Пљевља (Фото: ntermagazin.rs)

Власт у Пљевљима коју предводи Демократска партија социјалиста а у којој су још и Бошњачка странка и Социјалдемократе, забранила је Свечану академију поводом крсне славе града Свете Петке и 100 година од ослобођења и уједињења Црне Горе и Србије, а која је требало да се одржи у петак вече са почетком у 19 часова у Дому Војске.

Акт о забрани потписао је општински секретар за културу Мерсудин Халиловић, иначе члан странке Социјалдемократе председника црногорске Скупштине Ивана Брајовића.

Организатор скупа Српски културни центар „Патријарх Варнава“ из Пљеваља раније је за одржавање скупа затражио салу Дома културе што није одобрено, али је одобрена сала Дома Војске. У акту који је у петакуручен организатору забрањује се коришћење и сале Дома Војске, уз изговор да је коришћење сале затражено само за Академију поводом крсне славе града Свете Петке и образложење:

-Обавештавамо Вас да повлачимо сагласност о уступању сале Дома Војске Црне Горе за наведену Свечану академију, зато што је догађај који планирате, по својој садржини супростављен државним тековинама Црне Горе и није примерен ни историјском ни савременом тренутку Црне Горе и Пљеваља.

Иначе, свечаности поводом Свете Петке и ослобођења и уједињења Црне Горе и Србије одржавају се у Пљевљима већ деценијама, јер је овај град на тај датум, 27. октобра, два пута ослобођен – 1912. године од Турске и 1918. године од Аустругарске.

На Академији је требало да говори и Његово преосвештенство епископ милешевски Атанасије, председник Српског националног вијећа Црне Горе Момчило Вуксановић, академик Љубомир Зуковић, а у културном програму наступе бројни извођачи из Црне Горе, Србије и Републике Српске.

Чланак ПЉЕВЉА: Забранили Академију о уједињењу са Србијом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Грозница историјског ревизионизма, која годинама опсиједа актуелне црногорске власти, након деценија заобилажења стигла је и у Пљевља. Тако је први човјек Општине Пљевља Мирко Ђачић објелоданио да би ускоро „коначно“ на дневни ред могла доћи и иницијатива да главна улица у том граду која носи име краља Петра добије други назив.

Откривајући своју замисао, Ђачић најављује да је првобитно у плану реконструкција Улице краља Петра, након чега би, сматра он, требало иницирати и промјену њеног назива.

„Редослед потеза требало би да буде следећи: планирамо врло брзо да почнемо радове, изабран је извођач, сачекаћемо прописани рок за жалбе. Када се заврше радови, требало би повести процедуру кроз широку акцију да се пронађе адекватан назив за главну улицу, којим би сви Пљевљаци били задовољни“, казао је Ђачић.

За историчара др Александра Стаматовића, иницијатива предсједника Oпштине Пљевља Мирка Ђачића о преименовању главне улице у Пљевљима која носи име по краљу Петру Првом Карађорђевићу не представља никакву новину. Она се, како оцјењује, само уклапа у „толико пута већ виђени сценарио промјене идентитета Црне Горе и брисања свега српког што је у њој“.

Стаматовић, ипак, објашњава да је ову проблематику прије свега потребно сагледати кроз два аспекта, првог који је ужи и политички, и ширег и глобалног, који је идентитетски.

„У ужем политичком смислу, Ђачић шаље поруку пред локалне изборе у Пљевљима не би ли се одобровољило бирачко тијело припадника муслиманске и албанске мањине, шаљући поруку да се у Црној Гори раскрстило са свиме што је српско. То је логика која се своди на једну прилично смијешну и дубиозну релацију која каже да је нова и реконструисана улица уједно и нови почетак нечега љепшег, модернијег, уређенијег и напреднијег, што би у глобалном смислу било проширење идеје двадесетпрвомајске Црне Горе. Док је старо и назадно и све оно што остаје иза нас, дакле за старе генерације а не за нове, било све што је српско“, каже Стаматовић.

Истовремено, саговорник Спутњика објашњава и да се промјена назива улице може тумачити и у ужем историјском контексту, односно, контексту идентитета. Она, како прецизира, „означава потребу учвршћивања црногорског идентитета у пљеваљском крају, који је у Пљевљима, сликовито речено — танак и неубједљив“.

„Пљевља су тек крајем 1912. године ослободила заједнички јединице српске и црногорске војске од Турака у Првом балканском рату. Тек послије низа дипломатских перипетија, коначним разграничењем у новембру 1913. године, пљеваљски крај је дефинитивно припао црногорској држави. Био је фактички у њој свега непуне три године, с обзиром на чињеницу да су Пљевља окупирале аустроугарске трупе 7. јануара 1916. године, да би потом крајем новембра 1918. године формално и правно нестало црногорске државе“, подсјећа наш саговорник. Он даље објашњава да је уласком пљеваљског краја у Народну Републику Црну Гору послије побједе комуниста у ратној револуцији 1945. године, у наредним деценијама извршено интензивно „поцрногорчавање“ овога краја традиционалне старе Херцеговине.

„Без обзира на то, на референдуму 2006. године опција опстанка у заједничкој држави са Србијом однијела је у Пљевљима побједу, а у последња два пописа, број Срба и оних који говоре српским језиком је значајно доминантнији од оних који се изјашњавају као Црногорци“, истиче Стаматовић.

Стаматовић такође подсјећа да најављена иницијатива има и свој дубоко симболички смисао јер је краљ Петар Први Карађорђевић препознат као краљ ослободилац и ујединитељ.

„Петар Први Карађорђевић је, дакле, синоним не само српског већ и југословенског ослобођења, и такође српског и југословенског уједињења, што је по свему антипод садашњој дукљанско-монтенегринској идеологији савремене Црне Горе и њене суштине, односно, суштине двадесетпрвомајске Црне Горе по којој улица и треба да добије име“, сматра Стаматовић.

На крају разговора за Спутњик, наш саговорник је прокоментарисао и феномен историјског ревизионизма који је од 2006. наглашено присутан у Црној Гори. Он објашњава да је „прекрајање историје, промјена школских програма и уџбеника историје, као и промјене датума и назива улица, увијек значила и значиће обрачун владајуће елите и власти са суштином неке друге власти и њених прегнућа и постигнућа“.

„Овај чин градоначелника Ђачића треба схватити у широком спектру радњи и хтјења садашње државе Црне Горе и државне власти и њене идеологије да поништи све оно што је у Црној Гори схваћено најприје у ширем контексту као српско и ујединитељско, а онда затим као руско, и коначно најшире — као словенско и православно“, каже Стаматовић, додајући да ово није ни први ни последњи такав поступак.

Он се ипак нада да ће на предстојећим локалним изборима у Пљевљима изгубити политичка опција коју представља господин Ђачић, те да ова иницијатива неће ни заживјети.

Чланак И ТО ДОЧЕКАСМО: Пљевља протерују краља Петра Карађорђевића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: ИН4С

Омладина у Црној Гори већински остаје привржена вриједностима истинске Црне Горе и њеним српским коријенима, упркос невиђеној пропаганди актуелног режима.

Тако су матуранти Средње стручне школе у Пљевљима пјевали о српском Косову и Метохији.

Док је тај патриотски гест матураната за сваку похвалу, за сваку осуду је срамно понашање директора те школе који је, вјеровао или не, позвао полицију.

То, међутим, није спријечило матуранте да још више и гласније покажу свој патриотизам.

Чланак ПЉЕВЉА: Матуранти пјевали о српском Косову, директор позвао полицију се појављује прво на ИСКРА.

Фото: ИН4С

Тужилаштво БиХ формирало је предмет у вези са ратним злочином над српским становништвом у селима Шапићи. Пријемет и Тројан у општини Чајниче, који је почињен 14 фебруара 1993. године. Међу оптуженима су осморица држављана Црне Горе и то Џафер и Самир Бунгур, Џемо Бавчић, Сејфо и Шефкс Османагић, Ешреф Бунгур, Суад и Јусуф Моћевић.

Да се у БиХ води истрага због убиства у Чајничу, потврђено нам је из специјалног тужилаштва Црне Горе, објављује подгорички Дан.

„Обавјештавамо Вас да Специјално државно тужилаштво не води истрагу поводом злочина у Чајничу који је почињен 1993. године, али је поводом тог случаја остварило комуникацију и сарадњу са Тужилаштвом БиХ. Од колега из БиХ добили смо информацију да је у том тужилаштву формиран предмет и налази се у фази извиђаја“, саопштено је из Специјалног гужилаштва.

У Чајничу је убијено 258 цивила, а тужилаштво располаже доказима да су у звјерским ликвидацијама, одвођењу у заробљеништво, силовањима и излагању тортури учествовала лица са подручја Буковице, у општини Пљевља.

Против осморице муслимана из Пљевља полиција из Чајнича подигла је кривичне пријаве 1993. године, због основане сумње да су починили ратни злочин над цивилним становништвом у Босни и Херцеговини. Осморица Пљевљака су осумњичена да су 14. фебруара 1993. године, кршећи правила међународног права за вријеме рата, наређивали напад на цивилно становништво и цивилна насеља, вршили убиства, нељудски поступали и противзаконито одводили људе у концентрационе логоре.

„Истрагу у овом предмету водило је тужилаштво Црне Горе, а сада је предмет у надлежности Тужилаштва БиХ“, потврђено нам је из више извора, пише Дан.

У зору 14. фебруара 1993. године, с територије Црне Горе из правца села Буковица припадници тзв. Армије БиХ напали су незаштићена села Трпиње и Шапићи у општини Чајниче.

С леђа, одакле су Срби, мјештани чајничких села, најмање очекивали. Муслимански војници претходно су прошли кроз слабо повезане положаје Војске РС и прешли на територију Црне Горе, гдје су их дочекали муслимани из Буковице. Многи од њих и сами су тог дана обукли униформу тзв. Армије БиХ.

Исказ заробљених војника тзв. Армије БиХ потврђује помоћ и учешће муслимана из Буковице у Црној Гори у нападу на Чајниче. И транскрипти разговора, које је у књизи „Државна тајна објавио Семир Халиловић, син ратног команданта тзв. Армије БиХ Сефера Халиловића јасно доказују да су у покољу српског цивилног становништва у чајничким селима учествовали црногорски држављани муслиманске националности из Пљеваља.

У документима које је објавио Халиловић прецизно је наведена наредба како треба извести напад у Чајничу, преко Црне Горе, ко су били сарадници из пљеваљске Буковице и како је уз њихову помоћ избегнут сусрет са граничарима Војске Југославије.

Људи који су преживјели ове догађаје тврде да је муслиманска војска знала одзив и лозинку, која се користила у комуникацији између припадника Војске Југославије, који су били на граници са Босном, и припадника Војске Републике Српске, која је управо промијењена 13. фебруара 1993. године дан уочи злочина. Сматрају да је у Војсци Југославије била „кртица, која је одала лозинку или је продала муслиманским снагама.

Блашко Поповић из села Трпиња, настањен у Чајничу, један од свједока напада муслимана на српска села у општини Чајниче, медијима је испричао је детаље догађаја.

„Прво смо видјели да је запаљена кућа Радета Пијевића, кућа је горела наврх села Шапићи. Тамо је било наше родбине и мале дјеце. Договарали смо се како да извучемо наше људе из Шапића. Пошто је муслиманска војска запалила више кућа у Шапићима, мјештани оближње Трпиње, у страху од покоља организовано су напустили село. Кренули су преко Ханине до Поникава, гдје су их муслимански војници сачекали пуцњавом и убили Душанку Машић (50). На истом мјесту убијен је и тринаестогодишњи Жељко Машић, који је након рањавања масакриран, а убијен је и Мирослав Крнојелац (54), који је возилом Хитне помоћи наишао испред муслиманске засједе. Заклан је Трифко Дачевић (66), а пронађена су и масакрирана тијела Душана Чевића, Душка Катана, Божа Дачевића, Станојке Дачевић, Стева и Вучка Ковачевића. Сви су убијени из ватреног оружја, а касније су њихова тијела измасакрирана„, испричао је Поповић.

„Муслиманска војска је прво извршила оружани напад на село Шапићи, и том приликом запалила куће Рајка и Милоша Пијевића. Након тога, испред куће су убили Рајка и Даринку Пијевић, стару око 70 година. Ја сам свједок да је било око 500 муслиманских војника. Они су прошли правцем пљеваљских села Моћевићи, Крушевци, Бунгури према мјесту Илијина Стијена и Дебело Брдо. Затим су отишли у Јепу Раван према Рибарицама, у букову шуму, па се даље повукли према Бавчић ријеци, на црногорско-босанску границу – свједочио је Поповић.

Видео-записи злочина

О злочинима у Чајничу, у Скупштини Црне Горе говорио је Андрија Мандић, лидер Нове српске демократије. Он је у скупштинској сали показао ДВД са видео-записом злочина над Србима из Чајнича који су починили црногорски држављани муслиманске националности.

Поред филмског материјала, Мандић је пред камерама посланицима показао и документа званични допис тадашње Станице јавне безбједности Чајниче, од 19. фебруара 1993. године, Центру безбједности Пљеваља у којем их обавјештавају да је 38 особа из општине Пљевља „починило геноцид над српским живљем у селима Трпиње, Шапиће и Поникве“ и захтијевају да их „пронађу и лише слободе“.

Чланак ИМА ЛИ ПРАВДЕ: Суд БиХ терети осморицу Пљевљака за покољ Срба у Чајничу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Рука Светог Саве, једна од највећих реликвија милешевске епархије, могла би ускоро да буде пресељена из ризнице манастира Милешеве. Као њено будуће место чувања помиње се манастир Свете Тројице код Пљеваља у Црној Гори.

Пренос дела моштију првог српског светитеља у пљеваљски манастир затражила је петицијом од Епархије милешевске група интелектуалаца из Пљеваља. Они су се позвали на чињеницу да је драгоцена реликвија вековима чувана у манастиру Свете Тројице, одакле је, заједно са Савиним епископским жезлом, на брзу руку и без консултације са верницима 2009. пренео у Милешеву владика Филарет. Ове светиње нашле су се у ризници обновљеној пред свечаност обележавања осам векова задужбине краља Владислава.

Да постоји иницијатива да се светиње врате у Пљевља, али и да још увек није донета коначна одлука о будућем месту њиховог похрањивања, за „Новости“, је потврдио епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, који од Филаретове смене управља и милешевском епархијом.

– Тачно је да сам као администратор милешевски добио писмо са потписима 30 угледних људи из Пљеваља, који су затражили повратак реликвија у манастир Свете Тројице – објашњава владика Јоаникије. – Њихова петиција није без основа, јер су ове светиње вековима чуване у овом манастиру. Њихов предлог вредан је разматрања, после чега ће бити донета коначна одлука.

Вест о премештању руке оснивача Српске цркве изазвала је немир међу монаштвом, свештеницима и верницима милешевске епархије. Прича о измештању реликвија добила је и неку врсту политичког предзнака, јер се говори и о намери Цркве да светиње пресели на тло друге државе – Црне Горе.

Владика Јоаникије одбија оваква тумачења и истиче да је реч само о вољи верника и поштовању традиције.

– Приче о наводном укидању епархије и некаквим разлозима да се реликвије чувају у Црној Гори, а не у Србији, неутемељене су и потпуно нетачне. Рука Светог Саве вековима је била у Пљевљима и нема разлога да се не размотри да тако буде и убудуће – наводи епископ будимљанско-никшићки.

ЧУДОТВОРНО ЖЕЗЛО

Поред леве руке Светог Саве, која је чудом спасена од спаљивања његових моштију на Врачару 1594. године, у милешевској Епархији се чува и штап (жезал) овог светитеља, за који се верује да има чудотворна својства. Њега је, као први архиепископ аутокефалне Српске цркве 1219. године добио на поклон у Јерусалимској патријаршији. Жезло су касније украшавали монаси, па је, поред кристалне јабуке на врху, штап опточен сребром са угравираним тропаром светитељу. Групу реликвија заокружује део оригиналног саркофага у коме је почивало Савино тело у манастиру Милешева.

Чланак ПИСМО ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА ИЗ ПЉЕВАЉА: Траже повратак реликвија из Милешеве у манастир Свете Тројице се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Истражни судија Основног суда у Пљевљима, Бранко Пејовић на захтев помоћника основног државног тужиоца у Пљевљима Божидарке Гачевић, одредио је притвор Миљану Марковићу(1961) у трајању од тридесет дана због противправног лишавања слободе четрнаестогодишње девојчице.

Он је осумњичен да је отео девојчицу из пљеваљског села Водно, где и сам живи.

Марковић јеу среду силом одвео девојчицу која је чувала стоку. Сумња се да је након тога Миљан Марковић привезао девојчицу жицом и ланцем за стабло смрче у намери да је примора да му каже где њен отац држи новац од продате грађе, а пошто није ништа сазнао, он је девојчицу оставио везану у шуми.

Након петочасовне потраге, пронашао ју је отац Миле, ослободио ивратио кући. Одмах затим читав случај је пријављен полицији, која јеухапсила Миљана Марковића. Миљан Марковић је из Пљеваља прослеђен у истражни затвор у Бијело Поље.

Отац девојчице испричао је да су јој руке и врат били везани жицом док суноге ланцем биле привезане за стабло.

-Тражио је од ње да каже где се налази новац у кући. Притом јој је претио да ће и мог млађег сина, који у време школске године пешачи до школе, на исти начин мучити и усмртити, уколико му не каже – испричао је отац Миле.

Према његовим речима, она није могла дозвати помоћ, јер је нико није могао чути.

– Да се нешто лоше дешава посумњао сам када ме је један од рођака дозвао да су дошла говеда, а да моје ћерке нема. Помислио сам прво да се можда задржала берући шумске плодове, али када је почело да се смркава, схватио сам да се нешто озбиљно дешава. Кренуо сам у потрагу, покушавајући да је дозовем, али се она одазивала однекуд као да је у пећини, па нисам могао прецизно да одредим правац – казао је отац додајући да је једва дошао до ћерке.

– Када сам јој се примакао, казала ми је шта се десило и ко ју је свезао. Повео сам је до куће и одмах о свему обавестио полицију. Да је којим случајем остала ту тако привезана, сигуран сам да неби жива зору дочекала, казао је он, додајући да је девојчица била код лекара на прегледу, да над њом није вршено никакво друго насиље, већ да се све свело на насилно задржавање и претње, али је она и после ослобађања била под стресом и у шоку.

Отац Миле истиче да већ дуже време живи у лошим односима са рођаком Миљаном Марковићем, али да овакав поступак није очекивао. Он је веровао да је могао бити он нападнут, али да ће неко напасти децу, то није очекивао.

Чланак ПЉЕВЉА: Притворен зато што је у шуми везао девојчицу за стабло се појављује прво на ИСКРА.

Не видех много камења, само зелена брда и шуме прошаране првим знацима ране јесени. Оно кад јасен почиње да жути, бреза да румени а борови се надмоћно смеју надолазећој зими иглицама које немају намеру да мењају боју.

И, најмање је битно тражити корен имена у пределима Камене Горе.

Дрвена табла на магистралном путу Пријепоље-Пљевља наговештава десетак километара, не много лошег, асфалтног пута горе до центра места.

Једино што то траје дуже него што километража захтева, јер прозборићете неку са трактористом који спрема дрва за зиму, а очувана ловачка чека на једној од раскрсница мамиће вас да се попнете њеним дрвеним стубама и, бар на тренутак, уђете у кожу ловца што по зимској цичи у заседи чека чопор гладних вукова. И после неколико великих кривина – висораван, препознаје се центар села у коме је све старо и прилично оронуло, осим цркве која се још увек гради.

Лепа је висораван, али пуста. Зграда истуреног погона фабрике текстила “Љубиша Миодраговић” која је запошљавала преко 60 мештана и држала у животу околна села закатанчена је. Затворене су и месна школа и амбуланта, отворена је још само продавница – она је центар друштвеног живота, али “живота овде нема” рећи ће резигнирано, Драгиша Ђуковић док преко ограде гледа у празно двориште фабрике где је и сам некада радио.

Била је редовна плата, пензијско и социјално, могло је да се живи.

– Затворена је пре петнаестак година!

Разлог се могао наслутити и без питања, али ред је да га поставимо.

Одговор, саркастичан и симбиоличан, стиже од Жарка Цмиљановића, који уз цигарету и пиво, медитира на тераси продавнице:

– Појели глодари!

Адекватно име за претече данашње транзиције која је довршила зликовачки пројекат уништавања српских фабрика и претварање радника у пауперизовану масу која се сналази како зна и уме. Најчешће, никако!

Ове године су затворили и школу. Била два ђака, није економски оправдано, па је и то двоје деце отерано у град. Путем који су пре њих кренули многи из села и заселака Камене Горе, да у Пријепољу, Ужицу, Новој Вароши и даље до Београда нађу ухлебље и да се скуће далеко од ових родних брда у која ће се, тек понеко, вратити као пензионер или болесник, у намери да му питка вода овдашњих врела и ваздух завичаја врате здравље изгубљено у потрази за бољим животом.Не иде ни то, па се на капијама викендица клате поруке са натписом “продаје се” и бројевима телефона.

– Сада су нам затворили и амбуланту. Четвртком је долазио доктор, медицинска сестра је била нон стоп, људи, а махом су сви у годинама, имали су неку сигурност и могли су да рачунају на прву помоћ, савет и лек! – каже Драгиша Ђуковић.

Поглед нам са страхом пада на кафану преко пута – ако је и она затворена, онда ово место одбројава последње дане, зато скрећемо тему на оближњу цркву. Ретка фасада међу пожутелим зидовима овдашњих зграда која мирише на ново, а трагови грађевинског материјала около говоре да су радови у току.

Трећа година је како мештани праве цркву, надају ли се то да ће се живот овде вратити?

– Надамо се! – каже Жарко Цмиљановић, али није звучао убедљиво.

Он се пре осам година вратио из Београда, кад је остао без посла у “Багерско бродарском предузећу”. Као да је слутио, направио је кућу у родном селу и сада се бави производњом малина, за које тврди, да су најбоље у Србији.

Жарко је отишао у малинаре, Драгиша откупљује печурке, Добривоје Глушчевић ради у продавници и најмлађи је од њих тројице. Он не жели ни о чему да прича и само се стидљиво осмехне. Од чега живе остали. Одговор стиже из шуме, одакле се помаљају Обрад и Марко Глушчевић. Мера њиховог дана стала је у полупоцепану пластичну кесу напуњену шумским гљивама. Драгишина вага је показала кило и седамсто грама, дигитрон је то превео у 510 динара и могла је да падне наруџба Добривоју Глушчевићу који је стајао за пултом продавнице:

– Мали, додај једну!

Не знам зашто је чокањче вињака ставио у женски род, но свеједно, продавац је непогрешиво знао шта је Обрад наручио! Кожа опрљена планинским ветром и сунцем, коса густа и прогрушала, али бритак ум горштака прави шале на рачун својих година и младости која је минула “као магла уз планину”, како овде знају запевати у дугим зимским ноћима.

За боре којима би могли планински поточићи да теку, има логично објашњење.

– Кад би на једном месту скупили сву ракију коју сам попио, воденични камен би окренула!

Опрезно питамо за жену, породицу, од чега се живи..? Одговор је кратак и убојит као муња која распара небо изнад планине најављујући кишу и олују!

– Од чемера! Нисам жењен, али ако има нека да хоће у ова брда..!

На жалост, неће ниједна! Сеоска идила је једина лепота од које жене беже главом без обзира!

А бежало се одавде и раније. Прича се да су, педесетак година пре него што ће се овде населити преци данашњих Каменогораца, претходни житељи напустили планину, а шта их је отерало нико не зна. Могући одговор, каже легенда, крије симбол планине – четири века стар црни бор који је за мештане и данас светиња. Легенда, дакле, сведочи да су пре него што ће заувек напустити родна огњишта, у стаблу бора издубили рупу у коју су похранили своју последњу опоруку у којој су објаснили разлоге свог одласка. Онда су време и природа учинили своје, рупа је зарасла, а срце бора заувек сакрило тајну одласка. А никоме не пада на памет да легенду емпиријски проверава, јер бор је и данас светиња. Док још није било цркве под његовом крошњом су се црквени обреди обављали, он је симбол дуговечности људи овог краја и строго се пази да му ни гранчица не фали.

Етно куће Гувништа

Удружење грађана “Центар за одрживи развој Камена Гора” покренуло је иницијативу за изградњу етно-куће која је замишљена и као образовни центар за одрживи развој села. Изграђена је у духу традиционалног градитељства западне Србије од дрвене грађе обрађене на природан начин и са ручно клесаним каменом. На три је нивоа, величине 300 квадратних метара и има етно поставку предмета материјалне културе са ових простора, радионицу старих заната, ресторански део, смештајне капацитете и чува сећање на живот ког одавно нема.

Чланак КАМЕНА ГОРА ИЗНАД ПРИЈЕПОЉА: Од чемера живим, ето од чега! се појављује прво на ИСКРА.