтва“, рекао је Пуповац и набројао конкретне примере за то, истакавши да их има безброј. Пуповац је затражио да се осуде сви покушаји оживљавања усташтва и зауставе активности које се уз помоћ цркве одвијају по школама и установама, где се тврди да усташки логор није био неко зло, да је више злочина у Јасеновцу било након ослобођења, због чега ослободиоце желе да прогласе крвницима, а крвнике да рехабилитују.

Али, Хасанбеговић не одустаје. Само четири дана касније поручује управо из Јасеновца да су „комунистички злочини једна, а злочини других режима друга тема”, не усуђујући се чак ни да изговори име тих „других режима”. Зато гласно изговара ко стоји иза „манипулација јасеновачким жртвама”. Али та ужасна великосрпска идеологија изгледа не живи само у потомцима побијених у Јасеновцу, већ и у великом делу осталих грађана Хрватске. Државну комеморацију са Хасанбеговићем и председницом Колиндом Грабар-Китаровић на челу бојкотују и опозиционе партије, а критике Загребу упућују и владе савезничких НАТО држава.

„Дипломатски представници земаља савезница изражавају велико незадовољство обележавањем злочина почињених у логору Јасеновац, при чему истичу како се мало предуго чекало да врх власти једногласно осуди НДХ“, пише загребачки „Јутарњи лист”, описујући недавни састанак хрватске председнице за западним амбасадорима – углавном истим онима који су дошли на комеморацију у Јасеновац код Крауса и Пуповца. Разлог за позив на Пантовчак, незванично тврде медији, било је незадовољство хрватског врха амбасадорским твитер порукама, у којима се, такође, помиње и њихова забринутост због стања слободе медија.

Изгледа да су Хасанбеговића, коме су антифашистички активисти још првог дана на новом радном месту на зграду Министарства културе залепили таблу са натписом ове институције из доба НДХ, посебно повредили наводи из текстова Анте Томића, сплитског новинара, кога су већ два пута нападали у родном граду, проглашавајући га за „издајника“ и „четника“. Хасанбеговић, напросто, поручује Томићу да пази шта пише, па ће бити и безбеднији.

И онда се зачуде што су амбасадори незадовољни, посебно кад Хасанбеговић посећује премијеру документарног филма „Јасеновац, истина“, где се тврди да су злочини у овом логору масовније чињени после ослобођења од усташа, него док су они владали.

Рекло би се да све што је ових дана кулминирало у Хрватској корене вуче из мање или више потискиваних и скривених подела у самом хрватском друштву, а не из великосрпске идеологије. Када се обележава годишњица пада Вуковара, рецимо, последњих година Хрвати наступају у две колоне – како екстремни и они умеренији не би једни другима звиждали. То се посебно односи на политичаре, па је председница Хрватске прошле године и сама бојкотовала комеморацију у Јасеновцу коју је организовао тадашњи премијер Зоран Милановић, положивши свој венац два дана раније.

Очигледно је раслојавање на „прву и другу Хрватску”, што је неминовно када на ред дође суочавање са злочинима из прошлости. И што пре Хасанбеговићи у хрватској политици скину своје капе пред геноцидом, холокаустом и етничким чишћењем, тим пре ће престати да манипулишу комеморативном културом и више им се неће привиђати „великосрпска идеологија” у њиховом дворишту.

Чланак УВРЕДА ЖРТАВА: Хасанбеговић од велике Србије не види велики злочин се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

Руски председник Владимир Путин изјавио је да су политичком систему у тој земљи потребни нови људи како би се одржали јединство и мир.

Владимир Путин је рекао на видео-конференцији партије Уједињена Русија да је потребна „свежа крв“ на политичкој сцени како би се очувало јединство и избегло крвопролиће, пренела је агенција Тас.

„Потребни су нови људи у политици, свежи, интересантни, обећавајући. Потребни су нам људи који знају шта треба да се уради и који знају како то да ураде“, рекао је руски председник.

Руски председник је изразио наду да ће делегирање кандидата странке за председничке изборе у Русији бити одржано у цивилизованијој атмосфери него у неким другим земљама.

„Што се тиче дебата, надам се да ће оне бити одржане на висококултурном нивоу и да нећемо пратити у стопу такозване напредне демократије у којима кандидати псују једни друге“, рекао је Путин.

Чланак ПУТИН: Руској политичкој сцени потребни нови људи се појављује прво на ИСКРА.

Мозак би можда савладао механизам машине за прање веша, али центрифугу не може никако! Када се кортекс добро исцентрифугира Холивудом, „Ролингстоунсом”, хуманитарцима НАТО генерације, добијемо политички коректну особу која вјерује да су фашисти антифашисти и обрнуто!

Ту се изненада смањује потреба за љевичарским страстима: саосјећање, касније и губитак разумјевања за људе који немају право на храну и текућу воду, па се полако повјерује да је „Монсанто” најзгоднији произвођач хране, али и у то да на свијету има превише људи те да је неопходно смањивати им број.

Ко те пита како! Завршна фаза је фатализам као последњи стадиј капитализма. Све што јесте мора тако бити и не питај зашто. Као што не можемо сазнати зашто на Форбсовој листи најбогатијих нема Ротшилда и Рокфелера!

Александар Хемон, политички коректан писац из Америке, рођен у Сарајеву, текстом „Злочинац у развоју” у „Ролингстоунсу” истиче се се као бољшевик мјесеца генералисимуса глобализације Џорџа Сороса. У поменутом тексту овај књижевник је упоредио Доналда Трампа са др Војислав Шешељом – обојицу назвао нацистима, хвалио Хашки трибунал и предвидио Трампу судбину Шешеља!

У међувремену је хашки суд ослободио оптужбе Шешеља, а да ли ће, послије тога, логично, Трамп постати предсједник САД. Па ће Хемон бјежати из Америке у Босну? Тај Хемон пише о Трамповом национализму, нацизму и „ратном злочину који би могао да се деси”, али ћути о, рецимо, видео-снимку, који смо гледали захваљујући „Викиликсу“, гдје амерички војници убијају ирачке цивиле из хеликоптера. Шта је брбљивост републиканског кандидата наспрам овог бруталног и некажњеног злочина?

Типично за политичку коректност: имаш документ о злочину а ти пишеш о томе како би неко могао да постане злочинац, и то ратни!

У Хемоновом родном Сарајеву Алија Изетбеговић је много раније, у свом капиталном дјелу „Исламска декларација”, писао о неопходности стварања калифата гдје живе само муслимани (један већ постоји у Сирији, а Сарајево није далеко од тога), али је писао и о сумњи да ислам и Запад могу заједно. Дакле, није Трамп измислио немогућност мултиетничког живота, он је говорио да милијарда и шесто милиона мрзе хришћане.

Ту је кандидат претјерао, али, пошто је ријеч о мултиетничком животу, њега су, у посљедњих двадесет година, у пракси уништиле америчке војне формације. Гдје год је нагазила америчка чизма нестао је мултиетнички живот. Укључујући и Хемоново Сарајево.

Књижевнику смета што Трамп претерује када прича о тортури дављења водом (waterboarding – вотербординг). Неупућени читалац „Ролингстоунса” лако би могао да повјерује да је Трамп измислио мучење водом и да је то један од трикова који га воде ка Бијелој кући.

Као да Буш и Обама нису тестирали поменуту направу управо на људским моделима (исламским борцима) које је Изетбеговић замишљао као џихадисте за уједињење ислама и као да Обама није аболирао све мучитеље. Наиме, ако пише о развоју Трампа у ратног злочинца, зашто ћути и занемарује злочине које су у свијету за посљедњих двадесет година учинили чланови породице Клинтон и Буш, а спомиње Милошевића као „…једног од највећих ратних злочинаца двадесетог вијека” у оштрој конкуренцији…

Какав је онда писац политички коректан писац!? Центрифугиран, пошто ћутањем амнестира Клинтонове, и Бушове, и Обаму за сва злодјела која су учинили дуж наше планете!?

Чланак Фатализам капитализма се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Некадашњи селектор фудбалске репрезентациjе Србиjе Радомир Aнтић, последњи коjи jе одвео државни тим на велико такмичење, изjавио jе да jе цео српски фудбал болестан, да jе у рукама људи коjи имаjу личне и политичке интересе, као и да jе селектор Радован Ћурчић човек без ауторитета.

„Након што сам напустио место селектора 2010. у нашем фудбалу се догодило много лоших ствари. Савез jе често мењао селекторе, а сада jе на тоj функциjи човек без икаквог ауторитета. Истовремено, на челу Савеза су и даље исти људи, коjи имаjу личне и политичке интересе“, рекао jе Aнтић за пољски „Спортски преглед“.

Aнтић хе додао да jе цео српски фудбал и навео пример празних трибина на утакмицама Партизана.

„Партизан jе одиграо три утакмице овог пролећа пред празним трибинама, а онда га jе против Спартака гледало само 2.000 људи. Наш народ jе веома разочаран квалитетом фудбала у Србиjи“,

На питање да ли би Србиjа са њим, да ниjе смењен, изборила пласман на првенство Eвртопе 2012, Aнтић jе рекао:

„‘Сигуран сам у то’, у свом стилу поручио jе Aнтић.

Чланак AНТИЋ: Српски фудбал жртва личних и политичких интереса се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/Танјуг/Марко Ђоковић

Пут лаких рјешења водио би Србију у амбис и зато никакав компромис по питању политике идемо ли у будућност или се враћамо у прошлост нећу и не пада ми на памет да правим, поручио је данас премијер Србије Александар Вучић.

– Нема компромиса, Србија мора да иде у будућност, да чува пријатељства, али је јасан пут и тип друштва којем желимо да припадамо, ту разговора и компромиса нема, поручио је премијер на Бизнис форуму.

Он је посебно захвалио оном, како је рекао, малом броју људи, који су подржали тешке реформе, и поручио да је потребно да уједине знање и приступ и да само поштенијим односом могу да наставе путем реформи и оздрављења привреде.

У том смислу је, навео је, захвалио Савезу економиста и његовом предсејднику Александру Влаховићу, који су, не рачунајући на било какав лични или политички интерес, подржали мјере Владе Србије, које су биле тешке, непопуларне, али су омогућиле фискалну консолидацију, помјерање на Дуинг бизнис листи Свјетске банке, похвале међународних финансијских институција, али и извјесно повећање, односно враћање плата и пензија, које су биле смањене.

– Сви би вољели да се све што смо планирали уради, али да тио уради неко други, а то једноставно не може, примијетио је Вучић и додао да је баш зато посебно захвалан „оном малом броју људи који су наше мјере подржали“.

Предсједник Владе Србије изјавио је да највећи страх има од нестабилности у региону, јер је за наставак економских реформи у Србији неопходна политичка стабилност.

– Ситуација није идеална ни у Македонији, ни у Приштини, нигде. Нажалост имате раст националистичких и екстремистичких снага и у неким земљама ЕУ где се црнокошуљаши шетају по њиховим главним улицама“, рекао је Вучић на отварању Копаоник бизнис форума.

Он је истакао да је поносан и срећан што то „макар јавно“ није случај у Србији, иако је и у Србији недвосмислено видљив раст екстремистичких снага.

Влада Србије данас ће донијети више уредби и подзаконских аката којима ће регулисати помоћ и подршку грађанима у 14 поплављених општина, најавио је премијер Србије Александар Вучић.

Напомињући да ове поплаве нису ни близу размјера оних из 2014. године, Вучић је рекао да ће држава гледати да надокнади готово сву штету на кућама, помоћним објектима и ораницама.

Чланак ВУЧИЋ: Нема компромиса, Србија мора да иде у будућност се појављује прво на ИСКРА.

Фото: webtribune.rs

Бивши уругвајски председник, Хосе „Пепе“ Мухика, познат и као најсиромашнији председник на свету, ургирао је на јавност да уклони богаташе из политике.

Мухика, ког још описују и као „најскромнијег председника на свету“, повукао се са власти 2015. године иако га је подржавало 70% становништва. Он је у интервјуу за ЦНН ове недеље искритиковао светске лидере због тога што не представљају народ.

„Ми смо измислили нешто што се назива репрезентативна демократија у којој одлучује већина“, рекао је Мухика за ЦНН. „То значи да ми као шефови држава треба да живимо као већина, а не као мањина“.

Наводи се да Мухика донира 90% своје плате у добротоворне сврхе.

„Црвени тепих и они трубачи са стране, то су све остаци феудалног поретка“, рекао је Мухика. „А особе које окружују председника, то све подсећа на старе судове“.

Мухика је објаснио да он нема ништа лично против богатих људи, али да сматра да не представљају интересе већине оних који нису богати.

„Немам ја ништа против људи који имају новац и који воле новац“, рекао је Мухика. „Међутим, у политици је другачије. Људи који воле новац не смеју бити у политици јер су опасни за политику. Људи који воле новац треба да се посвете индустрији и трговини. Политика је борба за срећу свих нас“.

Мухика је рекао да богати људи не представљају добро сиромашне људе јер посматрају свет кроз своју перспективу, перспективу новца. „Чак и када делују са добрим намерама, богатство утиче на све њихове одлуке. Када бисмо живели у свету у ком већина управља, онда би се свет морао посматрати из угла већине“.

Мухика је познат по томе што је одбацио све симобле богатства. Он је рекао да су кравате бескорисне крпе које стежу врат. „Ја сам велики непријатељ конзумеризма јер управо због тога заборављамо на основне ствари у животу које су заслужније за срећу од беспотребних тричарија“, рекао је Мухика.

Мухика живи на омањој фарми на периферији Монтевидеа, престонице Уругваја, са својом женом сенаторком Луцијом Тополански и троногим псом Мануелом. Он је рекао да не воли материјализам јер би му он одузео тренутке у којима ужива, попут заливања цвећа и баштенских послова.

„Ја немам руке председника. Моје су руке радничке“, рекао је Мухика.

Чланак НАЈСИРОМАШНИЈИ ПРЕДСЕДНИК НА СВЕТУ ПОРУЧИО: Отерајте их, људи који воле новац не смеју бити у политици јер су опасни се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Иако је председник Србије Томислав Николић раније најавио да би „лако могло да се деси” да круна посете председника руске владе Дмитрија Медведева Србији буде потписивање споразума о посебним дипломатским привилегијама Руско-српског хуманитарног центра у Нишу, према сазнањима „Политике” до потписивања споразума највероватније неће доћи.

Председника Србија ће 9. марта у Москви примити руски председник Владимир Путин, док би, према незваничним информацијама, руски премијер Медведев требало да у Београд дође крајем марта или током априла. Како кажу извори нашег листа у круговима блиским власти, управо ће изборна кампања вероватно пролонгирати одлуку Београда да руским хуманитарцима додели исти статус какав су добили припадници НАТО-а.

Коначна одлука о томе да ли ће овај споразум бити потписан јесте на Влади Србије, али су очи Москве уперене у председника Николића, јер је он и јавно изнео став да би „потписивање таквог споразума представљало добар баланс којим би практично била потврђена војна неутралност Србије”, док се премијер Александар Вучић до сада није о томе изјашњавао. Из Москве су пре два дана поновили да је Русија „спремна за дијалог” са Србијом о потписивању споразума.

Како је рекла портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова, став Београда изложио је председник Србије Николић, а предложио је да се, у оквиру балансираног приступа који одговара српској неутралности, размисли о таквом кораку током припреме радне посете Дмитрија Медведева Србији.

Чланак „ПОЛИТИКА“: Србија и Русија неће потписати споразум о Центру у Нишу? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

Председник Србије Томислав Николић каже да није у сукобу са премијером Србије, али да ће се, ако дође до тога, повући из политике.

Николић је, у интервјуу за Телевизију Б92, истакао да не може да се каже да Србија почива на само једном човеку, али да Влада почива на једном човеку и да је то апсолутно тачно.

На питање како види своју сарадњу са Владом Србије, одговорио је да има изванредну сарадњу са премијером и одређеним министрима.

„Са некима обављам путовања у иностранство, када су теме у којима моја помоћ може да буде одлучујућа. Прича о сукобу са Вучићем је дириговани утисак и траје откако се он и ја знамо. Никад се није говорило да смо Војислав Шешељ и ја у сукобу, увек да смо Вучић и ја, и када никада није било никаквог сукоба. Вучић је, док сам био на функцији изнад њега у странци, увек имао право да каже оно што мисли, волео сам да га имам поред себе, увек ми је указивао на другу страну. Имамо различита мишљења о многим питањима, о томе разговарамо, али суштинске разлике нема. Он обавља оперативни посао, а ја посао који је заслужен од грађана Србије“, рекао је Николић.

Како је истакао, када искаже свој став, новинари причају да се враћа у политику и да хоће да угрози Вучића.

„Која одлука Владе, која мера Владе је наишла на моје противљење? Шта није имало јавну сагласност? Јесам ли укорио што се разговара са администрацијом у Приштини?“, упитао је Николић.

Председник Србије није желео да коментарише сукобе са појединим министрима, али је рекао и да је апсолутно тачно да Влада Србије почива на једном човеку, али и да би министри требало да обаве свој део посла.

„Пустите то, нисмо ми у тензији ни са Зораном Михајловић, она је коментарисала мој рад и шта хоћете, да одћутимо када министри критикују председника? То нема везе са односом Вучића и мене. Ако би се појавило нешто што не можемо да премостимо, у овом тренутку када је Србија ослоњена на рад Александра Вучића, када бисмо се закачили Вучић и ја, ја бих отишао из политике, јер он треба још да ради и да допринесе Србији, бар тих 20 година колика је разлика у годинама између њега и мене“, рекао је Николић.

Како каже, не ради сваки дан у Влади те можда има „већи комфор да другачије мисли“ од оних који сваки дан брину о платама, пензијама, несрећама, непогодама…

„У тој ситуацији бих се склонио да не сметам, али би онда одговорност остала на Вучићу да докаже да је био у праву“, навео је Николић.

На питање да ли ће се кандидовати за нови мандат, није директно одговорио.

„Не знам, обављам свој посао тако да могу да изађем пред народ, нећу се стидети да изађем пред грађане, али можда моје идеје могу да падну у воду, можда оно што радим широм света није добро, можда ће неке државе да протестују, можда се свађам са неким, можда ширим лош углед у свету. Ја сам обавио посао тако добро да нико у свету не може да помисли ништа лоше о Србији због тога што сам ја лоше обавио посао“, истакао је Николић.

Председник Србије је интервју закључио тврдњом да сам пише своје говоре, а поновио је да не мисли ништа лоше о свом излагању у ком је истакао да гинеколози најбоље познају жене.

„Они морају да остану у књигама као нешто што сам ја изговорио. Имам неколико саветника задужених за концепт, да потраже оно што је фактографија, што је историја, али свака реченица је моја“, нагласио је Николић.

Чланак НИКОЛИЋ: Ако се закачим са Вучићем, ја ћу се склонити се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Thinkstock

Међу највећим пријетњама националној безбједности и националним интересима САД у наредној години је политичка нестабилност у Европи, док је могући сукоб Русије и неке од земаља НАТО пријетња од умјереног значаја, показали су резултати „Истраживање превентивних приоритета – 2016“

У том осмом годишњем истраживању, које је објавио амерички Савјет за међународне односе, међу првостепеним пријетњама за САД су, прије свега, појачавање војних дејстава у Сирији, могући напади с великим бројем жртава у САД или некој њеној савезници, рушилачки сајбер напад на инфраструктуру, тешка криза у односима са Сjеверном Корејом.

Као првостепене пријетње доживљава се и јачање сукоба власти Турске и Курда, јачање сукоба Израелаца и Палестинаца и политичка подјела Либије, показало је истраживање.

Како је навео један од главних аутора истраживања Пол Стејрс, на списку првостепених пријетњи „већина је на овај или онај начин повезана с Блиским истоком“.

Поред тога, први пут у историји тог истраживања као пријетња се појавила „политичка нестабилност у Европи, усљед прилива миграната, јачања социјалне нестабилности, напада терориста или насиља према избјеглицама и мигрантима“.
Она је, преноси Спутњик, проглашена пријетњом од првостепене важности.

Ширење сукоба Русије и Украјине је, умјесто прошлогодишњег високог, добило средњи приоритет првенствено због постизања примирја у Донбасу.

На списку пријетњи умјереног значаја први пут се појавио могући сукоб Русије и неке од земаља НАТО-а.

Са списка првостепених пријетњи на списак средњих доспио је и сценарио могућег сукоба Кине и њених сусједа у Јужном кинеском мору.

Међу најмање озбиљним пријетњама нашли су се прије свега могући сценарији политичке нестабилности у Саудијској Арабији или Конгу, као и потенцијалне активности бораца-исламиста у Русији усљед борбе против „Исламске државе“.

У истраживању је учествовало више од 500 америчких стручњака који су изучили и процијенили могуће пријетње националној безбједности или националним интересима САД у 2016. години.

Од готово хиљаду примјера могућих нових сукоба у свијету или ширења постојећих изабрано је 30, који су потом распоређени по категоријама високог, средњег и ниског степена пријетње за САД.

Чланак НАЈВЕЋА ПРИЈЕТЊА САД: Политичка нестабилност у Европи се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

НАТО у потпуности поштује политику војне неутралности коју води наша земља. Србија и НАТО су у јануару потписали Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП) који ће додатно ојачати дијалог и сарадњу.

Како је „Новостима“ речено у НАТО, генерални секретар ове организације Јенс Столтенберг са овим порукама стигао је у четвртак вече у дводневну посету Београду. Њега је на аеродрому „Никола Тесла“ дочекао премијер Александар Вучић, по старом српском обичају, уз погачу и со, али и гарду Војске Србије. Норвешки дипломата, који је на челу западне војне алијансе, долетео је авионом белгијске војске.

Посета шефа НАТО, подсећају у овој организацији, има и лично значење за Столтенберга, с обзиром на то да је он провео детињство у Београду, где је његов отац био амбасадор Норвешке.

– Остајемо посвећени сарадњи са НАТО, јер тиме остварујемо наше стратешке циљеве на осигурању безбедности Србије, доприносимо регионалној и европској стабилности. Али у складу са нашом политиком војне неутралности, развијамо и богату међународну војну сарадњу са више од 60 држава у свету, међу којима су и Русија и Кина – каже, за „Новости“, министар одбране Братислав Гашић.

Чланак БЕОГРАД: Погача и со за генсека НАТО се појављује прво на ИСКРА.