Фото: Жељко Дулановић

Мада болују од једног облика парализе и тешко се крећу, брат и сестра Момчило (48) и Петра (45) Браловић сами у Негбини обрађују имање наслеђено од родитеља. И зраче оптимизмом  какав се ретко где може срести.

Дружили смо се пар сати на сунчаном фебруарском дану а да се ни једном нису пожалили на своју тешку судбину. Угостили су нас како домаћинској кући доликује, показали нам имање на падинама Муртенице и причали, све уз осмех, о свом животу и плановима.

Највише, кажу, жале што умире село, а огњишта се гасе.

Фото: Жељко Дулановић

– Памтим када је само у нашем засеоку било 14 кућа Браловића, а данас је свега шест са десетак душа. Селе читаве породице и гасе се засеоци, мада су ова брда и шуме најлепши на свету. Одем и ја у Ужице и Београд у  посету рођацима. Лепо ме угосте, само да човек пожели тако, али брзо се ужелим Негбине. Овде сам свој на своме и једино овде дишем пуним плућима – каже Момчило и док прича сав блиста.

Због болести са којом су се родили, Момчило и Петра се тешко крећу и говоре. То им међутим не смета да обрађују око четири хектара очевине, да гаје краву и шест оваца и да утове свињче за зиму.

– Гајили би и кокоши али све однесе лисица – као да се правда  Петра.

– Сестра је наследила очеву пензију коју је зарадио у Магнезиту а и ја од државе примам  помоћ и то нам је новца сасвим довољно за нормалан живот, па нам пољопривреда дође као хоби. Човека ухвати нервоза и све му смета  када је беспослен, а и где се видео сеоску кућу без стоке у штали – каже Момчило.

У кући уредно и чисто. Двоспратница новије градње обложена је термо-изолацијом, а у страни испод парцела за врт. На њој Момчило и Петра сеју кромпир за своје потребе, лук, боранију, грашак …

Фото: Жељко Дулановић

-Радимо више него што нам лекари препоручују, а често нам на мобу помогну комшије и родбина. Башту риљамо и окопамо сами. Платимо да нам покосе и балирају колико треба за исхрану стоке, а остало дамо под ушур. Кравље млеко продајемо млекари јер Петра није вична да направи сир. Али зато зна да кува, а и ја јој по некад помогнем у кућним пословима – прича Момчило.

Од 2009. године када им је умро отац Радисав, Момчило и Петра живе сами. Сестра Ранка (50) удала се на Белу земљу код Ужица крајем осамдесетих, још  док су им родитељи били живи.

– Мајка Стоја је умрла пре две деценије, а отац се разболео одмах након тога па смо ја и Петра били принуђени да рано преузмемо бригу о домаћинству. Помаже нам и сестра Ранка. Она има децу и унуке и често је с породицом у Негбини – каже Момчило.

Лап-топ рачунар на столу у дневном боравку Браловића, прво је што привуче пажњу гостију. Мада нема ни дана школе Момчило свакодневно „шета“ интернетом. На њему листа дневну и периодичну штампу,  информише се о приликама у земљи и свету, чита савете пољопривредних стручњака …

– Због болести сам проходао тек у седмој години живота, па није било шансе да идем у школу. Али сам уз телевизор и новине научио и ћирилицу и латиницу, једино што не могу да држим оловку. Жао ми је што и Петра није могла да научи да чита и пише, али трудим се да јој олакшам колико могу – каже Момчило.

Фото: Жељко Дулановић

У разговору време је брзо прошло. Имало би још пуно шта да се каже, али обавезе зову на пут. Испратили су нас до дворишне капије и пожелели срећу.

– Свратите опет на кафу. Волимо када нам гости дођу, синоћ смо имали пуну кућу. И на Цвети, када нам је слава, пуна је кућа гостију. Одемо и ми често у посету рођацима и комшијама. Народ треба да се дружу и помаже, јер само тако ће свима бити боље – каже Момчило на растанку

ПОРОДИЧНА ИСТОРИЈА

-Интернет ми је омиљена забава. На њему сам сазнао да моји Браловићи воде порекло из Херцеговине, одакле су се браћа Станоје и Милија доселили на Муртеницу почетком 18. века, док је трећи брат отишао у Гостиље код Ужица. У засеоку се шале да историју Браловића знам боље него све седе главе у фамилији заједно  – приповеда Момчило.

ЖРТВЕ ПЉАЧКАША

Момчило и Петра су у новмбру 2012. били жртве маскираног разбојника, за којим полиција и даље трага. Под претњом ножем отео им је 19.000 динара.
– Током пљачке ословио ме именом. Тек када је запретио да ће запалити кућу и шталу признали смо где чувамо новац – присећа се Момчило.

Чланак БРАТ И СЕСТРА, ХЕРОЈИ ИЗ СЕЛА КОД НОВЕ ВАРОШИ: Од рођења болују од једног облика парализе, али, неуморно раде и не дају да се угаси кућа се појављује прво на ИСКРА.