Фото: З. Шапоњић

Има већ тридесет година како један човек редовно помаже старима, усамљеним и немоћним на Пештери, Голији и Рогозини. Иза њега је каже милион пређених километара, нема фондацију, а подршка су му добротвори из земље и света који му шаљу новац „на реч“ јер их, како кажу, никада није изневерио и помоћ је увек проследио тамо где је најпотребнија.

Хидо Муратовић је изградио 40 кућа за „заборављене“. Донирао на десетине крава и много више коза и оваца. Болесне слао и ван земље на лечење.

„У овим тешким временима где је обично човек човеку вук и горе од тога, није се код људи изгубила доброта. Верујте ми!“, каже Хидо.

Помоћ му стиже са свих континената. На веру и нацију, никада се није гледало. Неки од њих кажу да би Хидову слику поред иконе ставили на зид. Тврде да се нико као он није потрудио да им помогне.

За Нову годину Хидо редовно обрадује најмлађе у забаченим селима.

„У тим селима где ја залазим, има деце, има ђака који никад нису видели Деда Мраза уживо. Верујте ми, ја им га приуштим у њиховим учионицама. Имам своје спонзоре, људе“, истиче Хидо.

Уверен је да има неко ко бележи добра дела. Своју мисију ће наставити све док га здравље буде служило.

„А волео бих да неко настави ово што ја радим. Јер ја увек кажем: Доброта је дар од Бога и доброта се не продаје и не купује“, поручује Хидо.

За 30 година је, како каже, био и хоџа и поп. Али и више од тога. Симбол хуманости Новог Пазара и Србије.

Чланак ЈОШ ИМА ЉУДИ: Хидова мисија доброте и човекољубља се појављује прво на ИСКРА.

Којовићи (Фото: З. Шапоњић)

Мали Виктор Којовић (5), који са мајком, татом, двојицом браће и две секе живи на самом крају Пештерске висоравни, у селу Баре, има једну велику жељу за Нову годину – да му Деда Мраз донесе тек један – „Смокић“! И његова сека Викторија (8) има велику жељу за Нову годину – да јој Деда Мраз кад стигне кроз оџак остави – лопту!

– А ја желим једну малу луткицу, оволишну – каже Викторијина две године млађа сестра Теодора.

Кућа Којовића крај сеоског пута у Барама, оног преко кога чешће прелазе лисице, вукови или у касну јесен по који медвед, него што њиме иду људи, пуна је само деце, њихове радосне цике и вриске. Свега осталог фали. И Викторов, Теодорин, Викторијин, Владимиров (2) и Немањин (10) отац Негосав није сигуран да ли ће баш моћи да испуни и овако мале, сасвим малецне жеље своје деце, пре ће бити да ће се малишани и кад прође Нова година и даље играти са малим, шареним мачетом, старим месечак дана које се пре који дан створило испред њихове куће а деца га присвојила.

– Од плате чувара шума у Шумској управи у Сјеници, кад платим рачуне, кад се све друго одбије, остане ми једва двадест и која хиљада динара… За храну, одећу, обућу, за шестаре, свеске, бојице, фломастере буде колико буде од дечјих додатака. Гледамо да за децу има, мени и Сузани шта остане – каже Негосав.

Којовићи живе у трошној кући, зиданој од камена и блата, која припада Шумској управи и која је прилично – склона паду. Зидови се увелико осипају, кров улегнут…

Да је у Србији среће као што није, Којовићима би, већ за први Савиндан требало дати ордење. И Негосаву и Сузани… За тешку, претешку борбу да у Барама, на крају света, у немаштини и одрицању одгаје петоро добрих људи.

Којовићи (Фото: З. Шапоњић)

– За четворо имамо дечји додатак за најмлађег Владимира, по закону, нема ништа! Шта да кажем, на телевизору сваке вечери слушам како причају о наталитету, како треба рађати децу, а додатка за Владимира нема – каже Негосав.

У једној од две собе су и сто са четири столице, и изанђала проломљена угаона гарнитура, и шпорет на дрва и веш машина и телевизор и маче које у подне дрема на угаоној… У другој соби су креветићи за децу, између је ходник и – више ништа.

– Ја сам десето дете у мојих родитеља… Одрастао сам у великој породици, уз браћу и сестре, и, зашто и моја деца не би тако расла… Нека, не тражим ја ни од кога да их гаји. Код нас овде, каже се – „кад Бог некоме да душу, да му и нафаку“, и ја у то верујем – каже Негосав.

Његова Сузана, по читав дан у кући саставља – крај са крајем. Њено је да опере децу, да спреми оброке, да са старијима уради домаће…

– Из љубави смо их рађали, из чисте љубави, и, јесте тешко, али, има ли веће среће него кад их видим здраве, лепе, радосне. Они су наша срећа и наша будућност и њихови загрљаји бришу сваку тешкоћу, сваку недаћу и сваку невољу – каже Сузана.

Онда Немања и Виктор, Викторија и Теодора и мали Владимир загрле своје родитеље и кућа се испуни радошћу и срећом… А Деда Мраз ако дође за Нову годину – дође, биће још више радости, ако не дође, онда ништа, имају дечица оно маче коме ће дати име Ливи, и једни друге. Шта ће им више.

Којовићи (Фото: З. Шапоњић)

Поносни људи

Негосав и Сузана су поносни људи, не траже они ништа ни од кога, онима који по Србији имају једно или ниједно дете, а који критикују оне попут њих двоје, што рађају кад немају довољно средстава да их гаје, поручују кратко:

– Не знате ви колика је радост гледати их како расту. Ми те људе не разумемо, лепо је кад радиш а имаш за кога, кад живиш а имаш за кога – кажу њих двоје.
„Искра“ у њихово име моли све добре људе да се јаве и помогну Којовићима, њима недостаје свега. Адреса је Негосав Којовић, село Баре, Сјеница.

Чланак ОНИ СУ ХЕРОЈИ СРБИЈЕ: У кући пуној љубави и немаштине, на крају Пештера, Којовићи гаје петоро деце се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика, Димитрије Остојић / МЦ Одбран

После саопштења сјеничког одбора Бошњачке демократске заједнице Санџака (БДЗС), у коме је војна вежба на полигону „Пештер” оцењена као „демонстрација силе и застрашивање локалног бошњачког становништва”, овај огранак странке Муамера Зукорлића најављује даље акције. Скупштини општине предложиће да изгласа одлуку о забрани војних вежби на подручју Сјенице, на којој се и налази поменути полигон.

БДЗС у локалној скупштини има седам одборника и у опозицији је, заједно са Љајићевом СДП (осам одборника) и странкама око СНС-а (4 одборника). Власт у Сјеници су формирале СДА (15 одборника) и СПС (5 одборника).

Председник општине Хазбо Мујовић (СДА) и његов заменик Микаило Каличанин (СПС) јединствени су у оцени да иницијатива БДЗС-а нема никакве изгледе у скупштини Сјенице

– Никаквог основа немају примедбе БДЗС-а на рачун Војске. Оне су одраз мржње и према ВС и према Србији, али и према локалној власти у Сјеници у којој они нису – каже Каличанин. Како истиче, пре вежбе на Пештери, која је део велике командно тактичке вежбе „Морава 2016”, разговарано је са представницима мештана околних села, све им је објашњено и није било никаквог негодовања нити подозрења према Војсци. Самој вежби присуствовали су сви челни људи општина Тутин, Сјеница и Нови Пазар и рашког региона, као и председник Томислав Николић и комплетан врх Војске Србије.

Према Мујовићевим речима, циљ БДЗС-а је да покаже како може, кад му се прохте, да дестабилизује ово подручје, али у томе неће успети.

– Народ поштује и Војску и остале државне институције. Ми смо део Републике Србије и тако се и понашамо. Војска није непријатељ Бошњака, уосталом, у њеним редовима је велики број припадника нашег народа. На Пештери су се деценијама изводили војни маневри, па нема разлога да тако не буде и сада – закључује Мујовић и одборницима БДЗС-а који ће предложити „отказивање гостопримства” Војсци на подручју Сјенице поручује: „Зукорлић им је сада народни посланик, па нека у Скупштини Србије предложи тако нешто, да видимо како ће проћи”.

Иначе, лидер БДЗС-а, посланик Муамер Зукорлић, најављује и улазак у скупштинску већину и Владу Србије, што је прилично неспојиво са „антивојним” саопштењем сјеничког одбора странке. Међутим, портпарол БДЗС-а Един Ђерлек сматра да наводи у саопштењу нису у нескладу са „политиком помирења” за коју каже да ова партија заговара.

– Управо је ради квалитетног помирења потребно да се избегне и отклони оно што нарушава поверење између грађана и власти. Наш одбор у Сјеници је реаговао видевши расположење грађана на том простору, које је војна вежба очигледно узнемирила – каже Ђерлек и додаје да то не значи да је БДЗС против Војске и војних вежби, него само против начина на који се изводи.

Члан повереништва БДЗС-а у Сјеници Фадил Никшић додаје да је велики број житеља села близу којих се изводила вежба, звао и долазио у ову странку питајући шта се догађа.

– Авиони у бришућем лету, тенкови са цевима окренутим према селима , пуцњава, све је то људе уплашило – наводи Никшић.

Како је „Политици” у Министарству одбране речено, током вежбе на полигону „Пештер” није испаљен ниједан метак, већ су само коришћени пиротехнички ефекти попут димних бомби, топовских удара и светлеће сигнализације.

Још једна реченица из саопштења сјеничког БДЗС-а привлачи пажњу: реч је о позивању на међународно право, које, наводно, „забрањује извођење војних маневара на територији на којој живе припадници малобројнијег народа”.

– То је сигурно, али не могу да кажем о ком се то документу или конвенцији ради, нисам у канцеларији него на терену – одговорио је Фадил Никшић на наше питање о пореклу одредбе „међународног права” на коју се БДЗС у саопштењу позвао.

У Министарству одбране подсећају да Војска Србије две од три своје мисије има право и обавезу да спроводи на читавом подручју земље (трећа је учешће у међународним мировним операцијама). Прва мисија је одбрана комплетне територије, а друга помоћ цивилном становништву, нарочито у случају елементарних непогода и природних катастрофа. Народ у рашкој области у то је могао да се осведочи и када је војска градила путеве у том крају и када је помагала током снежних мећава и летњих суша, наводе у Министарству одбране.

Чланак ДЕСАНТ НА ВОЈСКУ НЕЋЕ ПРОЋИ: Зукорлић тражи забрану војних вежби на Пештеру се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Председник Републике Србије Томислав Николић, министар одбране Зоран Ђорђевић и начелник Генералштаба ВС генерал Љубиша Диковић, са члановима колегијума, присустовали су на полигону „Пештер” делу командно-тактичке вежбе „Морава 2016” која се спроводи у земљи, а осим борбених дејстава, увежбавају се и сценарији помоћи становништву у случају елементарних непогода и природних катастрофа.

Према речима генерала Диковића, у претходнима данима, током извођења вежбе „Морава 2016“, јединице Војске Србије су показале завидну способност за извршавање задатака.

Циљ вежбе на Пештери, којом је руководио пуковник Зоран Насковић, била је провера способности команди и обучености снага за брзо реаговање у одбрани од напада терористтичких група.

Уз припаднике Четврте бригаде копнене војске учествовао је и део припадника Друге бригаде, Мешовите артиљеријске бригаде, Специјалне бригаде, 98 и 204 ваздухопловне бригаде.

Коришћени су тенкови, борбена возила пешадије, хаубице, минобацачи, самоходна лансирна оруђа, авиони, хеликоптери, беспилотна летелица, као и друго наоружање које користе пешадијске јединице.

Председник Николић оценио је да су овакве вежбе прави начин да се провери научено, јер се, како је рекао, „рат не води на компјутерима, већ на терену”.

– Апсолутно савршено сте обавили задатак који није био лак и ја имам много поверења у нашу војску. Мислим да би ова вежба, снимљена и приказивана, грађанима Србије унела много више сигурности и осећај да смо с нашом војском потпуно безбедни – истакао је Николић.

Потпуно опречну оцену вежбе на Пештери дао је сјенички одбор Бошњачке демократске заједнице Санџака, странке чији је лидер Муамер Зукорлић изразио спремност да уђе у владу мандатара Александра Вучића.

Како је наведено у саопштењу, „авиони у ниском лету, звук који пара небо, колоне тенкова и војника, за циљ имају демонстрацију силе и застрашивање локалног бошњачког становништва”.

Даље се у саопштењу подсећа да је Пештерска висораван простор за органску производњу хране и резерват природе, а да „нико од представника локалних власти и цивилног сектора нема сазнања о врсти и хемијском саставу муниције и оружја, које војска користи”, уз закључак да се „намерно и смишљено природно окружење у коме живе Бошњаци загађује”.

Због свега тога, сјенички одбор БДЗС-а ,упућује протест Влади Србије и војном врху, од којих тражи да „заустави такву дрскост и заштити бошњачко становништво у Санџаку”, јер како тврде „међународно право забрањује извођење војних маневара на територији на којој живе припадници мањинског народа”.

Чланак ПЕШТЕР: Војна вежба и политички маневри се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/mod.gov.rs

Предсједник Србије Томислав Николић присуствовао је војној вјежби на полигону на Пештеру, код Сјенице, при чему је истакао да има пуно повјерење у Војску Србије и да је вјежба показала да су грађани Србије потпуно безбједни.

Николић је, након вјежбе о теми „Извођење нападне операције“, одржане у оквиру командно-тактичне вјежбе „Морава 2016“, рекао да је поносан на оно што су данас припадници Војске Србије извели на Пештеру и да је то била вјежба какву српска војска одавно није извела.

„Перфектно сте обавили задатак који није био нимало лак и ја имам много поверења у нашу војску, а мислим да би ова вежба, снимљена и приказивана, грађанима Србије унела много више сигурности и осећај да смо потпуно безбедни са вама“, рекао је Николић.

Он је навео да је данашња вјежба показала да је војска спремна и да ради редовно, припремајући се за сва три вида употребе.

Николић је додао да је данас приказана одбрана од терористичких група и да је војска увјежбавала дјеловање поводом елементарних непогода и напада на Србију из два правца, што је прави начин да комаданти и командири провјере колико је војска схватила оно о чему су им предавали.

„Рат се не води компјутерима, већ на терену“, навео је Николић.

Одговарајући на новинарска питања о саставу нове владе, Николић је рекао да он није мандатар да би састављао владу и да би било бесмислено да он, који уопште не одговара за њене резултате, одређује ко ће бити министар.

„Ја уопште не предлажем састав владе, за то немам мандат, то није мој посао, већ сам рекао да онај који саставља владу одговара за њене резултате“, рекао је Николић.

Чланак НИКОЛИЋ: Војна вјежба на Пештеру показала да су грађани безбједни се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг/Министарсто одбране

Oдбор Бошњачке демократске заjеднице Санџака у Сjеници оценио jе данас да jе воjна вежба на Пештерскоj висоравни демонстрациjа силе и застрашивање локалног становништва коjе већински чине Бошњаци, те затражила од владе да их заустави.

Oдбор jе затражио од владе и воjног врха да заустави вежбу и тако заштити бошњацко становништво у Санџаку, истичући да међународно право забрањуjе извођење воjних маневара на териториjи на коjоj живе припадници малоброjниjег народа.

Наводећи да jе Пештерска висораван оаза за органску производњу хране, а да се приликом воjних вежби испали велика количина мунициjе непознате врсте и састава, БДЗ наводи да имаjу разлога да сумњаjу да се намерно и смишљено природно окружење у коjем живе Бошњаци загађуjе.

БДЗ сматра и да се таквим поступцима смањуjе простор за афирмациjу идеjе помирења о коjоj jе, наводе, више пута позитивно говорио и премиjер.

Oни су незадовољни што владаjуће политичке структруре у Санџаку нису реаговале против извођења воjних вежби.

На привременом полигону Пештер изводи се воjна вежба у оквиру командно-тактичке вежбе „Mорава 2016“.

Чланак БДЗ СJЕНИЦЕ: Вежбе на Пештеру застрашивање Бошњака се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Прошарали прексиноћ облаци небо над Пештером. Читава висораван около сијала је под благом месечином, и тако само на час, а онда тонула у тешку помрчину чим би какав већи облак заклонио Месец.

Десно, од Голије, иза назубљених врхова, застављени облаци. Као да је неко раширио велику црну заставу. Нанизани, велики и тешки, претили су невременом и терали страх у кости. Зјапила је отуда тмина као нека велика, застрашујућа рупетина.

Горе, небом, велики жути Месец пловио је међу облацима. Час малим округлим, бљештавих белих ивица, а час су ти облаци постајали велики црни застори окачени за небо над пештерским брдима.

У даљини, и лево и десно, напред, по голим брдима трепери тек по које светло. Пољем около сукља хладноћа, мирише на снег и невреме… Кроз сасушену траву, која рушти, мрви се под ногама, изанђалу од слана и недавног првог снега, тек повремено, зазвижди северац, уствари, више зацвили међу травкама, склапајући и допуњујући општу слику која је истовремено одисала и неким натприродним миром и у исти час било дубоко узнемирујућа…

Зауставио сам кола поред пута, изашао напоље, на ноћну хладноћу, онда дуго стајао опчињен месечином, белим облацима који су пловили небом, оним црнилом које је куљало од Голије… Лево су били Карајукића Бунари, напред Сјеница, иза Дуга Пољана… Пустиња пуста…

Фото: Р. Прелић

Онда ми се учинило да негде испред, рже коњ. Испод пута, јасно се чуло да неко крши грање, и тек кад сам се преко ивице нагео преко, испод, мало у странчици, видела се и кућица. На ћошку, под стрехом, чкиљила је сијалица, зрачак светла избијао је из собице, кроз навучену завесу…

– Чекај мајсторе, стани, да те нешта упитам – већ је одоздо допро глас, више гласић, слабашан, задихан…

Стајао сам на путу, стајала је и моја коса дупке на глави, утом је и повелики облак заклонио месец, када је испред, у барици зашљапкала прилика…

– Да немаш богати, мало љепка у колима… Малочас је један стајо с колима ђе и ти, али, он немаде…

– Немам бога ми – једва дођох себи…

Трен касније размакоше се и облаци и већ сам пред собом могао да видим чичицу под шајкачом, огрнут кожухом, у руци је држао – опанак…

– Погледни богати… Данас ми се раскину опанак… Да немаш мало љепка да залијепим…

Пресабирао сам се на путу, немам лепка за крпљење гума у колима…

– Скоро сам купио опанке. Данас, десни пуче… Ја био за говедима, једва се вратио до штале… Угазим у поток, уквасише се чарапе… Био ми кљечкот у овом десном опанку, ено види…

Шта ћу, прихватим се опанка, он сав каљав, мокар, стварно пукао позади, расцепио се, не вреди ни пет пара…

Зађе поново месец за облак, наста помрчина на путу, онај чичица не мрда…

Фото: З. Шапоњић

– Некад су шофери обавезно имали љепка у колима! Погледни богати да немаш… А, са чим крпиш гуму кад ти се пробуши на путу?

Немадох куд. Уђосмо у кола да тражимо прибор за крпљење гума… Уђе и чича… Уђе и опори мирис луча и дима, зноја… Претурих све полице, чичи за љубав завирих и под седишта, лепка нема па нема… Чичица се скупио на седишту, прати шта ја радим под светлом, држи онај опанак у руци, виче, погледни де богати још овде да се није завукао љепак…

На глави му избледела шајкача. Виде се колутови од зноја. Испод једва вире водњикаве очи, завукле се, сакриле под обрве. Испод шајкаче висе још два три прамена беле косе… Испале јагодице. Кад проговори забеле се три зуба…

На ногама војничке сиве пантолоне, оне што су некад војсци биле излазне… И оне излизане, на коленима већ поцрнеле, сијају се… Горе џемпер, око врата осула се пређа, на стамку повећа рупа, види се кошуља испод… Преко кожух. На ногама нови опанци, црне се, каиши, незакопчани, висе на обе стране…

Не промаче му да сам му видео нове опанке на ногама…

– Аааа… Ово су ми штедни… Кад идем у Сјеницу четвртком… А рачун’о сам да ми бидну и укопни… Ако иг сад почнем обувати за говедима, у чему ћу у Сјеницу и на онај свијет… – чкиљио је чичица левим оком и загледао ме…

Узмем поново онај опанак из његове руке, рука му црна, хладна, смежурала се кожа… Под светлом погледам да се нешто не може учинити…. Јок… Опанак се безнадежно расцепио, унутра још стоји мокар обојак изрезан од црног сукна… По сукну растегло се блато, види се да је чича поподне угазио у поток…

– Прообо ја малоприје у магази, кад ми онај твој колега рече да нема љепка да опанак увежем канавом, јок… Пробо и неком жицом, не море… Да ми је само мало љепка… Нашо сам мало гуме, ја бик то залијепио… Вако, ништа… – још ме је загледао као да се нада да ћу из неке тајне преграде извући скривену тубу лепка, као имам лепка у колима а недам…

Изађе из кола сав несевесо. Снужден.

-Фала и довиђења – једва притвори врата.

Кренем ка Сјеници… Би ми га жао… Сину ми у тренутку, могао сам узети онај опанак, закрпити негде успут, код неког вулканизера, сутра му га послати поштом… Окренем се и вратим назад… Једва нађем оно проширење где ме затекао чича.

На ивицу пута, доле, угашено светло…

Чича, оооо чичааааа…

Ништа.

Ђедеееееее… Има ли когаааа…

Нигде никога… Или је заспао, погасио светла, или је отишао кроз село. Ка светлима која су светлуцала у даљини, да тражи лепка… Да ујутру има шта обути кад испусти говеда на пашу…

Или му, можда, размишљао сам после, онај раскинути опанак и није био толико важан, него је, кад ме је угледао, горе на путу, искочио одоздо тек да има са ким реч проговорити у самоћи дуге пештерске ноћи.

Чланак О ОПАНКУ И САМОЋИ: У недођији Пештера, сусрет сасвим обичан, а опет – необичан и несвакидашњи! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

И ову зиму, сурову пештерску, породица Томислава Јелића (82) из засеока Јантурине у општини Сјеница дочекује без струје, сијалице, телевизора… Упркос многим обећањима, Томини унуци Мићо (12), Милош (9), Марко (7) и Драго (2,5) расту у мраку и домаће задатке, након дугог пута до школе у Црвском, пишу под светлом петролејке….

– Није ми због мене, стар сам и вероватно ћу умрети у мраку, али ми је због сина Дарка, снаје Светлане и четворице унука који, иако смо у 21. веку, још немају прилику да на телевизији погледају цртани филм, утакмицу или неку дечију емисију – жали се старина Томислав и наглашава да је живот без струје тежак и претежак, да деценијама чека светло и да, како тренутно стоје ствари, нема изгледа да га ускоро дочека.

Скоро две деценије моле надлежне у Електродистрибуцији и Општини да им помогну да и у њиховој кући засветли сијалица.

– Обраћали смо се и многима у Београду, писале су о нама новине, јављали су се добри људи и давали нам подршку…. Ништа од тога, моји унуци расту и даље ће расти у мраку – јада се Томислав.

Најближа бандера удаљена је од „ранча“ Јелића два километра, по предрачуну стручњака из сјеничке Електродистрибуције за осветљавање Јелића потребно је око 20.000 евра.

Невоља је што у Јантуринама, на најнеприступачнијем делу Пештера, живи само ова породица, а осим новца, проблем је и административне природе, јер се домаћинство Томислава Јелића налази баш на граници, делом у Србији, а делом (баш где је кућа) на територији Црне Горе.

– Спремни смо да им помогнемо, штета је што четири дечака расту у мраку, али ми једноставно немамо средстава да им решимо проблем – објашњава Велиша Пејчиновић, директор сјеничке Електродистрибуције. – Ако неко поведе акцију за помоћ Јелићима, сви ми који радимо у Електродистрибуцији укључићемо се и спремни смо и да све радове изведемо бесплатно, али у овом тренутку више не можемо.

НЕМОЋ

И из Општине Сјеница годинама објашњавају „да за решавање проблема породице Јелић немају новца“, да „не могу да издвоје 20.000 евра за електрификацију једног удаљеног домаћинства“ и да чекају помоћ од ЕПС и надлежног министарства. Приликом последње посете Сјеници тадашња министарка енергетике Зорана Михајловић рекла је да нико у Србији не треба да живи у мраку и да ће држава учинити све и да четворица малишана из Јантурина што пре треба да добију струју. Од тада се ништа није променило.

АГРЕГАТ

Постоје и мишљења да би било јефтиније да се Јелићима обезбеди неки мањи агрегат за производњу струје. После текстова о невољама ове породице јављали су се и неки наши читаоци „Новости“ који су изразили спремност да им поклоне или купе агрегат, али је све остало без конкретне реализације. Слабост оваквог „решавања проблема“ је што агрегат троши гориво које Јелићи не би могли у дужем периоду да купују.

Чланак СРАМОТА ЗА ДРЖАВУ: И ову зиму шесторо Јелића са Пештера провешће уз петролејку! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

На пакленим врућинама, какве се одавно не памте у југозападној Србији, половина Пештерске висоравни већ данима није добила ни кап воде. Некима су славине суве целог јула. Жеђ мучи људе и стада, директно је угрожено више од 1.000 горштака и 25.000 грла стоке.

Најтеже је у Црвском, Бољарима, Долићу, Углу, Биоцима, Подама, Пољицама и на планини Гиљеви где су Пештерци принуђени да пију неисправну воду из напуштених бунара или да је, по жеги и лошим путевима, у бурадима и канистерима, запрегом и тракторима, довозе из удаљених села.

Општина Сјеница прогласила је прошле недеље ванредну ситуацију, а Војска Србије и општина Пожега послале су цистерне као прву помоћ најугроженијим селима. Ситуација се у последња два-три дана мало поправила, али је све то недовољно. Јер, Пештер још „гори“, воде нема довољно, а Пештерци су и даље жедни и забринути за своје здравље и за жедна стада.

– Месец дана из славина „Пештерског водовода“, на чијем смо крају, није потекла ни кап воде – каже Данијела Јелић, домаћица из Црвског, док „на кашичицу“ кофом расподељује танке залихе воде својим јунадима. – У једном тренутку цело село остало је и буквално без флаше исправне воде за пиће. Живели смо као у пустињи. Свако се сналазио како је знао и умео. Неки су пили млеко и сурутку и тако се борили против жеђи. Тек пре два дана потекла је вода из славина нашег водовода, али само на неколико сати. Стигла нам је и помоћ од „Воде Врњци“. Људи више нису жедни, али стока јесте, а посебан проблем је и одржати хигијену.

Данијела каже да су многи остали овде, на најсуровијем делу Пештера, надајући се бољем животу. Овако, без воде, коју често немају ни зими, и без помоћи општине и државе, овде им, каже, нема опстанка. Пола Црвског се већ одселило, а и они који су остали размишљају о сеоби.

Невена Јелић, ученица из Црвског, каже да су се коначно слатко напили квалитетне воде, коју је Војска довезла цистерном.

– Жеђ смо угасили бар накратко, али се бојимо да ћемо, чим престане ванредна ситуација, поново бити жедни – прича нам Невена.

Старину Рада Ђуровића (80) срећемо на падинама планине Гиљеве како на коњу Ђукану са 30 крава трага за „баром“ на којој ће утолити жеђ свом угроженом стаду. Каже да не памти сличну сушу и дужи период без воде.

– Све је пресушило – прича старина и подсећа да је живот на Гиљеви и у Црвском увек био мучан и тежак, али да је овог лета најтеже. – Месец дана стока скапава од жеђи. Немоћни смо да било шта учинимо. Ако нам Општина и држава не помогну, овце и краве ће угинути а ми ћемо морати да се селимо. Војска нам је довезла две-три цистерне, најавили су и додатну помоћ, али то је само кап у мору и тренутно гашење пожара. Потребно је да „Пештерски водовод“ трајно напоји наша стада.

Тешко је и у Биоцима код Карајукића Бунара, селу врсних сточара. Фармера Енвера Дацића срећемо док из цистерне коју је напунио мутном водом покушава да напоји 250 својих оваца.

– Ово је катастрофа – каже Дацић и води нас до куће испред које у бурадима и кофама сакупља воду за своје домаћинство. – Прво данима нисмо имали ни капи воде, а потом је из цеви почела да нам долази мутна вода. Овце су жедне, а од загађене воде почеле су да отичу, прети им болест и угинуће. У наше село цистерна није долазила, нити је на тај начин могуће напојити хиљаде оваца. Не знам више шта да мислим и шта да радим, најрадије бих да све оставим и одем негде. За све је крив јавашлук у ЈКП „Пештерски водовод“ који траје годинама. Ако општине Сјеница и Тутин не могу или неће да среде ситуацију у овом јавном предузећу, молим и преклињем државу да она то учини. Погледајте каква је вода, мутна и жута. Зар њом да перемо сир и трујемо народ? Радије просипамо млеко. Не могу ни децу да окупам, бојим се да се не заразе – каже Дацић.

ЈАВАШЛУК И НЕБРИГА

Помоћник председника општине Сјеница Мића Каличанин каже да су лоше одржавање „Пештерског водовода“ и небрига руководства главни, а високе температуре додатни разлог вишенедељне несташице воде.

– Немоћни смо да било шта променимо у ЈКП „Пештерски водовод“, чији су оснивачи општине Сјеница и Тутин – каже Каличанин. – Да нисмо увели ванредну ситуацију, сумњам да би, упркос што хиљаде људи мучи жеђ, у овом предузећу било шта предузели.

Директор „Пештерског водовода“ Мухамед Мујовић узвраћа оптужбама на рачун општина Сјеница и Тутин тврдњом да не брину о водоводу, да ништа не улажу у одржавање и реконструкцију, и да се водовода сете само у време несташица и предизборних кампања.

ПОМОЋ ИЗ БАЊЕ

Три пуна шлепера „Воде Врњци“ стигла су Пештерцима из Врњачке Бање од породице Гобељић која је власник овог предузећа. Гобељићи су пореклом са Пештера, а чим су чули за невољу својих бивших комшија одмах су одлучили да им пошаљу прву помоћ у вредности од милион и по динара.

– Свака им част, много нам значи помоћ из Врњачке Бање – каже Милета Радевић из Црвског.

ПОТРЕБНО ЈОШ ЦИСТЕРНИ

Део кварова и застоја на пештерском водоводу већ је отклоњен, па је рестрикцијама почела равномернија расподела воде, али ни то није довољно. Потребно је још цистерни које ће стићи и напунити резервоаре и бунаре у свим жедним пештерским селима.

Чланак ВАНРЕДНО НА ПЕШТЕРУ: Вода вреднија од млека се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Показале ми је после Станица слику погинулог сина, у углу велике собе, брвнаре, и поред ње фотографију Зорановог прадеде Васа који се са Солунског фронта вратио са 11 живих рана и Карадјордјевом звездом.

Са Мирославом сам касније, пешке, ишао кроз лепо али пусто село. Упремасе гледали смо старицу како се, сама, мучи, да прекорачи кућни праг, држећи се за вратне диреке. У кући стотињак метара узбрдо живи 65-годишња Љубинка Радетић, сама самцата. Кућа чатмара, омалтана блатом и окречена у бело, мали ходник и велика соба. У великој соби на греди, на чивији, још виси шајкача њеног мужа Крсмана који је умро има томе већ пет година. У њеној кући уши боле од тишине. Љубинка донесе воду и мед, онда седне за сто и гледа госте. Изговори пар речи па заћути.

– Фала Богу да и мене неко прекорачи праг, да са неким имам ријеч прозборити. Чоек ми је умро, деце нисмо имали, ја остала сама. Држим двије кравице, од тога живим, оне ме издржавају. Муж ми је био крвави радник, а и лијепо смо живели, док је он био, било ми је лакше. Викала сам ја њему да доведе другу са којом може имати дјеце, није стио, диван смо брак имали…

Изнад Љубинкине куће живи старица Гроздана Радетић стара 75 година. Има тројицу синова у Београду, и последње три године код њих иде зими, а чим гране пролеће врати се у Будјево. Купи краву, накупи помало сира, а кад додје јесен прода краву па у Београд. Остане кућа пуста.

Фото: З. Шапоњић

– Тежак је живот овде, вољела сам да макнем дјецу одавде и отишли су, не жалим због тога – каже.

У празном и тихом засеоку Будјева сем две старице живи још седморо – осморо чељади, а кад старији помру на село ће ставити катанац. Ни бешике ни пелене у Будјеву одавно нема.

Уторак је, са Мирославом поново путујем у Карајукића бунаре. Тамо је уторком пазарни дан. Возимо се низ село, поред дугог каменог зида, иза кога се назиру рушевине некада велике зграде.

– Читав овај камени зид, висок метар и дваес и широк 70 сантиметара који окружује три и по хектара земље за шест месеци изидала су шесторица жандара који су из Куршумлије по казни дошли у Будјево. Оно иза зида била је велика жандармеријска станица, једна од најлепших у старој Југославији – причао ми је Мирослав.

Прича Мирослав у колима, разговара се, утапа дубоку тугу из које излаза нема.

– Тамо иза брегова, у Пештерском пољу је мало језеро, прича се код нас да је из тог језера у стара времена редовно излазио велики бик, и да од њега није било јачег. Било је то тако све док један добар домаћин из овог краја није одгајио бика, наоштрио му рогове, на врхове ставио игле, и тај ти бик надбоде овог из језера свога га искаиша. После, овај домаћин, причало се, никад ништа више није мого да заима, посто пука сиротиња, стиго га таксират… – причао ми је Мирослав и објашњавао како су они, сељаци одмах иза рата на кулук ишли и калдрмили пут којим се баш сада возимо, од Будјева до Карајукића бунара, шест и по километара у дужину и четри метра у ширину све камен по камен.

Стигли смо после до Карајукића бунара, пролазећи успут сточаре који су на пијац долазили углавном у истом поретку, широким пољем, напред муж, глава куће на коњу, двадесет, тридесет метара иза њега домаћица пешке…

Фото: З. Шапоњић

Доле у сред села, свом силом бујао је живот. На пространој сеоској утрини, одмах иза последњих кућа продавци који су, Бог те пита одакле дошли, поставили дрвене тезге, на тезге ставили паприке, парадаиза, купуса, разне одеће, неких мамипара, ексера, коњских налчи, и све то продају. У кафани Благоја Куча седе и Срби и муслимани. Једни кад удју у кафану вичу “добар дан” и “помоз Бог”, други “сабахајрула”, или “мерхаба”, трећи отпоздрављају или са “добар дан” или са “мерхаба”, пију унутра сокове, кафе, пиво, или ракију, разговарају, једни кад крену да изадју вичу “ довидјења”, други “алахиманет”, трећи “збогом”…

На ливади испод тезги повезани коњи, десетине њих. Једни под самарима, други под гиздавим седлима. На паркингу горе код тезги има и аутомобила, и то добрих лимузина, “аудија” и “мерцедеса”, понека “лада”, има и камиона којима су стигли накупци да пазаре јагњад што збијена, преплашена стоје крај пута.

Није то неки велики пијац, десетак тезги, стотињак људи. Пазарни дан је за горштаке нека врста празника, па су углавном обукли најбоље што су код куће имали. Старије жене су редом у димијама, младје у дугим сукњама или у фармеркама, мушкарци гологлави. Тек 85-годишњег Мурата Османлића из села Растеновића затекох са великим белим шалом, чалмом на глави.

– Моји вршњаци давно су помрли па нема више ко да носи чалму, ови младји неће – каже Мурат.

Вели, чува код куће 80 оваца и 80 јагњади, ноге га још држе, има сина, три унука и четири праунука.

– Све сам прошо, много владара промијенио, али, најбоље је било код краља Александра. Била влас строга али праведна, он био добар за народ, а, и народ је тада био бољи и поштенији – каже.

Упознах на пијацу и Рафа Маслака, Србина који на планини Гиљеви, на катуну има 300 оваца. Домаћинчина.

Он жури послом у Крагујевац, надје ми Вукмана Дјуровића из Црвског да ме води на катун, Вукману је успут, а и ја да видим то чудо, ту силу оваца и Рафове станове, његову фамилију.

Око подне поново удари киша, каљав пут пред нама, питам у колима Вукмана може ли се са нејаким “голфом” по блату на катун, на планину, може, вели он, “гарантовано”. Возимо се преко Пештерског поља, све до Долића, у Долићима, Вукман у сеоској продавници испред које су били повезани коњи, купи још 90 кила, два џака неке прекрупе, ко вели, да кола не иду за џабе у село, још кило кафе, уз џак паприке убацисмо то у гепек и право на катун. Не одмакосмо дуго ка планини, заглависмо се у блату.

Шлајфао је претоварени “голф”, “дај му мало гаса болан, возио сам ја камион у војсци”, викао је Вукман, џаба. “Шта сад”, питао сам Вукмана, “ништа, немо да се врћеш назад нипошто, него, да ми оћераш ову прекрупу до куће Миладина Смоловића, то ти је само три километра одавде, пут је тврд и добар, а Миладин има 50 говеди, то треба да видиш“, искористи Вукман и последњи аргумент. Возили смо се после кроз љути крас, тврдим лошим путем, одскакао је “голф”, после шестог километра питао сам Вукмана, “еда ли идје куће тог Миладина”, он вели, “немогуће да смо прешли шес километара, није ти тај сат добар”, а, додаде “и ова кола су мрцина, није ово за планине”. – Није, велим му и ја. Тек на седмом километру, док сам молио Бога да на колима по силним рупетинама не пукне гума или не отпадне картер, куд би у тој недодјији, иза једне кривине налетели смо на кућу и колибе Миладина Смоловића.

“Е, кад би сад продужили до моје куће, нема само пет-шес километара” мрмљао је Вукман у браду, док се “голф” мучио по каналима. “Не могу дједе даље, свега ми” бранио сам се ја, “оћу да заноћим у планини”, а “видиш какав је пут, сломих кола начисто”. “Е, кад би ми ово одбацио до куће…”, настављао је Вукман и тек сад одавао разлог што му се, одједном, не свраћа у Смоловиће. “Имо сам ономад по ријеч са Миладиновом женом, сад јој се морам покорити”… – сав тужан прозбори.

Фото: З. Шапоњић

Угледасмо утом и Миладинову жену Слободанку, она Бог зна како поздрави Вукмана који је, чемерног лица већ помирен са судбином, упита може ли оставити прекрупу код њих у амбару, па тек онда истоварисмо џакове у једну од Миладинових колиба. Она, тек 40 и неку годину, а руке јој од рада огрубеле као хрстова кора, лице избраздано ветром, иде пољем испод куће, носи кофе пуне сурутке да да теладима. Кућа Смоловића брвнарица у пристранку, покривена лимом, испод куће десетак колиба, све под црном сламом, неке од брвана, неке од прућа, домаћин отерао стоку на планинске висове који су одмах изнад куће. Слободанка, пошто је зором помузла 20 крава, остала да намири телад, да спреми ручак, почисти кућу, испече хлеба, а нема у кући ни струје ни воде. Родила је четворо деце и сва су у Крагујевцу, уче школу, доћи ће тек за зимски распуст, а она муж и свекар до тада ће живети у планинчини без струје и воде, хранити, мусти и чувати 50 говеди и 30 – 40 оваца.

Оставио сам их, Слободанку да намирује, Вукмана да иде по мотокултиватор да пребаци прекрупу до куће, и само што сам одмакао назад, би ми жао Вукмана и што му оне џакове не пребацих до куће. Ишао је он и раније пешке кући, пут је лош, брзо ће мрак, хоће вуци да ме поједу у планини, тешио сам себе, џаба. Би ми га жао.

У сумрак прошао сам још једном кроз Пештерско равно поље, од Долића, преко Карајукића бунара до Тузињских станова који су на другом крају поља. Срео у пољу чобане Цамовиће, Санела, Јасмину и Мирсада, а њихове овце попале пољем као да је пао снег, мало даље на брду и десетогодишњег Мирфата Цамовића који са псом који се зове Дјере чува 250 оваца.

Сишао сам после са Пештера, дошао у Ужице, нестало је оне ширине, оног планинског спокоја, високог неба над висоравни, оне лепоте од Будјева до Црвског и Крајукића бунар, доле је чекала само градска тескоба и свакодневни живот.
(крај)

Чланак ПЕШТЕРОМ, СУРОВИМ ПЕШТЕРОМ (шести део): Васо се са Солунског фронта вратио са 11 живих рана и Карадјордјевом звездом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Село Угао је, вели, како је он чуо, добило име по неком “старостојном Угљанину који је ту живео”. Миле Недељковић, опет, записао је у једној књизи коју сам нашао пре пута на Пештер, да је Угао – насеље изникло поред “убла”, јаме са питком водом. Питам Османа има ли стару ношњу, каже, нема. Носио је некад бели шал и капу и беле чашкшире, али од ношње ништа није остало.

– Живимо по старом, чајлуци су нам већ зашли, пости се хефтично, за мање од три мјесеца нам је Рамазански Бајрам а два и по мјесеца после је и Курбан Бајрам. Тада кољемо курбана, овна, трећи део дајемо пријатељима и комшијама, трећину сиротињи, трећину оставимо за куће. Уочи Петровдана палимо лиле код торова, на Петровдан правимо цицвару у кући, на Дјурдјевдан обавезно идемо на вашир у Брезу – причао је Осман испред куће.

Питао сам Османа откуд је то тако, откуд мешање обичаја, и да муслимани обележавају православне празнике, није умео да ми објасни.

Уто избила је са стадом оваца на појило и Османова снаха. Пред њом 150 оваца. Она, лице завила марамом, кроз прорезе виде се само очи, али, како сам схватио, не због неког посебног обичаја, него да лице заштити од ветра и прашине, од пештерског сунца…

Фото: З. Шапоњић

Осман на сваком кораку показује гостопримство, нуди ручком, каже, сад ће наредити женама да изнесу што што има да се једе, дарива нас на поласку са по два кила лешника.

Прошли смо после кроз Угао, ишли до Камба Хукића чија је кућа изнад џамије. Он у кући још има сабљу коју је његовом прадеди Смаилу Хуки лично поклонио краљ Александар.

Већина кућа у Углу су под шиндром, неке и под лимом, пар под црепом, помоћни објекти под сламом.

Свраћамо до куће Хода Бибића која је под кршом који се зове Арнаутски мајавилит.

– Ми Бибићи смо од Плава и Гусиња, требало би да смо потомци племена Клименти – вели Ходо који у кући од тврдог материјала, једној од бољих у селу, живи са сином, снахом и четоворо унучади. Други син који има петоро деце има велику нову кућу на суседном брегу са кога се види читаво Пештерско поље.

Фото: З. Шапоњић

Ходо зна мало детаља приче о Климентама, која се још може прочитати по старим књигама и зборницима које сам два дана касније пронашао у Библиотеци у Сјеници. Салих Селимовић, наставник из села Кладнице, записао је о Климентама, цитирајући Милића Ф. Петровића да су они српско племе из Горње Мораче, да су били веики хајдуци, бунтовници, опасни анархисти. Из Мораче преселили су их у Епају, крајем 16. и почетком 17. века, да би били под сигурнијом контролом Скадра, ту су полако покатоличени и албанизирани, али су наставили по старом, са пљачкама и разбојништвима, па их је везир Худаверди ставио у строгу блокаду и тако држао шест месеци. Понестало им је и хране и џебане, посебно соли, записао је Селимовић, па су били присиљени да се предају, и уз војну пратњу пресељени су на сурову и празну Пештерску висораван. Већ 1705. године на Пештеру је била 251 и породица Клименти. Но и ту тешко су се одвикавали навика, није им одговарала клима па се 1707. године кроз бројне турске заседе у стари завичај вратило 147 климентских породица. Остали су наставили да живе на Пештеру, а њихова масовна исламизација почела је тек половином 18. века…

Иако је добар део ноћи над висоравни био ведар, наредно јутро освануло је кишовито. Планину Гиљеву притисла тешка маглуштина, из које сипи ситна киша, не види се около ни она ширина ни она лепота од јуче. У селу Будјеву, које је под Гиљевом, а надомак Пештерског поља, разбацано по брдима и ишарано ситним парцелама, где покошеног жита где вештачке траве, и честим складовима, праменови магле ударили уз долине, више крију но што откирвају пусте сеоске пејсаже.

– Празно село, по неки дјед и баба остали и нас неколико младјих који немамо куд, немаш ти овде шта видјети – вели ми готово равнодушно, резигнирано, Васо Ракочевић, момак из Будјева, на кога сам налетео док смо обојица лутали брежуљком изнад села.

Васо је пре годину дана одслужио војску, вратио се у село, ради земљу, али, нема ту много живота. Џаба што је пред шталом његовог оца и стрица паркиран комбајн, што имају све могуће машине, добру земљу и још бољу стоку.

– Товимо јунад а немаш коме да их продаш – каже Васо.

Фото: З. Шапоњић

У кући Васовог стрица Мирослава Ракочевића који има 63 године, мукла тишина. Ко да унутра нема никога. Мирослав и његова супруга Станица пет дугих година оплакују сина Зорана који је 1999. као полицајац погинуо на Косову. Седе обоје крај шпорета, хукћу ишчупаних срца и ћуте.

– Нас двоје ко два трула дрвета. Живимо а нисмо ми живи од оног дана. Е, да бар могу да одем да видим мјесто дје ми је јадни Зоран страдо – јекне собом Станица.

Отац Мирослав седи и ћути. Гута сузе. Дуго ћути а онда каже:

– Ето, после свих ратова у Србији су дизани споменици изгинулим јунацима. Дижу их и сада, али по Србији, питам ја и министра и остале у држави, што споменик јунацима не подгину у Сјеници, у Новом Пазару, јели разлог што су тамо– муслимани…

Њих двоје свили руке око двоје унучади, Зоранове деце – Радосава који је имао две и по године и Немање који је био у седмом месецу кад им је отац страдао.

(наставиће се…)

Чланак ПЕШТЕРОМ, СУРОВИМ ПЕШТЕРОМ (пети део): Камбо Хукић још у кући чува сабљу коју је његовом прадеди поклонио краљ Александар се појављује прво на ИСКРА.

Центар Карајукића Бунара је пространи трг, широк пар стотина метара, на коме се укрштају два пролаза кроз село и са кога се широки друм одваја ка селима Угао и Долиће. Сасвим лево је велика зграда школе, на спрат, зидана од тврдог материјала, испод школе су велике, оронуле бараке, ту су још и два пољска клозета склепана од дасака, две кафане, такодје од дасака и брвана.

Испод села, а на самој ивици великих пашњака који ту почињу и шире се километрима около, су штале мештана. Више су то колибе од прућа, покривене сламом, заграђене огромним стоговима сена, па све те штале ограђене љесковим прућем и сви ти стогови праве невероватан лавиринт из кога је неупућеном веома тешко изаћи. Иза штала по ободу пута је разбацано смеће, ветар около носи празне пластичне кесе.

Село садашњег изгледа, испричао ми 72-годишњи Хуснија Хасић, кога сам затекао у кафани испод центра, настало је педесетих година прошог века, одмах иза ослобођења, када је осниван Комбинат “Пештер” и када су сточари из околних села пресељавани у Карајукића бунаре, у новосаградјене куће и бараке. Хуснија је 28 година радио као спроводник стоке, утовљене по околним пашњацима, од Карајукића бунара до Сјенице:

– Гонили смо одједном буљуке од 3.000 оваца, или хиљаду јагњади, на стотине коња и волова, крава. Зими пртили преко планине Гиљеве, напред пустимо волове да пробијају сметове…

Сад Хуснија чува на пашњаку иза села осам крава, а у кафани је, док смо седели и пили сокове, дуго набрајао чувене домаћине из Пештерског поља, оне некадашње – Ходо и Ћамил Хасић држали су по 300 оваца и 50 говеди, газда је у то време био Ико Нушовић, а тек Фехо Турковић, па Ташо Турковић који је имао две жене…

Хасићи су, испричао ми је Хуснија кад сам га питао, родом од Колашина, и “још височије”, па их и дан данас зову Колашинци.

Нагиб Горчевић који ради у Месној канцеларији и његови комшије испричали су ми у кафани и да су становници околних села углавном досељеници, или из Црне Горе, или од Јуника, са Косова, питао сам их има ли медју њима и потомака Клименти, племена чудне историје са севера Албаније нису знали да ми кажу.

Далеко иза села, чуо сам и ту причу у кафани, и дан данас постоје остаци језера у коме је некада, сигурни су мештани, живела троглава аждаја. И, не би она ни била толико опасна, да није сваке године излазила из језера и узимала најлепшу девојку из села коју су сељани морали оставити као жртву, да не дира остали народ ни марву. И тако је, причају у селу, било све док селом није наишао Алија Ђерзелез, затекао прелепу девојку док је седела крај језера и плакала чекајући да из дубина изрони аждаја и прогута је. Надаље, што би рекли, данашњим језиком, Алија се заинтересовао за случај, сачекао је аждају, одсекао јој једну од три главе, протерао је ка селу Расно, и даље, спасао и девојку и село настало на месту, где је, по Хуснијиној причи, у давна времена Кара Јука био ископао велики бунар… Тако причају у селу, а у књигама опет, нашао сам причу коју је записао Салих Селимовић из Кладнице, према којој је главу аждаји одсекао Свети Ђорђе, и да је он, у ствари Пештерце спасао од љуте невоље па су они извору близу језера, испод брда Тројан, дали име – Ђурђевача.

Поподне у празном селу, на једном пролазу срео сам Благоја Куча. Он у Карајукића бунарима држи кафану, у селу живи са супругом Ковиљком и две ћерке Драганом која има 15 година и Милицом рођеном пре седам месеци, најстарија ћерка Данијела је на факултету, у Блацу, а син Милоје учи средњу школу у Краљеву. Кучи су се, прича Благоје, пре 300 година из Старог Медуна, Кучка Нахија, доселили у Долиће, село на крају Пештерског поља, а од Куча сада су у Долићима остали једино његов брат Радоје који има четворо деце, и брат од стрица Милутин са три сина. Благојева кућа укусно је намештена, и ни по чему се не разликује од кућа у Чачку, Ужицу, Крагујевцу…

Сат касније Ташо Хамидовић и ја били смо већ на путу ка селу Углу да тамо тражимо потомке племена Клименте, које је, бар тако пишу књиге, свој пут кроз историју започело у Горој Морачи, где су били српско племе …

Пут од Карајукића бунара ка Углу земљани, широк понегде и да се три шлепера могу мимоићи. Около поља испресецана, испрацелисана оградама од бодљикаве жице која је закована на коље. Дунуо југо, повија жуту траву по пашњацима, који се протежу све до насеља која су, подалеко, на самим ободима поља.

– Лево су села Суходо, Браћак, Лескова, Режевићи, десно Долиће – објашњава ми Ташо Хамидовић, док се возимо пољем.

И са једне и са друге стране пута гледали смо на све стране стоку расуту по пољу, и овце и краве, и групице чобана око њих.

Седам километара даље, на месту где се Пештерско поље већ сужава, где га са обе стране притискају високи брегови, са једне стране прошарани белим каменом, са друге нешто питомијим пашњацима, виде се прве куће села Угао у коме је 1991. године живело 839 житеља. Село је у малој долини, крашком пољу, притешњено бреговима, у центру је xамија, рекли су ми, најстарија у Санxаку. Прошли смо кроз село, у поподне скоро пусто.

Испред брвнаре, са десне стране пута, пред коју смо свратили, домаћин, Осман Хукић, сточар из Угла, нуди госте цигарама. Тек малим трзајем лица показа да му не би право кад одбих цигару. Осман има 77 година, а још је крепак, држи се као да му је педесет. Живи са “бабом (женом), сином и снахом”, још четворица синова су му Немачкој, долазе, каже, “по хефту дана пред Нову годину”, у Новом Пазару саградио је четири куће. Све четири потпуно исте.

Пред госте износи мекане столице, седимо у кршу изнад саме куће, Осман седне на камен, а онда скочи, пита:

– Да вам није тако ружно, да изнесем сећије, а…?

Његова кућа је брвнара, подигнута на каменом зиду, покривена салонитом, под стрехом види се окачено седло, испод шупе старо рало. Мљекар је у кршу, двадесетак метара изнад куће, од плетеног прућа, покривен сламом. У Османовом дворишту још је једна кућа, бела чатмара, мало даље штала од брвана под сламом.

– Ми овде пореклом смо од Плава и Гусиња, тамо иза Берана, нисмо ми Клименте. Они су тамо према Тутину, има их у Долову. Умијем ја и по албански зборити, то смо учили од предака, вероватно што смо и албанског порекла. После су се наши овде женили Бошњакињама, па се језик заборављао, млади га већ не знају- причао нам је Осман испред своје куће.

(наставиће се…)

Чланак ПЕШТЕРОМ, СУРОВИМ ПЕШТЕРОМ (четврти део): Од Карајукића Бунара до самог краја Пештера се појављује прво на ИСКРА.

И тек кад смо после 20 и више километара труцкања лошим макадамом, излоканим сеоским путевима, иза села Буђева, у које ћу свратити сутра, искочили на брег на коме су поред пута пасла два црна и један бели коњ, под нама је сасвим изненада, од подножја брега па све до хоризонта, далеко на другој страни пукао “српски Сибир”, велико и чудесно Пештерско поље.

Равно ко тепсија, широко ко море, дуго као гладна година. Пожутело од траве испошћене дугом сушом, испресецано са тек три ко стрела права, широка, црвена, земљана друма који су се, гледали смо одозго, састајали у насељу у центру поља, и са два три далековода, оивичено са свих страна бреговима, не толико стрмим колико дугим и валовитим, такође жутим.

У књигама пише да је то поље највеће у Србији, пространо више од 50 километара квадратних, 1.160 метара изнад мора, и да је оно у прадавном геолошком периоду било, уствари, море, које је после отекло и чији је остатак мало језеро у селу Тузињу.

Чинило се још са тог брега да се село у центру поља, Карајукића бунари, у коме је 1991. пописано 207 душа, руком може дохватити, да до тамо нема ни “фртаљ уре хода”, али, тек кад смо сишли са брега и утопили се у поље, међу пашњаке и стада оваца која су стала извирати са свих страна, видели смо да смо се преварили. Путовали смо пољем, гледали чађаве куће Карајукића бунара, а оне су се, што смо се ми више приближавали, све више измицале. Широко ли је, дугачко ли је, то Пештерско поље.

Доле под брегом, на ивици поља, налетели смо на буљук оваца. Искакале су из неке долине и претрчавале пут, нема стаду ни почетка ни краја. Нацрта се однекуд на путу, крај кола и чобанин, власник стада Драган Балшић, мештанин, некад радник “Магнохорма” из Краљева, сада сељак у родном Биоцу.

– Доле сам радио за 4.000 динара, а овде имам 30 хектара земље. Чувам сада 80 оваца… – заусти Драган још нешто да каже, али, угледа стадо које је у пуном трку замицало за оближњи брег, па и он скочи и све у пропац одјури за њима.

На супротном брду, одоздо са пута, видело се десетак – дванаест Драганових великих стогова сена, и врх крова старе куће у којој Драган, стигао је још да нам довикне у трку, живи са старом мајком.

Изби са друге стране пута и Драганов кошија Заим Куртановић, чувао каже овце испод брда Станишори, близу Малог Барновца, тера стадо до куће да напоји “мал”, извори по пашацима давно пресушили.

На пола пута до села, док је Драганова силуета на брегу иза нас постала сићушна, као тачка на крају ове реченице, свратили смо у кућу сточара Хамда и Хивза Хасића.

Кућа Хасића је од тврдог материјала, бело окречена, а испод куће десет или петнаест колиба, све једна до друге, свака оплетена прућем, споља омалтана блатом, изнутра говеђом балегом. Већина тих колиба су, објашавају, кошаре за стоку, за овце, говеда. Одмах иза колоба почиње сеоски јурт (пашњак). У једној од колиба покривених сламом је мљекар. Унутра барем двадесет великих каца пуних сира, ни једна није испод 35, а у некима има и по 70 кила. Домаћица Санија служи нас водом и ратлуком, а клупу испред њихове куће шиба као лед хладан ветар, који је тог јутра прочистио ваздух, па се испред куће Хасића сасвим лепо видело све до црногорске границе.

Испод планинског ланца чијим ободом иде граница, посматрали смо и сточарско село Угао, у које странци ретко свраћају и које је на самом крају Србије, до Угла има путева, даље је само дивљина и пусте планинчине.

Гледали смо после седећи на дрвеној клупи испод куће и како кроз Пештерско поље у пуном галопу трчи вранац. Поскочи, претрчи двадесетак метара, стане, па опет скочи. Сијају се сапи на сунцу, вијори грива за њим, лети бусење испод копита. Ваљда, ни на једном другом месту у свету белом тај призор не изгледа тако умирујући и оспокојавајуће, неспутано, толико величанствено. Около километрима и километрима нема никога. Само жута трава и равница, хладни јужни ветар који се игра са репом вранца, и невероватно пространство, као да је неко, велики комад руске, сибирске степе, или равница око Дона, ишчупао и пренео на Пештер.

И село Карајукића бунари, у коме се сви Пештерски путеви укрштају, личи на једно просто, обично сибирско село. Барем на она каква сам на сликама виђао.

Стигли смо Ташо Хамидови и ја у Карајукића бунаре у подне, док је ветар центром села дизао облаке црвенкасте прашине, ковитлао их, ситним прахом засипао дрвене бараке црних зидова. Широком земљаном улицом, боље рећи пролазом прошли смо до центра села, између углавном монтажних, приземних кућа, од којих су неке окречене у бело, неговане, поправљених кровова и окрпљених тараба, а неке црних дрвених зидова, под лимом, залегле по прашњавим двориштима, сакривене иза проломљених ограда. Једино што је за све те куће заједничко јесте да свака у дворишту има део у коме је врт, и у коме расту купус, репа, тиква, кромпири. Прошли смо кроз читаво село, и ни једне живе душе нисмо видели, нигде човека, нигде овце, краве…

Остало ми је тог дана нејасно где су људи из Карајукића бунара, села са око 45 домова. Или су около по пашњацима, чувају стоку, или су се због ветра и прашине склонили у куће, или су неповерљиви према страницма, па се једноставно помере, сакрију, док непознати не прођу. Тек касније у једном од тих пролаза видео сам децу како се играју око бицикла. (наставиће се…)

Чланак ПЕШТЕРОМ, СУРОВИМ ПЕШТЕРОМ (трећи део): Сијају сапи вранца на сунцу, вијори грива, лети бусење испод копита се појављује прво на ИСКРА.

Одмицали смо после преко села Брезе и Раждагиње у којима су велике беле куће, ка планини Гиљеви. Целим тим путем на друму смо срели једино Хасима Цуцака, из Раждагиње, вози сламу са планине кући у село. У колима распричао се Ташо. Сав важан, мило му што сам му сликао унуке и “стан”. Мало објашава куда идемо и колико још до Гиљеве о Пештерског поља има, мало саветује:

– Вијек је кратак, чини добро па се добру надај. Бог је један за свију, и за Србина и за муслимана, и за Циганина… Никад ми Хамидовићи нисмо злу ријеч имали са православнима, вуда, овим путем мој отац Ћазим и деда Медо спроводили су православне за време рата до Сјенице и враћали их кућама живе и здраве. То је за мене богатство… Има у Сјеници много нашија и православаца који су од једног племена и то се зна, Трипковићи и Нуховићи су једно племе некад били, Ђоковићи и Хаxиомеровићи, Лакоте и Каличани… Мало је у овом крају потомака правих Турака, већина осталих примили су веру…

Далеко горе, под планинским врховима Гиљеве, затекли смо тог јутра сточарске кућице, углавном дашчаре и чатмаре, “станове”, како их овде зову, поцрнеле од сунца и јутарње влаге, разбацане по бреговима и благим косама, измедју клека и белокаменице. Узалуд смо у магловитом јутру тражили чобане по брдима, једино смо код стана, катуна Рамиза Таића, на планинском превоју, небу под облацима, у кршу затекли вучјака везаног уз ограду и теле које се играло по пашњаку иза колибе од плетеног прућа, омалтане блатом и покривене сламом.

– О Рамизе… Еда ли те идје… – стављао је дланове испред уста Ташо, савијао их као левак и звао из све снаге, окретао се и ка истоку и ка западу. Ништа.

И таман смо се спремали да кренемо даље, кад се одозго, из магле зачула јасна и грлена песма чобанице. На трен се помешала са звуком бронзи и нестала. Нисмо разумели речи, али, бар онај део песме који је одозго донео ветар био и радостан и животан, неспутан, широк као планина која се расплећила на све стране.

И на другој страни каменог друма, изнад невеликог крашког поља, боље рећи удолине, видела се кућа. Бела чатмара, покривена лимом, са два мајушна прозора окренута истоку, поред куће колиба под сламом, испод седам осам, великих стогова сена, изнад, по кршу пасло је десетак крава, само, чудио се Ташо, нигде ни једног јединог “иксана”.

Километрима и километрима путовали смо после кроз крас, врло сличан оном херцеговачком, доле око Требиња. Само, овај гиљевски, мало је питомији, по њему је много више траве, више питомих увала са плодном земљом на дну, а и камен, као да је мање љут, мање оштар…
Свуда је то висораван, углавном изнад 1.200 метара висине, само повремено испресецана благим долинама, странчицама обраслим закржљалим клекама.

(наставиће се…)

Чланак ПЕШТЕРОМ, СУРОВИМ ПЕШТЕРОМ (други део): Нигде ни једног јединог иксана се појављује прво на ИСКРА.

У рано септембарско јутро врхове планине Гиљеве попала магла. Она јутарња, више измаглица но магла, понегде прозирна па сунчеви зраци кроз њу праве велике тешке, шарене завесе окачене по косама и клекама, понегде густа ко вуна вуче се доловима, закачи је јутарњи поветарац, подигне увис, заковитла, избаци јој праменове, изненада је пусти, а она се свали медју клеке, легне на беле стене разбацане по пустари около, угаси зрак сунца који се до тог трена весело вртео у капи росе на врху жуте травке.

Стојимо на планинском превоју, на широком каменом друму Ташо Хамидовић и ја. Он горштак, крупних костију, широк, распречио опанке на сред пута, стоји и ослушкује, “еда ли се ико идје од чобана Рамиза Таића”, чији су торови горе у магли, чује. Или чобани или бронзе и звона оваца.

Срели смо се два сата раније, у пространом пољу иза Сјенице, ударио он пешке низ поље, ја колима уз поље.

– Сабахајрула – поздравио ме у сред поља, у полумраку, кад сам стао на друму, док се сунчева румен, на другој страни Сјеничке котлине, далеко иза брда тек назирала, и развукао лице у широки осмех ко да се знамо 300 година.

– Добро јутро – узвратио сам му.

Устукнуо је на трен. Направио израз лица као да се извињава. Оним завијеном крајем тојаге, који се држи у руци, почешао се по глави.

– Ја погреших, мислим, ти наш одавде…

– Јок, кажем му. – Ја кренуо на планину Гиљеву, па у Карајукића бунаре.

– Идем и ја са тобом, Алаха ми, дје ћеш болан сам на Гиљеву, сагубићеш се… Само, прво на стан да свратимо, да доручкујемо и да се јавим жени…

Није имало смисла супротстављати му се. Возили смо се још мало уз поље, одмицали од Сјенице ка брдима, гледао сам около и тражио Ташов стан, он је већ заборавио куд је низ поље био кренуо, све док на једном малом превоју није наредио:

– Овдекана ћемо лево…

Онда смо се возили ливадом. Преко складова, удољица и мравињака, густом травом низ брежуљак наднет над пространим пољем. Немало, изрони испод брега Ташов стан. Најпре пар кровова покривених мало белим, а мало зардјалим лимом, онда високо коље торова, па бели зид Ташове чатмаре, са два прозорчића на западној страни, па торови, сламнати кров мљекара, па под кровом Ташови унуци који су се зором са јарадима играли под ленкама пуним веша.

– Снао, ово је наш гост, ома изнеси пред њега јурдум, или млијеко, питај га шта оће – заповедио је Ташо чим је у дворишту угледао снаху која је занета јутарим пословима прашњавим, широким двориштем, журила од мљекара у надстрешницу покривену лимом.

Не продје много отуд се појави носећи у рукама сећију, уштављену овчију кожу и шарени јастук. Простре их по широкој клупи.

– Дела, завали се… – вели ми Ташо.

Од његовог тора па све попреко низ брег, ка пољима која су се губила у измаглици, отезао се тог јутра светли траг, обијена роса, пут којим су његови чобани већ отерали стоку на испашу.

– Изидјемо вако на стан око Дјурдјева дана, останемо до краја октобра и снијега. Шућур Алаху, имам овдекана 96 оваца, 45 јагњади, седам крава, два телета и једну козу. Живимо у заједници, у гомилу, деветоро чељади у кућу, ја и жена, два сина, снаха, четверо унучади…

Кад је снаха изнела чашу јурдума, сланкастог, густог овчијег млека, које се соли и кува све док се не згусне, Ташо је заћутао.

– Деде. Поједи то, па да доручкујемо. Снао, стављај доручак…

Пуног стомака од јардума, једва сам се одбранио од доручка.

– Добро – рекао је онда Ташо, сад да ми видиш стан…

Из пространог дворишта, из кога једне дрвене вратнице воде на исток, друге на запад, и које је од североистока заклоњено зидом и кровом мљекара, ушли смо најпре у тесну надстрешницу, испод које највећи простор заузима велики, гарави, стари шпорет, и на њему шерпе узвареног млека, по зидовима око шпорета окачене чобанске ветровке, прслуци, дечја одећа. Из надстрешнице, кроз дрвена, до тада замандаљена врата, која, док их Ташо отвара шкрипе, улази се у главну просторију Ташовог стана. Ниску собу, белих помало чадјавих земљаних зидова, ниске неравне таванице. Готово читав под застрт ћилимима покривен је са четири кревета, уствари су то душеци стављени на даске или на широке клупе, преко душека су затегнуте поњаве, остала постељина, јоргани и ћебад сложени су у ћошку. Од намештаја у соби је још дрвена колевка офарбана у плаво, фуруна у углу…

– Овдек спавамо сви док смо на стану. Једино, један од мушких спава у кућеру, код торова… – објаснио ми је Ташо и показао кућер на суседном брегу, дрвену кућицу покривену лимом, пространу тек толико да у њу одрастао мушкарац може ући четвороношке и опружити се да спава.

Кад смо који минут касније кренули на Гиљеву, и даље ка Карајукића бунарима, Ташо је наредио чељадима:

– Деде, да се спреми вечера, ми ћемо доћи касно, ви жене нешта да скувате… (наставиће се…)

Чланак ПЕШТЕРОМ, СУРОВИМ ПЕШТЕРОМ (први део): У катуну Таша Хамидовића… се појављује прво на ИСКРА.