Сјутра, у уторак, 18. априла, с почетком у 19.00 часова, у Никшићу ће се одржати анти-НАТО скуп испред зграде никшићке општине.

Организатори скупа су Алтернатива Црна Гора, у сарадњи са покретом Слобода народу и Покретом за неутралност, а мото окупљања је “Битно је”.

Како је најављено, скупу ће присутвовати ветерани рата 1999-е године, војни пензионери и резервисти ВЈ и војни официри. Из организације су позвали све грађане који се, како стоји у саопштењу, сјећају “страхота кроз које смо прошли чекајући бомбе од наших нових ‘пријатеља’ и политичке партије које немају страх да кажу свој став по питању НАТО-а”.

Из Алтернативе поручују да је Никшић, град који је у свим претходним ратовима и револуцијама дао највећи број бораца и хероја, за њих важан јер очекују да на дан ратификације приступању НАТО-у буде присутан већи број демонстраната из тога града.

“Свако окупљање које будемо правили има за циљ ослобађање дијела Црне Горе. Грађане убјеђују да је свака борба узалудна, да се не вриједи борити. Наш циљ је да грађане ослободимо од страха који имају, да им личним примјером дамо наду да ова земља може бити боља од људи који је воде. Велике силе ових дана крећу у рат. Пошто је отворени рат исувише опасан за њих, ратоваће преко леђа малих земаља. Ми смо једна од тих земаља. Зато је битно да Црна Гора буде неутрална земља, да се не излаже непотребном ризику”, поручили су из Алтернативе.

Чланак ЦРНА ГОРА: Сјутра у Никшићу анти-НАТО скуп се појављује прво на ИСКРА.

Несвакидашња прича о дивљим животињама које су постале кућни љубимци – бар накратко, стиже из Црне Горе.

Мјештани никшићког села Брестице пронашли су и накратко збринули два младунчета мрког медвједа. Мечићи су већ сада у прухватилишту за дивље животиње, а њихови први удомитељи редовно их посјећују.

Илинка Биговић и њен брат Вуко Симовић пронашли су медвједиће у пећини, гладне и узнемирене. Мајку младунчади вјероватно су убили криволовци, а људска рука, брига и дом, мечад су спасила сигурне смрти.

Од првог трена, прича Илинка, размазила је своје мезимце, хранила их млијеком, гријала и миловала. То су, додаје у шали њени мачићи, а не мечићи.

Несвакидашњи гости на имању Симовића добро су се снашли и прихватили људску љубав и пажњу. Ипак, њихово природно станиште је дивљина, па су морали бити удомљени.

– Предали смо их неком ко ће их добро чувати, али ја ћу их стално посјећивати – каже Илинка.

Нови дом брестички медвједићи пронашли су Прихватилишту за дивље животиње у Пиперима, код Подгорице. Ту ће им бити омогућена стручна њега и пажња, а након годину дана привикавања на дивљину и законе природе далеко од људског дома, медвједи ће бити предати у неки од европских резервата природе.

Чланак НИКШИЋ: Кад мрки медвједи постану кућни љубимци се појављује прво на ИСКРА.

Духовни центар Преподобног Исаије од Оногошта у Никшићуугостио је, у суботу 24. децембра 2016, ђакона Ненада Илића из Београда, који је одржао предавање на тему „Друштвене мреже – нова слобода или ново ропство“.

Свестрано стваралаштво ђакона Ненада Илића представио је протојереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, наводећи да је он писац, редитељ, православни пубилициста са великим искуством рада у медијима, педагогији. Бавио се позоришном режијом, радио као педагог на ФДУ, био уредник и умјетнички директор у београдским позориштима и алтернативних позоришних група, режијом и писањем за ТВ, креирањем мултимедијалних дјела и уредничким радом у часопису „Искон“.

Одржао је бројнапредавања на духовне и социолошке теме. Аутор је романа „Цариградски друм“, те коаутор више књига са духовном и историјском тематиком за дјецу и одрасле, аутор сценарија и редитељ дугометражних документарних филмова о Светом Николају Српском и Ави Јустину, серија Литургија, Икона, Константиново наслеђе. Тренутно је ангажован на великом националном пројекту – снимању играног филма „Отац“ о Светом Сави и Светом Симеону Немањи.

На духовну корист и радост бројне публике ђакон Илић је одржао предавање на веома занимљиву и актуелну тему:„Друштвене мреже – нова слобода или ново ропство“ кроз које је и представио књигу „Facebook проповеди и духовни chat“.
Књига је настала као одраз отуђености, коју са собом носи технолошка реалност у којој се налазимо и са којом се боримо на различите начине. Нове технолошке револуције које су постале саставни дио наших живота, као што су интернет, мобилни телефони, таблети затворили су потпуно нашу приватност и пријете још већим отуђењем међу људима.

„Познати су нам свима призориљуди који седе за столом у кафићу и свако „боцка“ свој мобилни телефон, комуницирајући са неким. Присутност, дакле, престаје да буде битна. Захваљујући интернету наш осјећај присутности у животу је све мањи. Уместо да будемо присутни ту где јесмо, да се боримо за живот, за себе, за ближњега, што нам је задатак, циљ – да остваримо љубав, ми се измештамо из света који нам је тежак, понекад тешко подношљив и одлазимо у неке виртуелне зоне у којима проналазимо утеху“, оцијенио је ђакон Ненад.

У тој виртуелној зони, према његовим ријечима, није, ипак, све тако црно, јер нам се на друштвеним мрежама,новом изуму који се појавио на интернету, пружа могућност да сретнемо људе који мисле слично као ми.

„И то може да те охрабри и разбије илузију некогмалог резервата и беспомоћности. Стварају се кругови људи који слично мисле, па то помаже да се филтрирају информације из наше сфере интересовања да се не бисмо морали бавити свим лудим вестима и милијардама информација којима нас засипају, чинећи нас све слабијима и све несигурнијима, уместо све јачима“, рекао је отац Ненад Илић.

Он је навео какво је његово искуство као корисника друштевних мрежа, тачније Фејсбука у који је ушао прије неколико година са циљем формирања затворене групе Православна алтернатива у којој би чланови, људи који се баве културом и умјетношћу, могли брже и једноставније да размјењују информације и покрећу активности.

„Број пријатеља и оних који прате моје објаве везане првенствено за црквене и националне теме све више је растао. Кад бих понекад, због заузетости, направио дужу паузу у појављивању на Фејсбуку пријатељи су ме опомињали и прилично одлучно тражили да чешће пишем. На мом профилу све више су се развијале занимљиве дискусије на разне теме, као на неком активном интернет форуму. Озбиљно сам схватио своје служење као адиминистратора и модератора“.

„Рекао бих да се труд исплатио. Једни друге смо учили конструктивности и пријатељском уважавању, па је разговор постајао све занимљивији. У коментарима пријатеља и оних који прате моје објаве појављивала су се изузетно паметна размишљања. Дијалог је почео да служи томе да једни од других нешто научимо. Успоставили смо неку врсту интернет саборности“, казао је, између осталог, ђакон Ненад Илић.

Сваки технолошки помак у историји човјечанства, поред позитивне има и своју негативну страну.Важно је стога знатина добар начинискористити могућности друштвених мрежа, поручио је о. Ненад.Он је указао на опасност од анестезије, задовољења својих,првенствено,психолошких потреба остајући у виртуелнимзонама које нам узимају (пре)велико вријеме.

„Они који се збуне, па своје психолошке потребе задовоље тиме што мењају сродне садржаје са сродним душама, могу да упадну у велику замку и отуђење.То отуђење где свако има свој екран, фиксни или покретни свеједно, језиво је у односу на отуђење за које се некада причало да ствара телевизија. Заједничко гледање телевизијеу породици данас, без икаквог претеривања, изгледа као чиста идила и заједничка активност у којој се деле коментари“, поручио је о. Ненад.

Предавање је наишло на велику заинтересованост сабраних, који су постављали бројна питања и износили коментаре.

Епархија Будимљанско-никшићка

Чланак ЖИВОТ У ВИРТУЕЛНОЈ ЗОНИ: Ђакон Ненад Илић одржао предавање у Никшићу се појављује прво на ИСКРА.

Светом архијерејском литургијом у Вучјем долу, између Билеће и Никшића, обиљежено је 140 година од Вучедолске битке.

Освештана је спомен-црква Светог свештеномученика Атиногена. Предсједник Републике Српске Милорад Додик, који је присуствовао свечаности, изјавио је да је новосаграђена спомен-црква споменик једне од важнијих битака српског народа за слободу.

Додик је рекао да су све српске битке личиле једна на другу, као и ова, те да су биле битке за слободу српског народа, за право на живот, за своју вјеру и за Српску православну цркву, а никада да би некоме одузеле слободу.

Нагласио је да данас српски народ живи на различитим мјестима, али обједињен у оном што је његово, а то је вјера, култура, језик, писмо и крсна слава.

Епархија будимљанско-никшићка, предсједнику Српске уручила је медаљу Светог Георгија, као и другим заслужним појединцима из Херцеговине и Црне Горе.

На Вучијем долу, заравни око шест километара источно од Билеће у општини Никшић, 1876. године водила се одлучујућа битка између Турака са једне и Црногораца и Херцеговаца са друге стране.

Мухтар-паша повукао се пре него да је ступио у бој, а његова војска имала је огромне губитке, преко 3.500 погинулих и рањених. У бици је погинуо велики број високих османских официра и подофицира.

Књаз Никола, који је предводио црногорску и херцеговачку војску, послије битке је добио народа надимак „цар јунак“. Према његовој наредби било је забрањено одрубљивање глава непријатељских војника.

Свету архијерејску литургију служили су митрополит црногорско-приморски Амфилохије, владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије, умировљени епископ Атанасије, владика будимљанско-никшићки Јоаникије и владика диоклијски Кирило.

У бесједи вјерницима владика Григорије истакао је да је сав живот, смисао и напор Цркве Христове и духа Божијег да нам Отац открије истину нашег постојања.

„Све што данас радимо у овој новосаграђеној цркви само је призив Духа Светог, призив благодети Сина Божијег и тражење и вапај да сазнамо шта је воља Оца Небескога“, рекао је епископ Григорије.

Владика Григорије рекао је да новосаграђени храм треба да буде мјесто спасења, мјесто мира за све пострадале војсковође и војнике за нашу и њихову слободу и слободу наших потомака.

„Ово мјесто треба да буде мјесто одмора и преображаја, гдје ће се крв људска спирати и умивати росом Божије благодети“, навео је владика Григорије.

Предсједник Одбора за изградњу спомен-цркве Светог свештеномученика Атиногена и начелник општине Билећа Миљан Алексић рекао је да идеја за изградњу оваквог објекта постоји још од завршетка Вучедолске битке, али да су се тек сада стекли услови да се она и реализује.

„Искрено се надам да ће ова грандиозна спомен-црква наћи своје мјесто као значајни споменик културе, духовности и наше славне историје у свим историјскоим уџбеницима српског народа“, истакао је Алексић.

Он је рекао да овај храм представља и остварење снова и жеље наших предака који су хтјели исто ово направити, али нису могли.

На свечаној академији говорио је академик Матија Бећковић, који је рекао да је Вучедолска битка наставак Косовског боја.

Он је истакао да је ова црква доказ заједништва црногорског и херцеговачког народа, којима су стављене границе, али су они један народ.

Свечаности је присуствовало више хиљада вјерника из Републике Српске, Црне Горе и Србије.

Иако су били позвани, црногорски званичници нису присуствовали скупу.

Изградњу цркве прије осам година започеле су епархије Будимљанско-никшићка и Захумско-херцеговачка, уз подршку Митрополије црногорско-приморске, народа из све три епархије, као и великог броја приложника.

Чланак СВЕ СРПСКЕ БИТКЕ БИЛЕ СУ ИСТЕ: У Вучијем долу, између Билеће и Никшића, сјећање на Вучедолску битку се појављује прво на ИСКРА.

У Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, на празника Успенија Пресвете Богородице, у недјељу 28. августа 2016, предавање на тему „Проблем идентитета у нашем времену“, одржао је проф. др Часлав Копривица.

Предавање Часлава Копривице, који је, поводом храмовне славе манастира Пива био бесједничар на празник Успенија Пресвете Богородице, организовали су Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић.

Његовом излагању на веома актуелну тему, у Црквено-народном дому у Никшићу, присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, а учеснике предавања и сабрану публику, у име организатора, поздравио је ђакон др Никола Маројевић.

Часлав Копривица, рођен у Никшићу 1970, је редовни професор философије на Факултету политичких наука у Београду и његовим доласком философија је на том факултету добила висок статус, оцјенио је, у уводној ријечи, проф. др Јован Делић. Коривица је аутор четири монографије: „Идеје и начела“ у поднаслову Истраживање Платонове онтологије, „Биће и судбина“ у поднаслову Хајдегерова мисао између узорности и временитости, „Стрепња и нада“, размишљање о долазећем времену и „Философија ангажовања, последња, за сада, објављена књига, која је скренула пажњу философске јавности. Осим ових дјела Копривица је, према ријечима Делића, објавио преко 60 студија и чланака на српском, њемачком, енглеском и руском језику и један је од ријетких аутора, који има приступ значајним њемачким и руским философским часописима у којима објављује радове.

Часлав Копривица је, овом приликом, изнио мишљење да у промјени идентитета појединца, па и заједнице, постоји кључна разлика између оне промјене идентитета која „узима облик постепене мијене себе самога на основу остваривања властитих пројекција, што има полазиште у ономе што се тренутно јесте, и, с друге стране, промјене које се обавља путем потпуног раскида са самим собом“. Ако нема веза и додирних тачака између онога што се већ јесте и онога што се жели постићи онда и појединци и заједнице, сматра Копривица, немају подлогу на основу које могу да се мијењају и тиме западају у најозбиљнију идентитетску кризу.

Зато је идентитетска конверзија, као радикални раскид с властитом прошлошћу, нешто што доводи у питање опстанак онога и оних који таквом идентитетском salto mortale прибјегну, казао је Копривица и додао:

„Нема никакве сумње да је, у посљедњих двадесет година, Црна Гора на сваки начин искусила, односно, у лику државне власти, спровела такву конверзију, будући да оно што су данас оријентири, приоритети и водиље Црне Горе – упркос привидном покривању симболиком – нема никаквих додирних тачака са Црном Гором до 1918. Није толики проблем што Црна Гора није са Србијом, већ то што је, поставши антисрпска, престала да буде са самом собом. У таквој ситуацији могла је настати „идентитетска пијаца“ у којој ауторитарне власти своје грађане притискају на конверзију властититог националног идентитета, као што су оне промијениле и државно-историски идентитет Црне Горе. Тако је могуће да грађани Црне Горе, а прије свега потомци оних који су је као државу стварали, буду принуђавани на свакодневну трговину својим националним идентитетом, на његово конвертовање у новац, бенефиције и синекуре, не би ли се преживјело или некако окористило у условима полицијско-ауторитарне дукљоцентричне владавине“, оцијенио је Копривица.

Он је упозорио да народу, као ни појединцу, „није допуштено да свашта ради од себе да би преживио“, а преживјети, према мишљењу Часлава Копривице, значи преживјети скупа са својим идентитетом, а не тако што ћеш га се отарасити и постати неко сасвим други.

„Ако нека заједница, у «жонглирању» својим идентитетом прекорачи све границе допустивости, она напросто може да нестане – не само у својем изворном историјском облику него и уопште.“

„Зато би они који расрбљују, а тиме уједно и «расцрногорчују» Црну Гору морали имати на уму да је идентитет лакше уништити него замијенити неким новим, који данашња, како они кажу, «вјечна Црна Гора» очигледно нема, и због чега је њен безидентитетски опстанак под великим знаком питања. А да га данашња Црна Гора, заиста, нема види се не само по томе што је у њој – као нигдје у Европи – свакодневно на дјелу поменута трговина идентитетом, него и стога што она на своје традиционалне и једине пријатеље, на Србију и Русију, гледа са неповјерењем, готово непријатељством, док јој, упркос труду црногорских власти, њени историјски непријатељи ипак нијесу постали пријатељи. Данашња Црна Гора је, дакле, «ничији друг» – јер нити је пријатељ својем народу нити ико у њој види својег пријатеља“, закључио је проф. др Часлав Копривица.

Епархија Будимљанско-никшићка

Чланак О ПРОБЛЕМУ ИДЕНТИТЕТА ЦРНЕ ГОРЕ: Није проблем што Црна Гора није са Србијом, већ то што је поставши антисрпска престала да буде са самом собом се појављује прво на ИСКРА.

Друштво црногорско-руског пријатељства „Свети Георгије“, организовало је пројекцију документарног филма „Крим. Повратак кући“ 18. фебруара у Никшићу.

На самом почетку вечери, присутни су имали прилику да чују уводну ријеч др Жарка Лековића, који је говорио о историји Русије. Осврнуо се на балканско-руске односе, а нарочиту пажњу посветио је историји Кримског острва.

Филм „Крим. Повратак кући“, аутора Андреја Кондрашова, први пут је приказан у марту прошле године. Захваљујући овом документарцу, чије је снимање трајало осам мјесеци, сачувани су сви најважнији догађаји „Кримског прољећа“. Оно што је специфично за овај филм јесте и једночасовни интервју са Владимиром Путином, који се сматра једним од најотворенијих интервјуа предсједника Русије.

Друштво црногорско-руског пријатељства „Свети Георгије“ сваког четвртка организује вечери руске културе. До сада су приказани филмови „Острво“ и ‘Друго крштење Русије“, док је за идући четвртак предвиђено вече посвећено свестраном руском умјетнику, Владимиру Висоцком.

Епархија Будимљанско-никшићка

Чланак НИКШИЋ: Приказан документарни филм «Крим. Повратак кући» се појављује прво на ИСКРА.

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светих Отаца VII Васељенског сабора, у 20. недјељу по Духовима, 18. октобра 2015, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког.

Преосвећеном Епископу је саслуживало бројно свештенство и свештеномонаштво Епархије будимљанско-никшићке, а литургијском сабрању је присуствовао у великом броју вјерни народ Никшића.

Ријечима обратио се Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије говорећи о данашњем празнику Светих Отаца 7. васељенског сабора на којем је одбрањено поштовање светих икона. Владика је свом надахнутом архипастирском слову казао да смо сви ми саслужитељи Господњи када се год сабирамо у светим храмовима, у свештенодејству светих тајни Христових. Саслужитељи су и свештеници и вјерни народ, који својом молитвом саслужује вјечном Архијереју Господу Исусу Христу Који је са својом Црквом и са нама, увијек присутан на светој служби Божјој.

„То је дијалог између Господа и народа Његовог – наше прозбе ка Господу и Његов одговор, а Његов одговор је такав што нам Он ниспошиље своју благодат, своју милост, своју свјетлост, своју истину, што нам дарује нови живот, дарује самог Себе. Према том дијелогу ми увијек стремимо“, казао је, између осталог, у својој бесједи Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Осврнувши се, потом, на актуелну друштвену ситуацију у Црној Гори, Владика је изразио забринутост услед недостатка дијалога у Црној Гори, који се ових дана манифестује на различите начине, па чак и употребом силе. Недавно је и Црква имала искуство да јој се потурају лажни свештеници и лажни људи, који се представљају као прави и истинити, а са којима Црква треба да води дијалог, оцијенио је Преосвећени Епископ и додао:

„Ми смо увијек спремни да разобличимо лаж и ми то радимо ријечима, аргументима, истином. Не радимо то као што раде данас поједини да умјесто дијалога, ако имају шта да кажу онима који их за нешто оптужују, да им изнесу аргументе и истину, а не силом, пендрецима, затворима, хапшењима. То је врло опасно“.

Чланак ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ: Аргументи и истина, а не сила, пендреци, хапшења и затвори се појављује прво на ИСКРА.

Црногорска Управа полиције забранила је одржавање геј параде у Никшићу која је била заказана за петак, 18. септембар, на Дан ослобођења града у Другом свјетском рату.

Управа полиције данас је донијела рјешење о забрани поворке у Никшићу, трећи пут у овој години, саопштено је из ЛГБТ форума „Прогрес“.

Организатори геј параде саопштили су да забрана мирног јавног окупљања ЛГБТ заједнице у Никшићу дубоко разачарава и доводи у питање постојаност и искреност владине укупне политике на пољу људских права.

„Организатори параде приликом треће пријаве 2. јула Управи полицији оставили су довољно времена и простора да квалитетно припреми безбједно одржавање поворке поноса у Никшићу и дали јој пуну слободу да одреди не само алтернативну маршруту шетње, већ и да одреди и нови датум“, наводи се у саопштењу.

Из Форума су саопштили да Управа полиције, ни раније, ни овог пута није понудила било какву алтернативу.

Организатори су при подношењу пријаве нагласили да ће прихватити сваки приједлог и сугестију полиције.

Чланак НИКШИЋ: Полиција забранила геј параду се појављује прво на ИСКРА.

Звезда петокрака и парола „Стоп фашизму, слобода народу“ симболи овогодшње „Поворке поноса“ која је планирана да се организује у Никшићу, подигла је на ноге комунисте овог града. Они су испред зграде локалног парламента организовали протест осуђујући ЛГБТ заједницу злоупотребу антифашистичких симбола.

– Зар треба на никшићко корзу да гледамо како се љубе два мушкарца или двије девојке, да будућим генерацијама објашњавамо да су их на свет донеле сродне душе, две тете или два чика, питао је гласно Радисав Станишић, председник никшићких комуниста.

Стеван Миливојевић, директор ЛГБТ Форума Прогрес био је на протесту.

– Све што је речено је чиста хомофобија. ЛГБТ особе се називају неприроднм и све се подсмејава са могућношћу да се истополни парови некад можда пољубе у центру или ухвате за руку. Да је поента скупа био проблем симбола лако бисмо то решили, али је овде посреди један врло јасан облик хомофобије, рекао је Миливојевић

Чланак НИКШИЋ: Гејеви „отимају“ петокраку комунистима! се појављује прво на ИСКРА.

„Овим мирним јавним окупљањем ЛГБТ заједница је планирала обиљежити Дан Европе, Дан побједе на фашизмом и двије године од усвајање прве владине ЛГБТ политике и тако пружити подршку већој видљивости и поштовању људских права ЛГБТ особа на црногорском државном Универзитету и Никшићу.“

Невладине организације “ЛГБТ Форум Прогрес“ из Подгорице и “Хиперион“ из Никшића очекују да Управни суд Црне Горе у разумном року поступи по њиховој тужби у управном спору против Министарства унутрашњих послова Црне Горе поводом рјешења о забране Поворке поноса у Никшићу, саопштено је из тих организација.

Правну помоћ у овој ствари тужиоцима је пружила НВО “Акција за људска права“.

„Овим мирним јавним окупљањем ЛГБТ заједница је планирала обиљежити Дан Европе, Дан побједе на фашизмом и двије године од усвајање прве владине ЛГБТ политике и тако пружити подршку већој видљивости и поштовању људских права ЛГБТ особа на црногорском државном Универзитету и Никшићу у којој је ЛГБТ заједница изузетно бројна. Одлучујући по поднесеној пријави, МУП – Управа полиције, ЦБ Никшић, донијело је рјешење којим се привремено забрањује одржавање јавног мирног окупљања због тога што би окупљање могло озбиљно да угрози безбједност људи и имовине и да изазове нарушавање јавног реда и мира“, наводи се у саопштењу.

Тужиоци су, како додају, на такво рјешење о забрани благовремено изјавили жалбу, у којој су у битном истакли да сви релевантни домаћи и међународни стандарди из области заштите људских права и слобода гарантују слободу јавног окупљања, те да не могу постојати дугорочно оправдани разлози за забрану овог скупа.

„Одлучујући по жалби тужилаца, МУП је донијело рјешење којим се жалба одбија као неоснована. По мишљењу МУП-а то конкретно значи да је одржавање овог мирног окупљања, с обзиром на простор и вријеме, број учесника или карактер мирног окупљања могло озбиљно да угрози безбједност људи и имовине и изазове нарушавање јавног реда у већем обиму. Предње посебно ако се узме у обзир безбједносна процјена да би из више разлога, а између осталих и због саме локације одржавања најављеног мирног окупљања (Филозофски факултет), присуства великог броја лица на предавањима на петнаест одсјека факултета и њиховог противљења одржавању окупљања, могућег присуства навијачких и других група, великог броја стамбених и пословних објеката у непосредној близини факултета, студентског дома, могла наступити стварна и директна опасност од насиља по учеснике мирног окупљања и евентуално присутне, односно опасност да се озбиљно угрози безбједност људи и имовине и опасност да може доћи до нарушавања јавног реда и мира у већем обиму“, наводи се у саопштењу и додаје да је „слобода окупљања гарантована Уставом Црне Горе, који чланом 52 став 1 гарантује слободу мирног окупљања, без одобрења, уз претходну пријаву надлежном органу“.

„Иако се МУП позива на став 2 истог члана, којим је прописано да се слобода окупљања може привремено ограничити ради спречавања нереда или вршења кривичног ђела, угрожавања здравља, морала или ради безбједности људи и имовине, у свом рјешењу наводи да се до информација о могућем угрожавању сигурности дошло на основу “безбједносне процјене“, након које је закључено да сигурност може бити угрожена од стране “великог броја лица“ на предавањима на петнаест одсјека факултета и њиховог противљења одржавању окупљања те навијачких и других група, при томе не наводећи која су то лица и зашто полиција није предузела даље мјере како би онемогућила било какву сметњу односно пријетњу по сигурност учесника окупљања“, саопштено је из ЛГБТ Форума Прогрес и НВО Хиперион.

Из тих организација подсјећају да је Европски суд за људска права у пресудама Бацзкоwски и остали против Пољске из 2007 и Алексејев против Русије из 2010, констатовао да надлежни орган има обавезу да обезбиједи одржавања скупа који се организује у циљу заштите људских права иако оно може да изазове реакције.

„У пресудама је суд нагласио потребу обезбјеђивања реализације скупова организованих против дискриминације особа које припадају сексуалним мањинама а који могу изазвати протесте супростављених група. Право на слободу мирног окупљања загарантовано је и чланом 11 Европске конвенције о људским правима којим је прописано да свако има право на слободу мирног окупљања и слободу удруживања с другима, укључујући право да оснива синдикат и учлањује се у њега ради заштите својих интереса, те да вршење ових права неће се постављати никаква ограничења, осим оних која су прописана законом и неопходна у демократском друштву у интересу националне безбиједности или јавне безбиједности, ради спријечавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других“, наводи се у саопштењу.

ЛГБТ Форум Прогрес и НВО Хиперион наводе и случај Сам&уумл;т Карабулут против Турске, гђе је Европски суд изрекао мишљење да „закони не могу служити као скривена препрека остваривања права на окупљање“.

„Државне власти су дужне да покажу извјестан ниво толеранције уколико су окупљања мирна, да не би слободу окупљања загарантовану чланом 11 Конвенције потпуно лишили суштине (пресуде Балчик против Турске, Ашугиан против Арменије, Јилмаз Јилдиз и други против Турске). Државни органи су дужни да законе тумаче у духу међународних стандарда, конкретно члана 11 Европске конвенције о људским правима коју Европски суда за људска права тумачи у својим пресудама, док је чланом 9 Устава прописано да су потврђени и објављени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права саставни су дио унутрашњег правног поретка, имају примат над домаћим законодавством и непосредно се примјењују када односе уређују друкчије од унутрашњег законодавства“, наводи се у саопштењу.

Чланак НИКШИЋ: МУП забранио „Параду поноса“, јер не може да гарантује безбједност се појављује прво на ИСКРА.

На згради преко пута болнице у Никшићу нацртан је мурал са ликом најбољег свјетског тенисера Новака Ђоковића.

Доласком на свјетски трон, незапамћеним низом побједа и освајањем највећих турнира, српски тенисер је постао идол младим људима на овим просторима.

Ђоковић је недавно одбранио титулу на Вимблдону, побиједивши у финалу Швајцарца Роџера Федерера.

Чланак ПОНОС: Мурал са ликом Новака Ђоковића у Никшићу се појављује прво на ИСКРА.

Дођите, браћо Руси! Позив је уз питање да ли ће који баћушка чути зов старине Милосава Папића (90) из села Коравлица у никшићком крају, на самој граници са Републиком Српском који словенској браћи нуди бесплатно више плацева на свом имању у овом лепом делу Црне Горе.

– Само нека дођу! Са том мојом одлуком сагласни су и жена и син. Ено им плаца на Вучјем долу, па нека граде шта год хоће. Има места и за ракете! Ако желе даћу им и имање на Трновачком језеру, катуништа подно Волујака, све им дајем, не бих ли својој души нашао мира. Јер, данас ја дрхтим од туге гледајући куда иде Црна Гора. Имам доста година и кроз живот су ме шибали ветрови, а ако неко мисли да се Милосав шегачи, грдно се вара. Накупило ми се много жучи, толико да бих напустио ово вековно огњиште.

Признаје Милосав да је целог живота волео мајчицу Русију. Увек му је било мило чути поруку: „Нас и Руса триста милиона!“ А данас?

– Дошла нека луда времена. Чу, Црна Гора против Русије! Шака јада уводи санкције Москви, која је вековима помагала Црногорцима у рату и миру. Ови што воде државу гурају нас у руке НАТО крвницима. О јада големога! Оће ли се ово икада звати јуче?

Милосав је жива историја краја, који зна напамет више од 30.000 стихова у осмерцу и десетерцу, које је стрпљиво скупљао, стварао и памтио! Још зна песму коју је као дете учио у школи на Враћеновићима о погибији краља Александра 1934. године у Марсељу и жалост у краљевини која је трајала месец и по дана. Не одваја се наш домаћин од гусала, учествује на фестивалима, док танким гласом веже стихове из ближе и далеке прошлости. Али, зналачки говори и стихове Мајаковског, Јесењина и Пушкина!

– Ко је год ударио на Русију прошао је као бос по трњу. Гледао сам војну параду на Црвеном тргу за Дан победе. Светска сила! А ове наше батерије у Подгорици једва да су се могле „накашљати“. Навраћали су код мене гости из Русије и Чешке, али верујте да широке словенске душе од руске православне нема под капом небеском – уверава овај крепки старина.

Чланак БОЛИ ГА ШТО ЈЕ ЦРНА ГОРА ДАНАС ПРОТИВ РУСИЈЕ: Русима поклања Вучjи до и Катуне се појављује прво на ИСКРА.

Да у црногорској војсци (ВЦГ) располажу старим и дотрајалим возним парком потврђује примјер оклопног возила које је јуче више од два сата ометало саобраћај на магистралном путу Никшић–Подгорица, у мјесту Жута греда. Возило са бројем 13103, којим су управљали припадници ВЦГ, кретало се из правца Никшића према главном граду, али се у мјесту Жупа греда покварило око 9.30, па се саобраћај на тој дионици одвијао наизмјенично.

Задња лијева гума старог оклопњака у потпуности се распала, па је возило морало бити заустављено на магистрали, гдје је чекало помоћ из Никшића.

Према незваничним сазнањима „Дана”, неколико возила старе генерације ВЦГ из никшићке касарне „13. јул” транспортовано је у Подгорицу, наводно ради техничког прегледа. Иначе, у тој касарни је од 2006. године неколико припадника ВЦГ, док је већина опреме, односно возила, одавно расходована и продата у старо гвожђе.
Изгледа да старог гвожђа у ВЦГ има још и да власт са њим планира да уђе у НАТО, који инсистира на савременој војној опреми. Очигледно да власт има довољно новца за кампању за улазак у НАТО чим штеди на војној опреми.

Црногорска власт је од 2008. до 2012. године за промовисање чланства у НАТО потрошила преко два милиона еура, а ако се томе додају и расходи за учешће наших војника у војним мисијама, прије свега у оквиру снага Алијансе у Авганистану и плаћање лобиста, директни и индиректни трошкови НАТО пропаганде премашују 15 милиона еура. Влада је за 2014. годину улазак у НАТО поставила као стратешки приоритет, игноришући чињеницу да се томе константно противи убједљива већина грађана. Такође, у 2015. су настављене кампање за НАТО. Све су прилике да су савремена војна опрема и задовољни војници, који би сјутра требало да бране државу у случају напада, мање битни од раздраганих реклама и приче о бајци која нас наводно чека у НАТО савезу.
Војнополитички аналитичар Мирослав Лазански сматра да се може десити свакоме да му пукне гума, али је чињеница да Црна Гора није способна да се брани.

– Пукне гума на возилу свакоме, Американцима, Русима, Њемцима, нама. Не можемо од тога направити генералан закључак. Деси се да техника откаже. Ипак, чињеница је да Црна Гора нема капацитета ни за какав озбиљан рат. Немамо ни ми у Србији. Распадом велике Југославије сви смо постали смо војни патуљци и војне банана-државе – оцијенио је Лазански у изјави за „Дан”.

Члан скупштинског Одбора за безбједност и одбрану, посланик Демократског фронта Небојша Медојевић, оцијенио је да се Војска Црне Горе годинама уништава и да случај квара војног возила свједочи да немамо опрему која може прећи пут од Никшића до Подгорице, а камоли да испуњавамо стандарде за улазак у неки војни савез.
– Војска се свјесно уништава и сведена је на ниво који је потребан да се симулира функционалност. Основна функција, одбрана територије и државе, у другом је плану и војска није способна за то. Војска је намјерно и свјесно војска сведена на политички украс и то су неутемљене амбиције актуелног режима да постане дио НАТО-а – истакао је Медојевић.

Он истиче да је безбједност Црне Горе угрожена са више аспеката.
– Војска мора да буде осавремењена, мора да има нову опрему. Она мора да буде спремна на све. Нажалост, када начелник генералштаба води тендере и уговара закуп острва, онда нема ко да води бригу о војсци, борбеној готовости и опреми. Војска као основ патриотизма и гарант државности намјерно је разорена – увјерен је Медојевић.

Чланак ЛАЗАНСКИ: Распадом велике Југославије постали смо војни патуљци и војне банана-државе се појављује прво на ИСКРА.

Најава одржавања такозване академске параде поноса око зграде Филозофског факултета у Никшићу подигла је температуру у овом граду, па је полиција из безбедносних разлога привремено забранила шетњу коју су намеравали да организују НВО „Хиперион“ и ЛГБТ „Форум Прогрес“. У међувремену су им Никшићани уместо факултета који се налази у центру града понудили шетњу на Капином Пољу надомак града, што су организатори одбили.

– Толика друштвена мржња и отпор према постојању и прихватању ЛГБТ особа постоје управо зато што власти не предузимају готово никакве напоре да се приступи постепеној промени свести и менталитета – рекао је извршни директор ЛГБТ „Форум Прогрес“ Стеван Миливојевић.

У међувремену су се на зидовима Филозофског факултета појавили графити претеће садржине: „кољи педера“, „смрт педеру“, „педери градом неће шетати“

Ксенија Ракочевић из НВО „Хиперион“ каже да су забринути због хомофобије, која је испливала и у академској заједници.

– С обзиром на то да се на Филозофском образује наставни кадар који ће се за неколико година наћи у кабинетима, бојимо се да ће хомофобија и за двадесет година бити присутна у овој земљи. Ти људи који су данас само студенти хомофоби, за десет година биће професори хомофоби – казала је Ракочевићева.

Јуче су организације „Квир Монтенегро“ и „Монтенегро прајд“ позвали надлежне на Филозофском да у што краћем року омогући одржавање трибине о људским правима ЛГБТ особа и да хитно уклони графите са говором мржње са зидова те образовне установе.

И Центар за грађанско образовање осудио је исписивање хомофобних графита на згради Филозофског факултета у Никшићу, и позвао институције да хитно испитају све околности тог случаја и у складу са законом казне говор мржње према ЛГБТ популацији.

ХОЋЕ У УЏБЕНИКЕ

У ЦГО истичу да су хомофобни графити и мржња продукт неразвијене културе људских права која снажно оптерећује развој црногорског друштва, а чему доприноси и постојећи систем образовања који ограничава слободно и критичко мишљење. – Зато, реакција на испољену мржњу на зидовима Филозофског факултета захтева много више од неколико канти фарбе којом ће се увредљиве поруке прекречити. Пре свега, неопходно је отварање образовних институција и власти за теме које још увек немају широк друштвени консензус, а питања укључења људских права ЛГБТ особа и научних чињеница о хомосексуалности су међу онима која треба да буду саставни део наставних планова и уџбеника како би се допринело разумевању и развоју духа толеранције.

Чланак ПРАЈД У НИКШИЋУ: Шетња одложена из безбедносних разлога се појављује прво на ИСКРА.

Читава два дана и пролећну ноћ под Острогом извирао је народ. Из горњег и доњег манастира, из свих стаза које воде ка светињама, из крша, из камена, од Никшића, од Подгорице и мора, од Србије, и са оне стране Дрине…

Пред народом крст, народ за крстом. Од Подгорице, ходочасници су до светог Василија, уочи празника, пешачили цео дан, четрдесет и кусур километара, да својим подвигом заслуже да се поклоне Чудотворцу.

По мрклом мраку промицали су сву ноћ, уочи светог Василија, стазама ка Острогу, босоноги људи. Једни су ћивоту са моштима свеца прилазили на коленима, други крвавих табана, и једни и други пуна срца и страхопоштовања, богобојажљивости…

Ноћ уочи великог празника, падала је на Острог, а народ је милео са свих страна. Као мрави стизали су људи уз љути крш под црквицу у којој су мошти свеца. Плавили крш одоздо, од Бјелопавлићке долине и Зете као плима или велика река кад крене узбрдо…

Пред горњим манастиром, глава погнутих пред чудотворцем, сатима и сатима стајали су људи у дугим колонама. Не види се редовима ни почетак ни крај, а сви стоје и чекају, свако са својим мислима, надама, стрепњама и молитвама.

Около по порти, ходочасници који су стигли са свих страна, од читаве Црне Горе, Србије, од Босне, десетак или дванаест сати раније, да заузму место и буду ближи свецу и цркви, простирали су ћебад по голом камену и спремали се да коначе под манастирским зидинама и ведрим небом.

Још се под залазећим сунцем златила само горња коса острошке камене греде, са горњег манастира ударила су звона. Медју народом који је до тада жагорао у трену наступила је тишина. Устајали су људи са камена, гологлави, свечани, окретали се ка звонима и крстили, седи, румени од сунчевог одсјаја и сва та слика била је на трен нестварна, обојена чудним бојама, изванземаљска уосталом као и читав тај простор…

Два сата раније, док су од Никшића и Подгорице милеле колоне кола и крај њих колоне оних који су на поклоњење светом Василију ишли пешке, Милада Мајсторовић из Власенице, одмицала је уз горску камену стазу ка горњем манстиру пешке, боса. Боса и она и њених двојица синова… Тако се иде свецу на поклоњење.

– Долазим овде редовно, годинама, а вратим се са неком лепом, чудном тишином у души, богата миром, са осећајем као да нас свети Василије, спаја са Богом – причала ми је после док смо уз крш одмицали узбрдо, ка манастиру.

Синови напред, Милада за њима. Поносна на децу, што су дорасли да и они пешке иду свецу на поклоњење стазама, преко излизаног камена преко кога су до сада генерације и генерације пролазиле.

– Нека иду, и моја деца и сви остали, свети Василије је то својим животом и подвизима и заслужио…

Одоздо, од доњег манастира извирао је народ и нестајао у бројним стазама и богазама, мећу стенама и штурим растињем а онда се поново појављивао горе, под црквом у којој су мошти свеца.

Кад је сунце зашло и када је крајолик покрила тама, видело се то и одоздо, од доњег манастира и са брда са оне стране Зете, и одмах иза Даниловграда, синуо је острошки манастир под златним светлима и над њим, на огромној стени, златни крст. Под крстом, Мирјана Бомоштар из Приједора која је као и стотине људи око ње размештала ћебад по камену и спремала се за конак, причала је успут како сваке године, просто, осети потребу да додје под Острог…

– И, морам да додјем због мира у души који после овлада мноме, због здравља читаве фамилије. Прошле године, чула сам то, довели су под Острог, пред ћивот са моштима свеца дете од седам година из Приједора. Кад су се вратили у Приједор, дете на аутобуској станици – проговорило – причала је и све се крстила са страхопоштовањем.

– Овде свако осети колико је мали пред Чудотворцем и светињом – причали су и Мирјанини комшије из порте, покривени танким ћебадима под ведрим небом, спремни да коначе под манастиром. Иза њих, у дугом реду, чији је крај водио до цркве Ваведења Пресвете Богородице, и ћивота са моштима свеца, људи су и даље стајали… Сатима тако, померајући се за тек по који милиметар. Ћутљиви, свако са својим бригама и надама.

Избио је пред манастир, сунце је већ давно било зашло, са шајкачом на глави, И Милојица Мартиновић из Челица код Прибоја. Убрао у селу, крај куће још прошле јесени цео букет босиока, наменио цвеће и донео га под Острог. Мирисала је сва порта на босиок из Челица и на тамјан.

– Ја дошао да се помолим Богу и светом Василију, да очитам молитву и вечерас и ујутру, ради свега… Необично ми нешто ако, бар два пут годишње не додјем под Острог – причао је Милојица, сав задихан од тешког пењања стрмим стазама до горњег манстира, спуштајући са рамена тешку торбу у коју је упаковао мало хране, мало топлије одеће, ако ноћ буде хладна, поклоне за манастир и братство.

Пред поноћ у манастирску порту, на паркинг испод порте, игла није имала где да падне. Ходочасници су спавали сном праведника, одмарали се од пешачења, чекајући јутро и да сване велики празник. По мрклом мраку, тешкој помрчини, уз крш, и даље је изворао народ. Извирао, а стизао на извор, у непрекидном низу, колони којој није било ни почетка ни краја… И, мало коме, посебно ономе ко не зна Острог, никако није било јасно где толики народ стаје, како стене не постану једном тесне да приме сву ту силу људи која је непрекидно пристизала…

Пред поноћ, поново су звонила манастирска звона, поново су људи, у полутами, неки буновни, поскакали са постеља на тврдом камену да се још једном прекрсте, а онда је портом, ка цркви, сав народ кренуо на причешће…

Давно је поноћ била прошла када је Острогом завладала тишина… Не задуго… Прво су низ порту, па низ стране којима су пристизали ходочасници, кренули тихи, милогласни звуци псалма – “славимо те Христе Боже”– певале су девојке из црквеног хора са Пала, а онда, кроз сву ону таму, негде одоздо, или одозго, зајечале су гусле а онда и глас певача, стихови неке јуначке песме… Застајали су људи оној тами, окретали се око себе, тражили одакле стужу звуци гусала…

Кроз порту, од цркве Ваведења Пресвете Богородице, пролазили су и ходочасници који су после пет – шест сати стајања у реду стигли да се поклоне моштима свеца… Ћутљиви, неки са сузама у очима, још са молитвама у мислима…

На дан светог Василија, у осам ујутру високопреосвећени митрополит Амфилохије и преосвећени епископ Јован, игуман острошки, служили су свету литургију испред цркве Ваведења.

Стотине, хиљаде људи, стајали су у порти, глава погнутих пред Богом и пред светим Василијем.

– Ваше присуство овде, данас, у острошкој светињи, наставак је светог сабора, тискања људи око Господа нашег од кога људи вјековима траже помоћ, исцјељење… Као што је и онда излазила сила његова, Господња, и исјцељивала људе, и данас излази сила његова и исцјељује нас. Божја сила довела нас је данас у острошку светињу. И, иако понекад нисмо свесни шта нас привлачи светињи, доводи овде, одговор је – сила божија. И, шта су мошти светог Василија него – сасуд, обитавалиште силе Божије – говорио је пред народом митрополит Амфилохије, тамо, баш на месту где је свети Василије у своје времем сузама грејао хладни острошки камен…

До поподнева у цркви светог Станка, код доњег манстира крштено је најмање 300 ходочасника пристиглих са свих страна, а кроз Острог у само једном дану и једној ноћи прошле су десетине хиљада људи.

Извирао народ са свих страна.

Чланак ПОД ОСТРОГОМ УОЧИ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА: Устајали су људи са камена, гологлави, свечани, окретали се ка звонима и крстили се појављује прво на ИСКРА.

Требало је да прође више од 11 година, па да судбина црногорских резервиста (припадника бивше ЈНА) из Никшића и Шавника, заробљених на дубровачко-херцеговачком ратишту буде расветљена. Нада да су живи нестала је пошто је објављена информација тадашњег савезног Комесаријата за нестале да је у месту Међе, у близини мостарског гробља, пронађена хумка у којој су у свезаном џаку остаци свирепо убијених 11 резервиста.

Ко зна да ли би кости и тада биле пронађене, да није прорадила савест једног мештанина Хрвата, који је истражитељима показао место где су завршиле кости мучених бораца. Касније је утвр ђено да су више пута премештане и помешане. Тако су кости једног борца биле расуте у четири вреће! Због тога је требало много труда истражитељима да ДНК анализом утврде коме која кост припада, што је успорило њихов транспорт за Црну Гору.

Чекајући да посмртни остаци резервиста буду допремљени, чланове њихових породица задесиле су трагедије. Тако је угледни домаћин Живојин Симовић, због туге за сином Ратком, пресудио себи из пиштоља. Рана на срцу прекратила је животе родитеља резервисте Миљана Шушића. И отац Радомира Вулића није могао да преболи синовљеву смрт. Посебно трагичан је био животни крај борца Луке Аџића, који је био размењен преко Међународног црвеног крста. Видно исцрпљен од стравичне тортуре, несрећни младић је врло брзо умро у Никшићу. Није му било лека, јер су тешке последице биле неизлечиве.

– Хрватски државни врх знао је за злогласни логор „Лора“, као и за најстрашнија зверства која су према нашим саборцима чинили припадници „зенги“. За размену су нудили чак и дечје кости! – прича Радан Николић, председник црногорског Удружења бораца ратова од 1990. – Припадници ЈНА највише су гинули за време примирја у околини Дубровника и у Конавлима од разних белосветских паравојних формација и њихових снајпериста.

Приликом допремања посмртних остатака резервиста, у Никшићу је био проглашен Дан жалости. Жалост је била и у целој Црној Гори, али не због бораца, већ због погибије председника Македоније Бориса Трајковској у авионској несрећи у Херцеговини.

Иако је од ових трагичних догађаја прошло подоста времена, Црна Гора и даље ћути пред злочинима над својим грађанима. Породице још не знају ко су џелати, који су окрвавили руке на њиховим синовима. И питају, како је могуће да толико дуго измичу правди. Тражили су да држава покрене истрагу, али осим извињења Мила Ђукановића хрватском председнику Стипи Месићу, иначе почасном грађанину Подгорице, нису добили ништа друго.

– Својим ратним и поратним политичким корацима од „седам миља“ премијер Ђукановић је згазио и унизио Црну Гору до граница неподношљивости – каже Радан Николић.

У Никшићу данас стоји спомен-обележје са именима погинулих бораца у ратовима деведесетих. Смештен је у подножју Саборног храма Светог Василија Острошког, уз ограду Градског гробља. Обилазе га њихове породице и суграђани.

СПОРНИ СПОРАЗУМ ТУЖИЛАЦА

Државни тужиоци Црне Горе и Хрватске, Весна Меденица и Младен Бајић, потписали су 2006. године споразум о сарадњи и гоњењу починилаца кривичних дела ратних злочина, злочина против човечности и геноцида.

– Тачком 1 прописано је да се његове одредбе примењују искључиво у предметима кривичних дела ратних злочина на подручју Хрватске, односно према њеним држављанима, а чији починиоци имају пребивалиште или држављанство Црне Горе. О гоњењу хрватских држављана у том споразуму нема ни једне једине речи – наглашава Радан Николић.

Чланак ЏЕЛАТИ БЕЗ КАЗНЕ: Кости мученика “Лоре” траже правду се појављује прво на ИСКРА.