Фото: РТРС

У морима ће до 2050. године бити више пластике него рибе, шокантан је закључак извјештаја који је представљен на Свјетском економском форуму у Давосу, пише “Гардијан“.

Истакнуто је да најмање осам милиона тона пластике сваке године пронађе пут до океана и мора, што је исто као да се сваког минута у океан истовари пун камион смећа.

„Уколико се ништа не предузме, очекује се да тај број порасте на два камиона по минуту до 2030., и четири по минуту до 2050. године“, наводи се у извјештају.

У овом тренутку у океанима има више од 150 милиона тона пластике.

У извјештају се наводи да се индустрија пластике уопште не бави овим проблемом. На тржишту влада све већа потражња за пластичном амбалажом, а највећи проблем представља пластична амбалажа за једнократну употребу јер не постоји адекватан начин за њено збрињавање.

Чланак ШТА ЋЕМО ОСТАВИТИ ПОТОМЦИМА: У морима ће до 2050. бити више пластике него рибе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Турска не може да затвори проток поморског саобраћаја кроз црноморске мореузе за бродове одређене државе догод са њом не ступи у рат, изјавио је директор Центра морских права Василиј Гуцуљак.

Проток бродова кроз црноморске мореузе, у чији састав улазе Босфор и Дарданели, који преко Мраморног мора повезују Црно и Егејско море, регулише се конвенцијом Монтре из 1936. године, објашњава он.

Значај те конвенције заснива се на томе да Турска не сме на своју руку да затвори црноморске мореузе све док не ступи у рат са одређеном земљом, чији бродови желе туда да прођу, рекао је он.

Поред тога, додао је Гуцуљак, мореузи се сматрају међународним водама и земље кроз које ти мореузи пролазе немају право на своју руку да их затворе.

„У противном, то би значило кршење принципа међународног морског права и нико, па ни Турска, није спреман на такав корак“, нагласио је он.

Чланак УЗАЛУДНЕ ПРЕТЊЕ: Турска нема права да затвори пролаз кроз Босфор и Дарданеле се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Принцип

• Кина није постала потенцијални непријатељ Американаца онда када се њен БДП изједначио са њиховим (тај моменат се могао унапријед предвидјети, а кинески раст се могао зауставити чисто финансијско-економским методама, што Вашингтон није урадио на вријеме). Кина је постала потенцијални непријатељ, тек онда када је одбила да се „демократизује“ по рецепту са трга Тјананмен
• Исто тако, и Русија је постала потенцијални ривал САД, онда када је одбила да живи у складу са рецептима Јељцинове ере. То јест, своју идеолошку доминацију САД су схватале као признање одређеним земаљама вазалног статуса
• Слаба Русија (у касним 90-им – и почетком двехиљадитих) вјешто је подржавала Кину, снабдјевајући је оружјем и рјешавајући спорна питања на руско-кинеској граници. Док су дежурне патриоте урлале да ће уз помоћ руске војне технологије Кина кренути у освајање Москве, и плакали због „предаје“ неколико амурских острва и дјелова сибирске пустоши – Москва је овим споразумима пружила Пекингу мирну залеђину и омогућила му да се фокусира на конфронтацију са Сједињеним Америчким Државама у азијско-пацифичком региону
• Кина наставља да везује у тихоокеанском региону све више америчких војних, политичких, дипломатских, економских и финансијских средстава, решавајући проблем извлачења своје флоте из приобалних вода у оперативни океански простор, а – елиминацијом зависности своје економије од економске ситуације у Америци и од судбине долара – ствара још један проблем за САД
• Контрола над стратешким морским комуникацијама, чију безбједност више није у стању да осигура америчка морнарица, може се на задовољавајући начин подијелити између кинеске, индијске и руске морнарице. Овај приступ смањује трошкове сваке земље и ствара зависност, која гарантује свим савезницима да неће бити једностраних изненађења, а свијету да неће бити неформалне доминације једног народа 
• Кина није постала потенцијални непријатељ Американаца онда ка

Док је Русија ишчекивала говор предсједника Путина на 70. засиједању Генералне скупштине УН, готово незапажено је код руских медија прошла прва државна посјета председника Кине Си Ђинпинга Сједињеним Државама, која је почела 23. септембра.

Последњи крупнији догађај у оквиру посјете био је – говор кинеског лидера у Уједињеним нацијама.

Си Ђинпинг наступио је непосредно прије Владимира Путина. Он је био четврти говорник 28. септембра, Путин – шести, између њих се убацио само краљ Јордана Абдулах II.

На тај начин, у моменту када је Путин започињао своје активности у САД, Си Ђинпинг је своје завршавао.

То је личило на предају штафете, посебно рачунајући на чињеницу да о најважнијим питањима међународног дневног реда, Пекинг и Москва у последњих неколико година имају блиске – а како вријеме одмиче све више идентичне – позиције.

Званични извјештаји о посјети Си Ђинпинга су били веома лаконски и нису обиловали сензационализмом.

Кинески лидер се састао са Америчко-кинеским пословним савјетом у Сијетлу, разговарао са Обамом о територијалним питањима у Тихом океану и сајбер безбједности. Прве даме двије земље дивиле су се једном од двојице преживјелих младунаца панде, чије родитеље је Кина поклонила САД у оквиру тзв. Панда дипломатије, а Американци су младунцу дали име Бејбеј (Благо).

Рачунајући и говор у Генералној скупштини УН (што излази из оквира билатералних односа и третира се као независан догађај), резултат државне посјете је био више него скроман. Тим прије што је Вашингтон једноставно морао да покуша да искористити посјету Си Ђинпинг да ојача своју позицију у дискусији са Русијом о кључним међународним проблемима.

Сходно томе, да је постојала и најмања шанса да се разговори Обама-Си интерпретирају као приближавање двије земље макар по неком другостепеном питању (осим рођења панде у зоолошком врту), амерички званичници и медији би свакако то искористили за помпезне изјаве. Њихово одсуство недвосмислено показује да нису успјели да нађу заједнички језик.

Истовремено, пошто кинеска политика дуги низ година остаје доследна и предвидива, јасно је да би приближавање позиција било могуће само у случају спремности САД на значајан компромис. Вашингтон очигледно није био спреман за то. А то, с друге стране, значи, да је америчка спољна политика коначно изгубила флексибилност, која је омогућила Никсону да 1970. године покрене америчко-кинеско партнерство на основу заједничког интереса у циљу слабљења позиција СССР у међународној арени.

Од тада се много тога промијенило, осим дугорочних кинеских интереса. Само што су од 1970-1990. године, те интересе вољни били да разматрају Американци, а сада је на то спремна Москва.

У најмању руку, ова се промјена може објаснити тиме што је током прошлих безмало пола вијека политика Русије претрпјела комплетну дезидеологизацију, док се политика Вашингтона убрзано идеологизовала. Сада Москва дјелује прагматично, а Сједињене Државе се, вјерујући у сопствену мисију инсталирања на цијелој планети америчког начина живота и америчких политичких стандарда, „љуљају“ због свог схватања демократије, као што се некада СССР „љуљао“ због правилног схватања и једино исправног тумачења марксистичке теорије.

Мислим да су управо због овакве промјене у приступу, крици руских алармиста, који су још прије пет година плашили земљу „кинеском пријетњом“ и предвиђали освајање Сибира и околних подручја све до Урала од стране Кине, сада готово замрли, пребацујући дискусију у домен сасвим маргиналних ресурса. Истовремено, Вашингтону одједном смета „кинеска пријетња“, због раста економске моћи Пекинга, која произлази и из номиналних података о БДП-у.

Међутим, номинални БДП не креира реалне економске а тек не војно-политичке могућности земље. Можете производити искључиво банкарске услуге или чак суперскупе „интелектуалне производе“ у облику разних ноу-хау, али ако нисте у стању да годишње произведете хиљаду модерних тенкова, а ваш противник може то да учини, још ако ваш противник располаже потребним ресурсима, капацитетима и квалификованим кадром (како конструкторима тако и радницима) који се налазе на његовој територији, номинални БДП вас неће спасити од моменталног краха при првом правом сукобу.

Теоретски, јачање Кине би у ствари требало да плаши Русију. САД су пренијеле у Кину производњу, која је пребачена са америчког тржишта, своја финансијска средства (доларе, зарађене на рачун позитивног спољнотрговинског биланса) док је с друге стране Кина уложила у америчке обвезнице.

Међузависност двиј привреде је била крајње висока, тако да су се проблеми једне моментално одражавали на другу. Истовремено, за осигурање одрживог раста Кини је био неопходан приступ сировинама, којих у изобиљу има Русија.

Карактеристично је да је контрола над тим (руским) ресурсима за елиту САД такође сматрана неопходном гаранцијом за одржавање америчког глобалног лидерства.

Генерално гледано, у оквиру дугорочне економске сарадње Вашингтона и Пекинга само је требало наћи политички компромис око другостепених идеолошких питања, и међународни положај Русије постао би изузетно рањив.

Јер, кинески глобални интереси су у потпуности компатибилни са интересима САД. Поред приступа изворима јефтиних природних ресурса, укључујући и храну, Кина је била заинтересована за остваривање зоне безбједности дуж своје обале Пацифика.

Ствар је у томе што су многобројни архипелази и одвојена острва, изван контроле Кине, распоређени на такав начин да кинеска морнарица закључана у унутрашњим морима нема излаз ка оперативном простору у Тихом океану. Уосталом, истовјетан проблем има и руска флота, која може бити блокирана у унутрашњим водама Црног, Средоземног и Охотског мора, као и Сјеверног Леденог океана.

За Пекинг, као и за Москву, обезбјеђење присуства своје морнарице у свјетском океану је питање националне безбједности.

Умногоме управо из ових разлога, прије него због жеље да се контролишу фамозна лежишта нафте и гаса, постоје територијални спорови Кине са Јапаном, Филипинима и Вијетнамом, као и жеља за обновом суверенитета Пекинга над Тајваном.

Међутим за САД (као својевремено за Британију) њихова безусловна војна доминација у Свјетском океану је фундаментално питање. Своју безбједност САД не разматрају из перспективе хипотетичке агресије (Русије или Кине), већ из преспективе могућности превентивног уништења сваког потенцијалног противника.

Кина је постала потенцијални непријатељ не онда када се њен БДП изједначио са америчким (динамика њеног раста је давала могућност да се тај моменат унапред предвиди и да се кинески раст заустави чисто финансијско-економским методама, што Вашингтон није урадио на вријеме). Кина је постала потенцијални непријатељ, тек онда када је одбила да се „демократизује“ по рецепту трга Тјенанмен.

Исто тако је и Русија постала потенцијални ривал за САД, онда када је одбила да живи у складу са рецептима Јељцинове ере. То јест, своју идеолошку доминацију САД су схватале као признање одређеним земаљама вазалног статуса. Непоштовање принципа америчке идеологије оне доживљавају као побуну вазала.

Слаба Русија (у касним 90-им – и почетком двехиљадитих), је вјешто подржала Кину, снабдјевајући је оружјем и рјешавајући спорна питања на руско-кинеској граници. Док су дежурне патриоте урлале, да ће уз помоћ руске војне технологије Кина кренути у освајање Москве, и плакали због „предаје“ неколико амурских острва и дијелова сибирске пустоши, Москва је овим споразумима пружила Пекингу мирну позадину и омогућила му да се фокусира на конфронтацију са Сједињеним Америчким Државама у азијско-пацифичком региону (АПР).

Немогућност да има Тихоокеанску флоту еквивалентну америчким снагама, Русија је надокнадила продајом поморског оружја Кини. Паралелно, на исти начин је јачала и индијску флоту, која је, узимајући у обзир геополитичку позицију Индије, одвлачила додатне поморске снаге САД и служила као могућа (за сваки случај) противтежа растућој кинеској поморској сили.

Захваљујући оваквим потезима, Русија не само да није потрошила ни копејке на сузбијање САД на Далеком истоку, већ је још и зарадила на томе. Оваквом доследном и чврстом политиком стекла је поуздане савезнике и у Пекингу, и у Њу Делхију, што је на крају омогућило ширење Шангајске организације за сарадњу практично на цијелу Азију и на половину географске Европе, а дошло је и до формирања политичко-економске уније земаља БРИКС-а.

У оба случаја, руско-кинеска сарадња је неопходан и довољан услов за развој ових перспективних војно-политичких и финансијско-економских пројеката, који су реална алтернатива америчкој доминацији у свијету (колективном Западу).

Данас се примјећују први стратешки успјеси руско-кинеског савеза.

Кина активно подржава (и војним демонстрацијама) формирање коалиције Русије, Сирије, Ирана против Исламске државе.

Кина наставља да везује у тихоокеанском региону све више америчких војних, политичких, дипломатских, економских и финансијских средстава, решавајући проблем извлачења своје флоте из приобалних вода у оперативни простор, а – елиминацијом зависности своје економије од економске ситуације у Америци и од судбине долара – ствара још један проблем за САД.

Неспособност Вашингтона да се супротстави овом савезу постала је очигледна управо током државне посјете Си Ђинпинга Сједињеним Америчким Државама и током његовог заједничог учешћа са Владимиром Путином на 70. засиједању Генералне скупштине УН.

Али, не треба заборавити да је ово партнерство, овај савез (може се чак по старински назвати руско-кинеским пријатељством) засновано искључиво на заједничким интересима. Заједнички интерес, у ствари, јесте жеља да се заштити суверенитет од агресивног насртаја САД које покушавају да задрже ексклузивну доминацију.

Да би руско-кинески савез наставио да решава амерички проблем и да се не би претворио у конфронтацију бивших партнера, неопходно је јасно схватити да обје државе имају дугорочне (константне) политичке и економске интересе од којих им и зависи међународно позиционирање.

За Кину, важност контроле над водама централног и југозападног Пацифика, као и приступ јефтиним минералним ресурсима нигдје неће нестати. Такође, кинеској индустрији је за одрживи развој неопходно велико тржиште које може да замијени стагнирајуће америчко.

Са војно-политичке тачке гледишта, Русији, која је заинтересована за контролу сјеверног и сјевероисточног дијела Тихог океана, Кина може да буде савезник (јер су њени интереси на Далеком истоку у потпуности компатибилни са руским).

Контрола над стратешким морским комуникацијама, чију безбједност више није у стању да обезбиједи америчка морнарица, може се на задовољавајући начин подијелити између кинеске, индијске и руске морнарице. Овај приступ смањује трошкове сваке земље и ствара зависност, која гарантује свим савезницима да неће бити једностраних изненађења, а свијету да неће бити неформалне доминације једног народа.

Што се тиче тржишта, и Русија и Кина су заинтересоване за пројекат Новог пута свиле и за развој заједничког тржишта (од ЕУ до Кине, укључујући и ЕАЕУ), као и за повећање оријентације производње ка домаћим тржиштима, што подразумева раст куповне моћи становништва.

Што се тиче трошкова природних ресурса, између Пекинга заинтересованог за њихово максимално појефтињење, и Москве, која ће значајан део буџета и у догледној будућности формирати на основу извоза природних ресурса, постоје објективне противурјечности, међутим оне нису неотклоњиве.

Прво, увијек је могуће наћи цјеновни компромис у оквиру партнерства (поготово јер он не мора важити за остатак свијета). Друго, Русија, која реализује програм модернизације, у будућности ће такође бити заинтересована за јефтиније минералне ресурсе за своју индустрију.

У оквиру постојећих међународних структура, у којима Русија и Кина наступају као партнери, уз добру вољу обје стране, сва питања могу бити ријешена на обострано задовољство. Међутим, најбоље је одмах почети са њиховим решавањем. Присуство заједничког опасног непријатеља их приближава и стимулише на тражење компромиса.

У крајњем случају, све док на Блиском Истоку и у Северној Африци (а скоро и по цијелом свијету), Сједињене Државе представљају пријетњу интересима и Русије и Кине, питање како ће се у Средоземном мору срести ратни бродови Руске Федерације и Кине, никога не треба да мучи – јасно, срешће се као савезници.

Данас постоје сви услови да се овај савез очува минимум до краја овог вијека.

Превод са руског: Срђан Ђорђевић

Чланак ИШЋЕНКО: Контролу над свјетским морима заједно ће преузимати ратне флоте Русије, Кине и Индије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: rs.sputniknews.com

Научници су открили велику подземну водену масу у северозападној кинеској провинцији Синкјанг, јавља „Дискавери“ у свом интернет издању.

Џиновска водена маса пронађена је у басену Тарим. Басен, који се налази у северозападној провинцији Синкјанг и простире се на око 906.500 квадратних миља, једно је од најсушнијих подручја у Кини.

Површина коју ово море прекрива је приближно величине Египта. Научници су до овог открића дошли проучавајући апсорпцију угљен-диоксида у тој области.

Према професору Ли Јену са Института за екологију и географију у Синкјангу, вода у подземном резервоару могла би да буде од веће користи него што научници процењују. Сама вода је превише слана, па не може да се користи у домаћинствима.

„Студија о климатским променама из 2014. године, у којој је откривено да се пустиња Мохаве понаша као одвод угљеника, сугерише да би светске пустиње могле да играју улогу сличну оној коју имају океани и шуме у упијању и складиштењу вишка угљеничног отиска који настаје људском активношћу“, пише „Дискавери“.

Чланак МИЛИОН КВАДРАТНИХ МИЉА: Mистериозно море пронађено испод кинеске пустиње се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Научници из Центра за истраживање мора (ЦИМ) у Ровињу упозоравању да се токсичне алге шире плажама од Истре све до Дубровника и да су најопасније за децу, преноси загребачки „Јутарњи лист“.

О токсичним алгама из рода „остреопсис“ протеклих седмица се писало и у италијанским медијима, јер су се појавиле уз обалу Италије, док се у Хрватској на њихову појаву прво посумњало у акваторију Ровиња.

Након тога су научници Центра, Данијела Марић Фанкухен и њен супруг Мартин Фанкухен, сакупили узорке и проверили под микроскопом о чему се стварно ради.

Иако уочене алге нису опасне за здравље, одлучили су да о њиховој појави известе грађане и позвали особе које имају симптоме сличне прехлади да се обрате електронском поштом ровињском ЦИМ-у.

Примили су како наводе, мноштво дојава људи који су се купали на плажама од Дубровника преко острва Крка до Умага.

Они су одлучили да сакупе све податке и покушају да напишу пројекат како би заједно с колегама из Дубровника и Сплита развили мрежу станица која ће омогућити квалитетан мониторинг, а купачима правовремене информације о плажама сигурним за купање.

Чланак ХРВАТСКА: Токсичне алге шире се плажама се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Премијер Велса Карвин Џонс и извршни директор енергетске компаније RWE Петер Теријум пустили су у рад вјетропарк у водама Сјеверног Велса вриједан више од двије милијарде фунти, захваљујући којој ће капацитет вјетроенергије у водама Британије бити повећан 14 одсто.

Вјетропарк „Гвинт и мор“ (вјетар мора) у Ливерпулском заливу други је по величини у свијету, након сличног пројекта на источној обали Енглеске, преноси британски јавни сервис Би-Би-Си.

Вјетропарк има 160 турбина на површини од 80 квадратних километара и налази се око 13 километара од обале Ливерпула. Укупна снага вјетропарка износи импресивних 576 мегавата, што је довољно за подмиривање потреба више од 400.000 домаћинстава, односно трећине домова у Велсу.

Изградња вјетропарка почела је 2012, а у пројекту су учествовале њемачке компаније RWE (60 одсто), Штатверке Минхен (30 одсто) и Сименс (10 одсто). На одржавању турбина запослено је 100 људи.

Изградња вјетротурбина на води двоструко је скупља од изградња на копну.

Чланак ВЈЕТАР МОРА: Пуштен у рад други по величини вјетропарк у свијету се појављује прво на ИСКРА.

Фото: принтскрин јутјуб

Еколози упозоравају да ће глобални раст температуре од четири степена Целзијуса до 2100. године довести до пораста нивоа мора између 52 и 98 центиметара и нестанка обалских подручја.

У том случају, изумријеће многе животињске и биљне врсте, а тешко ће бити погођена пољопривреда.

Раст температуре неће бити равномјеран – према садашњим предвиђањима, просјечни глобални раст од четири степена значио би раст од десет степени Целзијуса на Арктику и у западној и јужној Африци.

„Недавно смо прешли дозвољени ниво угљен-диоксида у атмосфери , а то значи подизање просјечне температуре у свијету за 3,2 до 5,4 степена“ – упозорава предсједник Свјетске банке Јим Јонг Ким.

Подизање температуре довешће до екстремних топлих валова, смањивања свјетских залиха хране, нарушавања биосфере и подизања нивоа мора које може угрозити многе животе – наводе стручњаци.

„Вокс“ пише да је загријавње Земље отишло толико далеко да „само чудо може зауставити катастрофу која се спрема човјечанству“.

Оливер Геден, аналитичар на њемачком Институту за међународна и безбједносна питања, окривљује политичаре.

„Они желе само добре вијести – политичари желе да чују да је могуће постићи циљ од максимално два додатна степена загријавања те да је то остварљиво без агресивног смањивања загађења у блиској будућности“ – напомиње Геден.

Чланак ЕКОЛОЗИ: Само чудо може зауставити катастрофу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

На најсевернијој тачки јужног леденог континента Антарктика, недавно је измерена највиша температура у историји – пријатних 17 и по степени Целзијуса! Климатолози кажу да је то последица глобалног загревања и да се Антарктик непрекидно загрева, око три степена Целзијуса у последњих пола века. Штавише, нове студије показују и да сваке године Антарктик губи око 310 километара кубних леда, што би могло да узрокује опасно подизање нивоа мора.

Ни на супротном земљином полу, на Арктику, „стање“ није ништа боље. По речима Јасминке Смаилагић, начелника Центра за климатске промене Србије и југоисточне Европе РХМЗ, врло је вероватно да ће ледени покривач на Арктичком океану наставити да се смањује и истањује као и да ће се пролећни снежни покривач северне хемисфере смањивати како глобалне средње температуре буду расле током 21. века. С правом се зато све чешће чује питање колико може да се подигне ниво Светског мора и који делови света су најугроженији.

– Глобално отопљење је реално и у неким деловима света се дешава брже него у другим – каже Смаилагићева. – Уколико Земља настави да се загрева овом брзином ниво мора до краја 21. века биће повишен за метар, а у неким деловима света и до драматичних три метра! А, ако се ниво мора у следећем периоду буде подизао процењеном брзином, последице ће за многе земље бити катастрофалне.

Како наша саговорница каже, уколико се ниво мора буде подизао овом брзином, највећи део Флориде, заједно са милионским градом Мајамијем, до 2100. године, биће потпуно потопљен!

– До ког нивоа ће се Светско море подићи и да ли ће се загревање Земље наставити у годинама које долазе у овом тренутку нико са сигурношћу не може рећи. Предвиђа се да ће температура Антарктика у наредних 50 година споро да расте. Очекује се да ће се свако повећање стопе топљења леда барем делимично надокнадити повећаним снежних падавина које настану као резултат загревања – објашњава Смаилагићева.

Она, ипак, наглашава да су последице топљења ледника, пре свега, губитак залиха слатке воде као и распадање морских струја, подизање нивоа мора и губитак поларних станишта.

– Неконтролисано загревање атмосфере може имати несагледиве последице по човечанство. А, у највидљивије ефекте глобалног загревања убрајају се све чешће појаве јачих урагана и олуја као учесталију појаву поплава и суше у различитим регионима света – каже наша саговорница.

СРБИЈА

– Наша земља такође „осећа“ последице климатских промена које су изазване глобалним загревањем – каже Јасминка Смаилагић.

– Према неким пројекцијама, климатске особине карактеристичне за подручје Грчке померале би се ка северу, па би у нашој земљи и региону био тип сувље и топлије северномедитеранске климе. Такви климатски услови би за многе делатности били неповољнији у односу на садашње.

РЕКОРДНЕ ТЕМПЕРАТУРЕ

Рекордно висока температура на Антарктику од 17 и по степени Целзијуса, измерена је у уторак 24. марта, док је претходног понедељка било 17,4 степена. Пре ове, највиша температура на Антарктику измерена је 24. априла 1961. године и износила је 17,1 степен Целзијуса.

Чланак ОПАСНО ПОДИЗАЊЕ НИВОА МОРА: До 2100. године читава Флорида под водом се појављује прво на ИСКРА.

Раст нивоа мора, као последице глобалног отопљавања, био је најбржи протеклих двадесет година, истичу француски научници. Наиме, током последње две деценије, дизање мора одвијало се далеко брже у поређењу са остатком 20. века: са 1,7 милиметара годишње прешло је на 3,2 милиметара годишње.

Ниво мора је претходних 100 година у просеку порастао за нешто мање од 20 центиметара, од чега седам центиметара само у последњих 20 година, истакла је Ани Казенав, стручњак за океане и један од аутора студије „Климатске промене и ниво мора”.

Имајући у виду резултате Међувладиног панела о климатским променама, истраживачи напомињу да се у Полинезији море дигло за чак 21 центиментар у размаку од само 60 година (1950-2010). Море ће наставити да се диже, упозоравају аутори студије, наводећи предвиђања да ће до 2100. по најоптимистичнијим проценама ниво мора порасти између 26 и 55 центиметара. Они, међутим, сматрају да је то мало вероватно и да у случају несмањених емисија гаса са ефектом стаклене баште треба очекивати пораст од 45 до 82 центиментра.

Чланак ГЛОБАЛНО ОТОПЉАВАЊЕ: Ниво мора све брже расте се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Блиц

Сателитски снимци се користе за праћење промене киселости у морима и океанима. Први пут научници су стекли глобалну слику о томе колико повећање нивоа угљен-диоксида у атмосфери утиче на загађење океана.

Помоћу термалних камера и микроталасних сензора причвршћених за сателите који круже око Земље на удаљености од 700 километара, научници су проценили које области океана су изложене највећој опасности од претераног повећања киселости.

Са повећањем киселости морске воде, могуће су и промене хемијског састава океана, које би, како се очекује, могле битно да утичу на морски животињски свет.

Неће бити довољно минерала неопходних љускарима за њихов оклоп, а последице ће трпети и рибе које се њима хране.

Научници су се до сада ослањали на мерења која су обављали инструменти у океанима и истраживачка пловила широм света да би стекли слику о повећању киселости океана. Помоћу сателитских података, научници сада уживо добијају информације о променама у океану.

Фото: Блиц

У тексту објављеном у часопису “Енвиронментал Сциенце анд Тецхнологy Леттерс”, они објашњавају да су комбиновали податке неколико сателита да би утврдили како пораст нивоа угљен-диоксида утиче на океане.

Они су користили Европски Сензор за мерење влажности земље и салинитета океана (СМОС), који је лансиран 2009, и Насин сателит “Акваријус”, лансиран 2011. године.

Процењује се да око четвртину угљен-диоксида који доспе у атмосферу апсорбују океани, а недавна студија Европске уније је, на пример, показала да повећање киселости океана већ битно угрожава харинге у Балтичком мору.

Руководилац студије др Питер Ланд из Лабораторије за истраживање мора у Плимуту каже да нове сателитске технике омогућавају научницима да истовремено прате критична подручја попут арктичких мора, Бенгалског залива и Кариба.

“Последњих година остварен је велики напредак у припремању сателита за прикупљање података на лицу места”, каже овај стручњак. “Сада је време да испитамо како да на најбољи начин искористимо нове изворе података како бисмо пратили повећање киселости океана и утврдили где су нам сателитски подаци од највећег значаја.”

Чланак УГЉЕН ДИОКСИД ЗАГАЂУЈЕ СВЕТСКА МОРА: Ови сателитски снимци океана су нова ноћна мора човечанства се појављује прво на ИСКРА.