Пјер Омидјар, „господар информација“; фото: standard.rs

Америчкој такозваној дубокој држави свјетска мрежа милијардера Џорџа Сороша, како изгледа, није више довољна и створен је нови „Сорош“. То је, такође милијардер, Пјер Омидјар, јавности углавном познат као оснивач и власник интернет продајне мреже eBay и платног система PayPal. За разлику од Сороша, Омидјар се медијски не експонира, живи повучено у дивљини америчког Запада, али је, како тврде хроничари дубоке државе, његова мрежа по свијету далеко активнија, утицајнија и агресивнија од Сорошевог Отвореног друштва и невладиних организација повезаних са том организацијом.

Пјер Омидјар је иранског поријекла а рођен је 21. јуна 1967. године у Паризу, гдје су се његови родитељи доселили из Ирана. Потом су из Француске отишли у Америку када је Пјер још био дијете. Његов отац Сајрус је љекар уролог и био је професор Џон Хопкинс универзитета у Балтимору а сада има своју ординацију у Алисо Вијеху у Калифорнији. Његова мајка је лингивста, професор универзитета, а докторирала је на Сорбони. У Америци је Пјер студирао компјутере. Његово лично богатство се процјењује на 12,3 милијарди долара.

Од Украјине до Зимбабвеа

Организације и компаније под контролом Омидјара су активне у спровођењу америчких стратешких интереса широм свијета, а посљедњих година највише у Украјини, Сирији и на Блиском истоку, Филипинима, Венецуели и у Африци. У Украјини, која је још увијек једна од главних база Омидјаровог рада, директно је финансирао државни удар 2014, а у Зимбабвеу је био уплетен у покушај државног удара. Он, у ствари, на модернији али и далеко агресивнији начин наставља оно шта је радио и још ради Џорџ Сорош, што је јавно потврдила и бивша америчка амбасадорка у Уједињеним нацијама (УН) Саманта Пауер.

Али, за разлику од Сороша који је у јавности врло често жестоко критикован за оно што раде његове НВО широм свијета (а што сада ради Омидјар), он никада није критикован и нико практично и не зна да он стоји иза тих организација. У великој мјери, он је преузео или преузима НВО које је Сорош основао. За разлику од других милијардера који се баве сличним пословима, као што су нпр. Ерик Смит и Џеф Безос, Омидјар свој утицај и присуство у медијима држи у тајности, изван пажње јавности. Највећи дио његових компанија се бави медијима и интернет новинарством, што је у функцији стратешких интереса Вашингтона у актуелном глобалном информативном рату.

Омидјарова широка мрежа невладиних организација (НВО) и компанија је у обавезној директној или индиректној вези са оном мрежом коју контрилишу званични Вашингтон и амерички безбједносно-обавјештајни апарат предвођен Централном обавештајном агенцијом (ЦИА) и Националном безбједносном агенцијом (НСА). Највећи дио мреже је скривен од јавности кроз невидљиву структуру повезаности а међу најновијим пројектима је и публикација The Intercept преко које је Омидјар власник цијелог тајног материјала НСА који је сакупио одбјегли агент Едвард Сноуден.

„Највећи монарх…“

Финансирајући новинаре који имају Сноуденове фајлове, којима је Сноуден вјеровао, он је практично приватизовао тај материјал и он је сада његов власник. И на тој основи он одређује шта ће бити објављено и бира новинаре који ће о томе да пишу али и врши селекцију, па је тако само мали дио онога што има Сноуден до сада објављен и доступан јавности. Бивши Сноуденов шеф у приватној компанији Буз Ален Хамилтон, која је прислушкивала разговоре као подизвођач радова НСА, сада је запослен код Омидјара. Омидјар је преко медија у његовом власништву постао „највећи монарх политички осјетљивих података на свијету“.

Поред подршке и финансирања медија широм свијета, он финансира и самопроглашене групе за провјеру података, које као самопроглашени арбитри одлучују који медији су легитимни, а који су лажни. Он такође финансира и званично непрофитну организацију Њу нолиџ (New Knowledge) за сакупљање података и информација која је била укључена и манипулације током америчких избора. Такође, он финансира организацију познату као Међународни конзорцијум истраживачког новинарства (International Consortium of Investigative Journalism, ICIJ) преко које је пласирана прича о сада чувеним Панамским папирима. У тај конзорцијум је уложио око 100 милиона долара.

Затворени круг доминације

Истовремено, да би се заштитили његови новинари који шире манипулације, Омидјар финансира и Комитет за заштиту новинара, нејасну организацију која богато награђује новинаре који кроз провјеру података пласирају лажи и обмањују јавност. Тако је створен затворени круг доминације новинарских услуга и заштите лажних вијести и манипулација, а све под изговором борбе против лажних вијести. Циљ његовог медијског ангажмана и медијске империје је подршка такозваном Вашингтонском консензусу на стратешким мјестима у свијету.

Омидјар је успоставио и блиску сарадњу са водећом и у свијету најприсутнијом организацијом за америчку меку моћ, Америчком агенцијом за међународну помоћ и развој (УСАИД), као и са Националном задужбином за демократију (НЕД), а главни пројекти су финансирање информативног хибридног рата широм свијета.

Повезивање са неоконима

Од прошле године Омидјар је кренуо и у финансирање Алијансе за обезбјеђење демократије, пројекат неоконзервативца Била Кристола чији је главни циљ ширење страха од Русије и наводне руске инфилтрације у друштвене мреже. Такође финансира Кристолову публикацију Булварк која се преходно звана Викли стандард, која је највећи заговорник америчких ратова по свијету. Омидјар је био посебно близак са Бараком Обамом и посјећивао га је у Бијелој кући чешће и више од било којег другог директора, на примјер оних у Гуглу, али то га очигледно не спречава да финансира и Републиканску партију, и то прије свега њен ратни лоби.

Политичка увјерења Омидјара су нејасна. Он финансира све оне на политичкој сцени који би могли да буду од интереса за америчке стратешке циљеве било гдје у свијету, од Америке до Филипина. У новије вријеме је посебно активан у финансирању антируских кампања унутар америчке администрације и на друштвеним мрежама. Омидјар плаћа читаву армију такозваних ботова који „хране“ друштвене мреже. Ту се издваја такозвани Комитет за истрагу Русије који је у ствари „заједница пензионисаних обавјештајаца“ и у којој су бивши директори ЦИА-е и других безбједносних агенција.

Многе групе које финансира Омидјар су у ствари такозване фронт организације америчке ЦИА-е и раде оно што је у вријеме Хладног рата тајно радила та агенција. Омидјаров спектар је и много шири. У књизи „Тајна војна историја интернета“ њен аутор Јаша Левин указује да су у ово вријеме сумње у интернет људи фокусирани на Фејсбук, Гугл и Амазон док се главни посао сакупљања података и уплитања у политички живот обавља преко Омидјар групе и Ибеја, а то се у јавности потпуно игнорише.

Манипулација емоцијама

Омидјар је водећи човјек приватно-јавног апарата праћења и контроле грађана. Већ дуго преко Ибеја ради на моделу приватизације државних послова праћења грађана, а та компанија, која је почела са продајом половних ствари, сада је уплетена у изборе, медије, саобраћај, образовање, финансије, као и у државну (америчку) администрацију. Кључни носилац тих послова је Омидјар група која финансира стотине малих предузетника, пословних људи и НВО широм свијета. Кључне су разне интернет организације и сајтови који су формално локално регистровани са својим запосленима и директорима, али су у ствари дио Омидјар групе.

Омидјар је посебно заинтересован за праћење расположења људи, расположења јавности, као и за пројекте диктирања емоција јавности како би се њиховим подстицањем прикриле стварне чињенице. Бави се такозваним мјерењем расположења. У том свјетлу је нарочито занимљива група по имену Сјеверна база медија (NBM), чији је Омидјар највећи инвеститор, а која је „мрежа друштвених мрежа“. Формални оснивачи NBM-а су некадашњи новинари Вашингтон поста и Волстрит џорнала Маркус Брауч, Саша Вучинић и Стјуарт Карле. Карле је био у Ројтерсу, а Вучинић је, како је представљено, стекао славу у „збацивању Слободана Милошевића“. Вучинић је прво радио за Сороша, а сада је са Омидјаром. NBM је тренутно највише ангажована у Венецуели.

Редистрибутер државног новца

Омидјар не само да сам финансира пројекте, него утиче и на расподјелу државног новца намијењеног за помоћ медијима. Тако је на примјер, према информативно-аналитичком порталу MintPressNews.com, 26. јануара ове године у Канади одржан полутајни састанак на којем су приватна – а не владина – лица, без учешћа јавности у име које се тај састанк одржава, одлучивала ко ће од наводно независних медија (који се налазе у приватном власништву) и колико добити од 645 милиона долара субвенција канадске владе. (Толико о независним медијима).

Састанком није предсједавао Канађанин него Американац Бен Скот, који је раније радио у администрацији Барака Обаме и у тиму Хилари Клинтон у Стејт департменту. Он је сада директор политике у организацији „Омидјар Нетворк“ која управља и одређује како и шта медији раде. То је приватна организација, а распоређује државни новац, наравно својим фаворитима. Поред тога, што је веома занимљиво, Омидјар је и велики финансијер британског дневног листа Гардијан. И многи други листови добијају новац од Омидјара, а украјинске новине Хромадске су у његовом власништву. И други листови на Западу добијају велике субвенције од државе иако су у приватном власништву. На примјер Вашингтон пост, који је у власништву најбогатијег Американца Џефа Безоса, годишње од америчке владе добије око 75 милиона долара субвенција, при чему велики дио тог новца долази и из буџета ЦИА-е. Безос и за продајни портал Амазон од америчке владе у субвенцијама добије нешто мање од 300 милиона долара годишње.

Омидјарове организације су укључене и у културу, и то у пројекте који су под контролом америчке владе и њених агенција, прије свега у филмској индустрији. Међу тим филмовима је и „Посљедњи људи у Алепу“, који је био номинован за Оскара. То је филм о Бијелим шлемовима, наводно цивилној организацији која оперише међу побуњеницима у Сирији, коју је у Турској основао један бивши официр британске војне обавјештајне службе и коју финансирају, поред Омидјара и УСАИД-а, британски Форин офис и Катар. Омидјар уз то финансира и медијску промоцију Бијелих шлемова.

За Србију би могло бити занимљиво да је Омидјар значајн финансијер и Атлантског савеза, пропагандног крила НАТО савеза, као и америчке НВО Немачки Маршалов фонд. Обје организације су активне и у Србији.

Чланак СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: Ко је нови Сорош се појављује прво на ИСКРА.