На источном дијелу општине Ливно, на више од 900 метара надморске висине, на потезу од око 140 километара квадратних налази се станиште ливањских „дивљих“ коња.

Ливањски „дивљи“ коњи годинама су били препуштени сами себи, а једини који о њима брину су волонтери из  Планинарско-еколошког друштва „Борова Глава“.

Посљедњих пет година су и под заштитом општине, па је њихова бројност са тадашњих 167 грла повећана на 353.

Интересантно је да они нису аутохтони дивљи коњи. Били су питоми коњи које су мјештани држали у рубним селима ливањске општине подно планине Круг, а кориштени су за превоз, транспорт, орање… Међутим, доласком механизације прије скоро пола вијека, постали су сувишни у сеоским домаћинствима. Љети су их власници остављали саме на испаши у планини, да би их зими враћали у стају. Али, временом су постали велики трошак домаћинствима, тако да су их потпуно пустили у планину.

Ови „дивљи“ коњи су потомци изворних питомих коња, различитих пасмина – од посаваца, арапског коња, босанско-брдског коња. Веома су отпорни, како на временске услове, тако и на многе болести, потврдили су и ветеринари.

Ове кротке и више питоме него „дивље“ животиње привлаче и знатижељнике из Хрватске, Словеније, Њемачке, а походили су их и волеонтери из Белгије који су уређивали њихово станиште.

Ливањски „дивљи“ коњи највише воле да се окријепе водом с извора Врбовник на 920 метара надморске висине, који је занимљив и по томе што се у писаним документима први пут спомиње још 1400. године, који ни за највећих суша никада није пресушио.

Чланак ОТПОРНИ НА ВРЕМЕНСКЕ ПРИЛИКЕ И БОЛЕСТИ: Ливањски „дивљи“ коњи све бројнији се појављује прво на ИСКРА.