Фото: РТРС

Данас се обиљежава Међународни дан писмености.

Ове године Међународни дан писмености обиљежава се под мотом „Читајући прошлост – пишемо будућност“.

Овај значајан дан биће обиљежен посебно осмишљеним програмом широм Републике Српске. Тако ће Матична библиотека Источно Сарајево у Дјечијој библиотеци од 12 часова промовисати највредније читаоце у акцији „Најчиталац Дјечије библиотеке“, која је била организована у току љетњег распуста.

Из библиотеке у Источном Сарајеву су најавили да ће организовати и дружење са пјесником Николом Вујновићем, који ће се представити новом збирком пјесама за дјецу „Деца су од војске јача“, а биће то прилика за промоцију радионица које се одржавају у Дјечијој библиотеци током цијеле године. Додали су да ће у духу промовисања писмености, али и књиге и читања, организовати промотивни упис у библиотеку за одрасле по цијени од пет конвертибилних марака.

Народна и универзитетска библиотека Републике Српске у Бањалуци, према ријечима директора Љиље Петровић-Зечић, припремила је програм који ће бити одржан од 18 часова на платоу испред библиотеке, а код споменика Стефану Немањи.

Она је нагласила да ће као прво, овај плато представити као мјесто гдје би требало да буду одржаване културне манифестације, а Међународни дан писмености биће обиљежен кампањом „Његујмо српски језик“.

Осим поучних паноа, које ће поставити на плато, све оне који дођу на плато очекује и језички квиз са пригодним наградама, а у духу овог празника. Тако ће најбољи бити награђени чланством у библиотеку. Послије едукативног квиза, посјетиоци ће имати прилику да уживају у језичкој комедији „Са смијехом кроз српски језик“ коју изводи угледни лингвиста Милорад Телебак.

Акција „Његујмо српски језик“ одлично је осмишљена, јер грађани кроз свакодневне језичке недоумице које промовишу познате личности могу лако да савладају језичке дилеме које имају.

Идеја о обиљежавању Међународног дана писмености појавила се у септембру 1965. године у Техерану, на Свјетској конференцији министара образовања о теми искорјењивања неписмености.

Као дан обиљежавања одабран је 8. септембар, а Унеско је са обиљежавањем почео већ сљедеће, 1966. године.

Према подацима Унесковог Института за статистику, 757 милиона одраслих људи у свијету и даље је неписмено, а двије трећине тог броја чине жене.

У неким земљама неписменим се сматра лице које не зна читати или писати, док у другим земљама оно које не зна ни читати ни писати.

У пракси, међутим, преовладава схватање писмености као способности читања, писања и /повремено/ рачунања, комбиновано са дефинисањем писмене особе као оне која је завршила основно образовање.

Према подацима Унесковог Института за статистику, 757 милиона одраслих људи у свијету и даље је неписмено, а двије трећине тог броја чине жене.

Према подацима Министарство цивилних послова у БиХ је 2,82 одсто неписменог становништва и 36,2 одсто компјутерски писменог становништва.

Чланак ЧИТАЈУЋИ ПРОШЛОСТ – ПИШЕМО БУДУЋНОСТ: Обиљежавање Међународног дана писмености се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Професор др Јелица Стојановић казала је да, ако ћирилица није писмо Црне Горе, онда је Црна Гора вјековима била неписмена.

Она је навела да се нада да ће погубни заборав ћирилице у Црној Гори бити привремен.

„Ако не буде тако, Црна Гора би се одрекла себе и свог поријекла. Матерње и вјековно писмо ових простора јесте ћирилица. Ако ћирилица није писмо Црне Горе, испада да је Црна Гора вјековима била неписмена, а ако данас нема ћирилице, то значи да Црна Гора хоће да раскине са самом собом, да направи рез са својом писменошћу“, казла је Стојановић „Новостима“.

Књига “Ћирилица и латиногорица”, проф. Веселина Матовића на видело је изнијела све оно што је потирало и потире ћирилично писмо у Црној Гори.

„Везујући у пракси латиницу са црногорским, а ћирилицу за српски језик, утјеривачи новог црногорског идентитета принудили су Србе и говорнике српског језика да се скоро у потпуности окрену ћирилици. Нећете више наћи ниједног аутора у Црној Гори који се држи српског језичког идентитета, а да своје дјело штампа латиницом, као што, опет, нема ни оних с друкчијом језичком легитимацијом који за тај посао користе ћирилицу“,  казао је Матовић.

Према његовим ријечима, ћирилица је дискриминисана у Црној Гори.

„Везивање латинице за тзв. црногорски, а ћирилице за српски језик, у државној администрацији, несумњиво доводи у питање и уставну одредбу о равноправности писма, будући да у Уставу та два имена језика нијесу равноправна. Прво је привилеговано као “службени”, а друго дискриминисано као нижеразредни језик у “службеној употреби” , наводи професор Матовић.

Чланак СТОЈАНОВИЋ: Ако ћирилица није писмо Црне Горе, онда је она вјековима била неписмена се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

Православци широм свијета данас славе Св. Ћирила и Методија. Ћирилично писмо, њихов аманет и један од темеља националног идентитета Срба преживио је многе ударце и притиске у историји, али је данас на издисају међу Србима. Стање је тим горе што јој пресуђују Срби сопственом вољом.

Док се народи, попут Руса, Бугара и Грка поносе својим писмом, користе га на рачунарима, мобилним телефонима, при писању, штампању књига и новина, употреба слова из азбуке Вука Караџића у Срба као да је постала срамота. Док су се Грци и Бугари изборили да евре штампају на свом писму, код нас се ћирилица доживљава као застарела, превазиђена ствар, која служи за „наметање српског национализма“.

Називи фирми великом већином написани су на латиничном писму, на енглеском или пак италијанском језику, док је тек понеки натпис на ћирилици.

„Ћирилица је данас у веома неповољном положају у Србији и, нажалост, не видим начин како можемо да се одбранимо од опште употребе латинице”, песимиста је лингвиста Иван Клајн.

„Латиница је европско и међународно писмо, које се користи у математици, хемији, за аутомобилске таблице и докле год будемо имали двоазбучност, биће у предности над ћирилицом. Ако се у будућности покрене иницијатива за одабир само једног званичног писма, плашим се да би избор пао на латиницу“, истиче Клајн.

Латиница је данас распрострањена и у просвети. Многи професори често на табли пишу латиницом, док су књиге на факултету такође већински на латиници.

„Мислим да би макар књиге на факултету требало издавати на ћирилици, а тешко је очекивати да ће се пословни свет одрећи латинице. Не мислим да ће ћирилица да нестане као писмо у Србији, али ће се тешко рехабилитовати, јер многи Срби латиницу доживљавају као своју, а не нешто хрватско. Двоазбучност је тренутно наша судбина, а ћирилицу морамо макар одређеним законима да заштитимо од даљег пропадања”, сматра Клајн.

Чланак ТЕМЕЉ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА: Славимо Св. Ћирила и Методија и пишимо ћирилицом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Израел је објавио писмо које је пре неколико деценија, само два дана пре него што је погубљен, руком написао нацистички ратни злочинац Адолф Ајхман.

Ајхман је у писму тражио милост због улоге коју је имао у Холокаусту.

У молби, коју је саставио након што је пребачен у Израел 1960. године, где је осуђен на смрт, Ајхман каже да је израелски суд преувеличао његову улогу у организовању логистике Хитлеровог „финалног решења“, које је довело до истребљења шест милиона Јевреја, преноси АФП.

Израелски председник Реувен Ривлин представио је данас на церемонији обележавања Међународног дана сећања на Холокауст, досад необјављено писмо које је Ајхман упутио тадашњем председнику Јицаку Бен Звију.

У писму Ајхман каже да треба направити разлику између одговорних лидера и људи попут њега, који су, како каже, били приморани да служе као „обични инструменти у рукама лидера“.

Председник Томислав Николић положио је венац уз војне и државне почасти на Споменик жртвама геноцида у Другом светском рату на Старом сајмишту у Београду.

Поводом обележавања Међународног дана сећања на жртве Холокауста, у Културном центру Рекс биће одржана комеморација. Ајхман истиче да не може да призна одлуку суда као такву, те тражи од председника да употреби своје право да додели опроштај и наложи неизвршење смртне казне над њим.

Писмо носи датум 29. мај 1962. године, а Ајхман је погубљен вешањем око поноћи 31. маја.

Он је, као један од главних организатора Холокауста, побегао из заробљеничког логора после Другог светског рата у Аргентину 1950. године, где је живео под лажним именом све док га у мају 1960. нису ухватили израелски обавештајни агенти Мосада и пребацили у Јерусалим.

Јеврејска држава је поносна на способност безбедносних служби да га приведу правди, те је Ривлин данас рекао да је суђење Ајхману било велики моменат у историји

„У првим годинама после Холокауста људи у Израелу били су заузети обновом и оснивањем независне државе… Суђење Ајхману је разбило зид тишине. Способност младе јеврејске државе да ухвати нацистичког убицу пружила је основни осећај безбедности онима који су преживели Холокауст“, истакао је он.

На данашњој комеморацији представљена су и друга документа, међу којима су и молбе за милост Ајхманове супруге Вере и његових петоро браће, као и Бен-Звијево писмо тадашњем министру правде у којем одбацује њихове захтеве.

Израел и његови савезници наставили су да користе своје ресурсе широм света гонећи одговорне за Холокауст, иако је већина починитеља сада на прагу смрти.

Јуче је центар „Симон Визентал“ објавио листу од десет наводних нациста који би могли бити кривично гоњени у 2016, а израелски премијер Бењамин Нетанијаху упозорио је да је антисемитизам поново у порасту у Европи.

Чланак ОБЈАВЉЕНО АЈХМАНОВО ПИСМО: Нацистички злочинац молио за милост се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

На Универзитету у Загребу, прије свега на Филолошком факултетету, већ дуже вријеме се расправља о враћању ћирилице у наставу, а ректор Дамир Борас каже да су то „старохрватска писма“ и да би било лијепо поново их видјети у настави.

Увјерен да ће у стручној јавности многи мислити исто, Борас је за загребачки Јутарњи лист рекао да би ћирилицу требало вратити у школе, а да би глагољицу требало понудити као изборни предмет.

Редовни професор Одсека за кроатистику – Катедре за старију хрватску књижевност Давор Дукић наводи два разлога због којих би било добро учити ћирилицу.

„На ћирилици имамо низ старих текстова, а познавање тог писма помаже учењу руског језика. Други је разлог то што се код наших сусједа користе и ћирилица и латиница, а савладавањем основа ћирилице у основној школи наши ученици би добили могућност читања стручне литературе на ћирилици“, навео је Дакић за Јутарњи лист.

Слаже се са тезом да данас не би било толико тешкоћа са увођењем ћириличних плоча у Вуковару да је ћирилица остала у хрватском образовном систему.

„Када нешто боље познајете, мање од тога зазирете“, навео је Дукић.

Декан Филозофског факултета с почетка деведесетих, академик Јосип Братулић, став о ћирилици у школама оправдава ријечима:

„Ниједно знање човјека не оптерећује да би га осиромашило. У мозгу простора има, а знати писма је врло добро – онај ко не зна писма, не зна ни језике.“

Свјестан, наводи Јутарњи, да у дневнополитичком контексту ово питање може бити дочекано на нож, Братулић нуди рјешење и каже:

„Проблем је што ћирилици треба скинути политичку ауру. Како? Врло једноставно – назовимо је хрватском ћирилицом“.

Директор Хрватског института за језик Жељо Јозић, с друге стране, пита како се догодило да ћирилица престане да се учи у школама, ако се стручњаци слажу да би је требало вратити.

Јасно је, каже, да су ћирилица и глагољица стара хрватска писма, а да су Хрвати били трописмена нација и писали глагољицом, ћирилицом и латиницом.

„Чињеница је и да су хрватска ћирилица, тзв. босанчица и глагољица данас врло занемарена писма иако су њима писани неки од најважнијих докумената хрватске историје“, наводи Јозић.

Стручњак за језике са Одсека лингвистике, академик Ранко Матасовић, међутим, нема изграђено мишљење о потреби увођења ћирилице у школе, али сматра да би у њима требало знатно више да се учи руски језик, пише овај загребачки дневник.

Бивши министар науке Радован Фукс, пак, каже да не зна шта је ректор Борас желио да постигне са иницијативом за враћање ћирилице у хрватске школе, али се слаже да би свакако било корисно да будуће генерације више уче информатику или још један страни језик.

Чланак ХРВАТСКА: Стручњаци предлажу враћање ћирилице у школе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: stanjestvari.files.wordpress.com

Академик Слободан Реметић упозорава да су српски језик и писмо у БиХ угроженији него у вријеме Бењамина Калаја и указује да међународне повеље обезвређују покушаје за стварање „босанског језика“.

Реметић у интервјуу Срни поручује да се Република Српска институционално и свим осталим средствима мора супротставити континуираним покушајима Бошњака да Вуков српски језик назову „босанским“.

Он указује на заблуду у којој Срби у БиХ живе – да им се понавља историја и да сада живе у околностима налик оним из Калајеве владавине. Али, истина је да су околности неупоредиво теже и горе.

„Да се подсетимо, у доба Калаја, у време окупације, Срби су писали искључиво ћирилицом и били су тада најбројнији народ у БиХ, а данас то није случај“, наглашава Реметић.

Он подсјећа да је 1907. године, када се прича у вези са језиком у БиХ свела на то да ли ће се језик којим говоре тамошњи народи звати српско-хрватски или хрватско-српски, превагнуо назив српско-хрватски, јер су Срби тада били најбројнији народ у БиХ.

Језик је моћно политичко оружје које Бошњаци покушавају да искористе да би остварили своје претензије и унитарну БиХ у којој би владали они и њихов „босански“ језик, сматра Реметић и напомиње да ти „агресивни покушаји нису ништа друго него оживотворење Калајеве политике“.

„Крајњу намеру открива њихов најугледнији лингвиста Мидхат Риђановић, који каже својим сународницима следеће: `Када одбацимо измишљене Бошњаке и приклонимо се историјској чињеници да у БиХ живе Босанци, који говоре босански, онда би друга два народа – Срби и Хрвати постали дијаспора`“, подсјећа Реметић.

Као илустрацију тврдње да бошњачка политика неће лако одустати од своје намјере, Реметић наводи судски процес који је против Републике Српске, због „негирања босанског језика“, водио Ренад Шеремет пред Опшинским судом у Сарајеву – одбачен као неоснован, али и низ других.

„Замјеник предсједавајућег Дома народа Парламентарне скупштине БиХ Сафет Софтић тражио је пред Уставним судом БиХ оцену уставности члана седам Устава Републике Српске у делу који се тиче `језика бошњачког народа`.

Он сматра да је та дефиниција неуставна и да се крши право бошњачког народа и осталих народа који припадају `босанској језичкој заједници` на образовање на матерњем језику“, наводи Реметић.

Према његовом мишљењу, овај захтјев је веома опасан, јер Софтић не објашњава шта у ствари подразумијева под „босанском језичком заједницом“.

Реметић напомиње да би увођење термина „босански језик“ значило први корак ка укидању равноправности Срба и српског језика са Бошњацима и бошњачким језиком како у Републици Српској тако и у БиХ.

Истовремено, напомиње Реметић, за стране лингвисте нема дилеме да је свако ко се родио на подручју Федерације БиХ и Републике Српске проговорио матерњим дијалектом и Вуковим – српским језиком.

„Све су то подвале. `Маркале` су на свим нивоима. Сад видимо шта се тамо дешавало, али готово је сада. За странце, између Бугарске и Македоније постоји један лингвистички и више политичких језика. Са Хрватима је ствар најчистија, јер су они још на почетку рекли да је све по Вуку и да је језик заједнички“, наводи Реметић.

Бошњаци се у својим захтјевима да језик назову „босанским“ позивају на међународне повеље, али им управо оне обезвређују та настојања.

„Нигде у међународном праву не можете да именујете језик како хоћете. То су право измислили хрватски филозофи када су декларацију донели. Од тог нема ништа.

У Стразбуру је 1992. године донесена Европска повеља за регионалне и мањинске језике која је савршено јасна и гласи: `Два идиома која се не разликују не могу ни лингвистички ни научно бити посебни језици, а сами Бошњаци кажу да се не разликују“, појашњава Реметић.

Он позива на потребу да се српски језик свим институционалним и политичким средствима одбрани на свим етничким просторима.

„Наши политичари, генерално, нису свесни значаја језичке политике, те да је угроженост језика и његова судбина повезана са угроженошћу и судбином српског народа“, наглашава Реметић и подвлачи да је то посебно изражено у Србији.

„У Новом Пазару је блокирано на стотине судских предмета јер нема тумача за `босански језик`. Објављен је оглас за постављање судских преводиоца. То је страшно… Мислим да је министар просвете најавио да ће се на државном унверзитету у Новом Пазару вршити обука за `босански`“, неводи Реметић.

Он је подсјетио да се о том проблему изјашњавао Одбор за стандардизацију српског језика и да је закључак јасан: да би два језика била посебна они морају бити различити по генетском, структуралном и комуникативном основу.

„Утврдили смо да нема никаквог, па ни лингвистичког, основа производити тумаче за `босански` нити пак изводити посебну наставу и правити посебне уџбенике, јер сви који знају српски знају подједнако и бошњачки језик“, подсјећа Реметић.

Чланак АКАДЕМИК СЛОБОДАН РЕМЕТИЋ: Српски језик и писмо у БиХ угроженији него у време Бењамина Калаја се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика, Дарко Новаковић

Гри­го­ри­је Бо­жо­вић (1880–1945), вр­хун­ско пе­ро на­шег ли­ста, до­ку­мен­та­ри­стич­ком про­зом об­ја­вљи­ва­ном на стра­ни­ца­ма „По­ли­ти­ке” за­вре­део је част да, тек на по­чет­ку овог ве­ка до­ду­ше, бу­де ува­жен као је­дан од нај­бо­љих срп­ских књи­жев­ни­ка у про­шлом. У тим тек­сто­ви­ма, штам­па­ним из­ме­ђу два свет­ска ра­та, ред за ре­дом ни­жу се дра­гу­љи на­род­ног је­зи­ка и му­дро­сти ње­го­ве. Та­ко је на­век, у но­вин­ским при­по­ве­сти­ма, са­чу­ва­но је­зич­ко бла­го, да не ми­не и не не­ста­не, да не устук­не пред оби­ча­ји­ма но­вог до­ба и ту­ђи­ца­ма ко­је нас са те­ле­ви­зи­је про­го­не од зо­ре ра­не. Ка­ква је, ре­ци­мо, „им­пле­мен­та­ци­ја” (бу­ди­бок­сна­ма).

Елем, ка­ко је го­во­рио наш на­род пре са­мо осам­де­сет ле­та у при­по­вет­ка­ма Бо­жо­ви­ће­вим, ко­је ре­чи је он увр­стио и са­чу­вао, по­хо­де­ћи Ста­ри Влах, Сред­ње По­ли­мље и По­тар­је? Ево не­ких: су­те­ска, сту­бли­на, буч­је, дре­хав, кри­ва­ча, ско­ро­те­ча, слу­та, ко­џа­ба­ша, ни­ко­го­ви­на, не­ви­дов­но, при­став, пре­бол, род­стве­ник, си­лав, гра­но­ве­сно, за­по­рож­је, ко­та­лац, хај­тар, лон­џа, круп­ник, ста­рин­ци, су­сто­пи­це, те­сли­ми­ти, кал­пи­ти… Или, го­вор­не уз­гре­ди­це: „Да­бог­да кла­њо на кр­ме­ћој ко­жи” (ста­ро­вла­шка кле­тва), „Не зна му се ни свет­ка ни пет­ка”, „Не да­је ни бо­гу ко­ла­ча ни ца­ру ха­ра­ча”, „Ако ћу пра­во, не сми­јем од бе­га. Ако ћу кри­во, не сми­јем од бо­га.” (уз­вик чип­чи­је – кме­та – у до­ба Ту­ра­ка), „Не зна ра­ки­ја шта хо­ће ка­ди­ја”, „Ни­куд мај­ци ни­ти к ђе­ве­ри­ма”, „Од ви­на ме но­ге бо­ле, од ра­ки­је бо­ље хо­де”, „Ча­сно­га ми кр­ста и че­ти­ри по­ста”, „И то би им с ја­дом опро­сти­ли, али гр­ђе чу­до за­по­че­ше”. Или по­ре­ђе­ња: „Го ко прст”, „Смр­зну­ти се ко бо­жић­ни ква­сац”.

Оби­чан свет ни да­нас не бе­жи од је­згро­ви­тих стил­ских фи­гу­ра, ме­та­фо­ра и по­ре­ђе­ња, па их је и овај из­ве­штач де­це­ни­ја­ма бе­ле­жио, про­ла­зе­ћи кроз гра­до­ве и се­ла за­пад­не Ср­би­је. Та­ко се у бло­ку на­шло око хи­ља­ду из­ре­ка и му­дро­ли­ја ко­је на­род овог де­ла ре­пу­бли­ке ко­ри­сти и та­ко чу­ва од за­бо­ра­ва, ваљ­да у инат ско­ро­је­вић­ким фра­за­ма, ко­је су пре­пла­ви­ле је­зик на­шег јав­ног жи­во­та.

Та­ко се ов­де још ка­же ка­же да је не­ко бео „ко ва­шер­ски зу­би”, да се бо­ри „ко ала с бе­ри­ће­том” и „ко црв у ка­ме­ну”, и бу­ни „ко ма­га­рац у сва­то­ви­ма” или је бу­шан „ко ци­ган­ско си­то”.

Да­нас се во­ли „ко ро­би­јаш др­жа­ву”, „ко вој­ник не­де­љу”, „ко ђур­ђев­ско јаг­ње”, „ко мај­ска ки­ша”, ви­си „ко пе­шкир на шти­паљ­ка­ма” или „ко но­ви­не на тра­фи­ци”. Не­ко је ве­лик „ко ни­кад”, или ви­сок „ко цр­ква”.

Не­вољ­ник је го „ко пу­сти­ња”, гла­дан „ко ло­го­раш”, гле­да „ко си­ро­че пе­че­ни­цу” или гу­сти­ра „ко ци­ган­че ра­тлук”, а не­ја­ке жен­ске гру­ди су „ко ко­лен­це од џив­џа­на”.

Дре­ма се „ко ћу­ран на ду­ду” или „жа­ба на ло­ква­њу”, дан­гу­би „ко жа­ба на дну бу­на­ра”, дрх­ти „ко ко­вач­ки мех” или „ко миш на ма­и­ји”, а не­ко је да­лек „ко сто ко­на­ка”.

За оног ко жу­ри ка­же се „ко да но­си те­ле­грам” или „ко да је ро­ђен у сед­мом ме­се­цу”, дру­ги је же­љан „ко си­ро­че но­вих опа­на­ка”, за­пу­штен „ко за­дру­жна њи­ва”, за­љу­бљен „ко кер у ко­ске”, за­ле­пљен „ко ма­хо­ви­на за ће­ра­ми­ду” или је за­мр­сио „ко мо­мак на про­ше­ви­ни”. За­ку­ва­ло је „ко у тур­ском су­ду”, а то је не­ко за­пам­тио „ко ма­га­рац уз­бр­ди­цу”.

Из­ле­жа­ва­ти се мо­же „ко ћур­ка на под­вар­ку”, из­да­ти „ко бе­кри­ју но­ге”, из­др­љи­ти се „ко бу­љи­на на пра­зном са­ла­шу”, из­бе­чи­ти се „ко вам­пир на бе­ли лук”, иг­но­ри­са­ти „ко вра­на ске­ле­џи­ју” и из­не­ве­ри­ти „ко ту­па са­бља”.
Ако је не­што кри­во он­да је то „ко пут за Гу­чу”, бак­суз ку­ка „ко ку­ка­ви­ца на пу­ној тре­шњи”, ло­пов кри­је „ко ли­си­ца бр­лог” а не­јак кле­ца „ко сточ­на ва­га”.

Лу­та се „ко не­кр­ште­на ду­ша” или „ко је­се­њи облак”, лу­па „ко зад­њи­ца по са­ма­ру”, док се за на­о­чи­те ка­же да су ле­пи „ко ва­ро­шко лу­че” или „ко тек отво­ре­на те­гла са слат­ким”. Кад све љу­ља он­да је то „ко на мла­дој не­де­љи”, а ко­ме је не­пра­во љут је „ко кер у фа­бри­ци рат­кап­ни”.

За ма­лог се ка­же „ко да је га­јен под лон­цем” или да је „ко мра­вљи но­кат”. Не­ко се му­чи „ко ђа­во у цр­кви”, ми­ри­ше „ко ли­ва­да из де­тињ­ства”, мр­шав је „ко да игра у ен­гле­ској ли­ги” или „ко ру­ска ба­ле­ри­на”.

На­ву­ћи се мо­же „ко ре­грут шај­ка­чу”, на­пи­ти „ко сви­ња за но­во­сад­ски са­јам”, на­је­сти „ко чво­рак пше­ни­це”, на­ва­ли­ти „ко смрт на ба­бу” и не­до­ста­ја­ти „ко мач­ки пи­џа­ма”.

Осу­ше­ни је „ко ба­ка­лар”, озби­љан „ко кон­тро­лор ле­та”, оми­љен „ко бог у ко­му­ни­зму”, оки­ћен „ко др­жав­ни пра­зник”, оте­као „ко кроф­на” или „ко пче­лар­ски при­прав­ник”.

Про­па­сти се да и „ко миш у гво­жђа­ри”, пре­го­ре­ти „ко си­ја­ли­ца”, па­сти „ко тић из гне­зда”, пру­жи­ти „ко поп ру­ку”, про­ме­та­ти се „ко си­ро­ма кроз по­ња­ве” и би­ти пи­јан „ко ноћ у Ал­ба­ни­ји”.

За ру­жног се ве­ли да је „ко цр­теж ђа­ка пр­ва­ка”, „ко ђа­во из Та­сма­ни­је”, „ко од­рон” или „ко да је про­шао би­ци­клом кроз вр­зи­ну”. Срећ­ник се осе­ћа „ко пе­вац на про­шћу”, сам је „ко дух”, сув „ко уло­жак за хе­миј­ску”, си­гу­ран „ ко тру­ла да­ска” или „сла­ни­на под мач­ко­вом гла­вом”, а ру­жно је сре­сти се „ко вра­бац и олу­ја”.

Тр­па се „ко у гла­сач­ку ку­ти­ју”, те­сно је „ко пи­ја­ном со­как”, не­ко те­ра „ко ђа­во гре­шну ду­шу” или је ту­жан „ко ја­рац ис­под бри­тве” и те­жак „ко оку­па­ци­ја” или „ко ка­плар­ски ша­мар”, тр­пи „ко Ци­гов коњ”, а то­ле­ран­тан је „ко Не­рон”.

Уда­ра­ти се мо­же „ко ован у кри­ву шљи­ву”, упа­сти „ко пи­јан у ме­ха­ну”, ума­ка­ти „ко у бо­ја­џиј­ски ћуп”, би­ти уго­јен „ко кер Ми­ла­на ка­са­пи­на” и укру­ћен „ко мла­да на ви­ђе­њу”, уз­ја­ха­ти „ко ве­шти­ца ме­тлу” и упа­сти „ко па­лац у су­пу”.

Не­што је хлад­но „ко кур­ви­но ср­це” или „ко ита­ли­јан­ске пло­чи­це”, цр­но „ко мрак на та­ва­ну”, цвр­чи „ко ушти­пак у вре­лој ма­сти”, це­ди се „ко миш из ра­со­ла” и цуп­ка „ко вра­бац по ко­но­пља­ку”.
Чист је „ко пу­шча­на цев” или „ко ис­по­вед”, чу­ван „ко Ти­то”, а че­ка­ли­ца че­ка „ко Бу­га­рин рат”.

На­по­слет­ку: шу­паљ „ко цр­кве­но зво­но”, ша­пу­ће „ко да је на ми­ра­зу”, ши­шти „ко екс­прес ло­нац” и шу­ња се „ко шва­лер”.

Чланак КАКО ГОВОРИ НАШ НАРОД: Жељан „ко сироче нових опанака“, запуштен „ко задружна њива“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Положај Срба у Црној Гори је у зони апартхејда, истиче у разговору за Спутњик председник Извршног одбора Матице српске у Црној Гори, професор Владимир Божовић. Политички аналитичар Владимир Добросављевић оцењује да статус Срба могу побољшати само драматичне измене политичког система.

Информација о положају Срба, колико год била филтрирана од стране режима и режимских медија у Црној Гори, у последње време све више добија медијску пажњу, јер је положај на самој граници, ако већ и није у зони апартхејда, истиче у разговору за Спутњик председник Извршног одбора Матице српске у Црној Гори, професор Владимир Божовић.

„То верно потврђују и статистички параметри који показује да је број Срба запослених у државним институцијама макар десет пута мањи у односу на процентуални број у укупном становништву. Да не говоримо о бруталној дискриминацији српске језичке заједнице и све већим притисцима на људе који су припадници СПЦ у Црној Гори и на СПЦ као институцију“, наводи Божовић.

„Црна Гора је номинално грађанска држава, али ако у обзир узмемо све ове параметре, она је де факто држава једног народа, црногорског народа, и у одређеној мери држава коалиционих партнера у власти, Бошњака и Албанаца. Што се тиче уставно-правног положаја, уместо државе народа дефинисан је номинално-грађански концепт, али у пракси је на делу ситуација која улази у зону апартхејда“, оцењује Божовић.

Да је положај Срба у Црној Гори у последњих петнаест година изузетно лош, сматра и политички аналитичар Владимир Добросављевић. Он истиче да је статус Срба вероватно најлошији на просторима свих земаља бивше Југославије.

„Поред маргинализације српских културних, етничких и политичких институција, од СПЦ до културних организација, политичких представника, Срби су дискриминисани и у егзистенцијалном смислу, што показује чињеница да су Срби у минорном проценту запослени у државној управи, судству, тужилаштву, безбедносним структурама. Дакле, постоји један апартхејд који онемогућава Србима у Црној Гори да без обзира на проценат етничке структуре буду заступљени и да им се с друге стране без обзира на степен образовања који имају не омогућава да се запосле у јавном сектору“, објашњава за Спутњик Добросављевић.

Шта то беше ћирилица

Професор Владимир Божовић подсећа да је у време заједничке државе у образовном систему успостављен модел изучавања карактеристичних предмета које су у извесном смислу корен идентитета.

„Међутим, после стицања независности 2006. године дошло је до потпуне промене програмских садржаја у историји и у матерњем језику, тако да су многе компоненте које су раније биле темељ образовног система буквално збрисане, а успостављене су неке нове — под знацима навода — стандарди који су у суштини ишли у правцу брисања идентитеских корена овога поднебља, односно било какве везе са српским идентитетом“, каже Божовић. Он тврди да српска језичка заједница у Црној Гори не може да у образовном смислу идентификује себе, пре свега због постојања невероватног хибрида у смислу самог назива језика у образовном систему.

„Веровали или не, језик се зове црногорски-српски, босански и хрватски језик. Иако су доминантни захтеви српске језичке заједнице били да се деци која припадају тој заједници омогући да именују свој језик својим именом, на крају је то било онемогућено због уставно-правног насиља од стране режима, тако да тренутно имамо ову описану ситуацију“, истиче Божовић.

Да у Црној Гори ћирилицу више не признају као званично писмо,уверио се недавно и певач Владо Георгијев, иначе родом из Херцег Новог. Њему су црногорски органи наиме затражили да документе написане на ћирилици код нотара препише и овери на ћирилици.

Покушај урушавања Српске православне цркве

„Положај Срба из дана у дан све је гори, јер смо такође суочени са покушајем урушавања једног од стубова идентитета Срба у Црној Гори“, наводи председник Извршног одбора Матице Српске у Црној Гори професор Владимир Божовић.

Он објашњава да се новим Законом о верским заједницама покушава урушити СПЦ.

„Планирано је да се законом спроведе отимање имовине СПЦ, тако што би све оно што је изграђено пре 1918. године по аутоматизму прешло у руке државе. Тако би се Срби у Црној Гори заправо нашли у једној сличној ситуацији као што је недавно био случај са српском културном баштином на Космету у процесу пред Унеском. Мило Ђукановић је после прилично јасних отпора који није дошао само од СПЦ него и од осталих верских заједница најавио да ће наводно влада уважити одређене елементе и прерадити тај закон. Међутим, ја сам и даље уверен да оно што је суштина намере приликом идеје промене закона, а то је отимачина имовине СПЦ, да се то неће променити“, каже Божовић.

Уместо правног, политички лек

Професор Божовић сматра да у Црној Гори постоји огроман несклад између онога што је записано у Уставу, у позитивном законодавству и у функционисању друштва и државе у пракси.

„Да је постојао правни пут за побољшање положаја Срба он би већ био искоришћен, да Црна Гора функционише на бази класичних правних тековина и института, претпостављам да би се већ нешто урадило. За побољшање положаја српске заједнице нема правног лека, постоји једино политички лек — промена политичка гарнитуре“, сматра Божовић.

Политички аналитичар Владимир Добросављевић такође оцењује да је правни положај Срба који према последњем попису чини 30 одсто укупног становништва у Црној Гори, могуће променити само драматичним изменама политичког система.

„Решење је прихватање чињенице да у Црној Гори не постоји апсолутна већина ниједне етничке групације и да као таква Црна Гора треба да постане држава и српског народа који живи у њој“, оцењује Добросављевић.

Чланак ШТА БИ РЕКАО ЊЕГОШ: Срби у Црној Гори у зони апартхејда се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика, Д. Новаковић

Кон­ти­ну­и­тет ћи­ри­ли­це на под­руч­ју са­да­шње Цр­не Го­ре мо­же се пра­ти­ти кроз вје­ко­ве. Она је по­ка­за­тељ и свје­до­чан­ство да су ови про­сто­ри има­ли пи­сме­ност. Не мо­же се по­ме­ну­ти ни је­дан ва­жни­ји спо­ме­ник са про­сто­ра са­да­шње Цр­не Го­ре да ни­је на­пи­сан ћи­ри­ли­цом. Ћи­ри­ли­цом је пи­са­но Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље, по­ве­ље и пи­сма зет­ских вла­да­ра, Ило­вич­ка крм­чи­ја Све­тог Са­ве, бо­га­те ри­зни­це ма­на­сти­ра Све­те Тро­ји­це код Пље­ва­ља, це­тињ­ског ма­на­сти­ра, Вра­њан­ске по­ве­ље, штам­па­не књи­ге Обод­ске штам­па­ри­је… Ћи­ри­ли­цом су пи­са­ли и Све­ти Пе­тар Це­тињ­ски, Пе­тар Дру­ги Пе­тро­вић Ње­гош, краљ Ни­ко­ла, Мар­ко Ми­ља­нов, Сте­фан Ми­тров Љу­би­ша…

Ћи­ри­ли­ца је но­си­лац и ко­ли­јев­ка ду­хов­но­сти, исто­ри­је, тра­ди­ци­је, кул­ту­ре, пи­са­ног и књи­жев­ног на­сље­ђа Цр­не Го­ре, али по­ку­шај ста­ва­ра­ња но­вог иден­ти­те­та у Цр­ној Го­ри, у ко­ји се не укла­па њен ћи­ри­лич­ни исто­риј­ски иден­ти­тет, до­во­ди до ду­бо­ког ре­за на смје­ни вје­ко­ва, 20. и 21, ка­да се де­ша­ва го­то­во пот­пу­на ла­ти­ни­за­ци­ја и(ли), чак, на­жа­лост, до­ла­ти­ни­за­ци­ја Цр­не Го­ре, што се пи­сме­но­сти и пи­сма ти­че.

За­што ћи­ри­ли­ца сме­та но­вом иден­ти­те­ту?! Из­ме­ђу оста­лог, ћи­ри­ли­ца се кроз исто­ри­ју на про­сто­ри­ма до­кле је до­пи­рао ути­цај срп­ског је­зи­ка и, пре­ко ње­га, пи­сма, че­сто на­зи­ва­ла срп­ско пи­смо. Та­ко је и на про­сто­ру да­на­шње Цр­не Го­ре. У овом по­гле­ду на­ро­чи­то је зна­чај­на јед­на би­бли­о­гра­фи­ја ра­до­ва о Дал­ма­ци­ји и Цр­ној Го­ри из­да­та на ла­тин­ском у Мле­ци­ма 1842. Та­мо сто­ји да су књи­ге штам­па­не на Це­ти­њу… срп­ским сло­ви­ма. Го­ди­не 1517. по­твр­ђу­је мле­тач­ки дужд Л. Ло­ре­дан те­ста­мент Ђур­ђа Цр­но­је­ви­ћа на мол­бу ње­го­ве же­не Је­ли­са­ве­те (пре­ве­ден на ла­тин­ски). На ви­ше мје­ста сто­ји да је те­са­та­мент пи­сан срп­ски, пре­ве­ден са срп­ског итд. Али на јед­ном мје­сту сто­ји да је пи­сан и пот­пи­сан срп­ским је­зи­ком и срп­ским сло­ви­ма. Бо­жи­дар Ву­ко­вић Под­го­ри­ча­нин го­ди­не 1521. за­пи­су­је да је, ви­де­ћи ка­ко дру­ги на­ро­ди штам­па­ју сво­ја „пи­са­ни­ја“ по­же­лио да штам­па „и на­ша срп­ска, а та­ко­ђе и бу­гар­ска“ сло­ва. Ви­ћен­цо Ву­ко­вић „тра­жи ис­кљу­чи­ву до­зво­лу да штам­па књи­ге је­зи­ком и сло­ви­ма срп­ским ра­ди оп­ште до­бро­би­ти на­ро­да и је­зи­ка срп­ског“. Над­би­скуп бар­ски Ан­дри­ја Зма­је­вић, Пе­ра­шта­нин, на­пи­сао је још 1675. го­ди­не јед­ну рас­пра­ву, гдје ка­же да же­ли „да он по­у­ча­ва са­мо чи­та­ти и пи­са­ти са сло­ви­ма илир­ским срп­ским, а да оста­ви ла­тин­ска“.

Сви­ма су по­зна­ти Ње­го­ше­ви сти­хо­ви (у по­све­ти на књи­зи Ву­ко­ва да­ни­ца из 1826. го­ди­не): Срп­ски пи­шем и збо­рим,/ сва­ком гром­ко го­во­рим:/ на­род­ност ми ср­бин­ска,/ ум и ду­ша сла­вјан­ска. Ин­те­ре­сант­ни су и сље­де­ћи при­мје­ри: „1838. и 1839. до­би­ва вла­ди­ка цр­но­гор­ски Пе­тар Дру­ги (Ње­гош) не­ко­ли­ко пи­са­ма од бо­сан­ског ве­зи­ра Ве­џид-Мех­мед па­ше. У пр­вом ка­же: ’Ја сам на­пи­сао јед­ну тур­ску а јед­ну сарп­ску, обе су јед­на­ке’… Сте­фан Ми­тров Љу­би­ша на­зи­ва ћи­ри­ли­цу „срп­ским ама­не­том“.

Нај­дра­стич­ни­ја je за­бра­на ћи­ри­ли­це у ври­је­ме Пр­вог свјет­ског ра­та. Би­ла је зва­нич­но за­бра­ње­на у Хр­ват­ској, Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни, Цр­ној Го­ри и Ср­би­ји. На­кон оку­па­ци­је Цр­не Го­ре 1916, аустриј­ска власт, на­ред­бом ге­не­рал­ног гу­вер­не­ра Вик­то­ра Ве­бе­ра од 18. сеп­тем­бра 1916, за­бра­њу­је упо­тре­бу ћи­ри­ли­це у шко­ла­ма, уста­но­ва­ма и по­штан­ском са­о­бра­ћа­ју, а из школ­ских про­гра­ма ис­кљу­чу­је на­род­не еп­ске и па­три­от­ске пје­сме, као и пред­мет Срп­ска исто­ри­ја. Ово је пра­ти­ла и кро­а­ти­за­ци­ја је­зи­ка и уво­ђе­ње хр­ват­ског име­на за је­зик.

О школ­ству и пи­сму у Цр­ној Го­ри у Be­o­grad­skim no­vi­na­ma, ко­је су на ње­мач­ком је­зи­ку из­ла­зи­ле у Бе­чу, сто­ји да је на­зив је­зи­ка у Цр­ној Го­ри – хр­ват­ски: „Već u pro­le­će su iz­ra­đe­ni no­vi udž­be­ni­ci i na­stav­ni plan po uzo­ru na austrij­ski i u sep­tem­bru se mo­glo u svim osnov­nim ško­la­ma po­če­ti sa na­sta­vom. U Sta­roj Cr­noj Go­ri su po­sta­vlje­ni cr­no­gor­ski, a u No­voj Cr­noj Go­ri austrij­ski i ma­đar­ski na­stav­ni­ci hr­vat­skog je­zi­ka. Ći­ri­li­ca će bi­ti za­dr­ža­na sa­mo u na­sta­vi re­li­gi­je, a u osta­lim pred­me­ti­ma je la­ti­ni­ca.“

Што се ти­че Цр­не Го­ре да­нас, оно што се де­ша­ва ве­о­ма под­сје­ћа на аустро­у­гар­ску по­ли­ти­ку из Пр­вог свјет­ског ра­та: при­во­ди се кра­ју про­цес не­ста­ја­ња ћи­ри­ли­це. Ево, са­мо не­ких при­мје­ра. У Цр­ној Го­ри ла­ти­ни­ца је „оку­пи­ра­ла“ све, од име­на фир­ми, ка­фа­на, ре­сто­ра­на, про­дав­ни­ца: по ра­зним гра­до­ви­ма Цр­не Го­ре око 95 од­сто на­зи­ва ис­пи­са­но је ла­ти­ни­цом. По свим гра­до­ви­ма има ви­ше ки­не­ских не­го сло­ва ћи­ри­ли­це.

На јав­ним уста­но­ва­ма још има за­о­ста­лих ста­рих ћи­ри­лич­них нат­пи­са, али је уоч­љи­ва тен­ден­ци­ја за­мје­не у но­ви­је ври­је­ме ла­ти­нич­ним. Тек по­ко­ји ста­ри (за­о­ста­ли) на­зив остао је ћи­ри­лич­но ис­пи­сан че­ка­ју­ћи ско­ро „пре­сло­вља­ва­ње“. У Цр­ној Го­ри не­ма ни јед­на ТВ ста­ни­ца са ћи­ри­лич­ним рје­ше­њем ло­га; не по­сто­ји ни је­дан ћи­ри­лич­ни зва­нич­ни сајт Вла­де Цр­не Го­ре; сви пу­то­ка­зи су ис­пи­са­ни ла­ти­ни­цом; та­бле с на­зи­ви­ма гра­до­ва (из­у­зев не­ких на сје­ве­ру гдје има­мо и ћи­ри­лич­ни и ла­ти­нич­ни нат­пис) та­ко­ђе су ис­пи­са­не ла­ти­ни­цом.

Са ћи­ри­ли­цом из­гле­да је­ди­но ра­ди­је пу­ту­је­мо на онај сви­јет јер су на­зи­ви по­греб­них пред­у­зе­ћа ћи­ри­лич­ни; по­смрт­не пла­ка­те су (са ма­лим из­у­зе­ци­ма, ко­ји су ви­дљи­ви у по­сљед­ње ври­је­ме) штам­па­не ћи­ри­ли­цом; над­гроб­ни спо­ме­ни­ци − та­ко­ђе.

Чланак ДР ЈЕЛИЦА СТОЈАНОВИЋ: Ћерање ћирилице из Црне Горе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Лингвиста Милош Ковачевић истакао је да је у Републици Српској неопходно усвојити закон о заштити ћирилице да би ово писмо било сачувано као национално и идентитетско обиљежје српског народа.

„Само законом ћирилица може бити заштићена, јер смо дошли у вријеме када проглашавање равноправности писама значи губљење ћирилице“, рекао је Ковачевић.

Према његовом мишљењу, уколико законским актима не буде заштићена ћирилица, као службено писмо и једно од најважнији идентитетских црта српског народа, за мање од 50 година неће постојати.

„Добро је што постоје приједлози за усвајање закона о заштити ћирилице. Предсједнику Републике Српске Милораду Додику треба одати признање, јер се одговорно понаша у очувању националних и идентитетских обиљежја Српске, без којих је не би било“, каже Ковачевић.

Он сматра да би приједлог о усвајању закона о заштити ћирилице морао да буде добро прихваћен код свих којима је стало до српских националних интереса у БиХ.

„Овај приједлог неће бити прихваћен од оних којима је циљ да Срби једног дана постану глобализацијски народ“, додао је Ковачевић.

У уторак, 27. октобра, предсједник Републике Српске Милорад Додик прихватио је приједлог Асоцијације „Ствараоци Републике Српске“ да у Српској буде усвојен закон о заштити ћирилице.

Чланак КОВАЧЕВИЋ: Неопходан закон о заштити ћирилице се појављује прво на ИСКРА.

Поштоване делегације и чланице УНЕСКО,
Обраћамо вам се у име групе српских студената, а поводом разматрања о пријему самопроглашеног Косова* у чланство међународне организације за образовање, науку и културу, а чија је примарна улога заштита културног наслијеђа и свјетске историјске баштине.

Ми српски студенти желимо да скренемо пажњу и замолимо све земље чланице ове највеће УН породице да пажљиво размотре свој став по овом питању и да зауставе пријем Косова* у УНЕСКО. Међу потписницима овог писма се налазе и наше колеге студенти из Косовске Митровице од којих су неки били и живи свједоци рушења, уништавања, девастирања и паљења српских манастира, цркви и споменика, те сакаћења православних светих икона од стране својих комшија Албанаца, током мартовског погрома и етничког чишћења српског становништва са простора Косова и Метохије 2004. године.

Само током 17. и 18. марта те године, дакле за свега два дана, од стране оних који сада траже чланство у УНЕСКО, уништено је или на разне начине оштећено 35 православних објеката и то у званично вријеме мира. Још већи број је уништених светилишта од јуна до октобра 1999. године када је минирано, опљачкано, спаљено и уништено 76 цркви и манастира, о чему могу посвједочити и НАТО војници тадашњих зона одговорности КФОР-а из контигента САД, Италије, Њемачке, Велике Британије и Француске од којих су неки били ангажовани на чувању и заштити ових културно – историјских споменика.
Сав овај културоцид који је до сада учињен није задовољио апетите убица овог хришћанског и цивилизацијског наслијеђа па смо тако и данас свједоци нарушавања духовног живота, руинирања наших гробља, те и исписивања графита по православним хришћанским споменицима широм Косова и Метохије. Тачно пре годину дана 13.10.2014. црним спрејом на капијама манастира Високи Дечани старог VII вијекова који се налази на листи свјетске баштине под заштитом УНЕСКА, исписано је (ИСИС и УЧК), што прави јасну аналогију између оних који данас у Сирији уништавају древне историјске споменике и оних који су то чинили, и још увијек покушавају на простору Косова и Метохије. Најновији овакав чин датира само прије неколико дана и то за вријеме фудбалске утакмице између репрезентација Албаније и Србије, када је исписан графит на споменику погинулима за вријеме НАТО бомбардовања Србије 1999. године, а који се налази поред главног моста у сјеверном дјелу Косовске Митровице. Назив овог споменика и посљедњег у низу оштећених је „Истина“, баш као што је истина да је наша културна и сакрална баштина на удару оних који вас највише лобирају и моле глас за чланство, док у позадини тог чланства у албанским школама, научним круговима и институцијама већ одавно трају кампање за прекрајање историје и лажно образовање изврћући чињенице и тако спремајућу коначну пљачку богате српске културне баштине, желећи да је кроз чланство у УНЕСКО прикажу и уздигну као своју, јер по оној познатој узречици „100 пута поновљена лаж постаје истина“.

Осим са моралне, тако и са правне стране Косово* као територија и покрајина сходно важећој резолуцији Савјета Безбједности УН 1244 се не сматра државом као субјектом међународног права и према томе се не може квалификовати за пријем у УНЕСКО. Свако дјеловање супротно овоме било би повреда правних правила насталих под окриљем Уједињених нација. Стога вас молимо да поштујете правила УН – а и да зауставите пријем Косова* у УНЕСКО, а умјесто тога да уложите додатне напоре како би се порушени споменици културе на Косову и Метохији обновили и додатно заштитили.

Задужбинари и ктитори свих манастира на Косову и Метохији су били стари српски владари и велможе који су доказано бранили не само своје, већ и европско, те свјетско културно наслијеђе. Неке од ових светиња се налазе и на листи свјетске баштине под заштитом УНЕСКА као културно наслијеђе Србије. На том списку свјетске баштине са територије Косова и Метохије поред горе поменутог манастира Високи Дечани, налазе се манастири Грачаница, Богородица Љевишка и Пећка патријаршија.

У прилог овом писму шаљемо вам слике уништених и оскрнављених светиња, те оштећених објеката нашег богатог културног наслијеђа, које дају одговор свима којима то није јасно, зашто смо ми Срби посвећени и окренути ка нашем Косову и Метохији. Ове слике у исто вријеме представљају и наше сузе, и апел цивилизованом свијету током свих ових година страдања, да пробуде савијест осталих и да не дозволе да се преостало културно благо и наше вјековно наслијеђе преда у руке његових пљачкаша и касапина.

Са поштовањем,
Српски студенти из Бањалуке, Косовске Митровице, Београда, Новог Сада, Беча, Подгорице, Источног Сарајева, Крагујевца, Ниша, Бијељине и др.

Чланак ПИСМО СРПСКИХ СТУДЕНАТА ЧЛАНИЦАМА УНЕСКА: Не дозволите да наше вијековно наслијеђе оде у руке пљачкаша се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Председник Српске народне партије (СНП) Ненад Поповић упутио је писмо председнику Руске Федерације Владимиру Путину у којем га моли да учини све што је у његовој моћи да спречи пријем Косова у Унеско.

„Као што је руски народ данас угрожен на свом историјском тлу у Украјини, тако је и српски народ угрожен на територији која вековима представља центар његовог духовног бића”, навео је Поповић.

Лидер СНП у писму подвлачи да поједине западне земље желе да КиМ, душу и срце Србије, ван сваке редовне процедуре приме у чланство у Унеско.

„Ако се то догоди, Србији ће бити одузето оно највредније и најсветије што има, а то је наслеђе свете српске лозе Немањића које је доказ постојања српске државе и наше Српске православне цркве још од времена средњег века. На том наслеђу, и на светосавско косовском завету, почива наш целокупан идентитет као народа” додао је Поповић.

Према његовим речима, уласком Косова у Унеско српском народу се на бруталан начин одузима и краде његов идентитет.

Чланак БЕОГРАД: Поповић писао Путину да спречи пријем Косова у Унеско се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Ово је вре­ме ру­ше­ња, ква­ре­ња и не­зна­ла­штва. Са­мо, ни­шта ни­је по­че­ло ју­че, ни­ти ће се су­тра за­вр­ши­ти. Ква­ре­ње? Шта је див­ни, пре­та­ње­ни фран­цу­ски је­зик, не­го ис­ква­ре­ни об­лик гор­дог, цар­ског, ла­тин­ског је­зи­ка? Стр­пље­ња, при­себ­но­сти: је­зик се и ква­ре­њем раз­ви­ја…

Ни­је је­зик крив што су се не­у­ки до­мо­гли од­го­вор­них по­ло­жа­ја, што су се ни­ски уз­ви­си­ли а ви­со­ки уни­зи­ли. Ре­чи су са­мо од­сли­ка­ле по­мет­њу ко­ја се у гла­ва­ма и у уста­но­ва­ма до­го­ди­ла. Ствар се мо­же гле­да­ти и са ве­се­ле стра­не. Јед­но вре­ме нам је пред­сед­ник Ака­де­ми­је на­у­ка био не­пи­смен чо­век. То ни­је те­ма за кук­ња­ву, већ за ко­ме­ди­ју.

***

Ни­су ва­жни гре­ши­те­љи: њих је увек би­ло и мо­ра их би­ти. Ва­жно је ка­ко се на гре­шке гле­да, ка­ко их јав­ност при­ма.

На­ша их при­ма рав­но­ду­шно. Они ко­ји би тре­ба­ло да бра­не нор­му, ћу­те.

Ето за­што је пи­сац, ро­ђе­ни пре­кр­ши­тељ пра­ви­ла, да­нас при­ну­ђен да по­др­жа­ва нор­му. Кад не­ма ни­ког дру­гог, мо­ра он. Јер, ако се у обич­ном спо­ра­зу­ме­ва­њу не по­шту­ју пра­ви­ла, он­да ства­ра­лач­ко од­сту­па­ње од њих гу­би сва­ки сми­сао.

Не­ма­мо ум­них кон­зер­ва­тив­них ду­хо­ва, ко­ји би бра­ни­ли осно­ве. Пре­ве­ли­ка је сло­бо­да не­зна­ла­штва, пре­јак за­мах нео­д­го­вор­но­сти. На­уч­не и про­свет­не уста­но­ве по­вла­че се пред не­зна­ли­ца­ма, или су па­ле под њи­хо­ву власт.

***

Нај­ма­ње што се од пи­сца оче­ку­је, је­сте да алат­ку одр­жа­ва у ис­прав­ном ста­њу. Не­спо­со­бан да из­ме­ни устрој­ство све­та и при­ро­ду чо­ве­ка, оста­је му од­го­вор­ност пре­ма је­зи­ку, свом је­ди­ном има­њу и ору­ђу.

У пи­са­њу је све до­пу­ште­но, осим аљ­ка­во­сти и не­све­сног обез­вре­ђи­ва­ња ре­чи.

Књи­жев­ност ко­ја не ве­ру­је у све­тост је­зи­ка, у се­бе не ве­ру­је.

***

Не­за­до­во­љан због не­ких мо­јих за­па­жа­ња о би­ро­крат­ском је­зи­ку, је­дан на­уч­ни ис­тра­жи­вач (са ти­ту­лом и др­жав­ном пла­том, да­бо­ме!) на­пи­сао је да је­зик Иве Ан­дри­ћа уза све по­хва­ле ко­је му се мо­гу при­пи­са­ти, ни­је при­ме­њив за но­ви­не, ра­дио и те­ле­ви­зи­ју, за са­стан­ке рад­нич­ких са­ве­та, за про­јек­те и ела­бо­ра­те, за из­ве­шта­је и про­па­ганд­не по­ру­ке, за по­ли­тич­ке го­во­ре и збо­ро­ве, за но­ви­нар­ске ве­сти и члан­ке, за на­уч­на са­оп­ште­ња и та­ко да­ље.

До­бар је­зик, зна­чи, „ни­је при­ме­њив” ни у јед­ној обла­сти јав­ног и дру­штве­ног жи­во­та! Зна­чи ли то да у но­ви­нар­ству, прав­ној на­у­ци, по­ли­ти­ци и про­па­ган­ди не ва­же оба­ве­зе пре­ма бри­жљи­вом и тач­ном из­ра­жа­ва­њу?

Ако тврд­ња не зна­чи то, не знам шта би дру­го мо­гла зна­чи­ти…

***

Тврд­ња је из­ре­че­на у не­че­му што је хте­ло да бу­де на­уч­но са­оп­ште­ње; из­нео ју је док­тор књи­жев­них на­у­ка.

Хва­ле вред­ни Ан­дри­ћев је­зик не мо­же се, пре­ма том уче­ња­ку, упо­тре­бља­ва­ти на са­стан­ци­ма рад­нич­ких са­ве­та. За­што? Ко­је су ње­го­ве од­ли­ке ко­је би сме­та­ле го­вор­ни­ку при јав­ном исту­па­њу? Је­дри­на? При­род­ност? Јед­но­став­ност? Не­пре­тен­ци­о­зност? На­род­на осно­ва?

Аутор ве­ро­ват­но ми­сли да се гра­ђа, ко­ја се раз­ма­тра на са­стан­ци­ма рад­нич­ких са­ве­та, не да из­ра­зи­ти обич­ним људ­ским го­во­ром. Ако је то тач­но — а ни­је ис­кљу­че­но да је­сте — ко је, кад и за­што на­те­рао љу­де да о та­квим пи­та­њи­ма рас­пра­вља­ју? Зар је мо­гућ­но да у но­ви­нар­ским ве­сти­ма и члан­ци­ма, на­уч­ним са­оп­ште­њи­ма и та­ко да­ље, ле­по­та, ло­ги­ка и ја­сно­ћа ка­зи­ва­ња не­ма­ју шта да тра­же?

Под­ра­зу­ме­ва­ју­ћи за­кључ­ци ова­квог умо­ва­ња вр­ло су не­при­јат­ни. Не ве­ру­јем да их је док­тор књи­жев­но­сти био све­стан.

Ње­гов циљ је био мно­го јед­но­став­ни­ји: по­ку­шао је да за по­ли­тич­ки жар­гон из­бо­ри ста­тус тех­нич­ког је­зи­ка. Са­мо се та­ко мо­же оправ­да­ти и оза­ко­ни­ти ње­го­ва ру­гоб­ност и не­до­ступ­ност. На са­стан­ци­ма се не го­во­ри ја­сним је­зи­ком, али за то ни­су кри­ви го­вор­ни­ци, већ по­себ­ност гра­ђе ко­ја се из­ла­же. У по­ли­ти­ку чо­век ва­ља да се упу­ти, она­ко као што се упу­ћу­је у је­зик ин­фор­ма­ти­ке.

На­у­ка је не­кад ту­ма­чи­ла свет; за­тим је по­ку­ша­ла да га ме­ња; да­нас га смер­но при­хва­та и уз­ди­же, та­квог ка­кав је.

Чланак ЗАМАХ НЕОДГОВОРНОСТИ: Они који би требало да бране норму, ћуте се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика, Д. Стојановић

Није спорно да је ћирилица запостављена. Да замире као што нам села нестају. Као што је све мањи број деце која се у Србији рађају. Ћирилица је писмо српског језика од 12. века, од Мирослављевог јеванђеља. Латиница је званично писмо српског језика први пут постала 1915. године, када су Аустријанци забранили ћирилицу. Потом, укинула ју је и НДХ 1941. године, а ове – власти Вуковара, у Хрватској.

А ко је склонио ћирилицу у Србији, са фирми продавница, са реклама, са већине књига, новина, са већине телевизија и многих сајтова?

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо”, пише у Члану 10 нашег Устава. Да, али то значи само да ћу рачун за струју добити на ћирилици, пресуду неку, да ће исписи на државној телевизији бити на ћирилици.

Закони се не баве ћирилицом. Ни заштитом и неговањем српског језика. Па ко се онда тиме бави? Нико. Јер да се бави, не би се нешто што се коренило дуже од осам векова повукло пред нечим што се појавило почетком прошлог века. Оно мало појединаца и организација који се повремено јављају писмима и саопштењима указујући на угроженост ћирилице и српског језика, немају никакву моћ. Њима се чак ретко ко и супротставља. Ови „светски људи”, „модерни”, ови нови власници свега и свачега ћуте и терају по своме. Ако се ко и огласи, тврде да то тржиште захтева.

Многи стручњаци за маркетинг и економисти кажу да је бар 30 добрих разлога да се ћирилицом привуче пажња купца. Овде нема места да се наброје, али ако творци реклама желе да привуку купце, онда они мисле, судећи по „стању на терену”, да купци огромном већином више воле латиницу. На основу чега то мисле?

Рекламе су моћне и не само да намећу производ, већ и писмо којем се изражавају.

Држава на све то не обраћа пажњу. А дужност јој је да чува споменике културе, у које спада и писмо, споменик стар више од осам векова.

Држава би могла да обавеже све власнике телевизија националне фреквенције да користе ћирилицу. Могла би да се умеша и тако што би штампано латиницом нешто више опорезовала, а књиге и остало што се штампа парама из буџета да буде обавезно на ћирилици. У сваком случају, да се умеша у судбину језика и писма који су стуб националне особености, израз савременог стваралаштва и чувар националне свести.

Држава мора да нађе начин како ће непрестано да подучава, пре свега децу у школама, да је ћирилица важна, као и због чега је важна. Да знамо њену историју и да смо свесни због чега је чувамо и данас, посебно данас, када смо се нашли у светској мрежи интернета и једног, најмоћнијег језика и културе.

Чланак ПОРТРЕТ БЕЗ РАМА – ЋИРИЛИЦА: Запостављена! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Док читамо књигу, можда и не обраћамо пажњу на то да ли је одштампана на ћирилици или латиници, притом и не мислећи на разлоге због којих се издавач определио за једно или друго писмо нашег језика и какав шири значај та одлука има. Међутим, чињеница је да наши издавачи, приморани законима тржишта, и имајући у виду и то да наша земља са појединим околним државама дели у бити један језик, често више књига одштампају на латиници. Онда се поставља питање: „Да ли је ћирилица угрожена и у Србији?”

У разговору с неким српским издавачима сазнајемо да они ипак праве равнотежу између ова два писма, да неке ауторе или едиције штампају искључиво на ћирилици, али да књиге које намеравају да предложе дистрибутерима из окружења, ипак објављују на латиници.

По речима Гојка Божовића, директора „Архипелага”, ова издавачка кућа штампа књиге на ћирилици и латиници, али, на пример, едицију „Сто словенских романа”, објављује искључиво на ћирилици.

– У случају сваке конкретне књиге, процена да ли ће бити штампана на једном или другом писму зависи од заинтересованог тржишта или од предлога аутора. Искуство показује да је велики део тржишта на тлу бивше Југославије знатно или потпуно затворен за књиге на ћирилици. Да не бисмо тај део културног простора ускратили за књиге које објављујемо, део или читав тираж неких издања штампамо на латиници. Јасно је да је ћирилица наше национално писмо и природно је да један број књига буде издат на овом писму, али одлука о томе треба да буде препуштена издавачима и ауторима – запажа Гојко Божовић.

Петар Живадиновић, директор издавачке куће „Паидеја”, ствари види нешто другачије. У својој интерпретацији проблема језика и писма као „куће бића”, и као најважнијих одредница идентитета и постојања једног народа, све види шире, и у сталном односу према политичком и економском тренутку. Живадиновић сматра да су ћирилица и латиница равноправна писма српског језика, јединственог језика који деле и поједине државе бивше Југославије и да се карактер тог јединственог језика не може променити спољашњим политичким околностима, нити давањем имена језику које нова држава носи.

– Тржишта изван Србије за нас нема. Друго је питање трговинског и културног монопола који на том тржишту влада, али чињеница је да су издавачи и новински уредници запоставили ћирилицу. Међутим, ни номинална одбрана ћирилице, без познавања природе и историје српског језика, нема смисла. Шире тржиште на простору бивше Југославије, затворено је. Црна Гора, БиХ и Хрватска понашају се као изнутра забаракадиране трговинске јединице, и мислим да се то тржиште не би отворило ни да све српске књиге објавимо на латиници. За разлику од тога, неки хитови које је „Паидеја” својевремено штампала на латиници у Србији и у Републици Српској добро су продавани. Али, забрана ћирилице у Вуковару јесте прогон. Ако мањине у Србији имају право на свој језик и писмо, мислим да држава Србија мора да избори исти статус и за српску мањину, за њен језик и писмо, у другим државама – сматра Живадиновић.

Утисак Зорана Рапајића, директора „Адмирал букса”, не односи се на затвореност тржишта бивше Југославије. Он, пак, истиче да књиге појединих аутора објављује искључиво на ћирилици, али да то нису књиге које може да понуди дистрибутерима из окружења. Наводи пример ћириличних издања књига Бранислава Јанковића и Мише Белегишанина, као и дела на којем управо ради „Индија – ризница мудрости”.

– Ми смо комерцијални издавачи, живимо од својих издања, а дистрибутери из БиХ или Хрватске нису заинтересовани за ћириличне књиге. Тако иначе размишља 90 одсто наших издавача који су на тржишту. Међутим, сматрам да уколико неки издавач добије грант од државе за превод и објављивање неког издања, и још уколико му држава поменуту књигу касније и откупи, треба да има дужност да је изда на ћирилици. Чак мислим да надлежно министарство, које му додељује новац, треба да инсистира да тако и буде. На тај начин, у некомерцијалним издањима која помаже држава, ћирилица може да буде више заступљена – каже Зоран Рапајић.

Ипак, мало ће ко од нас неки наслов који га је привукао одбацити зато што је објављен на једном или другом писму, занимаће нас дух и садржај онога што то писмо преноси. Међутим, и само писмо по себи носи одређени дух и садржај.

Чланак ВЕЛИКИ ДЕО ТРЖИШТА БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ЗАТВОРЕН ЗА ЋИРИЛИЦУ: У Србији се више књига штампа на латиници се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Влада Србије и Министарство културе и информисања одлучно се противе пријему Косова у Унеско, поручио је министар културе и информисања Иван Тасовац у писму упућеном на адресе генералне секретарке Унеска Ирине Бокове и више од 190 министара културе земаља широм света и позвао да нова експертска мисија ове агенције Уједињених нација утврди стање на терену.

Тај чин, упозорио је Тасовац, представљао би кршење Резолуције 1244 Савета безбедности УН, негативно би утицао на актуелни дијалог Београда и Приштине и угрозио већ нарушену безбедност споменика културе на овој територији, наводи се у саопштењу Министарства културе.

Влада Србије и Министарство културе и информисања одлучно се противе пријему Косова у Унеско, поручио је Тасовац.

Он сматра да би такав потез, у овом још веома осетљивом политичком тренутку и у току преговора о нормализацији односа са Приштином, нанео велику штету процесу помирења, али пре свега самом културном наслеђу на Косову и Метохији.

То наслеђе није само српско, него је и европско и светско, нагласио је Тасовац, који је мишљења да шансу за успех има само одговорна политика, која гарантује мир и просперитет, интеркултурни дијалог у мултиетничкој средини.

„Желим да будем искрен и да поделим са вама забринутост поводом недавно најављене кампање за пријем самопроглашене државе Косово у Унеско, којој се Република Србија одлучно супроставља”, нагласио је Тасовац.

Косово и Метохија, територија тренутно под управом УН, седиште је културног и сакралног наслеђа највише вредности, које не сведочи само о присуству различитих конфесија и култура, већ је и витално раскршће цивилизација, подсетио је министар.

Он је истакао да се на тој малој територији налази више од 1.300 цркава, манастира, археолошких локалитета и просторних целина које чине културно наслеђе Србије.

Како је напоменуо ти споменици културе, сврстани на Листу светске баштине Унеска, представљају српске православне светиње.

Манастир Високи Дечани уписан је 2004. године на Листу светске баштине, на коју су 2006. придодата још три изузетна сакрална споменика: манастир Пећка патријаршија, манастир Грачаница и Црква Богородице Љевишке у Призрену.

Све ове споменике подигла је српска средњовековна владарска породица Немањића.

Уписом на светску Листу културне баштине потврђена је њихова универзална цивилизацијска вредност.

Светиње су стављене и на Листу угрожене светске баштине, што најречитије говори о њиховом објективно угроженом положају, указао је Тасовац.

После једностраног проглашења независности Косова 2008. године, српска баштина нашла се у новом административном окружењу, оценио је Тасовац и упозорио да су и даље настављени напади на споменике културе, пре свега Српске православне цркве, манастире и њено свештенство и монаштво.

Тасовац је у писму скренуо пажњу да ови споменици културе нису попут античких храмова које обилазе хиљаде туриста, већ су живи, у њима се одржавају службе, имају своје власнике и своје духовнике, и у томе лежи комплексност њихове заштите.

Према његовим речима, само приликом мартовског погрома 2004. године, током само два дана, разрушено је и девастирано више десетина манастира, цркава и других православних светиња, о чему је сведочио и сам Унеско.

Ови споменици, заједно са стотинама икона које су сведочиле о једној култури и традицији на овој територији, заувек су изгубљени, дода је он.

Најновије претње представљају и недавно осванули графити ИСИС на манастирском имању Високих Дечана, који говоре да савремени безбедносни изазови нису мимоишли Косово и Метохију, указао је Тасовац.

Данас су средњовековни манастири на Косову и Метохији опасани бодљикавом жицом, написао је министар културе и предочио да их чувају војници Кфор, како би се избегло њихово насилно разарање, попут оног из 2004. године.

Влада Србије и Министарство културе и информисања улажу напоре, преко својих служби заштите споменика културе, да савесно, посвећено и континуирано брину о културном наслеђу на овој територији, али спасавање и очување културне баштине на Косову и Метохији представља обавезу читавог света, оценио је Тасовац.

Пре било каквих исхитрених потеза, он се залаже да се на Косовом и Метохију позове нова експертска мисија Унеска и утврди какво је тренутно стање културног наслеђа, колико су стручне и како организоване службе које се о њему старају и да ли су отклоњени разлози због којих су Високи Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница и Богородица Љевишка уписане на Листу светске баштине у опасности.

Министар је на крају писма апеловао на Бокову и министре културе земаља чланица Унеска да с пажњом сагледају ове чињенице и узму их у обзир када буду формирали политичке ставове по овом питању, у нади да ће подржати ставове Србије.

Чланак ТАСОВАЦ У ПИСМУ БОКОВОЈ: Лош потез у осетљивом тренутку се појављује прво на ИСКРА.

Фото: rs.sputniknews.com

Загребачка „ТВ Нова“ нагло прекинула разговор са председником Српског националног већа и саборским заступником СДСС-а Милорадом Пуповцем након што је он изопштавање ћирилице са назива јавних институција у Вуковару упоредио са 1946,1947 или 1948. годином, и за актуелну ситуацију, 20 година након рата, рекао да такве одлуке обнављају ратну атмосферу.

Гостујући у Дневнику „ТВ Нове“, Пуповац је на питање новинарке како разуме садашњу ситуацију у Вуковару, узимајући у обзир вуковарску трагедију, одговорио питањем позивајући водитељку да замисли ситуацију да је неко, на пример, 1946, 1947. или 1948. године у Новској, Јасеновцу, Глини или Јадовну рекао да латинично писмо не сме бити у употреби, преноси Танјуг.

Загребачки „Јутарњи лист“ је пренео да је Пуповац то затим упоредио са стањем у Вуковару у којем се у новонасталој ситуацији, по његовом мишљењу, 20 година након рата, покушава са „обновом ратне атмосфере у којој се не може примењивати закон због тога што ми мислимо да вас не треба тамо толико бити, због тога што је за нас ћирилица увредљиво писмо или из неког трећег разлога‘“.

Новинарка је на то неколико пута споменула да је ово 2015. године, а затим нагло завршила разговор са Пуповцем захваливши му на гостовању.

Чланак ЗАГРЕБ: Хрватска ТВ прекинула Пуповца чим је поменуо Јасеновац се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Танјуг

Од реаговања хрватске владе на забрану ћириличног писма у Вуковару, важније је да ли ће и како реаговати Европска унија, изјавио је министар за рад Србије Александар Вулин.

Ако ЕУ може својој чланици да дозволи да забрани употребу писма једном народу, да забрани сјећање на Србе којих у Хрватској више нема, или их има веома мало, ако може тако нешто да дозволи, питање је какве су то онда њене вриједности, рекао је Вулин.

„Да ли смо ми онда зрели за ЕУ, ако ЕУ не може да одреагује на чист, јасан примјер расизма“, запитао се министар.

Он је рекао да „нажалост није изненађен“ одлуком вуковарског градског вијећа да „протјера“ ћирилично писмо са градских установа, тргова и улица.

„Прије годину дана, прије двије године, када је почело са разбијањем ћириличних табли у Вуковару и када је најједноставнија и потпуно цивилизацијска могућност да пишете и читате на свом језику у Хрватској дигнута на ниво грађанског сукоба, ја сам рекао да онај ко разбија ћириличне табле једног народа, разбијао би и главе дјеце тог народа, само да може. И само да смије“, истакао је Вулин.

Он је замолио надлежне у ЕУ да се замисле и поставе себи једноставно питање – шта би урадили и како би реаговали, колико би им времена требало да изађу са јасном реакцијом и јасним саопштењем да је ово урађено за било који други народ у Европи, било коју боју коже или религију.

„Да ли неко може да замисли, да рецимо, у Белгији неко забрани употребу њемачког језика. Или да неко у Белгији забрани употребу француског језика, или да у Италији забране њемачки језик“, рекао је Вулин.

Он је додао да је послије забране ћириличног писма, остало да се забрани само још Српска православна црква.

„И онда заиста Срба више неће бити ни у сјећању. Споменици се већ руше, као што знате, у Новој Градишкој је прије неколико дана срушен споменик који је требало да буде сјећање на побијене у посљедњем рату“, истакао је Вулин.

Он је замолио хрватску владу да реагује и да, како је нагласио, распусти вијеће које се прославило пјевањем усташких пјесама и које је забранило употребу ћириличног писма, и да реагују „онако како би свако цивилизован“ реаговао на ту појаву расизма.

Чланак ВУЛИН: Како ће ЕУ реаговати на забрану ћирилице? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Рат око ћирилице угрожава позицију Хрватске у Вуковару и на Дунаву, али креатори политике у Загребу тога нису свесни, упозорио је хрватски аналитичар Давор Ђенеро истакавши да никакве насилне мере неће допринети прихватању права на двојезичност и употребу мањинског писма.

Ђенеро каже да је основна особина балканских националиста да их увек занима само „симболична порука” неке политичке мере, али не и њен реалан утицај на побољшање услова живота људи.

„Мало тога тако зорно показује ову балканску блокаду свести као остваривање права на кориштење мањинским језиком и писмом у некој локалној заједници”, каже Ђенеро који сматра да право српске заједнице на двојезичност у Вуковару мора бити остварено.

Најприје се, каже, мора спровести онај сегмент тог права који људима реално значи највише.

Мора се, истакао је Ђенеро, обезбедити да вуковарски Срби могу комуницирати својим језиком и писмом с јавним властима. Идући корак су топографске ознаке. То ће се право с лакоћом остварити ако хрватска заједница за себе препозна неку корист у познавању ћириличног писма и владању њиме.

„Никакве насилне мере, попут оних које је примјењивала Милановићева влада кад су се, приликом постављања ознака исписаних са два писма и спречавању њихова уклањања, полицајци сукобљавали с ‘организованим грађанима”, неће допринети прихватању права на двојезичност и употребу мањинског писма”, навео је Ђенеро.

У опширном ауторском тексту за Ал Џазиру, Ђенеро објашњава да је Вуковар град на граници, из хрватске перспективе далека периферија.

За Србе он је град на Западу, на важном месту на дунавском пловном путу. „Србија ће, вероватно, за деценију или две, постати чланица ЕУ-а. Тада ће граница нестати, а демографски ће се трендови променити”, навео је Ђенеро истакавши да хрватска држава, уколико жели да очува хрватски идентитет Вуковара, мора да рачуна на ове, како каже, дугорочне трендове – на то да ће с временом Хрвата у том граду бити све мање, а Срба све више, те да ће граница једном нестати.

Зато, каже Ђенеро, једина рационална политика Хрватске је политика интеграције српске заједнице, а интеграција је могућа само уз остваривање свих прописаних права, а и надилажење прописанога, те спречавање сегрегације каква се сада одвија.

„Рат око ћирилице дугорочно угрожава позицију Хрватске у Вуковару и на Дунаву, али креатори политике у Загребу тога нису свесни”, закључио је Ђенеро.

Чланак ЂЕНЕРО: Право Срба на ћирилицу мора бити остварено се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Вуковарско Градско веће изгласало је данас измене градског Статута према којима нису предвиђене двојезичне табле, односно ћирилично писмо, на градским установама, институцијама, трговима и улицама у Вуковару.

Да ћирилице до даљег неће бити на натписима у Вуковару одлучиле су странке с хрватским предзнаком у Већу, које су већином гласова усвојиле измене и допуне градског Статута према предлогу градоначелника Ивана Пенаве (ХДЗ), преносе хрватски медији.

За измене је гласало десет посланика владајуће градске коалиције ХДЗ-ХКС, уз подшку представнице ХДССБ-а Славице Јелинић која је осигурала пресудни глас за прихватање измена Статута, а против или суздржано било је десет посланика из редова СДП-а, СДСС-а, ХНС-а и СНС-а.

Изменама Статута су усвојене две одлуке – Статутарна одлука о изменама и допунама Статута, те Статутарна одлука о остваривању равноправне службене употребе језика и писма српске националне мањине на подрчју Града Вуковара, којом би се поступно осигуравала индивидуална права грађана српске националности у Вуковару.

Изменама Статута требало би да се испоштује прошлогодишња одлука Уставног суда да вуковарско Градско веће у року од годину дана реши питање двојезичности у том граду.

Наиме, Уставни суд је 11. августа 2014. обавезао вуковарско Градско веће да у року године дана, према делу Закона о употрерби језика и писма националних мањина у Хрватској, Статутом града пропише и уреди, за цело подручје, односно за поједини део или поједине делове подручја Града Вуковара, индивидуална права припадника националних мањина на службену упорабу свог језика и писма.

Данашња расправа о изменама градског Статута обележена је сукобима око права српске мањине.

У расправи су доминирали супростављени стравови предлагача измена Статута, Пенаве, и представника опозиционих странака (СДСС, СДП, ХНС и СНС), који су биле против предложених измена.

Опозиција сматра да предложене измене Статута не гарантују већа права припадницима српске националне мањине од оних која су им гарантована актуелним Статутом из 2009. године, преноси агенција Хина.

Пенава тврди да предлог измена „максимално могуће прати одлуку Уставног суда”, уз поруку да је измена Статута наметнута и „као врући кромпир” пребачена Вуковару из Загреба.

„Нигде у Статуту не пише да је уведена равноправна употреба српског језика и ћириличног писма у Вуковару”, замерио је Дејан Дракулић у име Клуба посланика С Д С С.

Горан Бошњак из СДП-а је, пак, замерио предлагачу да се ставља у позицију законодавца и да се „поиграва” с правима националних мањина у Вуковару.

„И оно мало права што сте предвидели ограничавате, па тако право да грађани српске националости могу градске акте добити на ћириличном писму сужавате тако што прописујете да то могу добити након писаног захтева”, казао је Бошњак.

Измјенама Статута је Србима омогућено извођење националне химне у свечаним приликама, након што се изведе химна Хрватске, као и службена кореспонденција на ћирилици, али при томе за сваки документ морају поднети захтев, уз плаћање таксе од 20 куна.

Одлучено је да ће Градско веће једном годишње, у октобру, расправљати о достигнутом степену разумијевања, солидарности…и дијалога међу грађанима Вуковара, те да у складу са закључцима доноси одлуку о могућности, односно потреби проширивања обима осигураних индивидуалних права припадника српске националне мањине у Вуковару новим правима.

Уставни суд је, иначе, неуставним прогласио референдумско питање према којем би грађани одлучили да ли су за то да се Уставним законом о правима националних мањина пропише да право на равноправну службену употребу свога језика и писма мањине остварују у срединама у којима чине више од половине, уместо садашње трећине укупног становништва.

Чланак ИЗМЕЊЕН СТАТУТ ВУКОВАРА: Нема више ћириличних табли се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Положај српског језика заиста је јадан. Читао сам радове на пријемном испиту на Филолошком факултету, који морају да се пишу ћирилицом. Наша деца су готово неписмена, она не умеју да пишу ћирилицом! Да ли је то нормално у једној земљи у којој у Уставу пише да је то службено писмо ове државе и народа који у њој чини већинско становништво?

Овим примером професор Радивоје Микић осликао је забрињавајуће стање и „тамну страну“ положаја српске језичке политике и културе, приликом јучерашњег представљања зборника „Идентитет српског језика и културе“, у просторијама СКЗ. Радови са истоимене научне конференције, коју је прошле године организовао Одбор за српски језик СКЗ, објављени су у часопису „Узданица“, чији је главни уредник професор Тиодор Росић.

– Код нас се питање идентитета, националног језика и културе увек налази и у сфери политичке манипулације. Ако смо од Другог светског рата и раније непрекидно били жртве југословенства, данас су се тој пошасти придодале још две: глобализација и европеизација. Увек смо морали нечега да се одричемо и да нешто жртвујемо и изостављамо – рекао је Микић.

Политичари, по његовим речима, арбитрирају у питањима која нису политичка, већ су еминентно стручна:

– Пример је како преко једног сасвим специфичног именовања језика муслимана у Босни и Херцеговини заправо хоће да се отвори простор да име тог језика буде у једном тренутку наметнуто и Србима, зато не бошњачки него босански, и како наша политичка сфера постепено пристаје на те ситне манипулације које имају далекосежан циљ. Ми немамо културну или језичку политику, односно, имамо је али она по садржају и по циљевима није српска. Погледајте положај Матице српске и СКЗ. Сведоци смо да наше најзначајније установе као да делују у непријатељској средини.

Да се стање српског националног идентитета и српских филолошких прилика не побољшава, него је свакога дана све горе, упозорио је и професор Милош Ковачевић, председник Одбора:

– Српска политика не може нити сме деловати мимо српске филолошке науке, како је то до сада био случај, а што се посебно огледа у неутемељеном прихватању мањинских језика, као на пример босанског. Министарства културе и просвете су без обзира на све наше закључке, одлучила да се обучавају преводиоци за босански језик. То је невероватно. Ко може од политичара да докаже да су босански, црногорски, хрватски различити од српског језика? Да ли смо ми једина земља на свету у којој политичари не држе до речи науке.

Један од закључака Одбора је и да српски језик и књижевност морају у образовном систему добити „натпредметни статус“ какав матерњи језик и књижевност имају у појединим европским земљама.

ЈЕЗИЧКА ПОЛИЦИЈА

СРБИЈА не би упала у економску кризу или би се лако из ње извукла, уколико бисмо имали језичку полицију која би одређивала казне за језичке пропусте. Број тих грешака је велики у свим сферама живота. Брига о националном језику и његовом писму је озбиљан државни и друштвени задатак – рекао је професор Вељко Брборић и стање илустровао примером: – Пре неколико дана тражили смо 300.000 динара од Министарства културе за Светски конгрес слависта 2018, који је Србија добила. Одбили су нас.

Чланак ЈАДАН ПОЛОЖАЈ СРПСКОГ ЈЕЗИКА: Наша деца не знају да пишу ћирилицу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Јелена Радојковић упутила је поводом британског приједлога Резолуције о Сребреници у којој се тврди да су Срби „геноцидан“ народ, отворено писмо амбасадору Велике Британије у Србији Денису Кифу и у њему га подсјетила на злочине које су вијековима чинили Британци.

Писмо које је запалило интернет а у коме је госпођа Радојковић изнијела непобитне историјске чињенице, преносимо у цјелости:

“Овим путем желим да изразим своје дубоко разочарење као и огорченост поводом приједлога британске владе који се односи на Резолуцију о Сребреници. Више од 40 година свог рада и живота посветила сам његовању и промоцији британске културе и језика.

Рођена сам у Бечу. Студирала сам англистику/германистику у Хамбургу, Њујорку, Карачију и Београду. Већ 25 година водим лингвистички центар (Оксфорд Центар, Београд/Ниш). Кроз нашу школу енглеског језика прошло је више хиљада студената, а књижара Оксфорд Центар, која ради у оквиру исте организације, је за ових 25 година у сарадњи са британским издвачким кућама Оксфорд, Лонгман итд. продала хиљаде уџбеника за енглески језик. Заједно са британским стручњацима, организовала сам мноштво стручних семинара по цијелој Србији који су имали за циљ промоцију енглеског језика и културе, али и стварање тржишта за британске издаваче.

Прије свега, своје дубоко неслагање изражавам у погледу термина „геноцид“ који се користи у резолуцији. Сама дефиниција „геноцида“, како лингвистички тако и фактички, не може бити примјењена на случај Сребреница: Жртве страдале у грађанском рату у Сребреници нису биле жене и дјеца већ наоружани војно способни мушкарци. То у основи дисквалификује термин „геноцид“. Број жртава никада није утврђен, а пошто српска страна није имала увид у истраживања, не можемо прихватити ту квалификацију нити број жртава. Број жртава утврђен 2005. био је 1.180. На волшебан начин тај број је 2014. године достигао 6.400 жртава, а ове године појавом “неких нових жртава“ дошло се до броја од 8.000. Питамо се колико ће жртава бити нпр. 2020. године?

Цијели немио догађај одвијао се у заштићеној зони УН, која је подразумјевала демилитаризацију. Познато је да су по уласку српских снага у Сребреницу евакуисани жене и дјеца на муслиманску територију. Апсолутно није јасно како су се у тој “демилитаризованој“ зони изненада затекли наоружани муслимански војници Насера Орића? ДНК анализа доказано није поуздана, а врло вјероватно је и фалсификована, јер су босански Муслимани потпуно истог етничког и генетског поријекла као Срби, што је историјски потврђено. Велики број свјетских и српских аналитичара тврди да је цијели догађај у Сребреници био намјерно исцениран како би се створио повод за бомбардовање Срба од НАТО, без одобрења Савјета Безбједности УН.

Као што је познато, овај преседан је отворио врата свим будућим ратовима, разарањима и милионским жртвама на Блиском истоку, у Африци и Азији у 21.вијеку. Парадоксално је да се прави „геноцид“ над 3.500 српских цивила у тој истој Сребреници не само не подводи под „геноцид“ него се не спомиње ни као ратни злочин. Да не говоримо о осталим страдањима српских цивила широм бивше Југославије који су били мучки убијани од стране Ал Каиде, Муџахедина, хрватско-америчке војске и „савезничког бомбардовања“.

Наводи који говоре о Сребреници као највећем „геноциду“ послије другог свјетског рата су једна крајње манипулативна и лажна конструкција и зато, све док се не организује кредибилна међународна истраживачка комисија, која би укључивала и српску страну, не можемо прихватити никакве квалификације јер оне очигледно у овом тренутку само служе даљем бруталном понижавању српског народа. Најгоре је што овим чином Западна Алијанса покушава да оправда ничим изазван распад Југославије и бомбардовање Србије, а у крајњој инстанци и даље раздваја и спречава помирење народа у бившој Југославији. Питање је, коме то иде у корист и на част?

У својој историји српски народ никада није починио геноцид. Вијековима је живио са муслиманима и другим вјерским заједницама и развио највећу толеранцију према свим народима свијета. Што се тиче „геноцида“, историјски највећи ратни „геноциди“ (послије јерменског у 20. вијеку) догодили су се у Првом и Другом свјетском рату над Србима у Хрватској, Босни и на Косову. У току Првог свјетског рата страдало је више хиљада српских цивила од стране аустријске војске, а о чему постоји обимна филмска и фото документација.

Српска војска је тада задивила цијелио свијет јер је војне заробљенике не само чувала него и хранила на истом “казану“, о чему су свједочили сви западни медији али исто тако и британске болничарке. Србија је тада изгубила милион и по радно способног и репродуктивног становништва. Жртве геноцида из Првог свјетског рата никада нису изнијете пред свјетску јавност нити је Србија добила икакву ратну одштету.

У Другом свјетском рату у највећем геноциду над српским цивилима (1941-1945) у квислиншко-ватиканској Хрватској под окриљем њемачке окупације, а под руководством хрватских усташа, заклано је око два милиона српских цивила. Документацију о томе можете потражити : – ББЦ документари – преко пола милиона жртава; – Шпигл, април 2010 – 1.8 милиона жртава; – Карл Хеинз Десхнер, познати њемачки католички теолог, у својим бројним радовима наводи два милиона жртава. Као ни сва претходна страдања Срба, тако ни овај „геноцид“ није признат од међународне заједнице нити је икада одата пошта овим милионским жртвама. Такође, изгледа да смо заборавили све жртве британских бомбардовања Србије у 20. вијеку, те остаје питање зашто је Британија бомбардовала српске градове и цивиле, а да притом Срби никада у историји нису напали Велику Британију и њену територију.

После свега наведеног, поставља се питање да ли Велика Британија има морално право, односно кредибилитет, да буде “Суд и порота“ не само у случају Сребреница него и уопште. Колико је „геноцида“, злочина и отимања националних добара учињено у име и за рачун В. Британије у протеклим вијековима британских колонијалних ратова на свих пет континената, од Америке, преко Африке, Индије и све до Кине, гдје се број жртава мјери стотинама милиона. Дакле, ароганција са којом се британска влада поставља у случају Сребренице представља не само крајњи цинизам него и увреду, како српског тако и свих народа свијета, а кључно питање је који је смисао и циљ оваквог чина.

Наглашавам да се ово моје обраћање односи на политику В. Британије, нипошто на британске народе, који су, упркос империјалном изобиљу, имали своје тешке тренутке у историји. Такође, моје обраћање није лично и овим путем желим да изразим дивљење према Вашем одличном познавању српског језика. Надам се да ћете имати жељу и прилику да упознате најстарију европску цивилизацију, која не само да је настала на територији данашње Србије (Лепенски Вир, Винча итд.) него је српски народ, све њене тековине (језик, митологија, етнографија) очувао и до дан данас, и предао осталим народима Европе (о чему пишу Гордон Цилде, Брyан Сyкс, Стивенен Опенхаимер, Колин Ренфре).

У доброј вјери,

Јелена Радојковић директор „Оксфорд Центра“, стоји у писму директорице Оксфорд центра његовој екселенцији Денису Кифу, амбасадору Велике Британије у Србији.

Чланак ПИСМО БРИТАНСКОМ АМБАСАДОРУ У СРБИЈИ: „Ево зашто Срби нису геноцидан народ“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: rs.sputniknews.com

Председник Србије Томислав Николић упутио је писмо британској краљици Елизабети поводом иницијативе Лондона да се у Савету безбедности Уједињених нација усвоји Резолуција о Сребреници, објавио је „Данас“.

Тај лист је, како каже, писмо добио из обавештених кругова. Oно је достављено Амбасади Србије у Лондону и засад нема потврде да је и уручено, наводи „Данас“.

„Ваше Величанство, лично Вам се обраћам, свестан чињенице да би моје обраћање могло да буде протумачено као недипломатско, али морам, како не бисмо направили грешку и регион Балкана вратили у тешка времена сукоба које бисмо сви да заборавимо“, поручио је Николић краљици Елизабети.

„Најљубазније Вас молим да посветите пажњу једном озбиљном питању које би могло да поквари вишегодишње напоре Србије усмеренe ка давању нашег скромног доприноса укупној стабилности Југоисточне Европе. Наиме, ради се о предлогу Резолуције о Сребреници, који је у Савету безбедности УН поднела Ваша земља“, навео је председник Србије у писму упућеном 2. јула.

„Ми смо нација прилично различита од других које су сличне величине или моћи. Кад год бисмо кроз историју били нападнути, опредељивали смо се за отпор и борбу за слободу. У великом броју прилика, наши су се поступци подударали са формираном међународном позицијом, борбом и циљевима Ваше нације. Никада нисмо желели да одустанемо, да узмакнемо, нити да нам други одређују за шта ћемо се ми определити. Такво становиште било је веома захтевно, често и опасно, али на крају је носило олакшање и било је здраво за наш дух“, наводи се у писму.

Николић додаје: „Имам на уму, између осталог, Први светски рат и Други светски рат, у којима су Срби приложили највећу могућу жртву. У ова два рата изгубили смо милионе најмлађих, најпаметнијих и најхрабријих људи, што је за последицу имало радикално смањење нашег становништва и изгледа за будућност“.

„Све је то учињено у уверењу да су слобода и достојанство човека врхунске вредности. Никада нисмо били вешти у хладном калкулисању наших улога и намера, већ смо се руководили осећањима“, истакао је српски председник.

„Верујем да Вам је познато да су се Срби борили против Турака, Аустроугарског царства, Немаца и потом њиховог Рајха. Супротставили смо се и многима другима, чак и НАТО-у 1999. године, у вери да морамо бранити територију Косова и Метохије која историјски нама припада“, додао је Николић у писму адресираном на „Њено величанство, краљица Елизабета Друга, Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске, Лондон“.

Чланак БЕОГРАД: Николић због резолуције писао краљици Елизабети се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Хилари Клинтон је пробала да уклањање Гадафија прикаже као врхунац своје спољнополитичке доктрине, при чему јој је главни, мада неслужбени саветник био дугогодишњи пријатељ са пословним интересима у Либији, човек кога није могла да запосли у Стејт департменту јер јој је то изричито забранио председник Барак Обама.

Овај део мозаика из времена када се Хилари Клинтон налазила месту шефа америчке дипломатије (2009–2013) откривен је ове недеље са објављивањем преписке коју је водила са поменутим Сиднијем Блументалом. Клинтонова је учинила све што је могла да се ова писма никада не објаве: све мејлове које је примала и слала за време дипломатских дана чувала је на приватном серверу са којег је потом избрисала компромитујуће мејлове, укључујући оне које је разменила са Блументалом. Ипак, он их је сачувао и на захтев владе морао је да их преда Конгресу, који је потом објавио њихов садржај, јавио је „Њујорк тајмс”.

Независно од мејлова које је објавио Конгрес, прексиноћ је Стејт департмент на захтев суда такође објавио групу електронских писама тадашње државне секретарке. Иако је Клинтонова пречешљала ове мејлове – сама је бирала које ће послати Стејт департменту, а које ће избрисати као приватне и за државу безвредне – они ипак откривају да су на секретарку утицали њени приватни контакти. Супруга Тонија Блера и пријатељ Била Клинтона тражили су да се Клинтонова сусретне са припадницом катарске краљевске породице, односно са израелским амбасадором. Тих 3.000 страница чувају занимљив детаљ о некадашњој шефици дипломатије – она не уме да користи факс, и показују проблематичан однос који је имала са Белом кућом. Једном је писала сараднику да је на радију чула да Обама држи састанак кабинета па га је упитала: „Могу ли ја да идем? Ако не могу, кога онда шаљемо?” Другом приликом се јавља у Стејт департмент да пита шта се дешава јер је стигла у Белу кућу на састанак који је одложен, а да то њој нико није јавио.

Електронска писма су посрамила и некадашње најближе Обамине саветнике јер су показала да Клинтонова није једина склона неистинама. Дејвид Екселроуд и Рама Емануел су се заклињали да нису знали да је Клинтонова користила искључиво приватни мејл да би водила државне послове, али су управо ти исти мејлови демантовали. Стејт департмент мора до јануара да објави све мејлове Клинтонове који не носе ознаку поверљивости.

Републиканци су пре неколико месеци једва дочекали да чују да је Клинтонова сва писма „понела са собом” јер је то био аргумент више у прилог њиховој тези да Клинтонови мешају државне послове са приватним интересима и везама. Конгрес је тражио да преда преписку о случају „Бенгази” из 2012, када су милитанти, које је Вашингтон подржавао у рату против Гадафија, упали у конзулат САД и убили четворо Американаца, укључујући амбасадора у Триполију. Пре него што је Муамер Гадафи 2011. уклоњен у побуни коју су војно потпомогли амерички и европски бомбардери, Блументал је предвиђао скори крај Гадафија и саветовао Клинтоновој да искористи тај тренутак да би америчку војну интервенцију у Либији показала као плод доктрине Клинтон.

Блументал пише да је свргавање либијског лидера „историјски тренутак”: „И теби ће ићи у заслугу што си то схватила. Када Гадафи буде коначно уклоњен, наравно да ћеш да даш изјаву пред камерама где год да се налазиш.” Она му одговора са захвалношћу и тражи још савета иако саветник чијим је информацијама толико веровала није умео да јој пошаље упозорење о завери у Бенгазију. Када је постало јасно да ће мејлови изаћи у јавност и поред тога што су уништени на серверу Клинтонових, Хилари је изјавила да она није тражила писма и савете од Блументала, већ да се он сам јављао.

Била је то још једна неистина, попут оне да је предала све мејлове везане за посао јер преписка о томе како ће уклонити Гадафија и на томе градити своју доктрину никако не може да иде на исту гомилу са мејловима о организацији венчања Челси Клинтон. Блументал је, такође, у незгодној ситуацији јер ће влада можда испитати да ли је прекршио закон када се као нерегистровани лобиста залагао за стране интересе и молио Клинтонову да побољша односе са Лондоном, упозоравајући је да „Обама понижава” Британију.

И званични саветници и сарадници из Стејт департмента попут Викторије Нуланд утркивали су се да похвале либијску политику бивше прве даме. Отрежњење је дошло после напада у Бенгазију. Једини мејлови са тачним предвиђањем шта ће се десити када победе наоружане групе са западном подршком стигли су од сараднице од које је Клинтонова тражила помоћ када је хтела да уништи траг преписке са Блументалом. Хума Абедин је упозоравала шефицу да ће у Либији наступити хаос са милицијама, које ће поделити земљу и обесмислити централну власт, што је и стварни исход „успешне стратегије” из мејлова Блументала и Хилари Клинтон.

Чланак ПИСМА КОЈА ЈЕ ХИЛАРИ ХТЕЛА ДА САКРИЈЕ: Како је Клинтонова с пријатељима свргавала Гадафија се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

У Писму о намерама Владе Србије упућеном ММФ-у наводи се да је уколико буде потребно планирано да струја у Србији поскупи и у 2016. и 2017. У писму се такође наводи да влада почиње да спроводи програме за решавање вишка запослених.

„Додатне корекције цена струје уследиће 2016. и 2017. године, по потреби, ради даљег приближавања тих цена тржишном ниову“, наводи се у Писму о намерама Владе Србије упућеном ММФ-у.

У Писму, објављеном на сајту владе, се најављује и да ће, по завршетку корпоративног реструктурирања и фианансијске консолидације ЕПС-а, Србија тражити учешће мањинског приватног инвеститора за ЕПС, који би додатно унапредио корпоративно управљање, одрживост предузећа и обезбедио порофесионално управљање фирмом.

Ти планови, како је наведено, биће спроведени током 2016. и 2017.

У Писму се подсећа да је почетком године усвојен план финансијског реструктурирања ЕПС-а, који укључује повећање прихода кроз ефикаснију наплату дугова, смањење губитака у преносу струје, као и да ће од 1.августа уследити повећање цене струје од 12 одсто одсто, од чега је 7,5 одсто предвиђено за акцизу.

У ЈУЛУ ПОЧИЊЕ РЕШАВАЊЕ ВИШКА ЗАПОСЛЕНИХ

Влада ће у јулу почети да спроводи програме за решавање вишка запослених, а предлог закона о максималном броју запослених у јавном сектору би ребало да усвоји влада, стоји у владином Писму о намерама упућеном ММФ-у.

„У јулу 2015. почећемо да спроводимо циљане програме за решавање вишка запослених, а све како бисмо постигли уштеду у годишњој маси зарада једнаку уштеди оствареној смањењем броја запослених у консолидованом сектору државе за пет процената“, пише у документу који је објављен на сајту Владе Србије.

У Писму се наводи да ће влада током ове године наставити да примењује правило по коме се на сваких пет ослобођених радних места може упослити једна особа. Нацрт закона о платама који ће утврдити принцип једнаке зараде за исту врсту послова у свим секторима требало би да ступи на снагу у септембру.

„Сваком запосленом у консолидованом сектору државе ће бити додељен „хипотетички“ платни разред унутар новог система зарада, а рок и модалитети за прелазак на нов систем биће одређени током 2015. године“, наводи се у Писму о намерама.

Чланак ПИСМО ВЛАДЕ СРБИЈЕ ММФ-У: Скупља струја, од јула отпуштања у јавном сектору се појављује прво на ИСКРА.

Фото: rs.sputniknews.com

Србија не разуме ни смисао ни циљ резолуције о Сребреници, која би, осим што би утицала на дестабилизацију у региону, утицала и на дестабилизацију политичких односа у Србији, стоји у писму које је Београд упутио сталним чланицама Савета безбедности УН поводом британског нацрта резолуције о Сребреници.

У писму, у које је Танjуг имао увид, истиче се да Република Србија одаје пошту свим жртвама сукоба на простору бивше СФРЈ и чврсто је уверена да наша сећања и активности, чији је циљ да се прошлост не заборави, треба да буду искључиво у функцији помирења и промоције регионалне сарадње и добросуседства.

У писмо је наглашено да наслеђе прошлости не сме да буде препрека нашој заједничкој будућности.

Управо полазећи од тога, каже се у писму, Србија је са изненађењем дочекала Нацрт текста резолуције Савета безбедности Уједињених нација који је примила од Велике Британије, а поводом 20. годишњице злочина који се догодио у Сребреници.

„Србија сматра да било каква резолуција неће допринети помирењу у региону, него ће напротив, изазвати тензије, трвења и додатно га дестабилизовати. Србија не разуме ни смисао ни циљ резолуције, која би, осим што би утицала на дестабилизацију у региону, додатно утицала и на дестабилизацију политичких односа у самој Републици Србији“, наведено је у писму које је Србија упутила сталним чланицана Савета безбедности УН — САД, Великој Британији, Француској, Русији и Кини.

Чланак ПИСМО УЈЕДИЊЕНИМ НАЦИЈАМА: Резолуција би дестабилизовала и регион и Србију се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Оно што је за неке Гуча наспрам Егзита, левица наспрам деснице, фолкери према рокерима, једном делу наших грађана је и ћирилица у односу на латиницу. У Србији чак постоје стереотипи о томе да писмо којим пишеш представља необориви доказ твог карактера. Ако пишеш ћирилицом – ниси кул и ниси космополита. А мора да си и против уласка Србије у ЕУ и да презиреш НАТО и НВО.

Подела на „ћирилични” и „латинични” део грађанства је у ствари подела на „прву” и „другу Србију”. Они који ових дана успаничено извештавају о акцији коју су покренуле „Политика” и „Вечерње новости”, а која се тиче додатних олакшица за штампу која „пише” ћирилицом, закључују да је реч о дискриминацији и истичу да су оба писма равноправна. Међутим, заборављају или можда не виде да је једно писмо ипак угрожено. А кад је реч о угроженима, све владе света улажу додатни напор да се такве врсте сачувају.

У прилог тези да је ћирилица у дефанзиви говори истраживање удружења „Ћирилица”, које каже да је ово писмо у јавном простору присутно мање од десет одсто. У преводу, имена фирми, кафића, бутика, ресторана у 90 одсто случајева исписана су латиницом.

Василије Клефтакис у свом раду „Затирање српске ћирилице – план или случај”, анализирајући све веће присуство латинице, прогнозира да ће наше службено писмо потпуно нестати око 2050. године. До овог резултата Клефтакис је дошао једноставним поређењем – у односу на 1946. годину, проценат ћириличних новина и часописа у 2011. смањио се више него двоструко – са близу 73 одсто, пао је на 30 процената.

– Да је којим случајем неко заспао 1916, а пробудио се ове године и погледао натписе око себе помислио би да смо и даље под Аустроугарском. Ћирилица се полако топи. Рецимо, писци све чешће своје књиге штампају на латиници и оне се, с обзиром на чињеницу да је реч о званичном писму Републике Хрватске, сврставају у део хрватске културне баштине. Дакле, по стандарду Унеска постајемо поткултура наших суседа. И замислите колики је то удар за Србе који живе у Вуковару и боре се за двојезичност – каже за „Политику“ Миодраг Којић, заменик председник удружења „Ћирилица“.

Наш саговорник негодује што појединци опстанак ћирилице политизују и на њу гледају као на непожељни пртљаг на путу у европску заједницу. Као деманти оваквих ставова, Којић наводи пример Бугарске која је на ћирилици постала део Европске уније и то писмо уткала чак и у фине нити евра. Наиме, на новчаници је бугарском ћирилицом написано – евро!

– Да ли се ми стидимо нашег писма и плашимо да признамо ко смо? Ако је у нацистичкој Немачкој очни лекар Вебер могао да докторира на тему „Азбуке света“ и закључи да је српска ћирилица најподесније писмо и да најмање замара очи, због чега је се ми данас одричемо? – пита се Којић уз опаску да су националне институције, а пре свега Српска академија наука и уметности, те које би морале да стану у одбрану свог писма.

Тренд потискивања ћирилице видљив је и када је реч о књигама. Проценат оних штампаних на ћирилици 1946. је био скоро 85 одсто, а 2011. тек 46,3 одсто. Несумњиво је да се издавачи радије одлучују да ћирилицу замене за латиницу.

Др Вук Вукићевић, генерални секретар Удружења издавача и књижара, управо сматра да је један од разлога због који се издавачи одлучују за латиницу тај што књигу објављену на том писму могу да продају и изван граница Србије.

– Штампање књиге на ћирилици ипак ограничава њену продају. Рецимо, наша искуства са сајма књига у Загребу показују да тамошње млађе генерације не знају да читају то писмо. Такође, у Босни и Херцеговини је лакше продати латиничну књигу. Мишљења сам да је латиница фаворизована из финансијских разлога, тј. зато што је познају како читаоци из Србије, тако и они у Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини – каже Вукићевић.

Критичарима акције нашег листа и „Вечерњих новости” нарочито је засметало помињање да је штампање на ћирилици скупље од оног на латиници, како због софтверских трошкова, тако и због тога што азбука заузима 20 одсто више простора од абецеде.

И не само то. Ако неко пожели да пошаље ћирилични СМС платиће тродупло више, него да је куцао на латиници. Мобилни оператери правдају то објашњењем да је реч о „нестандардном писму”, иако Устав каже управо супротно. Због таквог третмана мобилних оператера према нашем писму ћириличне поруке су ретка појава и углавном се могу видети само два пута годишње – за Божић и Ускрс.

Један од ретких који и обичним данима држи до ћирилице у порукама јесте министар културе Иван Тасовац. И најстраственији обожаваоци латинице овде би морали да се сложе да уз нестандардни имиџ овог члана владе заиста најбоље паше и нестандардни СМС.

Чланак СТИДИМО ЛИ СЕ НАШЕГ ПИСМА: Ћирилица може нестати до 2050. године се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Познати лингвиста Милорад Телебак истакао је да је у језику, прошлост, садашњост и будућност, као и духовност једног народа, нагласивши да језик и народ дијеле судбину.

Телебак је навео да се језик назива по народима, а не по државама.

„Морамо се вратити србистици, говорити српски језик, вратити се српској традицији и узусу у употреби језика. Морамо вратити своје писмо да пишемо само ћирилицом, као што сви други народи пишу својим писмом, нема двоазбучних народа“, поручио је Телебак на предавању под називом „Кроз српски језик са смјехом“ које је синоћ одржано на Сокоцу.

Он је рекао да се ријечи морају учити из рјечника, оне носе нека значења, а сматра се да има око 2.000 ријечи и њихових облика гдје су акценти једини знаци разлика у значењу. „Језик мора бити сажет, добар стил тражи сажетост јер гдје је много ријечи мало је мисли“, истиче Телебак.

Телебак каже да онај језик који се учи у дјетињству је народни језик, дијалекат у зависности гдје ко живи, али ниједан матерњи језик није на нивоу стандардног, односно књижевног језика, што значи да се мора учити.

Према његовим ријечима, недопустиво је да се српски језик не учи у српским школама, учи се у основној школи, али то су основи које би требало у средњој школи проширивати и надограђивати.

Телебак је рекао да је језик граматика и правопис, док је књижевност нешто друго, напоменувши да се она учи у средњој школи као да је задатак школе да образује књижевнике. Није Вук Караџић случајно своју прву граматику назвао писменица.

„Никада свој језик нисмо мање учили, а никада више људи није јавно говорило и писало, те је неписменост зацарила на јавној сцени или полуписменост“, нагласио је Телебак.

Према његовим ријечима, за народ језик није само средство комуникације, већ оруђе културе и науке, а захваљујући језику све оно што су створиле претходне генерације буде пренесено на будућа покољења.

Он је напоменуо да је појавом писма могућност преношења у времену и простору неограничена. „Да није језика не би био могућ напредак јер би свака генерација почињала испочетка“, наглашава Телебак.

Телебак је добитник књижевних награда „Свети Сава“ и „Кочићево перо“ за језичке приручнике које је написао. Добитник је Повеље за укупан допринос у његовању српске језичке културе, које додјељује Матица српска за допринос култивисању српског стандардног језика.

Аутор је десетак језичких приручника, објавио је више од 800 написа о српском језику у разним листовима и часописима, а приредио је и око 400 језичких емисија за радио и телевизију.

Чланак ТЕЛЕБАК: Морамо говорити српски језик, морамо вратити своје писмо, да пишемо ћирилицом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Српска православна црква прославља данас Свету браћу Ћирила и Методија, који су ширили хришћанску вјеру и писменост међу Словенима.

Ова два брата рођена су у Солуну, у кући знаменитих и богатих родитеља. Старији брат Методије провео је као официр десет година међу Словенима македонским  и тако научио словенски језик.

По повратку у Грчку замонашио се, а мало послије тога придружио му се и млађи брат Ћирило Константин.

Када је хазарски цар Каган тражио од цара Михаила проповиједнике хришћанства, цар му је послао браћу Ћирила и Методија.

Они су убиједили прво Кагана, а затим и много народа превели у хришћанство.

По повратку у Цариград саставили су словенску азбуку од 38 слова и почели да преводе црквене књиге са грчког на словенски.

На позив кнеза Растислава отишли су у Моравију да шире вјеру Христову, а умножене црквене књиге подијелили су свештеницима да уче омладину.

На папин позив стигли су у Рим, гдје се Ћирило разболио и умро 14. фебруара 869. године.

Методије се потом вратио у Моравију и наставио са ширењем вјере међу Словенима све до упокојења 6. априла 885. године.

Његово дјело наставили су његови ученици са светим Климентом, као епископом, на челу.

Прешли су Дунав и стигли на југ, у Македонију, у Охрид, и ту продужили започети посао браће Ћирила и Методија.

Чланак ШИРИЛИ ВЈЕРУ И ПИСМЕНОСТ: Данас Света браћа Ћирило и Методије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: dan.co.me

Из­мје­не За­ко­на о род­ној рав­но­прав­но­сти ко­ји­ма се по­ку­ша­ва уве­сти род­но­сен­зи­тив­ни је­зик пред­ста­вља­ју по­ку­шај ре­фор­ме на­шег је­зи­ка ка­ква ни­је ви­ђе­на од Ву­ка Ка­ра­џи­ћа, оци­је­ње­но је у Скуп­шти­ни. По­сла­ни­ци су ју­че у на­че­лу за­вр­ши­ли рас­пра­ву о по­ме­ну­том ак­ту, а нај­ви­ше се дис­ку­то­ва­ло о род­но­сен­зи­тив­ним из­ра­зи­ма ко­је су мно­ги оци­је­ни­ли као не­при­мје­ре­не и ис­та­кли да пред­ста­вља­ју „си­ло­ва­ње је­зи­ка”.

Пред­ла­гач за­ко­на је Ми­ни­стар­ство за људ­ска и ма­њин­ска пра­ва на че­лу са Су­а­дом Ну­ма­но­ви­ћем, ко­ји је ка­зао да се пред­ло­же­ним ак­том на­сто­ји уна­при­је­ди­ти ан­ти­ди­скри­ми­на­тор­на по­ли­ти­ка.

Из опо­зи­ци­је су по­ру­чи­ли да је­зич­ке про­мје­не не тре­ба на­ме­та­ти си­лом за­ко­на и уз дра­кон­ске ка­зне од 500 до 10.000 еура ако се оне не по­шту­ју.

Не­за­ви­сни по­сла­ник Но­ви­ца Ста­нић сма­тра да је при­ча о род­но­сен­зи­тив­ним из­ра­зи­ма у ври­је­ме оп­ште бор­бе за ег­зи­стен­ци­ју не­при­мје­ре­на. Он је на­вео да има ди­ле­му ка­ко ће се у жен­ском ро­ду зва­ти пи­сац, ин­тер­ни­ста, вој­ник, бо­рац, во­зач, ка­пе­тан, књи­го­во­ђа, или ка­ко ће се у му­шком ро­ду ре­ћи про­сти­тут­ка.

– Ово је си­ло­ва­ње је­зи­ка. Је­зик је жи­ва ма­те­ри­ја и тре­ба га пу­сти­ти. До­вољ­но је ис­пред чи­на ста­ви­ти име и пре­зи­ме и сви ће­мо зна­ти да ли је му­шко или жен­ско – ка­зао је Ста­нић, до­да­ју­ћи да би због из­мје­на за­ко­на тре­ба­ло отво­ри­ти ка­те­дру за род­но­сен­зи­тив­ни је­зик.

По­сла­ник Де­мо­крат­ског фрон­та (ДФ) Сла­вен Ра­ду­но­вић сма­тра да за­кон спре­ма нај­ве­ћу ре­фор­му је­зи­ка, не­за­би­ље­же­ну од вре­ме­на ре­фор­ме Ву­ка Ка­ра­џи­ћа. Он је на­вео да на­зи­ви по­је­ди­них за­ни­ма­ња пре­ве­де­ни у жен­ски род зву­че чак и увре­дљи­во.

– На дру­гој стра­ни по­сто­је за­ни­ма­ња за ко­ја не­ма­те од­го­ва­ра­ју­ћи из­раз у му­шком ро­ду, на при­мјер ба­би­ца или до­ма­ћи­ца. Ври­је­ме ће до­ни­је­ти но­ве тер­ми­не, та­мо гдје су они ло­гич­ни – на­вео је он.

Ње­гов ко­ле­га из ДФ-а Ко­ча Па­вло­вић под­сје­тио је да је и фи­ло­лог Иван Клајн ис­та­као да је наш је­зик ге­не­рич­ки му­шки, али да и по­ред то­га род­но­сен­зи­тив­не из­ра­зе тре­ба ко­ри­сти­ти та­мо гдје је то мо­гу­ће. Ње­го­ва нај­ве­ћа за­мјер­ка је кри­ми­на­ли­зо­ва­ње не­у­по­тре­бља­ва­ња род­но­сен­зи­тив­них је­зи­ка.

– Ка­зне од 500 до 10.000 еура су не­ре­ал­не, јер са 500 еура је ка­жње­но ли­це ко­је је на­па­ло и из­у­да­ра­ло по­сла­ни­ка. За 10.000 мо­гли сте да из­мал­тре­ти­ра­те ци­је­ли по­сла­нич­ки клуб ДФ-а, а то­ли­ко ће се пла­ћа­ти ка­зна ако не­кој ми­ни­стар­ки ка­же­те ми­ни­стре – упо­зо­рио је Па­вло­вић.

По­сла­ник Го­ран Да­ни­ло­вић је ис­та­као да су же­не тро­стру­ко дис­кри­ми­ни­са­не – на­ци­о­нал­но, по­ли­тич­ки и на кра­ју род­но. Он сма­тра да у за­ко­ну има ства­ри за по­што­ва­ње, али да је пи­та­ње еко­ном­ске рав­но­прав­но­сти оно на шта тре­ба ста­ви­ти ак­це­нат. Да­ни­ло­вић је по­звао на стро­же ка­жња­ва­ње мо­бин­га и увре­да, ка­да се већ стро­го ка­жа­ња­ва не­ко­ри­ште­ње род­но­сен­зи­тив­ног је­зи­ка.

– Не тре­ба­ју нам же­не са­мо про­фор­ме у Вла­ди, не­го оне тре­ба да има­ју и ди­пло­ме ко­је ни­ко не до­во­ди у пи­та­ње – ис­та­као је Да­ни­ло­вић.

По­сла­ник По­зи­тив­не Цр­не Го­ре Азра Ја­са­вић сма­тра да су из­мје­не за­ко­на аде­кват­не, те да ће их ње­на стран­ка по­др­жа­ти. Она је ис­та­кла да је Цр­ној Го­ри и Бал­ка­ну уоп­ште по­треб­на мо­рал­на хи­ги­је­на, на­во­де­ћи при­мјер Швед­ске у ко­јој же­не за­у­зи­ма­ју ви­со­ку по­зи­ци­ју ка­да је у пи­та­њу до­но­ше­ње од­лу­ка.

– Да учи­мо дје­цу мо­рал­ној хи­ги­је­ни, не би­смо по гра­до­ви­ма има­ли гра­фи­те „Ср­бе на вр­бе”, „Нож, жи­ца, Сре­бре­ни­ца.” и „Убиј Шип­та­ра”. Швед­ска је зе­мља ко­ја је нај­ма­ње ра­то­ва­ла, и ако су же­не у тој зе­мљи до­но­си­ле до­бре од­лу­ке, за­што не би мо­гле и оне на Бла­ка­ну. Сма­трам да смо и ми у Цр­ној Го­ри спрем­не да пре­у­зме­мо од­го­вор­ност за на­шу др­жа­ву и да сно­си­мо по­сле­ди­це сво­јих од­лу­ка – по­ру­чи­ла је Ја­са­вић.

Ње­на ко­ле­ги­ни­ца из ДФ-а Је­ли­са­ва Ка­ле­зић скре­ну­ла је па­жњу на то да се же­не че­сто од­ри­чу на­след­ства у ко­рист му­шка­ра­ца, што је ло­ша прак­са.

Ње­на ко­ле­ги­ни­ца из ДПС-а На­да Дроб­њак твр­ди да је на­шој зе­мљи по­треб­на еду­ка­ци­ја о рав­но­прав­но­сти. Она је на­ве­ла да је у за­ко­ну на­пра­вљен ис­ко­рак јер се га­ран­ту­је јед­на­кост не са­мо му­шка­ра­ца и же­на, већ и ли­ца ко­ја су про­ми­је­ни­ла пол.

Пре­ма ри­је­чи­ма Изе­та Бла­ли­ћа из СДП-а, Цр­на Го­ра мо­ра бо­ље шти­ти­ти труд­ни­це, јер че­сто же­не при­ли­ком тра­же­ња по­сла по­сло­дав­ци­ма мо­ра­ју да да­ју анам­не­зу о то­ме да ли има­ју дје­цу, пла­ни­ра­ју ли и да ли су уда­те.
Ми­ни­стар Ну­ма­но­вић је ка­зао да се Вла­да тру­ди да еко­ном­ски осна­жи же­не кроз отва­ра­ње кре­дит­них ли­ни­ја. Та­ко­ђе, он не сма­тра оп­те­ре­ћу­ју­ћим ко­ри­ште­ње из­ра­за у жен­ском ро­ду.М.С.

Пре­тје­ра­ли са ка­зна­ма

По­сла­ник ДФ-а Љи­ља­на Ђу­ра­шко­вић сма­тра да је Вла­да пре­тје­ра­ла са пред­ло­гом да се за не­ко­ри­ште­ње род­но­сен­зи­тив­ног је­зи­ка из­ри­чу ка­зне од 500 до 10.000 еура. Она је ис­та­кла да ускла­ђи­ва­ње за­ко­на мо­ра да пра­ти и кул­ту­ро­ло­шки про­цес, те да се сви­јест гра­ђа­на не мо­же ми­је­ња­ти за­ко­ном.

Ње­на ко­ле­ги­ни­ца из СНП-а Да­ни­је­ла Мар­ко­вић на­ве­ла је да су же­не би­ле у бо­љем по­ло­жа­ју у со­ци­ја­ли­зму, јер су има­ле по­сао.

– Ка­да је кре­ну­ла тран­зи­ци­ја, оне су пр­ве до­би­ја­ле от­каз. Мо­же­мо са­да до­но­си­ти и до­пу­не и из­мје­не за­ко­на и ак­ци­о­не пла­но­ве, али док не про­ми­је­ни­мо сви­јест да смо јен­да­ки ра­ђа­њем, не­ће­мо по­сти­ћи род­ну рав­но­прав­ност – из­ја­ви­ла је Мар­ко­ви­ће­ва.

Не­за­ви­сни по­сла­ник Мла­ден Бо­ја­нић на­ја­вио је аманд­ма­не на за­кон ис­ти­чу­ћи да би тре­ба­ло љу­ди­ма да­ти сло­бод­ну во­љу да од­лу­че да ли ће да ко­ри­сте род­но­сен­зи­тив­ни је­зик или не.

Чланак ПОДГОРИЦА: Црна Гора уводи „родносензитивни“ језик! се појављује прво на ИСКРА.