Фото: pravoslavie.ru

И ових задушница тридесетак Срба је обишло старо српско гробље у Ораховцу. Већ су се навикли на призоре који их дочекују сваки пут, на поломљене споменике, набацано смеће, траву и коров преко гробова, цркнуте псе и мачке… али опет све то озледи стару рану, нанесе нови бол, подсети да зло није остало иза нас, већ да је ту поред и да се понавља… На једном од гробова, неко је уочи задушница, мермерним спомеником нагњечио корњачу… И оставио је тако да у мукама сконча и усмрди се. Је ли и то нека порука? Питају се данашњи посетиоци ораховачког гробља.

На гробу новопрестављеног Јована Уламовића, трећег Србина који је од 1999. наовамо сахрањен на овом гробљу, поломљен крст. Други пут за недељу дана. Његова супруга, Радмила, клечи на гробу и нариче. Онима што руше, она, како кроз плач говори, не може ништа, али ,,нека им Бог врати“. А вратиће им Бог, каже старица. ,,Свакога Божја казна стигне, кад тад!“

За разлику од ње, њен син Сава, пун срџбе и беса, се окреће око себе тражећи делове поломљене крстаче са очевог гроба. Један део налази на једној страни у трави, а други мало даље, низ брдашце.

-Ево, видите! Опет су поломили крст! – љутито говори Сава људима који прилазе да запале свећу на гробу његовог оца Јована. – За недељу дана два пута га ломе. Када смо уочи Свете Петке дошли и пронашли поломљени крст, и трагове обуће по гробу, звали смо косовску полицију. Дошли су, обавили увиђај, дао сам изјаву и у станици полиције… али они који су оскрнавили гроб мога оца нису пронађени. Полицајци су саставили делове крста и вратили га на место. Данас, када смо дошли, опет исто. Ђаво не мирује, душмани не дају ни мртвима мира, а шта им мртви чине? Шта им је учинио мој отац?

Мајка га умирује, опет понављајући да ће,, они од Бога да нађу“

-Шта да радимо, немамо други избор, морали смо овде да га сахранимо, у црквеном дворишту нема места, а овде све уништено. Ево, све около су били гробови, сада нема ништа, ни споменика, ни крста, ништа. Ту су били Гојкови, доле су Казићи, тамо Симићи… Али нема ни један здрав споменик, све поломили…-казује Рада, кроз плач.

И заиста, око Јовановог гроба, ни једног обележја нема, као да је сахрањен на некој пољани. Мало ниже само бетонски оквир указује да је ту нечији гроб. Седмогодишњи Јован Казић је уз тај оквир, на којем је пре рушења стајао споменик његовом прадеди Кузману и прабаби Наталији, запалио свећу. Дошао је са дедом и татом, да види и да памти где су му преци сахрањени.

На гробу Чедомира Миленковића окупиле се његове ћерке Деса, Дивна, Рада и син Зоран. Споменик је срушен, али се још могу прочитати имена и видети слике. На споменику је и слика њихове мајке, али је она умрла после 1999. па је сахрањена у црквеној порти. Деса је вином полила гроб свога оца, али и околне гробове.

-Свештеник нам је болестан па није могао да изађе на гробље, па ми по обичају сами поливамо гробове вином и кадимо – каже Десанка.

На гробу свога оца клекла је Слободанка Симић и шапуће:

-Ех, тато мој, кад ће доћи дан да те однесемо одавде?- па устајући рече:

-Моји планирају да га откопају и преселе на гробље, у град где су они избегли. Како да га оставе овде кад се стално гробље уништава, ево опет су побацали вреће са смећем, свуда около. Намерно то раде…

На другој страни гробља, на гробу своје мајке Стане, жито за покој душе је изнео Звонко Радовановић. Крстачу коју су поломили вандали само је положио преко гроба.

-Могао бих ја да подигнем крст, да га спојим, и споменик да подигнем, али они ће опет да га поломе. Ето, ту ми је и очев споменик, поломили га у комаде. Немамо куд. – прича Звонко.

Чланак СО НА ЖИВЕ РАНЕ: Митровданске задушнице на гробљу у Ораховцу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

На старом православном гробљу у Ораховцу оскрнављен је гроб Јована Уламовића, јавио је програм на српском језику Радиотелевизије Косова.

У поподневним часовима, Сава Уламовић обишао је гроб свог оца, где је затекао оскрнављен гроб на коме су се видели трагови стопала, делови крста, а у подножју гроба поломљене флаше, преноси РТК2.

Он је обавестио полицију која је касније извршила увиђај. Сава Уламовић апеловао ја све надлежне институције да се старо православно гробље огради.

„Ми смо пре четири дана обишли гроб и било је све у реду. Сада је све разбацано око гроба“, рекао је Сава Уламовић за РТК2.

Јован Уламовић је трећа особа сахрањена на старом православном гробљу после 1999. године.

Чланак ОРАХОВАЦ: Оскрнављен гроб на старом православном гробљу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

У свом винограду у Oраховцу на око 200 метара од српских кућа данас пре подне нападнут jе 72-огодишњи Стеван Радић из тог места.

Kако jе jавио радио Kонтакт плус из Kосовске Mитровице, инцидент се догодио када jе Радић са свог имања отерао двоjицу албанских дечака коjи су му крали орахе.

Kако jе Радић рекао, после тога док jе сакупљао орахе непозната особа га jе ударила са леђа од чега jе изгубио свест.

O овоме jе обавештена и косовска полициjа, а Радић jе тим поводом дао изjаву у полициjскоj станици.

Претходно му jе лекарска помоћ указана у локалноj амбуланти.

Kако преноси Kонтакт плус, оваj напад узнемирио jе Србе у Oраховцу, jер се догодио на почетку бербе грозђа.

Kанцелариjа за KиM осудила данашњи напад

Kанцелариjа за Kосово и Mетохиjу наjоштриjе jе осудило данашњи напад на 72-годишњег Србина Стевана Радића, коjи jе мучки пребиjен у Oраховцу само зато што jе бранио своjу имовину.

Срби у Oраховцу и Великоj Хочи годинама опстаjу у веома тешким условима, живећи у атмосфери ограничене слободе кретања и сталних провокациjа локалних Aлбанаца, наводи се у саопштењу.

Oваj инцидент у тренутку када су у току пољопривредни радови међу Србе у том делу Mетохиjе враћа страх и неспокоj и, без обзира да ли jе оваj конкретни напад етнички мотивисан или jе реч о нападу из користољубља, надлежни органи мораjу хитно да реагуjу како би заштитили српску заjедницу у ораховачкоj општини и вратили jоj осећаj сигурности.

Oнаj ко толерише изазивање неспокоjа код малоброjних Срба, коjи су упркос свему остали да живе у ораховачкоj општини, нечињењем подржава креирање нестабилности и атмосфере мржње, истиче се у саопштењу Kанцелариjе за KиM.

Чланак У СВОМ ВИНОГРАДУ: Нападнут стариjи Србин у Oраховцу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravda.rs

Удружење породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији одржало је парастос у знак сећања на дан масовног киднаповања Срба у општини Ораховац 1998. године. Парастос је одржан најпре у цркви Орловачи, а породице киднапованих су на истоименом гробљу положили цвеће поред спомен плоче „За незаборав“ свим жртвама. Сат касније парастос је одржан и у Великој Хочи.

Чланак „ЗА НЕЗАБОРАВ“: Ораховац, 18 година од масовног киднаповања Срба се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

Литургијом у цркви Успења Пресвете Богородице и изласком на гробље у црквеној порти, али и на старо српско гробље, обележене су Духовске задушнице у Ораховцу. Литургију и помен за све знане и незнане упокојене Србе у Ораховцу, је служио парох ораховачки, отац Веља Стојковић. Он је са тридесетак Срба обишао и Српско Православно гробље у делу града из којег су Срби протерани 1999.године. И на гробљу је свештеник одслужио помен, окадивши гробове и покропивши их вином. Због веома високе температуре, гробље је посетио мањи број Срба, него обично, а од траве и растиња тешко је било пронаћи гробове и споменике поваљане, и поломљене по земљи.

После одслуженог помена, Отац Веља је рекао да је од великог значаја што се гробље обилази и што се у молитви сећамо својих упокојених предака.

-Наша је дужност да се окупљамо и овог дана који је наша црква одредила да споменемо наше упокојене, јер Цркву не чине само они који су око нас у окружењу, већ су Црква и они који су и пре нас живели – рекао је отац Веља. Црква је једна заједница, једна ширина и то је подстрек, да треба увек да бринемо и о томе водимо рачуна, како би нас Господ наградио и погледао због труда и због поштовања наших предака. Свако наше окупљање овде је и велика туга, јер још увек нема неког помака у смислу побољшања и поправки свега оно поломљеног, уништеног, али ми као људи, као православни хришћани, не смемо да губимо наду, него да верујемо. Ако будемо долазили и ако се будемо окупљали, сигурно ће већа нада бити, него ли да одустанемо од тог пута и борбе, која није праведна према нашем народу, али борба која, надамо се и јесте, на исправном и добром путу. Нека је вечни покој свима, да им Бог душу прости, а ми да у што већем броју долазимо како бисмо показали да смо присутни и да нам је стало до овог места, и да утичемо на наше рођаке и познанике, да и они дођу и да макар на сат времена будемо заједно, јер само тако ћемо бити јачи и истрајнији у тој борби.

Ковиљка Бањац је из Краљева, где живи после прогона из Метохије, по први пут, после 1999. године, дошла да обиђе гробове својих упокојених. Споменик на гробу њене мајке Ковиљке Радић, чије име носи, је срушен, а отац је сахрањен у црквеној порти. На њен позив свештеник је сишао и до новог дела гробља, на којем су се Срби сахрањивали 1997. године, и одслужио помен.

Ту су сахрањени њен зет Предраг Витошевић, сестричина Милена, доктор Звонко Грковић са сином Срђаном и доктор Никола Јовичић. Заједно су пострадали у саобраћајној несрећи на Светог Пантелејмона 1997. године.

-Дан када је из ораховачке цркве изнето пет ковчега, био је трагедија, не само за породице пострадалих, већ и за цео Ораховац. Два лекара, који су спашавали животе болеснима у Ораховцу и околини, страдала су заједно, у истом дану, и то баш на дан Светог Пантелејмона – присећала се Десанка Вучић која је са Ковиљком и још неколико Срба сишла до новог гробља.

Њихови гробови, као и гробови Цветка Витошевића, Данице Ускоковић, Славета Витошевића и још неколико избеглица из Хрватске остали су без каменог обележја. Десио се напад албанских екстремиста на Ораховац 1998, после тога бомбардовање, па прогон. Тај део гробља је данас зарасто у траву, а свуд уоколо су изграђене нове куће друговерих комшија.

Нема тог новца који може да ми замени ово што сам данас доживела. После толико времена дошла сам на гробове својих најмилијих, запалила им свеће, помолила се за њихове душе. Осећам огромну бол у души што је гробље у оваквом стању, а опет и неко олакшање што сам бар на тренутак могла да застанем ту крај гроба своје мајке, и свих мојих који су овде сахрањени-рекла је Ковиљка.

На, старом, ораховачком гробљу Срби се не сахрањују од 1998. године. Првих поратних година Срби из безбедносних разлога нису смели ни да посећују своје гробље, и своје упокојене су почели сахрањивати у црквеној порти. Последњих година се гробље посећује само на задушнице, а више стотина надгробних споменика који су до 1999. године обележавали гробове почивших Срба је срушено, поломљено, металне ограде су однете и продате у старо гвожђе. Неки гробови су чак и прекопавани и кости избациване на површину.

Чланак ЗАДУШНИЦЕ У ОРАХОВЦУ: Старо српско гробље у Ораховцу са све мање спомен обележја се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravda.rs

Kућа Томе Баљошевића, Србина који је киднапован па убијен јула 1998. године, запаљена је, рекли су Танјугу Срби из тог града у Метохији.

У пожару је изгорела једна соба, пошто су на средини те просторије подметачи запалили гомилу новина.

Кућа Томе Баљошевића се граничи са кућом у којој живи председник Привременог органа општине Ораховац Голуб Кујунџић, па је права срећа што се пожар није раширио и захватио његову кућу.

Кућа Баљошевића је иначе напуштена, а њени власници и укућани су приликом напада Ослободилачке војске Косова на Ораховац јула 1998. године киднаповани – Тома и његов син Саша, супруга Славка, снаха Снежана и једногодишњи унук Нинослав.

Две жене са дететом су ослобођене из логора ОВК после 12 дана, а Тома и Саша су пронађени мртви. Сахрањени су на гробу Лешће у Београду.

У кући не живи нико од 1999. године.

Чланак ВЛАСНИК 1998. КИДНАПОВАН ПА УБИЈЕН: Запаљена српска кућа у Ораховцу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

„Спавајте моји умрли без гроба и без биљега!“… Са ступањем на тло Српског Православног гробља у Ораховцу, однекуд ми, у ушима, почеше одзвањати стихови песме коју је 1991. изговорио у Пребиловцима песник Рајко Петров Ного, док су сахрањивани посмртни остаци Срба извађених из јама по Херцеговини. Страдање као нит која повезује страдање живих, али и мртвих Срба, тамо у Херцеговини, али и овде на Косову и Метохији. Времена различита, можда различити починиоци, али жртве из истога рода српскога, православнога. На гробљу у Ораховцу сахрањене генерације и генерације Срба, а данас на Задушнице, на њиховим гробовима нема обележја. У налету неких идеја безбожничких, дојучерашње комшије порушише све споменике, вероватно са жељом да се затре сваки траг, да се избрише сваки доказ да су ту, испод тог камена, похрањене кости неких Срба који су битисали на ораховачкој земљи, рађали се и умирали на ораховачком тлу, желећи да ту у миру почивају, опет закриљени својом метохијском земљом. И то је било мало онима који не знају за светињу гробаља, већ опет и опет скрнаве гробове, бацањем смећа, лешева цркнутих животиња, доводећи стоку да ту пасе, везујући је за неки од споменика који ће потом извући из лежишта и поломити у комаде.

Не! Ја и даље не верујем да сви у томе учествују! Али они који то чине, свакако нам нису пријатељи, свакако нису за помирење, праштање, заједнички живот. И ове Задушнице су нам потврдиле да нема покајања, већ да је жеља за затирањем свега српског и даље јака. Осим цркнутих паса, и силних џакова са смећем, видљиви трагови ломљења камених споменика су на сваком кораку. А на гробовима двоје Срба, Стане Радовановић и Анђелка Станковића, јединих које је родбина сахранила на овом гробљу после 1999. поломљене крстаче.

Бака Стана је сахрањена 23. новембра 2015. на месту које је себи припремила за живота, још кад јој се упокојио супруг Спиридон. А данас, на Задушнице, када су син и унуке дошли на гроб, затекли су само део крстаче. Други део је син Звонко пронашао на неких пет метара даље, низ брдо.

-Поломили су крст, и даље не мирују – каже Звонко. Понадали смо се да су се смирили, сахранили смо мајку овде крај оца, којем су после 1999. поломили надгробни споменик. Али ево, не дају им мира. Нашао сам део крста чак доле, и положио га тако, на гроб.

И споменици на гробовима Васиљевића поломљени. Жика Васиљевић и његов отац Трајко, дошли да запале свеће својима. Показују редом гробове, са поломљеним обележјима:

-Овде су сви моји рођаци сахрањени. Ту су Драгутин, Димитрије, Драга, Јованка, Добривоје, Радмила, Велика, тамо су стриц Влада и син му Младен. На свим гробовима су били споменици, али су сви поломљени после 1999. године. Исто и тамо где су гробови Станковића: Живане, Спасе, Слободана, Србе… нигде није остао читав споменик.

Новица Радић са супругом Љиљаном пали свеће на гробовима својих родитеља.

Поломили споменик, а ту су ми сахрањени родитељи Драгољуб и Лепосава, деда Душан и баба Крстана, прадеда Стојан, чукундед Рада…

На гробу свога оца Пере стоји Доста Баљошевић. И њему је споменик порушен. До њега, неким чудом, још увек читав, стоји споменик њеног стрица Боривоја, убијеног од балиста 1945. у месту Обриње.

На другој страни гробља на гробовима Баљошевића, свеће пали стари Антоније Баљошевић. И ту су сви споменици порушени:

Овде почива супруга покојног оца Григорија Баљошевића, попадија Стеванка, тамо Младен и Даница, Димитрије, Петар Баљошевић, бата Димина прва жена Зона, Зорка се звала, Цветко и син му Благоје… све споменици порушени, поломљени…

И под великим старим дудом, показује чика Анта комаде мермера од срушених споменика :

Тамо су гробови Миленковића, Јефтића, гроб супруге Боре Мојсића Борке, и још неких Мојсића, па мајка и отац Коље Станковића су ту сахрањени, овамо Шорићи : Љубинко, Вуче, Јорданка, Драгету Шорићу мати, па Грковићи…

Споменик Божидару Грковићу, сину Јовановом, пострадалом од балиста 1945. исти као и Боривоју Антићу, са урезаном петокраком и натписом, читав. Како су и зашто ти споменици српских младића преживели не зна се. Да ли због петокраке или због натписа у којем пише где и када је од балиста убијен? Само се нагађа. На неким гробовима остао само оквир од бетона, а на једном делу гробља и не познаје се да су гробови ту. Нема ни комада камена од некада великих, лепих надгробних обележја, које је родбина постављала, за покој душе и поруку будућим генерацијама, да знају да су ту њихови преци. Док је старијих Ораховчана попут чика Анте, који знају где је ко сахрањен, знаће се где су чији гробови, а после? Како ће потомци знати кад дођу на место, са којег од Задушница до Задушница све више обележја нестане, и остане само растиње и смеће?

Отац Веља, парох ораховачки почиње парастос. Молитва се са мирисом тамјана уздиже до неба, а потом се као облак спушта на гробове знаних и незнаних Срба који ту почивају. Са упаљеним свећама у рукама, педесетак Ораховчана узноси молитву. Суза одавно нема. Моћнија је молитва од сузе, рече неко. Можда ће покојници осетити миловање тамјана и светлост свећа и сачувати наду да увек неће бити тако. Да ће Бог растерати таму која влада у друговерим комшијама, да ће им осветлити разум и окренути их од чињења зла. Зато је отац Веља , после поливања гробова вином, рекао, да Срби и даље треба да обилазе гробове својих предака и тиме покажу да су гробља наша света места и да наши почивши заслужују да им над местом почивања кажемо макар једно ,, Господи помилуј“:

-Ми смо данас, својим животом и својим делима сведоци овога времена и не треба да одустанемо, да одступимо и да се предамо. Видели смо да све ове године, осим што живи нису имали мира и слободе и поштовања, да су и наши покојни некоме сметали, да су били проблем некима. Али, тај проблем је решив, ако ми будемо са Богом. Зато треба да се надамо и дубоко верујемо да ће једног дана све опет бити враћено на своје место и да се окупљамо на уређенијем гробљу, да заједно спомињемо и знане и незнане који овде почивају, јер они су нам оставили и нашу веру и све оно што је потребно да се назовемо православним хришћанима.

И председник Привременог органа општине Ораховац Голуб Кујунџић је рекао да је од пре 12 година како се организују посете српском гробљу, сваки пут по неки споменик више срушен, а да се бацањем смећа и цркнутих животиња, уочи Задушница неко труди да нас отера са овог места.

Оваквим својим чином стварају слику коју ми нисмо заслужили, а најмање су заслужили наши покојни – рекао је Кујунџић. Ја се ипак надам да ће свест о култури да овлада, да ће већинска албанска заједница на Косову и Метохији да се уразуми, и да ће тако и светиња гробаља, као део једне цивилизацијске тековине да се заштити. Наравно и на нама је да се више потрудимо и да чувањем и сређивањем гробаља одужимо дуг према покојницима, сачувамо традицију, не одступамо пред притисцима којима смо изложени и да сачувамо оно што је наше.

На Српском Православном гробљу у Ораховцу се од 1999. године Срби не сахрањују из безбедносних разлога, већ се сахрањују у црквеној порти у горњем делу Ораховца. Само је двоје Срба, споменутих у тексту сахрањено у овом периоду, али су им крстаче на гробовима након кратког времена поломљене. На гробље Срби одлазе само организовано у данима када се обележавају Задушнице.

Чланак ЗАДУШНИЦЕ У ОРАХОВЦУ: Оскрнављено гробље у Ораховцу показује да на Косову и Метохији ни мртви Срби немају мира се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

И овај простор око Цркве Успења Пресвете Богородице у оквиру којег се налазимо као у гету, све је ужи. Јер, Албанци су, осим по ободу, почели да откупљују и куће у центру овог српског дела Ораховца, сужавајући нам тиме простор унутар којег смо се колико- толико осећали слободним.

Овим речима истичу своју, како кажу, највећу, од многобројних невоља, Срби из Ораховца окупљени на централном тргу испред сеоске цркве. Ту се, кажу, на окупу, осећају бар мало заштићеним, али где год да крену изван свог гета не знају како ће проћи…

– Ето, немамо слободу кретања ни до винограда који су нам удаљени од један до два километра од села. Зато, када обрађујемо парцеле или беремо грожђе одлазимо у групама, организовано – прича нам Стеван Радић (72), седећи на клупи испред једне од сеоских продавница.

Замишљеним погледом и још забринутијим гласом каже да није ни чудо што млади одлазе у потрази за бољим животом јер се недостатак праве слободе и перспективе, каже, осећа и у „ваздуху“.

И ову скученост испуњену неизвесношћу али и борбом за преживљавање, косовске институције, веле Срби, као да хоће да им отежају. Косовска општина им је узела школски аутобус који је возио децу до школе, а који је био донација јапанске владе. Иако тренутно у основној и средњој школи има око 60 ђака, проблем је што млади чим заврше средњу школу због недостатка посла одлазе у друге веће српске средине на Космету или у централну Србију.

– Нама је кућа у центру Ораховца запаљена 2003. године, тако да смо били принуђени да се доселимо овде надомак цркве. Имамо два сина и највише бринемо шта ћемо са њима када заврше школу – причају Виолета (47) и Предраг (51) Матић који је запослен у косовској полицији.

И Здравко Симић (31) са супругом Јеленом (31) и двогодишњом кћеркицом Софијом, са родитељима живи у приватној кући јер им је стан у центру Ораховца узурпиран.

– Повремено обављам грађевинске радове на манастиру Зочиште, јер је то једино што ми је овде на располагању – говори нам Здравко. – Албанска омладина осим монаштва у околној светињи, често провоцира и житеље Ораховца. Поготову они који су на граници пунолетства, како би у случају реакције полиције, избегли адекватну казну.

И у суседној Великој Хочи, живот мештана своди се на пречник од око 500 метара. Окупљени око 12 цркава из 13. века, када су била жива и три манастира, Светог Јована, Светог Николе и Архангела Гаврила, Велика Хоча је, према речима свештеника Миленка Драгићевића, темељ српске историје.

– До 1998. године опслуживао сам 22 села у којима више Срба нема на земљи, али не смемо заборавити ни оне упокојене. Јер и они су доказ о нашим коренима на овом простору на којем ће, надамо се, Срби ипак дочекати неке боље дане – прича отац Миленко.

Отац Марко у Дечанској Виници подсећа да се из ове Винице точило вино до царских одаја цара Душана у Призрену.

– Имамо око 8.000 хектара винограда, али грожђе откупљујемо и од коопераната, тако да смо ове године произвели око 60.000 литара овог вина – прича отац Марко напомињући да вино производи већина житеља Велике Хоче, али да им суштински проблем представља транспорт до центране Србије, због царинских пунктова на административним прелазима.

Зато вино и ракију коју справљају од најбољег воћа, продају у мањим количинама, углавном представницима међународне заједнице који их посећују и који знају да се у, Хочи, метоху Хиландара, где бројни православни манастири имају своја имања, справљају најбоља вина и ракије.

РАВНОМЕРНА РАСПОДЕЛА

– ВЛАДА Србије ће наставити да издваја за ваш живот и опстанак. И даље ћете добијати средства која су се до сада издвајала за ваша примања, али ће та средства у току 2016. године бити равномерније распоређена – поручио је житељима Ораховца, Марко Ђурић, директор Канцеларије за КиМ, који је недавно обишао ове две српске средине.

ПОМОЋ

И ДОК објашњава да је до 1999. године на подручју општине Ораховац живело око 5.000 Срба, Голуб Кујунџић, председник Привременог органа, прецизира да је тренутно у Ораховцу настањено 370 а у Великој Хочи 520 Срба.

– Да није помоћи државе Србије сигурно да ни ми не бисмо опстали, јер је већина обухваћена неким видом примања из Србије – каже Кујунџић, напомињући да је у току прошле и ове године продато двадесетак српских кућа и имања.

Чланак У ЈЕДНОМ ОД ГЕТА НАШЕГ НАРОДА НА КИМ: Живимо и опстајемо на сто квадрата се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Ораховац – То злокобно стратиште недужних, те 1999. оплакало је 20 Срба који су страдали од албанске УЧК, а само у једном дану фамилија Баљошевић је изгубила пет мушких чланова. Сада, 16 године касније, од некада три хиљаде Срба, у граду између планинских врхова Паштрика и Коритника има тек око четири стотине оних који живе на вековном имању и који свој живот не виде у туђини.

За њих је све иза ових 300 метара, колико се Срба сабило у четири сокака Горње, српске махале – туђ свет. Чак и онда, кад се зором, преконоћ, на продатој, српској кући завијори албанска застава.

– Од 1999. године до данас продато је сто српских кућа. Што тамо у граду, што овде, у српском делу. Само у априлу и марту ове године будзашто је 15 дато Албанцима. Влада у Приштини даје новац, како би све ставили под своје, а ово, некадашње насеље које се помиње још у повељи српског краља и цара Стефана Душана, ставили под своју тапију. Није лако, кад осванеш, а на кући, на којој се вековима вила српска стоји албанска застава – у ходу нам казује Марјан Шарић, доскора први човек општине Ораховац, који са супругом и двоје деце живи у тих триста метара, колико је од рата преостало Србима.

Куће се продају за 5.000 до 15.000 евра. Цео Ораховац се пре неки дан сјатио ту на тргу и у порти Цркве Успења Пресвете Богородице. Обрадовали се, дошла делегација из Београда. Поодавно никог није било.

– Тешко се, претешко живи. Куће се продају. Страх се увукао у преостале Србе. Не радимо, а помоћ коју шаље Србија је тек да преживимо. Нећемо ми социјалну помоћ. Ми хоћемо сами да зарађујемо, да привређујемо – сетно говори Љубиша Шарић, младић који има факултетску диплому, а посла нема.

У Ораховцу, енклави без жица, сокацима шетају албански полицајци. Од рата Срби се сахрањују на црквеном гробљу, јер је гробље у албанском делу остало запуштено и оскрнављено.

Куће се продају за 5.000 до 15.000 евра

Надомак имагинарне линије са албанским делом града, затичемо уплакану седамдесетогодишњу Радмилу Улановић. – Син ми се потуца по туђим кућама са петоро деце. Да ми је да се он удоми. Ја, са мужем болесним, ево, ту сам – показује на камену, распуклу кућу док јој прилазе и теше је Маријела Целић (53) и Љубица Илић (54), које углас рекоше да никуд из Ораховца нису ишле.

Срећемо Новицу Радића, који је напунио 60. годину, и који нам ко некад, казује да су му „гелери још у главу”. – Причао сам ти, тад кад сам ја рањен, погинуо је Зоран Вукићевић – тешким гласом, док му суза искри, као за себе, говори Новица, некадашњи радник „18. новембра”.

Обретосмо се у Винарији „Антић”, чији је власник некадашњи главни технолог у ПКБ „Орвин”, у којој је ове године прерађено око 35.000 белог, црвеног и розе вина. Надалеко позната винарија све теже послује.

– Како је потписан Бриселски споразум, не можемо робу да пласирамо у Србију. Муче нас дажбине, папири. Овдашњи народ је вредан, хоће да ради, да живи од своје зараде, али се не може. Молимо Београд да нешто уради. Само један папир и решили бисмо се мука – отресито говори тридесетседмогодишњи Немања Витошевић, чија се двоспратна породична кућа налази на самом улазу у Ораховац. На питање да ли планира да оде из родног града, одсечно одговара: – Нема тих пара. Ако ја одем, оде цео српски Ораховац!

У основној школи и гимназији, али и у вртићу има око 50. деце. Многи родитељи, у страху, децу уписују у школе у Косовској Митровици. Одједном граја. Пискавим гласом, хоће да их сликамо Урош Грковић (8), Милутин Зечевић (9), Немања (10) и Филип Шарић, који је годину дана старији, Лука Стојковић, Марија Станковић, Валентин Матић… У призренској ношњи, ко велика, Милица Шарић. Тискају се, питају како до новина да дођу. А, овде београдске новине не долазе. Телевизијски програм је углавном, на албанском, сигнал мобилне телефоније „никакав”.

Чланак ПРЕКОНОЋ, НА СРПСКОЈ КУЋИ, ЗАВИЈОРИ АЛБАНСКА ЗАСТАВА: У Ораховцу око 400 Срба бије битку за опстанак се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Неколицина непознатих младића камењем је гађала капију порте Цркве Успења Пресвете Богородице у Ораховцу, а случај је пријављен Косовској полицији, јавио је Радио Контакт плус из Косовске Митровице.

Чланак ТАКО ЋЕ БРАНИТИ СРПСКЕ СВЕТИЊЕ: Kаменована капија цркве у Ораховцу се појављује прво на ИСКРА.