Фото: Танјуг/АП

Наjвиши врх у Великоj Британиjи, Бен Невис, порастао jе за jедан метар од последњег мерења, саопштили су британски научници.

Према новим мерењима, планина jе сада висока 1.345 м уместо 1.344 м колико jе забележено 1949. године, када jе последњи пут мерено, преноси Скаj њуз.

Геометри кажу да промена ниjе последица тектонских покрета, већ jе резултат прецизниjег читања новим технологиjама.

„Интерешантно jе колико су геометри 1949. године били близу резултату,“ рекао jе геодетски консултант Mарк Гривс, човек коjи jе открио промену.

Приликом мерења, седам геометара jе 20 ноћи мерило планину због лоших временских услова, а ново мерење траjало jе 2 сата захваљуjући ГПС технологиjи и висина Бен Невиса сада износи тачно 1.344,527 м, што се званично може заокружити на 1.345 м.

Чланак ЛOНДOН: Порастао наjвиши врх Велике Британиjе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Планине северозападно од Солуна и даље крију остатке више хиљада српских војника који су животе изгубили крајем лета и током  јесени 1916. године. Тада се српска војска, после опоравка на Крфу, први пут сукобила са Бугарима на Солунском фронту. Трагови тих борби  видљиви су и данас, на само десетак километара од ауто-пута према Солуну.

– Тада још није био формиран класичан фронт са рововима и склоништима,  тако да је највећи део војника настрадао од артиљерије. Срби су били у наступању и Бугари су их ухватили на отвореном терену. Сачуван је, рецимо, један британски извештај да су делови тела били разбацани на све стране, докле поглед сеже. Због тога најчешће наилазимо на појединачне делове тела, а ако је у питању цео скелет, онда је настрадали највероватније био затрпан земљом од експлозије – објашњава Јанис Карагеоргију из Гуменице, археолог аматер и колекционар војних предмета који истражује пределе којима се протезао  Солунски фронт. Он планира да отвори музеј  и истиче да дубоко поштује српски народ, посебно његову војну историју коју изучава већ годинама.

Локално становништво свакодневно проналази предмете заостале на попришту борби. То су најчешће артиљеријски гелери, носачи бодљикаве жице, муниција, бомбе и гранате свих калибара па и метални делови оружја јер су кундаци од дрвета одавно иструлели. Природа полако, али сигурно брише трагове рата о чему сведочи једно дрво које је током раста упило француску пушку, какву је користила и српска војска.  Није познато да ли ју је власник сам наслонио на то дрво или је тако остала после експлозије.

– Људских остатака има и на површини земље. То су делови костију, док веће остатке или целе скелете проналазимо под земљом, уз помоћ метал детектора. Ако је војник у тренутку погибије имао шлем, бајонет  или фишеклије с муницијом онда детектор даје јасан сигнал и усмерава нас где да тражимо. Знамо која је војска држала које позиције па тако отприлике  знамо и чији су остаци, али најсигурније је када пронађемо, рецимо,  шлем са српском или француском кокардом. У том случају нема забуне –истиче Јанис.

Места на којима пронађе људске остатке уредно  обележава. Ако је то могуће, пренесе их до најближег пута где оставља траг са поруком да ту  почива непознати војник. Али, за сада још нико није показао интересовање да нешто организовано учини, тј. да сакупи кости и положи их на неко од војничких гробља,  у случају Срба – на  Зејтинлик.  Притом, Јанис упозорава да то није посао за аматере, односно оне које немају искуство са истраживањем попришта борби. Разлог је једноставан – земља крије десетине хиљада неексплодираних бомби и граната. Због тога свака неопрезност приликом копања може да угрози живот. На то га свакодневно упозорава ожиљак на руци јер се упаљач једне бомбе коју је пронашао активирао, али, на његову срећу, није запалио експлозивно пуњење.

За разлику од српских војника који су носили француску опрему, али су имали шлемове са српским ознакама,  идентификација бугарских војника је готово немогућа. Они су користили немачке и аустроугарске шлемове, без националних ознака  због чега нико са сигурношћу не може да каже којој војсци је припадао настрадали.  Приликом идентификације,  може да помогне дугме, копча за каиш. Или неки лични предмет са натписом или посветом, али такви случајеви су малобројни. Рецимо, саговорник нам је показао прстен неког бугарског војника са угравираним податком да је служио у другој армији и идентификациону плочицу француског војника који је према подацима доступним прекоинтернета, сахрањен у његовој домовини.

– Сваки погинули војник заслужује да буде сахрањен међу својим саборцима. На Македонском фронту, односно Солунском фронту како га зовете ви Срби, има још доста посла због планинског терена. Треба обићи све врхове, истражити пећине, а о копању да и не говорим. Некада су предмети под земљом на дубини од  само неколико сантиметара, а понекад треба копати данима. Али, оно што се воли, не пада тешко – закључује Јанис Карагеоргију.

На питање да ли је његов рад легалан, он каже да је потребна дозвола за рад са метал детектором. На сугестију да неки можда неће имати разумевање за копање по попришту борби јер је рецимо у појединим европским земљама то забрањено због раширене трговине војним ископинама, Јанис готово да се наљутио. Каже да никада не би продао ни једну ствар коју је пронашао и да се нада да ће једног дана свој рад у виду неке поставке моћи да представи и у Србији.

Чланак ОСТАЛИ ПОД КАЈМАКЧАЛАНОМ: Планине крију остатке хиљада српских војника! се појављује прво на ИСКРА.