Косово јесте члан УНЕСКОа. Заједно са Метохијом, српским манастирима, краљевским кивотима, фрескама, народом, и земљом која ће и нама и њима бити последње судилиште. Чињеница да део међународне заједнице нема дилему по питању пријема криминално – терористичке организације у тело које се бави заштитом светске културне баштине, више је разлог за забринутост него за радост. Оно што још можемо извући као закључак из овог гласања је чињеница да Србија има рачунати на све мањи број држава које ће подржати наше дипломатске напоре око очувања Косова и Метохије.

Али на кога може рачунати?

На своју децу. На нас.

Времена која су пред нама од нас захтевају одважност и храброст, способност да будемо корак испред својих џелата, могућност да предупредимо догађаје, смелост да сами крчимо пут ка националном јединству. Јучерашња дипломатска вратоломија у Паризу праћена рововском борбом у медијима и на друштвеним мрежама, је показала да за тако велике и озбиљне националне послове Србија има омладину. И небитан је њихов број све док има оних на које може да рачуна.

Кампања коју су српски студенти скоро сами водили у медијима, у светским престоницама, испред зграде УНЕСКОа, и на друштвеним мрежама, била је битна подршка српској дипломатији да се избори са противравним захтевима албанских терориста. Награду за то нико од њих није тражио. Њихова највећа награда је њихова добијена битка. Ипак, грех је да их данас, када у Србији, по обичају, највише славе они грађани који су најмање дали, нико није поменуо, нико им се није захвалио. Ако ништа, а онад бар на времену и труду које су утрошили у нашу заједничку битку.

У Косовоској Митровици је претходних пар недеља била организована канцеларија у којој су српски студенти са разних српских Универзитета водили своју борбу. Њима не могу рећи да су само причали – јер њихова дела говоре о њиховој вољи. Они нису седели код куће – били су тамо где је најпотребније. Они нису ламентирали над својом судбином – урадили су све да победе. Они су и даље доле. Постављају темељ. Темељ из кога ће нићи нова снага, нова идеја, нова енергија. Темељ из кога ће нићи самопоуздање, које ће бити камен темељац свих наших будућих победа.

Смутљиваца, песимиста и критичара је било и увек ће бити. Они ће критиковати и кад наша деца буду поново мирно шетала Призреном. А шетаће.

Захвалност заслужују и сви они дискретни хероји који су чинили све да осујете захтев Приштине. Захвалност дугујемо и нашем професору Дарку Танасковићу. Захвалност дугујемо и Борису Малагурском и Сави Јањићу. Захвалност заслужују сви они за чија дела ће се знати тек на исходишту наших живота.

Од коца до невидљивог челичног борца, српски народ је учио да трпи, да се бори и да сања. Од Цера и Колубаре, до Солуна и Драча проливена је крв српских слободара, који нису ни мање волели своје девојке, мајке и сестре, који се ништа мање нису бојали смрти, који нису слободу љубили мање од нас. А ипак су свој живот дали за оне чије очи никада нису видели, чији дечији плач никада нису дочекали, за оне који су их у пеленама и крви чекали далеко, у земљи у која је било изгубљено све осим наде. Они су своју слободу скупо платили, а наши очеви јефтино продали. Наше данашње битке нису само залог нашим потомцима, већ и враћање дуга нашим прецима. Права на саможивост и песимизам немамо.

Крај ове битке је неизвестан, али је почетак јасан. Онa почиње тамо где су почели наши дедови – на Косову, на Газиместану, поред кивота Стефана Дечанског.

Наше битке тек предстоје.

Никола М. Росић, апсолвент на Правном Факултету Универзитета у Београду

Чланак НИКОЛА РОСИЋ: Србију ће спасити њена деца се појављује прво на ИСКРА.

Поштови господине Костићу,

Најпре да Вам се захвалим у име умртвљене младости што је старост дала одређене знаке живота. Наиме, навикнути на традиционалну незаинтересованост Академије за посао који би требало да обавља, сваки помак у том правцу је напредак, ма колико изазивао повраћање.
И да одмах будем јасан, „не слажем се ни са једном речи коју сте изговорили, али ћу до смрти бранити Ваше право да их изговорите“. И не само да имате право на мишљење, већ је оно апсолутно очекивано и пожељно, с обзиром на позицију и улогу коју обављате у српском друштву. Уосталом, оно што остаје иза нас нису само наша дела већ и наше речи, о којима Вам данас желим и имам право рећи шта мислим, предпостављајући да су упућене и мени, као припаднику народа коме сте се пророчки обратили ономад, или сам бар ја то тако разумео.
Желим да знате да нема ничега спорног у првом делу Ваше констатације. Да, Косово и Метохија ни de facto ни de iure више нису под контролом Србије. Али закључци које из тога изводите вређају достојанство овог народа. Ви нисте први који нас лечите разним „истинама“ и освешћујете разним шок терапијама после којих  повраћамо и оно што нисмо кусали. Вређа начин на који себи дајете за право да одредите шта је истина, а шта не, барем када су Косово и Метохија у питању. Јер истина је и то, господине Костићу, да се у вишевековној историји Србије више пута дешавало да неко отима Косово и Метохију и жели да их трајно отргне из нашег цивилизацијског и националног корпуса. Ипак, нико до сада се још није усудио да на било који начин прода оно што сам није зарадио. Претенциозно је што се сматрате компетентним да судите о изузетности геополитичког тренутка у коме се сада налазимо. Европска унија није ни прва, а ни последња глупост којом су лажни чувари националних интереса замајавали овај анестезирани народ.
Проблем је у оном другом делу Ваше филипике, у којој се,  инсистирајући на „достојанственом повлачењу са Косова“ и Ви, господине Костићу, позивате на народ и његову судбину, напомињући то да сте и сами учестовали у Отаџбинском рату на Косову и Метохији 1999. године, за шта Вам искрено одајем признање. Зато ме и чуди Ваша смелост да на тај начин распродајете оно што Вам супруга није донела у мираз већ дедови оставили на образ!
Питате ли се, господине академиче, какву историју ће учити Српчићи када Србија „достојанствено“ укине своје школе на Косову и Метохији? Какву слику ће они имати о својој земљи када почну да уче историју из шиптарских уџбеника, председниче Српске академије наука и уметности? Где ће радити њихови родитељи ако Србија „достојанствено“ повуче своје институције из сопствене покрајине? Верујете ли да ће Шиптари савесно лечити плућа онима којима су до јуче вадили јетру и продавали је на црном тржишту загарављене Европе, докторе Костићу? Верујете ли, као родитељ, да ће шиптарски судови осудити онога ко буде пребио или убио неко Српче због тога што његовим венама тече нека друга крв?
Осим одговора на ова питања, ваљало би и да нам кажете шта је то тако велико, веће од Газиместана, и високо, више од Дечана, у Европи, зарад чега вреди коцкати Дечане и преоравати Газиместан? Чије то снове да сањамо ако своје „достојанствено“ сахрањујемо?  Какав хлеб треба да једемо ако нам је наш горак? Какве то странце треба да примимо у свој дом, ако се свог народа одричемо? Чију историју треба да учимо ако се своје стидимо? За кога децу да рађамо ако својој шибицаримо дедовину? Чиме имамо да тргујемо у Европи ако само за путарину до ње продајемо породичну сребрнину? И најзад, да ли и Ви нудите некоме Косово у моје име, господине Владимире?
Онима који су о Вашем ставу имали шта да кажу замерили сте, како сте у овонедељном издању „Недељника“ ламентирајући над својом судбином изјавили, то што су „мерили Ваш патриотизам“. Мени то није намера, напротив. Само желим да знам шта нас толико добро чека на рушевинама данашње Европе у којој је Христа заменило дебело црево, Делакроаову Слободу која предводи народ – Атифета Јахјага, а Русоа – Хашим Тачи?

Никола Росић

Ко је Никола Росић?
Никола Росић је рођен 19. марта, 1991. године у Новом Пазару. Основну школу је похађао у Новом Пазару и Елмхулту (Краљевина Шведска). Средњу Економску школу, смер за право и администрацију, завршио је 2010. године. Тренутно је апсолвент на Правном факултету Универзитета у Београду на смеру за Међународно право. У међувремену је боравио на стручном усавршавању на МГИМО институту за међународне односе при руском  Министарству иностраних послова (Московский   государственный   институт международных  отношений  – Университет, МИД России) на тему ,,Russian Foreign Policy: Modern  Challenges  and  Contemporary  Russian Energy Policy“. Такође, завршио је једногодишње додипломске студије „Примењене дипломатије“ у аустријској фондацији Friedrich  Ebert Stiftung. Годину дана касније уписује двосеместрални додипломски програм „Форум за дипломатију и међународне односе“ на Правном факултету Универзитета у Београду који са успехом завршава. Учесник је многих домаћих и међународних конгреса, семинара и форума из области геополитике, права и политике. Коаутор је монографије „Косово и Метохија је душа Србије“ у издању Факултета безбедности Универзитета у Београду, и аутор неколико текстова. Оснивач је и први председник удружења уметника „Друштво младих уметника Рас“. Говори енглески и служи се руским и шведским језиком.

Чланак НИКОЛА РОСИЋ АКАДЕМИКУ КОСТИЋУ: Шта је то веће од Газиместана, и више од Дечана, у Европи, зарад чега вреди коцкати Дечане и преоравати Газиместан? се појављује прво на ИСКРА.