Фото: РТРС

На данашњи дан 1915. године у Ваљеву, умрла је велика српска сликарка Надежда Петровић.

Ликовни критичари сматрају је зачетником модерног српског сликарства, а њене слике, од којих су међу најзапаженијим „Ресник“, „Нотр Дам“, „Аутопортрет“, „Булоњска шума“, сврставају се међу најбоља дјела у српској ликовној умјетности.

Рођена је у Чачку 12. октобра 1873. године. Породица је имала 13 дјеце, од којих је девет преживјело – Надеждин најмлађи брат био је познати српски књижевник Растко Петровић.

Са породицом се 1884. године преселила у Београд. Вишу женску школу завршила је 1891, а 1892. године полаже испит за наставника цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. Од 1898. године је на школовању у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа.

Надежда Петровић је 1900. године излагала на првој самосталној изложби у Београду. Године 1901. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену.

Са Делфом Иванић и Милицом Добри оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара.

Од 1904. године ангажује се у отаџбини на Првој југословенској умјетничкој изложби, оснивању „Ладе“ и Првој југословенској умјетничкој колонији /Сићево, Пирот, 1905. године/. Бавила се и ликовном критиком.

До 1912. године излагала је на многобројним изложбама: Изложба „Ладе“, Изложба југословенске колоније 1907, Изложба српског уметничког удружења 1908, Друга самостална изложба у Љубљани 1910, исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић, наредне 1911. године излагала је у српском павиљону на Међународној изложби у Риму и многим другим.

У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914. године.

Умрла је у Ваљеву 3. априла 1915. године од пјегавог тифуса, а била је на дужности добровољне болничарке.

У Чачку се од 1960. године одржава сликарско бијенале под називом Меморијал Надежде Петровић.

Чланак НАДЕЖДА: Дан када је преминула највећа српска сликарка се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Спомен-збирка Павла Бељанског организује сутра научни скуп посвећен Надежди Петровић (1873–1915), као завршницу обиљежавања 100 година од смрти знамените сликарке, једне од највећих умјетница 20. вијека.

Једнодневни скуп окупиће десет еминентних стручњака за област модерне умјетности из Љубљане, Загреба, Сплита, Београда, Ваљева, Чачка и Новог Сада који ће у својим излагањима први пут у јавности представити нова сазнања о животу и дјелу Надежде Петровић са аспекта историје умјетности, историје, фотографије и задужбинарства, обједињена у богато илустрованом зборнику радова. Научни скуп се одржава у амбијенту гостујуће изложбе „Ваљево – град болница (1914–1915)“ Народног музеја из Ваљева.

Револуционарно за своје вријеме, високих умјетничких домета сликарство Надежде Петровић је авангардним карактером уграђено у саме корјене српске модерне. Са дјелима у којима боја поприма самосталну експресивну вриједност, она уводи српску умјетност у савремене европске токове, мада наилази на неразумијевање околине. Присутна у јавном животу Београда, уз наставнички посао пише критике, организује изложбе и колоније, буди патриотски дух, учествује у ратовима, путује, слика и фотографише. Као пасионирани фотограф, прва је српска умјетница која се континуирано бави овим медијем. Надеждин сликарски доживљај човјека и природе може се пратити кроз четири раздобља: минхенско (1898–1903), који подразумијева грађење личног стила; србијанско (1903–1910), гдје пејзаж и човјек остају централна тема, а колористички експресионизам добија превагу; париско (1910–1912), у коме остварује синтезу експресионистичко-фовистичке поетике; у посљедњем, ратном раздобљу (1912–1915), њена сликана визија оличена је у сведености и изразитом интензитету палете, наводе организатори скупа.

Увијек корак испред савременика, Надежда Петровић је прва у националној умјетности у потпуности открила сликарску мисију транспоновања природе у слику, и готово подједнаку пажњу посветила ангажману на националном и политичком плану. Почетак Првог свјетског рата затиче Надежду са братом Растком у Венецији, гдје се опоравља од болести и изнурености усљед учествовања у Балканским ратовима. Желећи да се поново посвети њези рањеника, враћа се у домовину и ставља на располагање српској Врховној команди као војна болничарка. Ратне догађаје биљежи на скицама, цртежима и сликама. Проводећи даноноћно вријеме уз болеснике у Првој ваљевској резервној болници била једна од трагичних жртава епидемије пегавог тифуса, 1915.

Препознајући значај цјелокупног стваралаштва Надежде Петровић за националну умјетност, Павле Бељански је као својеврстан омаж умјетници у своју колекцију уврстио четрнаест врхунских Надеждиних дјела, као што су, на примјер, Ресник (1905), Београдско предграђе (1908), Анђа (1906), Гуслар (1906), Јаша Томић (1910) или Ксенија Атанасијевић (1912). Спомен-збирка је приредила изложбу фотографске заоставштине „Надежда Петровић: с обје стране објектива“ ауторке др Јасне Јованов, која је гостовала у многим градовима у Србији, као и у Бањалуци, а ове години наставља са гостовањима међу којима је и представљање у Модерној галерији у Загребу.

Чланак НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ: Национална мисија хероине модерне се појављује прво на ИСКРА.

Mемориjал Надежде Петровић, ниjе само таj jедан поглед на уметност, на савремену сцену и праксу, него jе он много више од тога, jер полази са позициjе ликовне критике и ликовне теориjе, рекла jе Mилица Петрониjевић, директорка Уметничке галериjе, коjа носи име славне сликарке.

Mемориjал ће се ове године одржати од 24. септембра до 1. новембра, речено jе на конференциjи за новинаре.

Петрониjевић jе рекла да jе ова манифестациjа основана 1960. године са намером да кроз изложбу савремене ликовне сцене искаже поштовање Надежди Петровић.

„Tоком пола века, Чачак jе имао привилегиjу да бар кроз Mемориjал, али и друге програме, коjи су га пратили има увид у дешавања и иновативности на савременоj ликовноj сцени. Kроз 27 организованих мемориjала излагало jе више од 500 уметника и уметничких група, наjвише из Србиjе, и са простора бивше Jугославиjе, али и из целог света“, истакла jе Петрониjевић.

Селектор и кустос Mемориjала Стеван Вуковић, рекао jе да ће ликовне поставке, коjе ће бити у галериjама „Надежде Петровић“ и „Рисиму“, пратити програме коjи су извођачког типа.

„Поред ликовник поставки, излагаће се радови коjи користе видео, било у документарном смислу или на начин укључивања публике“, рекао jе Вуковић.

Назив изложбе 28. Mемориjала Недежде Петровић биће „Пред судом“, каже селектор и кустос Симона Oгњановић.

„Пред судом се у нашем jезику може тумачити на два начин. Mожете се наћи пред судом и бити процесуирани или се наћи и пред судом jавности, историjе или већ неке треће трансидентне дистанце“, рекла jе Oгњеновић и додала да они рачунаjу на ово двоjако значење ове синтагме.

Kада jе реч о финасирању манифестациjе, Петрониjевић jе навела да су са Mемориjалом редовоно конкурисали код Mинистарства културе и информисања и да очекуjу као и увек да буде подржан у суфинансирању и то значаjним средствима као и до сада.

„Што се тиче локалне самоуправе она jе уважила чињеницу да се организуjе Mемориjал, издвоjивши коректна средства у односу на стање у коjем се налазимо“, закључила jе Петрониjевић.

Чланак ЧАЧАК: Mемориjалом одаjемо поштовање Надежди Петровић се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

„Уметници морају бити учитељи не само свог но свију народа, не само свог но свију столећа, племенитост њихова мора бити безгранична онако као што је природа безгранична у богатству и узвишености.” Колико су истините и предсказујуће ове речи Надежде Петровић, велике сликарке и хероине, потврђује и чин отварања њене изложбе сто година након њене смрти јуче у галерији Дома Војске Србије у сарадњи са Народним музејом и Медија центром „Одбрана”.

Она је и данас учитељ новог столећа, жив пример за то да је права уметност савремена као што је савремена љубав према сопственој земљи – рекао је, између осталог, Ненад Нерић, државни секретар у Министарству одбране, прогласивши јуче званично отвореном изложбу „Надежда Петровић, 100 година од права на вечан помен”. Поводом обележавања века од смрти велике српске сликарке на овој поставци, ауторке Љубице Миљковић, до 24. децембра посетиоци ће моћи да виде 73 слике, што је четвртина њеног опуса и упућује нас у сва стваралачка раздобља уметнице од 1898. до 1913. године.

У име домаћина присутнима се обратио пуковник Стевица Карапанџин, директор Медија центра, нагласивши да „изложба посвећена Надежди Петровић није случајна, да је у априлу када се навршио век од њене смрти на здању Дома Војске истакнут барељеф са њеним ликом, рад вајара Острошког”. Пуковник Карапанџин је истакао да се већ на плакату види симболика ове изложбе са две фотографије које приказују Надежду сликарку на једној и у болничкој униформи на другој фотографији. Надежда је осим што се бавила врхунском уметношћу носила помоћ народима под турском окупацијом и предводила протесте против анексије БиХ. Била је добровољна болничарка у Балканским ратовима (1912–1913) и Првом светском рату. И положила је двоструку жртву, као уметница и као патриота. Публици се надахнуто обратио и председник „Ладе” Александар Ђурић.

Касније, када су се посетиоци већ увелико тискали испред Надеждиних слика, Љубица Миљковић је о овој врхунској поставци за „Политику” рекла:

– Пред вама се сада налазе дела која вас упућују у развојне токове Надеждине уметности и у вредности српске и европске уметности. Надеждино дело је свевремено и актуелно. Ми нисмо достојни тога шта нам је сликарка оставила и зато би многи требало да се преиспитају. У овом случају образ је осветлало Министарство одбране и захваљујем им. Надежда Петровић је персонификација једног доба не само у уметности већ и у животу, била је хуманиста, реаговала на неправду у свету и чак била у Паризу један од оснивача Лиге за права потлаченог народа. Пошто је Народни музеј затворен и постао је „ђекна” упознала сам пуковника Карапанџина и питала сам га да ли бисмо могли да приредимо изложбу са Народним музејом и тако је настала наша прва сарадња. Најзначајнија слика на овој изложби је Надеждин „Аутопортрет” и по вредности је идентичан Леонардовој Мона Лизи у Лувру. За нас је тај „Аутопортрет” исто што и Мона Лиза, рекла је Љубица Миљковић.

Чланак СТО ГОДИНА ОД СМРТИ ВЕЛИКЕ СЛИКАРКЕ: Надеждин портрет као Мона Лиза се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У КОМШИЛУКУ Народног музеја, у Великој галерији Дома војске, од следећег четвртака, наша највећа национална уметничка ризница представиће 73 слике Надежде Петровић. Реч је о четвртини опуса родоначелнице модерне у Србији, коју баштини музеј на Тргу републике, а биће изложени поводом века од Надеждине смрти у Ваљевској болници.

Поставка упућује у сва стваралачка раздобља велике сликарке, а њен аутор је историчар уметности и музејски саветник Љубица Миљковић. Моћи ће да се прати њен развој од 1898. до 1913, као и утицаји сецесије, симболизма, експресионизма, импресионизма и фовизма на њен рад. Надежда Петровић није само сликала, излагала и пратила збивања на европској ликовној сцени него се трудила да свестраном делатношћу допринесе напретку човечанства. Била је сликар, учитељица цртања у Вишој женској школи, покретач ликовних манифестација, ликовни критичар, аутор позоришне драме, једна од оснивача и први секретар Кола српских сестара. Била је члан Друштва српских уметника „Лада“ и Српског уметничког удружења.

Организовала је рад и изложбу Југословенске уметничке колоније – прве те врсте код нас. Као секретар Одбора за организацију уметничких послова Србије и југословенства, учествовала је у осмишљавању програма захваљујући којем су основани Уметничко одељење Министарства просвете, Музеј савремене уметности и Уметнички павиљон Цвијета Зузорић, Академија ликовних уметности и Галерија фресака.

Поред свестраних обавеза повезаних са уметношћу, Надежда се посветила и активностима хуманисте. Носила је помоћ народима под турском окупацијом и предводила протесте против анексије Босне и Херцеговине. О правима Срба и осталих поробљених словенских народа говорила је на скуповима код нас и, захваљујући знању француског, немачког и руског, у иностранству. Једна је од оснивача париске Лиге за национална права потлачених народа. Била је добровољна болничарка у балканским ратовима и у Првом светском рату. Умрла је од тифуса у војној болници у Ваљеву, 3. априла 1915. године. Достигла је врхове у свему чему се искрено и страствено предавала.

ВЕЛИКИ ПУТНИК

Надежда је била и велики путник. Посетила је више пута Италију и боравила у Риму и Паризу. Излагала је самостално у Београду и у Љубљани. Учествовала је на Првој југословенској уметничкој изложби, Првој изложби Ладе и Првој изложби Српског уметничког удружења у Београду, Изложби Друштва Медулић „Нејуначком времену упркос“ у Загребу, Салону Интернационалне уније у Паризу, изложбама у Шантијиу и Лиону, Светској изложби у Риму…

ПРВА СРПКИЊА ФОТОГРАФ

Бавила се ликовном критиком и, прва се међу Српкињама, бавила фотографијом. Бурни историјски догађаји спречили су је да отвори своју школу сликања. Редовно је пратила прегледе савремене уметности у Немачкој, Аустрији и Бијенале у Венецији.

Чланак ВЕК ОД СМРТИ: Надеждa Петровић – хероина за штафелајем се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

После премијера литургије, опере, и ауторског концерта у Санкт Петербургу, композитор Светислав Божић успешну годину требало би да крунише извођењем балета „Васкрсле сени – сећање на Растка Петровића и Надежду Петровић“. Премијера овог балета у 12 сцена очекује се током јесени у Народном позоришту у Београду.

– Надежда и Растко Петровић су као „омот списа“ 20. века, као предмет који још није стигао до судија. Нисам биограф Петровића, већ ми је инспиративна њихова судбина високих интелектуалаца, великих уметника, трагичара једног времена – каже Божић за „Новости“ и додаје: – Двадесети век још није завршио своје „пулсирање“, он је врло жив и у овом времену.

По Божићевим речима, балет је „поглед у прошлост, виђен очима будућности“.

– Не препричавам њихове животе, они нису центар мог музичког путовања, само на најнадахнутији начин представљају једно време које ме интересује. Надежда и Растко су ми били посебно инспиративни као једно презиме са различитим нијансама трагичног, пожртвованог, надареног, са различитим категоријама личног усуда.

Божић објашњава да је његов основни циљ музика, односно, „звук једне епохе доживљен ушима, умом, интелектом и духовношћу једног композитора“.

– „Васкрсле сени“ су као нека врста звучног калеидоскопа – каже он.

Познати композитор инспирацију за своја дела најчешће проналази у знаменитим личностима из наше историје. Оперу, премијерно изведену у фебруару у Народном позоришту, посветио је руском дипломати српског порекла, грофу Сави Владисавићу. Неке од Божићевих најистакнутијих композиција изникле су на поезији Црњанског, Дучића, Ракитића, Бећковића, Симовића…

– Мислим да је то природно. Не можемо да заборављамо оне који су великим делом, подвигом, трагом обележили нашу стварност. Али, они нису алиби за моје стваралаштво, већ само инспирација, а остало је резултат мог заната и вештине – објашњава наш саговорник.

На питање зашто на српским сценама нема више дела домаћих аутора, Божић одговара:

– Музичко-сценска уметност је веома сложена. Чини ми се да је много лакше одржавати репертоарски фундус, вртети оно што је било, него ризиковати. Јер свако ново дело тражи нову слику, нови сензибилитет. Као да влада незаинтересованост за ново стваралаштво, али и инертност свих учесника. Велике куће нису увек склоне да буду мобилне, ажурне, да брзо реагују у таквим стварима.

Како изгледа када се у кратком временском периоду компонује духовно дело, опера, концерт за виолину и оркестар, балет?

– Свако дело је ново искуство. Уметност не познаје рутину, не умем рутински да живим, нити да стварам. За мене је свака страница нови изазов. Композитор је обавезујуће стање, и не значи спавање на ловорикама и славу, већ много рада у тишини, далеко од јавности и са пуно концентрације. Уколико тога нема, сва наша инпирација завршава траљаво.

Наш саговорник не жели да открива будуће планове. Признаје да је иза њега напорна година, али не намерава да предахне.

– Мој биолошки сат не допушта да много паузирам, јер онда неће бити времена да се „машина захукта“. Осим тога, музика је моја судбина и страст и док мрдам малим прстом нећу стати – каже Божић.

КОНЦЕРТ У САНКТ ПЕТЕРБУРГУ

Почетком лета, наш композитор имао је трећи ауторски концерт у Санкт Петербургу, у Државној академској капели, чувеној као ансамбл „Глинка“.

– Они су савршени извођачи, највећег формата. И са њима је извођење музике велико задовољство. Не постоји никакво „штуцање, замуцкивање“, све иде глатко, а публика је невероватно писмена, што и не чуди јер су у том граду живели и стварали неки од највећих композитора новије историје.

Чланак ВАСКРСЛЕ СЕНИ: Растко и Надежда у 12 слика се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Ваљевска болница 3. априла 1915. године, место и дан смрти Надежде Петровић, најзначајније наше сликарке с краја 19. века,  али и велике хуманисткиње. Све то проткано потресним сликама из њеног сећања у тренуцима када се растаје од живота– радња је монодраме „Надежда Петровић” за чију је сценску интерпретацију глумица Биљана Ђуровић током последњих пола године освојила чак три еснафска међународна признања: награде за најбољу женску улогу на фестивалима „Нове европске театарске акције – НЕТА” у бугарском граду Враца, односно на 12. међународном фестивалу монодраме „Албамоно 2015”  у Корчи у Албанији, и Златну диплому „Златни витез” у Москви. Редитељ представе је Божидар Ђуровић,  урађена је у продукцији Фестивала монодраме и пантомиме из Земуна, а моћи ће да се погледа сутра на овом фестивалу.

Будући да је Биљана Ђуровић слободни уметник и да нема свој сигурни театарски кров, овога пута смело је закорачила у монолошку форму у потрази за својим местом под позоришним сводовима. А публика и чланови жирија на иностраним фестивалима знали су да препознају чистоту позоришног израза и да је награде.

– Надежда Петровић дуго живи у мени. Спој традиционалног и модерног на њеним платнима, изразито јарке боје којима је говорила, а понајвише судари тамних и светлих боја инспирисали су ме да је осветлим из једног другог угла и да је „оживим” на сцени. Наравно да је повод био јубилеј стогодишњице Великог рата, као и њене смрти, али основна мисао ми је била  да подсетим на добровољну жртву болничарке Надежде Петровић током балканских, али и Првог светског рата. И да се позабавим темом моћи, односно немоћи и уметника и уметности током рата. А као жена освојила ме је: човечношћу и изузетном храброшћу – каже Биљана Ђуровић.

– Надежда је била личност изразите харизме, а њена племенитост која је подстицала да помаже рањеним борцима показала је и другу страну њене личности. Поред уметничког сензибилитета Надежда је, не само по задатку већ и по карактеру била жена војник. Као један од оснивача Кола српских сестара у ове редове није укључивала жене које су размишљале мозговима својих мужева, већ само оне које су храбро износиле сопствене ставове. Надежда Петровић је била и космополита и национално утемељена, имала је неописиву ширину и племенитост, и  посебно изражен осећај правичности – истиче ова уметница.

Током прикупљања грађе за монодраму „Надежда Петровић” Биљана Ђуровић користила је сликаркина писма, фрагменте из романа „Боје и барут” Олгице Цице, а желела је да се током представе чује и поетска реч Растка Петровића, Надеждиног млађег брата, уз чије стихове је осветлила најтананије слојеве сликаркине душе обојене меланхоличном музиком Светислава Божића.

– Будући  да у монодрами оживљавам последњи дан Надеждиног живота, у време када бела ваш Србијом коси више од непријатељског зрна, немогуће је било не осврнути се на  развој пегавог тифуса код болесника. Трагајући за тим стањем душе и тела била ми је од велике помоћи песма „Вашке” Љубомира Симовића. Једна од фаза пегавог тифуса манифестује се  халуцинацијама, а тај судар маршева непријатељске војске и белих ваши, антологијски опеваних у поменутој песми, помогао ми је да публици приближим ту фазу болести и подсетим их кроз какву голготу је прошла не само главна јунакиња ове представе, већ и српска војска  борећи се за сваки грумен ове земље – прича наша саговорница.

Чланак МОНОДРАМА О ХЕРОИНИ И ХУМАНИСТКИЊИ: Последњи дан Надежде Петровић се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

У Дому Војске у Београду свечано је откривено спомен-обиљежје једној од највећих српских сликарки Надежди Петровић, поводом стотину година од њене смрти.

Овим је симболички одата почаст жени, умјетници, ратници, хероини, чија су дјела задужила све Србе и која је, придружујући се српској војсци као болничарка у Првом свјетском рату, свјесно прекинула сјајну умјетничку каријеру да би помогла свом народу и, како је рекла, да „принесе и свој живот ако затреба“.

Рељеф у бронзи са ликом Надежде Петровић са српском војничком шапком, аутора Мирка Мркића Острошког, открио је предсједник Српске академије наука и уметности /САНУ/ Владимир Костић, у присуству личности из јавног и културног живота Србије.

Говорећи о биографији Надежде Петровић, Костић је подсјетио да је она најзначајнија српска сликарка с почетка 20. вијека и да је она као добровољна српска болничарка, свјесно се жртвујући за свој род, умрла у Првом свјетском рату од пјегавог тифуса у априлу 1915. године у болници у Ваљеву, гдје је лијечила српске ратнике.

Он је подсјетио да је Надежду Петровић вијест да је Аустро-Угарска напала Србију затекла у Италији и да се она вратила у отаџбину и постала добровољна болничарка и оснивач Кола српских сестара заједно са Браниславом Нушићем.

„Неко ко је у пуном обиму свог живота могао да буде међу кључним личностима, који ће Србији доносити токове модерности, она се одлучила на радикалан прекид сопственог пута да би се у свом доживљају лојалности народу, којем припада, изложила пошасти сиротињске и неизбежне болести и смрти и сама својом одлуком скраћујући своју стваралачку стазу“, рекао је Костић.

Историчар умјетности Никола Кусовац рекао је да су на њеним рукама умирали најбољи српски синови и да је њен бол и јаук за њима обиљежио српску историју и страдање, те додао да је спомен-обиљежје Надежди Петровић, које је откривено данас, свједочанство велике жртве и стваралачких могућности српског народа, као и споменик ненадмашном патриоти и родољубу.

Књижевник Милован Витезовић је прочитао одломак и своје приче посвећене Надежди Петровић, док је аутор рељефа Мирко Мркић Острошки испричао да је, прије него што је почео да ради рељеф на основу једне мале слике Надежде Петровић, отишао у цркву да јој запали свијећу, по савјету српске сликарке Оље Ивањицки.

Ово спомен-обиљежје дио је пројекта посвећеног значајним личностима и обиљежавању важних јубилеја из српске историје, а најављено је да ће у организацији Медија центра „Одбрана“ у холу Дома Војске бити постављни рељефи и другим значајним личностима српске историје, међу којима су и Владимир Петковић Дис, Станислав Бинички, Коча Поповић, игуман Пајсије и ђакон Авакум и други.

Откривању спомен-обиљежја присуствовала је и супруга предсједника Србије Драгица Николић.

Чланак СЈЕЋАЊЕ НА СЛИКАРКУ И ХЕРОИНУ: У Београду откривено спомен-обиљежје Надежди Петровиц се појављује прво на ИСКРА.