Фото: З. Шапоњић

Кроз мећаву, на фебруарском мразу, као некад Срби преко Албаније, малена колона пробијала се јуче у зору преко Златара. Напред Јозо Бојовић, сељак, мученик из Мишевића, за њим, пртином, две макањице завијене у вунене шалове, његови Немања (9) и Милица (7). Повео Јозо своју дечицу у школу…

До магистрале четири километра, на чистинама снег и мећава која је сву ноћ завијала преко Златара направили сметове, мало даље, у шуми у Златару је топлије, нема сметова, али, има курјака… Не зна се где је црње и горе.
Епска је борба коју Јозо Бојовић из Мишевића на Златару води да од својих Немање и Милице створи људе, да их ишколује, да бар они имају бољи живот него што га он има…

А дечица танко обучена. Изанђале јакнице, танке и за пролеће а камоли за сурову фебруарску мећаву на Златару. И чизме шупље, старе, Јозо нема од чега да им купи боље…

Фото: З. Шапоњић

И дрво би јуче на Златару, у зору, заплакало само да види Јоза и оне његове две макањице завијене у шалове…

– Еј, таман се понадали да је зими крај, да ђеци не требају чизме и јакне, кад застуди поново, наиђоше мећаве једна за другом, ова јутрос је најцрња. Помрзоше ми се ђеца – завапио је Јозо јуче ујутру на пртини, у заветрини од мећаве, на очи му удариле четвороструке сузе.

А мали Немања и још мања Милица затрептали окицама, смрзнутих руку, уморни од дугог пута, застали само да се мало одморе, па да наставе даље. Чека их школа…

– На јаде, морадох јесенас да продам кобилу Лису… Стара била, 26 година, бојао сам се да не угине од старости… Прошле зиме, ставим децу на самар, и било лакше пробити се преко планине. Сад, кад више немамо кобилу морамо пешке кроз сметове, а како… Они мали, нејаки, снијег велики, мало мало па падну у снег. Имам ждребе од Лисе, али, оно мало, неучевно, не вреди – причао ми је Јозо, а грло му се стезало… Гледаоо сам га јуче ујутру у планини, само што не зајауче од јада…

Фото: З. Шапоњић

И зајаукао би, но, не може пред децом…
Још црње, деца сваког дана у школу дођу мокрих ногу, смрзнута, таква се и врате кући. Да бар чизме и дебље јакне имају…

– Бојим се, два чопора вукова врзмају се планином, у једном је пет шест великих вукова, у другом – три, четири… Моја супруга Лена ишла ономад пред децу, видела једног краја пута, вири из честе и гледа – причао је Јозо.

У сред планине, на тешкој студени кратко смо застали. И дрво да заплаче пред оним макањицама и Јозовом причом.

У џепу капута Јозо носи телефон, неки стари бежични, да има везу са кућом, ако остану завејани у планини да зову упомоћ.

А оне две макањице ћуте, чекају да крену даље, у школу, да уче, да једног дана постану, а о томе одавно сањају – Немања шумар, Милица учитељица…

И постаће, остао сам уверен јуче ујутру док је мала колона нестајала у планини и вејавици, а мени се у души накупило јада и чемера и дошло ми да зајаучем од муке гледајући их онако мале и храбре, а заборављене и остављене како одоше у мећаву…

Добри људи јавите се – да Јозу купимо коња

Јозо Бојовић, храбри и поштени домаћин са Златара неће да тражи, да моли… Он се бори, да прехрани децу од мало посне златарске прључе од које нема много вајде… Уместо њега, редакција Курира моли и куми, и апелује, добри људи јавите се, да прикупимо новац, а треба тек око 1.000 евра да Јозу купимо коња, да деца не иду пешице преко Златара до школе у Аљиновићима. Деци су потребне и топле јакне, топла зимска одећа… Нама тако мало, а Јозу и његовој дечици тако много. Адреса је – Јозо Бојовић, село Мишевићи, 31320 Нова Варош.

Чланак ЕПСКА БОРБА У СМЕТОВИМА ЗЛАТАРА: Нема више Лисе, сад деца кроз мећаву пешице иду у школу! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Радоје Андрић

У Новој Вароши јутрос је права мећава, тепмература је испод нуле, снег пада још од прошле ноћи а у граду који на око 1.000 метара надорске висине већ је напдало десетак сантиметара. У вишим пределима ове општине, на Златару, по околним висовима снега је и преко петнаест сантиметара.

Фото: Радоје Андрић

Јутрос се забелео и Златибор где је током ноћи пало пет-шест сантиметара снега. Саобраћај је отежан јер се снег задржава и на коловозу а већина аутомобила је са летњим гумама.

Фото: Радоје Андрић

На Тари је током ноћи пало 30 сантиметара мокрог и тешког снега који ломи гране на дрвећу са ког још није спао лист.

Чланак ПОРАНИО ПРВИ СНЕГ: На Тари 30 сантиметара снега, забелело се на Златару, Златибору… се појављује прво на ИСКРА.

Епска је слика коју сам јуче у зору, на јутарњој цичи, затекао у дубини Златара, на пртини која кроз сметове од села Мишевићи води ка магистрали Нова Варош – Сјеница. Две макањице, умотане у вунени шал на коњу, а напред, брдског коњића за улар вукао је мушкарац под шајкачом, у зеленој изанђалој јакници… Мало погрбљен, ослањао се на штап док испред коња грабио напред. Шкрипи пртина, они се нешто распричали, ућутали су тек кад су ме угледали под јелачом, крај пртине…

Јозо Бојовић из Мишевића повео своје макањице, малог Немању (8) и Милицу (6) у школу у Аљиновиће, на минус 12, узаном пртином…

Малој Милици смрзле се рукице у вуненим рукавицама које јој је још јесенас исплела мајка Лена, крије руке под танку јакницу, Немања се јуначи са леђа коња, вели – „није мени, чико хладно“… Јозо се ознојио од дугог хода кроз планину, дубок снег ка Мишевићима, понегде га има и по читав метар…

– Ја повео ђецу у школу – каже Јозо к’о да ми се правда.

Показује штапом трагове у снегу поред пртине.

– Вучије стопе… Овуда се њихове стазе, на путу са Златара на Јадовник укрштају са нашом пртином – вели Јозо.

– Чико, и ми смо видели вука, са коња… Тата је викао, ми се уплашили – јави се и мали Немања са леђа кобиле.

После смо заједно грабили кроз планину да деца не закасне у школу. Немања и Милица чаврљали су нешто на голим леђима коњића преко којих је било пребачено само шаторско крило…

– Не могу обоје да седну у седло а тешко јахати на голом коњу… Немања ми четири пута падао, једном сломио руку – причао је Јозо док сам ја свакичас упадао у целац поред пртине а деца ми се смејала…

– Бринеш ли Јозо за децу, да се не смрзну, да се не прехладе– питао сам га…

– Е мој брате – застао је, сео у целац крај пртине, – како болан не бринем… Зимус минус 20 а ми пешачимо осам километара до школе, дођу деца залеђена у школу, смрзну им се и руке и ноге…

И кренуле су му сузе низ лице… Обрисао их је рукавом скочио, продужио даље…

Јозова супруга, мајка Немање је и Милице је Лена, родом са севера Албаније, дошла у Мишевиће пре десет година, удала се за Јоза…

– Моји ђед и прађед, наш војвода Петар Бојовић ишли су преко Албаније да спасу државу, ја, први после њих, ишао у Албанију да спасим огњиште, и спасио сам га, ево моје радости, ево мог богатства, ево мог опстанка – показивао је на децу.

Немања ће, кад порасте, рекао ми је после у Златару, бити шумар, Милица – учитељица… Они мали, причали су ми јуче своје маје снове…

– Каже моја Милица – мој тата отишао је у Албанију и тамо узео најлепшу девојку и ја имам најлепшу мајку… И, што и моја Милица не би имала право да каже да је њена мајка најлепша на свету, иако смо овде у планини, иако смо на крају света, иако је моја супруга из Албаније… Да није ње, да се нисам оженио, моја кућа већ би била закључана, овако, још вије дим са огњишта Бојовића – стајао је Јозо на пртини, низ лице су му текле четвроструке сузе…

Застала је и мала Милица, привила се уз оца, заплакала и она, Немања окренуо главу у страну, видио сам га како и он гута тешке сузе…

У једном нестварном тренутку у сред Златара, кад из човека проври сам чемер и јад, а истовремено и радост, па се помешају са сузма, тешким мушким и још тежим дечјим…

Сузе и радост тешког живота Бојовића на Златару…

Учитељица

У топлој учионици школе у Аљиновићима двоје малих Бојовића, и малог Николу Ивезића, троје својих ђака, отворених руку дочекала је јуче учитељица Сања Бабић, загрлила их, пригрлила…

– Добри су ми, добра су то деца, добри ђаци… Бринем свако јутро док не стигну, да се не смрзну, да се не прехладе… Дођу залеђени у школу, смрзну им се и руке и ноге, а опет ни један изостанак немају. Свака част овој деци, али и њиховом оцу – каже Сања.

Порез

– И у Албанији, на северу, децу у школу возе кола, моја иду на коњу. Прошле године порез ми био 2.000, ове године,држава ми разрезала 22.000… Одраше ме са струјом, ономад сам пешке ишао у Нову Варош да пишем приговор на рачун. Ко да нисам држављанин ове државе. Али нека… Једно знам, учинићу што могу и што не могу да од ове моје деце постану добри људи… Знам и да Бог одозго види ову нашу муку, да нас неће оставити. Не тражим ја за моју децу ништа друго што немају и друга деца у Србији – каже Јозо.

Чланак ЕПСКА СЛИКА СА ПЛАНИНЕ ЗЛАТАРА: На коњићу иду у школу и сањају да постану људи се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Жељко Дулановић

Мада болују од једног облика парализе и тешко се крећу, брат и сестра Момчило (48) и Петра (45) Браловић сами у Негбини обрађују имање наслеђено од родитеља. И зраче оптимизмом  какав се ретко где може срести.

Дружили смо се пар сати на сунчаном фебруарском дану а да се ни једном нису пожалили на своју тешку судбину. Угостили су нас како домаћинској кући доликује, показали нам имање на падинама Муртенице и причали, све уз осмех, о свом животу и плановима.

Највише, кажу, жале што умире село, а огњишта се гасе.

Фото: Жељко Дулановић

– Памтим када је само у нашем засеоку било 14 кућа Браловића, а данас је свега шест са десетак душа. Селе читаве породице и гасе се засеоци, мада су ова брда и шуме најлепши на свету. Одем и ја у Ужице и Београд у  посету рођацима. Лепо ме угосте, само да човек пожели тако, али брзо се ужелим Негбине. Овде сам свој на своме и једино овде дишем пуним плућима – каже Момчило и док прича сав блиста.

Због болести са којом су се родили, Момчило и Петра се тешко крећу и говоре. То им међутим не смета да обрађују око четири хектара очевине, да гаје краву и шест оваца и да утове свињче за зиму.

– Гајили би и кокоши али све однесе лисица – као да се правда  Петра.

– Сестра је наследила очеву пензију коју је зарадио у Магнезиту а и ја од државе примам  помоћ и то нам је новца сасвим довољно за нормалан живот, па нам пољопривреда дође као хоби. Човека ухвати нервоза и све му смета  када је беспослен, а и где се видео сеоску кућу без стоке у штали – каже Момчило.

У кући уредно и чисто. Двоспратница новије градње обложена је термо-изолацијом, а у страни испод парцела за врт. На њој Момчило и Петра сеју кромпир за своје потребе, лук, боранију, грашак …

Фото: Жељко Дулановић

-Радимо више него што нам лекари препоручују, а често нам на мобу помогну комшије и родбина. Башту риљамо и окопамо сами. Платимо да нам покосе и балирају колико треба за исхрану стоке, а остало дамо под ушур. Кравље млеко продајемо млекари јер Петра није вична да направи сир. Али зато зна да кува, а и ја јој по некад помогнем у кућним пословима – прича Момчило.

Од 2009. године када им је умро отац Радисав, Момчило и Петра живе сами. Сестра Ранка (50) удала се на Белу земљу код Ужица крајем осамдесетих, још  док су им родитељи били живи.

– Мајка Стоја је умрла пре две деценије, а отац се разболео одмах након тога па смо ја и Петра били принуђени да рано преузмемо бригу о домаћинству. Помаже нам и сестра Ранка. Она има децу и унуке и често је с породицом у Негбини – каже Момчило.

Лап-топ рачунар на столу у дневном боравку Браловића, прво је што привуче пажњу гостију. Мада нема ни дана школе Момчило свакодневно „шета“ интернетом. На њему листа дневну и периодичну штампу,  информише се о приликама у земљи и свету, чита савете пољопривредних стручњака …

– Због болести сам проходао тек у седмој години живота, па није било шансе да идем у школу. Али сам уз телевизор и новине научио и ћирилицу и латиницу, једино што не могу да држим оловку. Жао ми је што и Петра није могла да научи да чита и пише, али трудим се да јој олакшам колико могу – каже Момчило.

Фото: Жељко Дулановић

У разговору време је брзо прошло. Имало би још пуно шта да се каже, али обавезе зову на пут. Испратили су нас до дворишне капије и пожелели срећу.

– Свратите опет на кафу. Волимо када нам гости дођу, синоћ смо имали пуну кућу. И на Цвети, када нам је слава, пуна је кућа гостију. Одемо и ми често у посету рођацима и комшијама. Народ треба да се дружу и помаже, јер само тако ће свима бити боље – каже Момчило на растанку

ПОРОДИЧНА ИСТОРИЈА

-Интернет ми је омиљена забава. На њему сам сазнао да моји Браловићи воде порекло из Херцеговине, одакле су се браћа Станоје и Милија доселили на Муртеницу почетком 18. века, док је трећи брат отишао у Гостиље код Ужица. У засеоку се шале да историју Браловића знам боље него све седе главе у фамилији заједно  – приповеда Момчило.

ЖРТВЕ ПЉАЧКАША

Момчило и Петра су у новмбру 2012. били жртве маскираног разбојника, за којим полиција и даље трага. Под претњом ножем отео им је 19.000 динара.
– Током пљачке ословио ме именом. Тек када је запретио да ће запалити кућу и шталу признали смо где чувамо новац – присећа се Момчило.

Чланак БРАТ И СЕСТРА, ХЕРОЈИ ИЗ СЕЛА КОД НОВЕ ВАРОШИ: Од рођења болују од једног облика парализе, али, неуморно раде и не дају да се угаси кућа се појављује прво на ИСКРА.

Фото: zlatarinfo.rs

Апели за уређење запуштених гробова ратника 1912-1918. године. Спомен-обележја нагризају године, кише, ветрови, лишајеви, људски немар, сви помало…

Скупштина Удружење потомака ратника 1912-1920. године „Војвода Петар Бојовић“ у Новој Вароши недавно је упутила апел да се уреде гробови ратника, а спомен-обележја умију, обнове и заштите. Стогодишњице одбране Србије у Великом рату и сусрети са историјом и прецима само су повод за подсећање на цивилизацијски чин – испуњење обавеза и дуга потомака и друштва.

Сведоци смо низа ружних слика на нашим гробљима, а Удружење указује на једну: на више места су запуштена места на којима су сахрањени стари ратници или су њихови надгробни белези оштећени, накривљени, оборени у траву, понегде потиснути, скупи мермерни спомениици.су их протерали украј гробља, под грм или врзину…

Није боља слика ни кад су у питању крајпуташи, спомен-плоче и неке чесме подигнуте у славу и част ратника: на каменим књигама предака епитафи су готово нечитки – нагризају их године, кише, ветрови, лишајеви, људски немар, сви помало…

– Последњи је час да нешто учинимо за вечна пребивалишта ђедова, прађедова и и чукунђедова, да белезима вратимо стари сјај, да на крајпуташима сину ликови ратника, а поруке исклесане руком каменорезаца, проговоре о четама, пуковима и дивизијама у којима су се борили за слободу отаџбине, остављајући кости далеко од завичаја – истиче се у апелу Удружења. – Ред је да белези јунака отаџбине, својеврсни споменици народног градитељства и богато етрнографско наслеђе – поново буду радост за око и душу…

Можда у помоћ треба призвати и искуство неких моравичких села, из Драгачева или околине Косјерића, где су белеге из балканских и Првог светског рата, подигнуте на приватним имањима и украј путева, изместили на једну локацију – на раскрснице, у порте цркава, поред звоника, у близини школа, на улазу у гробља или крај обредних сала…

Удружење је упутило апеле потомцима ратника, фамилијама и наследницима имања, као и месним заједницима, црквеним општинама и парохијама Милешевске и Жичке епархије на подручју нововарошке општине, удружењима грађана, сеоским активистима, људима добре воље…Из ове акције, свакако, не могу бити изузети Дирекција за изградњу, ужички Народни музеј…

У Комисији за заштиту споменичког наслеђа, прикупљање историјске грађе и издавачку делатност Удружења већ су се суочили са питањима из села у којима се, најчешће, помиње оскудица на сваком кораку и како обезбедити средства?.Зато и одговарају:

– Нисмо, ваљда, толико сиромашни?! Па они чијим сенима би требало да се поклонимо – дали су највредније што су имали! Уз подсећање на њихово страдање и подвиге, уз захвалност за жртве и што су нам сачували отаџбину и даровали слободу – морају се наћи паре за уређење вечних кућа и белега у духу српске традиције и културе. Због предака, и због потомака.

Уосталом, како да нам гости и купци на планинама и у селима Старог Влаха поверују да нам је храна здрава и чиста, а вода исправна ако виде наш немар према споменичком наслеђу и прецима?

ПОДИЖУ СПОМЕНИК У БИСТРИЦИ

Група мештана Бистрице започела је припреме за подизање споменика ратницима 1912-1918. године из Бистрице, Челица и Дражевића (некадашње бистричке општине). У току су договори о формирању Одбора, избору материјала за белег и локације – код цркве или на задружном дому. ..

Предлог је да буду уписана 143 имена учесника ратова – 64 погинулих и умрлих у болницама, 24 носиоца Албанске споменице и још 45 ратника, заробљеника и интернираца. Овде кажу да готово нема породице из које није било учесника балакнских и Првог светског рата.

Сви који желе дати допринос овом подухвату нека се јаве Милосаву – Мићи Колашинцу (064/ 523-39-34), који ће, ако се Одбор одлучи за белег у завичајном камену – даровати и изрезати камен.

Чланак НОВА ВАРОШ: Да сину белези јунака се појављује прво на ИСКРА.

Фото: zlatarinfo.rs, blic, ž. dulanovic

Осмогодишња Милица Јовановић из Нове Вароши на наставу више не долази у подераним патикама и мокрим чарапама.

Милици су другови из ИИ/1 разреда Основне школе „Живко Љујић“ у Новој Вароши за рођендан поклонили нову зимску обућу и гардеробу.

Широм отворених очију и у чуду мала Милица гледала је у поклоне које су јој на њен рођендан уручили школски другови. Нове чизме „канађанке“, тренерка, мајица, хеланке, чарапе… Вадила је Милица редом поклоне из кесе и слагала их на ђачку клупу. Промрзлим рукама пар пута је и потрљала очи да се увери да све то није само пусти дечји сан.

– Зар је све ово само за мене?! – није могла да сакрије одушевљење.

Породица мале Милице Јовановић живи у оскудици. Милица је са непуне две године остала без мајке која је трагично настрадала, па је одрасла уз оца Миливоја (46), брата и две сестре. Јовановићи су из Амзића, али како у селу не ради школа, породица се због деце преселила у град у изнајмљену трошну кућу. У њој су током радне седмице, док викенд и распуст проводе у Амзићима код стрица и бабе.

– Долазила је у школу у патикама и по киши и по снегу, а када се пожалила другарицама да једина у одељењу нема зимске чизме, деца су одлучила да се организују и помогну. Дао је ко колико може, од 50 до 500 динара, а организаовали смо јој и рођенданску пославу – прича учитељица Марија Мандић.

У ИИ/1 одељењу ОШ „Живко Љујић“ су 22 ученика, а просветни радници и запослени у локалним школама се слажу да су им малишани овим својим гестом одржали лекцију из хуманости.

– Јесу још мали по годинама и растом, али су велики људи широког срца. Надам се да ће њиховим примером кренути и одрасли јер много је оних којима поред материјалне помоћи треба и топла људска реч. Сигурно је да ми овде нећемо стати јер у одељењу има још сиромашне деце. Обичај је да деца за свој рођендан почасте другаре, па ћемо и њима, када дође време, у школи организовати бар рођенданску журку – каже учитељица Марија Мандић.

Хумани и средњошколци

Ђаци овог одељења угледали су се на нешто старије ученике из Нове Вароши. Наиме, ђаци И/1 разреда Техничке школе су се пре два месеца одрекли ужине да би купили патике и ципеле свом школском другу Боривоју Димитријевићу, чија је породица слабијег материјалног стања.

Чланак СВАКА ЧАСТ ДЕЦО: Ученици купили другарици зимску обућу и гардеробу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц

Ученици И/1 одељења Техничке школе у Новој Вароши одрекли су се ужине да би купили патике и ципеле школском другу чија је породица слабијег материјалног стања, па он неће више морати да пешачи до школе у подераној обући.

Сиромаштво у коме живи Боривоје Димитријевић (15), његове нове школске другове гануло је до суза. Брзо су се организовали и прикупили новац, а поред два пара нове обуће другу из одељења поклонили су и већу количину очуване половне гардеробе.

Боривоје је девето од укупно десеторо деце Млађена и Драгице Димитријевић из Ојковице. Мада живи у оскудици и немаштини, никада се није жалио, а његови школски другови кажу да су га одале поцепане патике у којима је долазио у школу и на часове физичког.

– Остали смо запањени приликама у којима Боривоје живи. У одељењу нас је 28 и лако смо се договрили да свако да по 200 динара, а да Боривоју поред патика купимо и ципеле како би имао удобну обућу и за зиму. Наших пар динара без ужине мала је жртва у односу на невоље са којима се Боривоје свакодневно сусреће. Одужиће нам се бољим знањем на часовима и уколико сачува веселу природу и скромност, због којих је и омиљен у разреду – каже ученик Миљан Рајић, иницијатор акције.
Боривоје са породицом живи високо у брдима изнад Затарског језера и свакога дана до школе и назад пређе скоро 40 километара. Од тога сам препешачи 15 километара јер путем од раскрснице на магистрали за море у Кокином Броду до Ојковице и Јасенова не саобраћа аутобус.

– Захвалан сам им до неба. Од куће до најближе аутобуске станице пешачим више од сат времена у једном правцу. Најтеже је када су пљускови и дубок снег, али сада бар нећу морати да у мокрим чарапама седим на часовима. Породична примања су симболична јер се тешко откине динар, а и увек се нађе нешто прече што треба купити и обезбедити за кућу – каже скромно Боривоје.

Хуманитарна акција коју су споровели будући машински техничари моторних возила пријатно је изненадила и њиховог разредног старешину Миладина Зековића. Они се надају да ће њиховим примером кренути и друга одељња, јер у школи има ош сиромашних ђака.

Чланак ПЕТИЦА ЗА ХУМАНОСТ: Ђаци се одрекли ужине да би другу купили ципеле се појављује прво на ИСКРА.

Фото: zlatarinfo.rs

Општинско веће одбило предлоге Одбора за подизање споменика ратницима 1912-1918. године. Нису ни разматрали понуђену локацију, а председник Димитрије Пауновић каже да „у општинском буџету нема пара“.

Општинско веће Нове Вароши одбило је предлоге Одбора за подизање споменика ратницима 1912-1918. године, а није се ни изјашњавало о кључном захтеву – локацији на којој би се одужио дуг славним прецима.

Нова Варош је један од ретких градова без обележја учесницима отаџбинских ратова. Подизање белега у славу и част 2.000 ратника, од којих је 1.200 остало на бојиштима од Дрине до Кајмакчалама, у „плавим гробницама“ или у логорима – замишљено је буде круна обележавања одбране Србије у Великом рату.

Чланови Одбора, тела које је пролетос формирало Веће, определили су се да се споменик подигне на неуређеном травнатом терену некадашњег језера на Тргу, између скулптуре војводе Петра Бојовића и Дечјег вртића.

– Одбор је прихватио мишљење Горана Чпајака, професора Факултета примењених уметности у Београду, вајара светског гласа, да би два белега, иако одвојени – већ постојећи споменик војводи Петру Бојовићу и нови његовим ратницима, представљали идеалну амбијенталну целину – истиче председник Одбора Дејан Грбић, инжењер у Дирекцији за изградњу.

Да би се остварио овај подухват, за понос и памћење генерација, у Одбору, према речима Грбића, сматрају да је неопходно да иза њега стане цео град и општина. Зато је и затражено да се у састав Одбора укључе и представници Општинског већа и СНС, кључне стране у владајућој коалицији, а да Дирекција за изградњу брине о расписивању јавног огласа за идејно решење и подизању споменика.Предлози су, међутим, одбијени на седници Већа у крњем саставу, без чланова СПС, колиционог партнера.

– Очекивали смо значајније ангажовање овог Одбора, не само у давању предлога и покретања иницијатива, које би се изгледа, по замисли чланова овог тела највећим делом финансирале из општинске касе, већ и у прикупљању новчаних средстава. У буџету нема пара за ову намену, а уверен сам да подизање споменика не би утицало на подизање квалитета живота грађана, што је наш примарни циљ – рекао је на седници Већа Димитрије Пауновић, председник Општине, позивајући Одбор на покретање шире акције међу грађанима, па ће се општина, ако буде одјека, одазвати према могућностима.

АПСУРД

– Више је него очигледно да власт неће белег Солунцима, а ни разговоре на тему односа према прошлости – опомиљу у Удружењу потомака ратника. – Зашто јасно не кажу је су ли им и зашто „везане руке“ и је ли неко „бацио око“ на предложену локацију. Па нека другу понуде, јер како тражити средства донатора ако нема утврђене локације и идејног решења споменика?

Чланак НОВА ВАРОШ: Неће белег Солунцима се појављује прво на ИСКРА.

Уместо да нахрани пола Србије, пар хиљада тона кромпира произведеног у општини Нова Варош биће бачено у потоке и јаруге јер нема купаца.

Произвођачи тврде да су грађани приморани да због беспарице уместо домаћег купују јефтинији кромпир из увоза, мада је он лошијег квалитета. Због тога што су и прошле године бацили велики део рода, пољопривредници ће овог пролећа оставити неузоране њиве. Кажу да неће више да сеју на сопствену штету.
Само у магацинима Бранка Гујаничића (55) у Акмачићима на залихама је преко 200 тона кромпира. Цена је као и јесенас 20 динара за килограм, али купаца нема.

– Долазак након снегова најавило је свега њих неколико, али и они планирају да купе значајно мање кромпира него прошле године. Они који су куповали по 150-160 тона траже једва двадесетак, јер кажу да је на кванташу и у продавницама пала продаја. Србију је преплавио јефтинији кромпир из увоза, па домаћи нико неће иако је бољег квалитета – јада се Гујаничић.

Петочлана породица Бранка Гујаничића кромпир сеје на око 50 хектара и највећи су произвођачи у овом делу Србије. У сезони код њих у кромпиришту ради и по тридесетак надничара, али за већину њих овог лета вероватно неће бити посла.

Фото: Блиц

– И прошле године сам бацио 40 тона кромпира и штетовао 1,2 милиона динара. Неколико последњих година нас је потпуно финансијски исцрпило, па ћу овог пролећа бар за 30 посто смањити сетвене површине. Нажалост, код нас је пољопривреда на издисају. Јесенас сам у амбаре сместио и 60 тона разних жита, од пшенице и ражи до хељде, али је и за њима слаба потражња – каже Гујаничић.

У општини Нова Варош где се сеје на више од хиљаду хектара, кромпир је јесенас рекордно родио. Највише произвођача је у селима на падинама Јавора, где мештани кажу да за кромпиром одавно није била слабија потражња.

– Купаца нема ни за лек, мада би многи произвођачи дали кромпир и по цени нижој од 20 динара само да га не бацају. Због штете коју годинама трпимо, површине под кромпиром су у овом делу Србије смањене за око 40 посто, а овог пролећа сејаће се још мање. Рад и улагања у производњу су велики, а цена не покрива ни основне трошкове – каже Драган Иванковић из Љепојевића.

Чланак ДВА ДАНА ПОСЛЕ ВЕСТИ ДА СРБИЈА УВОЗИ КРОМПИР ИЗ ЕУ: На Златару и Јавору бациће стотине тона, купаца нема се појављује прво на ИСКРА.