Навршило се 100 година од Мојковачке битке и ова годишњица није достојно обиљежена, као ни 100-годишњица Кумановске, Церске и Колубарске битке. Надам се да ће барем 100-годишњица Битке на Кајмакчалану и пробоја Солунског фронта бити обиљежене на прави начин.

Данас се не зна које гори – да ли Монтенегрини, који покушавају да обесмисле Мојковачку епопеју тврдећи да је била парaдокс и самоубилачка, бој из очаја и из ината али узалудaн, јер су, као, на крају изиграни од Србије – или ови грађански Срби који уз екуменистичке службе неодређено говоре о самој бици на Мојковцу.

Немогуће је говорити о борбама Црногораца, нарочито о борби на Мојковцу, а не улазити у дубину и ширину србства. Нису Црногорци нигдје узалуд гинули а нарочито не из очаја, нити их је могла нити хтјела Србија преварити, јер су Црногорци до појаве Броза били Србски Спартанци и живјели Милошем и Лазарем а смисао црногорског живота је била жртва – жртва за Вјеру, Отачаство и ближњег свога.

Не може смисао живота Црногорца (елитног Србина) схватити онај који нема вјере у Бога нити било каквих моралних вриједности. Не само да комунисти и глобалисти не могу да разумију хришћанско жртвовање, него то и неће. Они су бивши људи који не презају ни од чега и ништа им није свето. Живе само за материјално богаћење и сатанистички провод. То није права Црна Гора.

Црна Гора је настала након што су Турци окупирали све србске земље. Настала је у подручју катуна горње Зете, гдје су се око србског манастира на Цетињу скупили они Срби који су хтјели да наставе да се боре. Њихова борба била је заснована на Косовској легенди, миту о Милошу Обилићу и Лазаревом завјету. Изабрали су тежак и скроман живот, али слободарски и частан. Настао је један нови начин организовања живота преко братстава и племена у владичанству цетињске митрополије. Србска племена кроз борбу са Турцима (за крст часни и слободу златну )стварају Црну Гору у периоду од XVI до XX вијека, хајдучку државу под заштитом Руског цара и уз повремену подршку Млетачке републике.

Временом, Црногорци постају хајдуци и непобједиви ратници. Још од владике Данила (1696.-1735.), преко владике Петра I Петровића (1781.-1830.), Светог Петра Цетињског, Петра II Петровића Његоша (1830.-1851.) до првог и последњег краља Црне Горе, Николе Петровића (1860.-1918.) Цар јунака, прочуло се јунаштво, храброст и борбеност ових планинских Срба.

Одкуд то да Црногорци побјеђују много бројнијег и боље наоружаног непријатеља, још од Мартинића и Круса, па све до Мојковца? Многи су то неуспјешно покушали објаснити, без потребе компликујући. Највише су изокретали комунисти, а њихово виђење настављају Монтенегрини. Они тврде да су Црногорци побјеђивали јер су били очајни сиротани, прави пролетери, који нису вјеровали у Бога и били сурови дивљаци.

Управо супротно, Црногорци су живјели Светосавски, веома скромно и витешки. Жао ми је, али не може роб схватити витеза. Пас са ланца не досеже Вука горског. Не вежу се соколови. Није старим Црногорцима било најбитније да се наједу, напију и паре се, ко овим несрећним Монтенегринима.

Хришћански начин живота је био основ старе Црне Горе и зато је побјеђивала. Њихова снага је била од Бога! Сваки пост се постио, што је стајало и у Уставу Књажевине и Краљевине Црне Горе, а до тада је Црна Гора функционисала ко владичанство, значи црквена организација. Црногорце су предводили србски православни епископи и егзарси Пећког трона. Опште је познато да је свети Петар Цетињски прво одржавао свету литурђију, па онда причешћене, најбоље међу најбољим Србима, повео у бој за вјеру и слободу, држећи у једној руци крст а другој исукану сабљу. Нико не може побиједити Христову војску и због тога су Црногорци били непобједиви.

Живећи у високим планинама у врло суровим условима, без довољно хране и без икакве угодности, настајали су морално и физички најјачи људи. Само такви, духовно прије свега јаки, су могли опстати у кршу и камену високих србских планина. Постили су се часни пости, славила се Крсна слава, Видовдан и Савиндан. Живјело се часно и поштено, али веома скромно. Сваки Црногорац је сматрао да није достојно човјека да живи у превеликој угодности и раскоши. Основа је био патријахат, гдје се улога жене, ко мајке, ћерке, супруге и сестре нарочито поштовала. Специфичност Црне Горе била је и у томе што се више примјењивао Стари Завјет од Новог, због тешких околности и сталне опасности од Турака и Римског Папе. Сличан начин живота је настао и у Војној Крајини и Херцеговини, али без основа државности.

Вјековна витешка борба црногорских хајдука заснована на Косовском култу за ослобођење и уједињење србства била је смисао постојања Црне Горе. Све црногорске владике, књажеви, краљ и јунаци су живјели само за једно – да се сви заједно жртвују у боју за спас србства, као Лазар и Милош на Косову. Црногорски ратници су се вијековима постројавали на Обилића пољани на Цетињу, испод Крсташа барјака Бошка Југовића, а касније и под србском тробојком (пошто тробојка као застава настаје тек у ХIХ вијеку) и имали су Обилића медаљу за храброст. Себе су сматрали осветницима Косова и Душановим витезима. Ријечи које су се најчешће чуле у старој Црној Гори биле су Бог, Србин и Косово.

Е тој и таквој Црној Гори долази Први свјетски рат (1914.) након успијеха и великих жртава у Балканским ратовима (1912.-1913.).

Краљевина Црна Гора има нешто више око 400 000 становника, од који су 90 % Срби, и мобилисала је војску до 48 000 војника, подијељену на четири фронта (одреда): Ловћенски, Херцеговачки, Старосрбијански и Санџачки (Санџачка војска). Господар Црне Горе, краљ Никола, је након договора са владом, због великих губитака и показаних огромних недостатака војске краљевине Црне Горе у Балканским ратовима, замолио краљ Петра Карађорђевића и владу Краљевине Србије за заједничке ратне операције и организовање Ђенералштаба војске Краљевине Црне Горе. Тако начелник ђенералштаба црногорске војске постаје ђенерал Божидар Јанковић, прослављени командант Треће србске армије, а његов замијеник постаје пуковник Петар Пешић.

Нису они наметнути од стране Србије, како то тврде Монтенегрини, него су на молбу Црне Горе послани, јер су највећи недостаци црногорске војске били – њена хајдучка примитивна борбена вјештина и недостак виших официра.

Краљ Никола је свог најспособнијег официра, Серадар Јанка Вукотића, поставио за команданта Санџачке војске, најјаче црногорске јединице и на најбитнијем потезу. Санџачка војска је бројала до 26 000 војника и састојала се од Прве Санџачке дивизије, Друге Санџачке дивизије и Дринске дивизије, а држала је борбену линију од Шћепан поља до Вишеграда, гдје се повезивала са Ужичком војском Краљевине Србије.

Црна Гора је имала веома застарело наоружање и опрему, уз недостак позадине (санитета и интеданата) са врло мало муниције и униформи, а уз посједовање малог броја различитог артиљеријског оружја. Свако ко се иоле разумије у војску зна колико је велики проблем када вам војска користи оружје и оруђе различтих калибара. Једина предност Црногораца било је јунаштво и чојство. Само чојство је иначе настало у Црној Гори и значило је чување другог од себе.

Црна Гора није имала неких великих борбених операција до јесени 1915. (осим оног продора до Пала у јесен 1914.). То се сматрало као посљедица преговора краља Николе са силама Осовине. Но, 1915. у октобру Централне силе су одлучине да Србе обришу са лица земље, што значи да униште Србију и Црну Гору. Када су здружене Њемачке, Бугарске и Аустроугарске снаге разбиле одбрану Србије у великој офанзиви, србској војсци је остало само да се повуче преко Црне Горе и планина вјештачке државе Албаније до Јадрана, гдје ће се прикључити савезницима. Ситуација би била много лакша да је Србији након Балканскх ратова остала србска земља око Драча и Љеша, умјесто што је створена Албанија на србској и грчкој земљи.

Санџачка војска је водила борбе од 22. октобра 1915. код Вишеграда до 2о. јануара 1916. код Берана и све вријеме држала бок и позадину србској војсци и цијелом србству у повлачењу. Црногорци су све више оскудјевали у свему, чак није било довољно ни хљеба, али ни у једном трену нису помишљали да се предају и издају. Они су живјели за жртву и ето, прилика им се још једном указала. Црногорци су увијек хтјели да иду тамо гдје су најтеже борбе, јер су себе сматрали најодличнијим Србима. Тако је Црна Гора прва кренула у Балкански рат 8. октобра 1912. па шта буде – а била је ОСВЕТА КОСОВА! Краљ Никола је без оклијевања ушао и у Први свјетски рат, јер је нападнута Србија и србство, иако Црна Гора тада није била спремна ни за какав рат а камоли свјетски. Србски Спартанци су живјели да би часно гинули за србство, да имају су чим изаћ пред Милоша и зато су у ратове радосно ишли.

Ситуација је била више него очајна у јануару 1916. и србска влада и регент Александар Карађорђевић (унук Николе Петровића) моли краљ Николу и сердар Јанка да зауставе непријатеља барем на 48 сати и тиме се одуже србству. Њемачке и аустроугарске трупе су планирале да лагано прегазе Црну Гору и подаве Србијанце у Јадранском мору. Него су се преварили. Десило се оно о чему све генерације Црногораца сањају – херојско жртвовање за спас србства.

Гладни, лоше обувени и обучени, уморни и израњавани, Црногорци формирају последњу линију одбране на Тари и Лиму.

Божићни је пост. Сви су свјесни да се Црна Гора сама одупријети и спасити не може и да се србство може спасити само ако се жртвују за спас Србије. Сијеку се и ложе Бадњаци. Црногорци славе Бадњи дан уз борбе са Аустроугарским трупама које су три пута бројније, модерно наоружане и опремљене за то вријеме, а наступају ка Мојковачким вратима.

Сердар Јанко на Бадње вече сазива своје официре и одлучују, не да се повлаче или држе одбрамбени положај, него да се у зору на Божић свом силом нападне!

Божић 1916. Мојковац, рана зора, мраз, температура -25, снијег од метар до 2 метра висине и густа магла. Висока брда и планине гдје ни љети није лако проћи. Војска се моли, тишина. Швабе мирују и спремају свој нови напад, очекујући успјешни продор. Одједном, команда: ПАЛИ! Сручила се жива ватра на швабске положаје. Нова команда: ЈУРИШ, ЈУНАЦИ!!!

Креће Прва Санџачка Дивизија (која је бројала од 4 000 до 6 500 војника) на непријатеља (који је имао од 16 000 до 20 000 војника)! Долази до борбе прса у прса, гдје су Црногорци надмоћнији. Физички јачи и крупнији, а и вјештији и искуснији од аустроугарских војника. Пуцају бомбе, сударају се сабље и бајонети, сијеку црногорски јатагани.

Три дана Божића трају борбе. Позиције падају из руке у руку. Сваки метар је прекривен лешевима а свака стопа натопљена крвљу – србском, али и аустроугарском! Сердар Јанко види да му је војска десеткована, али напада и распитује се за позиције Србијанаца. Одступања нема.

Нарочито је изражена била улога Црногорки. Оне су дошле од својих кућа за својим очевима, браћом, синовима и мужевима носећи им нешто мало хране и преобуке, његујући рањенике и помажући у борби. Црногорска војска није имала санитетске јединице и комору, али је имала своје горштакиње виле, које су заједно са мушкарцима браниле Мојковачка врата.

Коначно, трећи дан Божића, Црногорци држе све битне коте и заустављају непријатеља, али 10. јануара код Берана сердар Јанко сазнаје да је пала престоница Црне Горе, бастион србства -Цетиње!

Црна Гора је капитулирала 16. јануара 1916. први пут у својој историји. Аустроугари су ушли на Цетиње из Боке Которске без велике борбе. Херцеговачки фронт је у расулу. Формално постоји још Старосрбијански фронт и Санџачка војска која се бори на Тари и Лиму. Краљ Никола бјежи у Италију са дијелом владе. У таквој ситуацији србска врховна команда позива своје официре из Ђенералштаба војске Краљевине Црне Горе да јој се прикључе у Скадру. Сердар Јанко држи положаје до 20. јануара 1916. када му стиже наређење да распусти војску, јер Црна Гора више не постоји. Непобјеђени србски Спартанци се разилазе, Војска Краљевине Црне Горе је капитулирала 21. јануара 1916. године, пет дана након капитулације Црне Горе као државе, и 15 дана након 48 сати које је тражила Србија за заштиту.

Око 5 000 црногорских војника се прикључује војсци Краљевине Србије код Скадра, а остатак се враћа кућама, гдје су неки заробљени, а други су се одметнули у комите и пружали отпор окупатору до ослобођења 1918. Сердар Јанко се разболио од туге. Непријатељ га заробљава болесног у околини Даниловргада, те одводи у робство. Након ослобођења је унапријеђен и одликован од краља Алексндар и живио је у Београду до 1927. гдје је и сахрањен. Вјечно почива србски Леонида поред Николе Пашића.

Захваљјујући црногорском жртвовању на Мојковцу, србска војска се повукла и спасила, а потом и опоравила, те на крају ослободила Србију и Црну Гору и васколико србство. Подвиг србских Спартанаца на Мојковцу је до сада непревазиђен по жртви, јуначкој борби и значају за Васкрс и слободу србства.

Погрешно су разни Југословени тумачили како су се Црногорци код Мојковца жртвовали за спас „братског“ народа и „савезничке“ војске илити за другу државу. Не, Црногорци су били србски витезови који су се жртвовали за србски народ и знали су да ће њихова жртва, као и Лазарева на Косову, омогућити да сване нова зора за све Србе.

Данас, када од Срба настају разни конвертити и јеретици који патолошки мрзе све србско, покушава се поништи србство Црногораца. Њима, Мотенегринима који су настали у Јајцу 1943., је криво што краљ Никола није прикључио Црну Гору Централним силама и да заједнички убијају остале Србе (тадашњи Црногорци би их побили само за ову помисао). Све им је узалуд. Мојковачка епопеја живи, док је Срба.

Нека сви знају за најљепшу србску химну: Онамо, онамо (написао ју је краљ Никола) и за СРБСКЕ ТЕРМОПИЛЕ, јер да није њих, не би ни нас било. Вјечна им слава и хвала!

Нек Бог подари Царство Небеско мојковачким јунацима мученицима!

„Да није било Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“ (Свети Владика Николај Жички)

Чланак ВИЈЕК СРБСКИХ ТЕРМОПИЛА: „Мирбожа се и разговор води/ Ми гинемо Христос да се роди“ се појављује прво на ИСКРА.

Данас је годишњица славне Мојковачке битке у Првом свјетском рату, која је јединствена у историји ратовања по блиставој и задивљујућој побједи.

Битка је вођена од 06.01. до 08.01. 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска краљевине Црне Горе успјешно зауставила аустроугарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење војске краљевине Србије преко дјелова Црне Горе ка Јадранском мору, а самим тим и њена каснија евакуација на Крф.

Војском краљевине Црне Горе је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња војна операција војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине СХС.

Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом „Мојковачка операција“, а односи се на дејство црногорске санџачке војске јачине од око 30.000 војника, која је бранила фронт од Бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године.

У почетку није било већих окршаја, али када је аустроугарска војска примијетила да србијанска војска има намјеру да се повлачи преко територије краљевине Црне Горе, схватила је да би пресјецањем тог повлачења стекла велику предност.

Тада аустроугарска војска сва расположива средства баца у том правцу. Главни дио аустроугарске војске (20.000 војника са око 70 топова) налазио се на линији Рожаје, Сјеница, Бијело Поље. Други дио нападао је из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле сконцентрисане јаке трупе са преко 200 топова усмјерених ка Ловћену.

Стање у црногорској војсци било је јако тешко. Војницу су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су од куће понијели. На неколико дана су добијали по пола килограма хлеба. Црногорски војници су носили пушке калибра 7,62 милиметара, тзв. „Московке“ од којих већина није имала бајонете. Сваки од осам батаљона имао један митраљез типа „Максим“, а иначе их је цијела Санџачка дивизија имала 39 укупно. Муниције је такође било недовољно, од око 200 до 400 метака на једну пушку. Војска је имала и известан број топова, 80 граната мањег калибра и 35 већег. Укупан број војника је био око 6.500. Главнокомандујући је био сердар Јанко Вукотић.

До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. На Бадњи дан 6. јануара генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску, међутим испоставило се да је сердар Јанко Вукотић био добро припремљен. На удару 6. аустроугарског краљевског пука, на Развршју и Бојној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде.

Уз јурише и противјурише положаји су наизмјенично прелазили са једне на другу страну, али је Доњоморачки батаљон успио да задржи положај до 2 сата у подне. Након тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска успјева да придобије Бојну њиву, али остали дјелови Колашинске бригаде, посебно они са Развршја које је било стратегијска тачка за продор ка Мојковцу, су чврсто задржали непријатеља. Напад на развршје директно је водио генерал Рајнер. Борбе су биле са пуно губитака на обје стране, а поред Бојне њиве Аустроугари успијевају да заузми још један положај – Улошевину.

Освајањем Бојне њиве и Улошевине Аустроугари су угрозили кључну одбрану „Мојковачких врата“. По процјени сердара Вукотића, следећи дан био је кључан, зато он напушта штаб у Колашину и одлази директно на положаје код Мојковца, гдје се сусреће са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба.

Ту је донијета одлука да се изврши контранапад на предане положаје. Према плану, у зору, на Божић 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, премјешта се из села Раките у Гилоноге, западне положаје одакле полази у густу шуму гдје се среће са Аустроугарима који су такође кренули у напад. У снијегом завејаним горама почиње борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон, и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других. Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојну њиву. Пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад. У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриш и противјуриш се ређају скоро без престанка.

Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон (командант Милинко Влаховић), који успијева послије толико јуриша и напада, да у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојној њиви. Међутим, око 3 сата послије подне, Аустроугари уводе своје задње резерве и тако пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку мало уназад. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљони, састављени од младића од 18-21 године. Како су сви били млади, јаки и поприлично увјежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и повјерено да поврате Бојну њиву која је била добро брањена са 3 реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима.

Први јуриш није успио. Они се враћају да предахну, али не задуго. Почињу и други силовити јуриш, овог пута не марећи за кишу метака које су Аустроугари слали на њих. Не бринући за жице и гранате које су бјесомучно падале. И тај други јуриш није донио резултата, тако да је Бојна њива остала у рукама Аустроугара.

Сердар Јанко Вукотић, кад је увидео да Први и Трећи регрутски батаљони не могу освојити Бојину њиву, наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по „сваку цијену“ заузме Бојна њива. Батаљон је у 11:30 отпочео напад и успио да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. Послије кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и послије кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш.

Непријатељ, изненађен, није се могао одупрети брзом продору Дробњака који су улијетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Командант Дробњачког батаљона, Никола Ружић, који је био са резервом, чим је видио да се његови Дробњаци боре прса у прса, оставља команду првом официру и хита у прве борбене редове, гдје је и рањен. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојну њиву у паници, чиме је операција успјешно била завршена, освојена је Бојна њива. Након освајања Бојне њиве и Голе косе која се од Развршја спушта ка Бојној њиви, коју су заузели Ровчани, наступило је затишје које је потрајало све до 3 сата послије подне.

Након затишја, генерал Рајнер који се не мири са губитком Бојне њиве, уводи своје задње снаге из резерве, 205 бригаду, и послије снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад био жестоко одбијен, што је умало поколебало аустроугарске војнике. Видевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем, стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Али није успио да заузме Бојну њиву. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима. Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара.

Највећи значај ове битке огледа се у томе што је аустроугарска војска спријечена да пресјече повлачење србијанске војске преко албанских планина, и даље на Крфу. Нажалост, убрзо је дошло да розоружавања црногорске војске, чију је одлуку донијела црногорска влада. Због одсуства краља, влада је наредила Јанку Вукотићу, да се војска разоружа, напусти бојне положаје и врати кућама, а муниција и оружје да се оставе у касарнама и магацинима.

Опорављена и наоружана, српска војска у септембру 1918. године пробија Солунски фронт и креће у ослобођење Србије и Црне Горе.  Због овога се често каже „Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“.

Чланак ГОДИШЊИЦА МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ: Они су пали да би Србија и црна Гора живјеле се појављује прво на ИСКРА.

Да је Божо, најстарији син сердара Станка Вукотића био сујетан, ко зна да ли би било ове приче и како би се одиграла Мојковачка битка.

Кад су му перјаници краља Николе дошли у кућу да једног од пет Станкових синова узму за војну школу у Модени (Италија), Божо је своје место препустио млађем Јанку.

И тако је четрнаестогодишњи дечак – дотад чобанче са Чева који је прва слова и нешто латинског научио од сеоског попа Крста – завршио престижну светску војну академију као други у рангу. Остало је, али у правом смислу те речи, историја. А ово је сага о једној од најчувенијих црногорских фамилија коју нам је испричао Јанко Вукотић, унук славног команданта са Мојковца, чије име с поносом носи.

Тих, скроман и свестан времена у коме јунаштво његовог деде и оца и није нека курентна роба, Јанко млађи прича, повремено и сам тражећи одговор на нека недоречена питања које је породично предање оставило нејасним.

Његов отац Вукашин је такође био официр и јунаштвом није заостајао за дедом му. Живео је са оцем у Америци, а у Југославију је стигао као десетогодишњак код тетке Василије Вукотић Врбица, ћерке сердар Јанка.

– Тетка ми је причала о свему и тада сам први пут видео дедино ордење, сабљу, капу, а водила ме је и на његов гроб – почиње причу Јанко, рођен у Француској 1953. године. Јанко се у Југославију вратио 1971. године, а радни век провео је као преводилац са енглеског језика и секретар редакције за издаваштво у „Побједи“.

Отац Вукашин

Отац Вукашин је био генералштабни официр и кад је завршио школу краљ Александар га је одмах пребацио на двор у гарду, где је био ордонанс задужен за безбедност краљевске породице. Артиљерац по струци, био је командант Артиљеријске школе на Превлаци и пола године је боравио тамо, а пола године на Двору.

– Кад је краљица Марија ишла са породицом на летовање, отац је организовао њихов боравак и старао се о њима. Причао ми је како је преуредио неке собе у хотелу Бока, а краљ Александар је стално гунђао како му прави велике трошкове – каже Јанко.

Пресвукао краља Александра у Марсеју

Вукашин је био и човек који је пресвукао краља у посмртну одору након његовог убиства у Марсеју. Тамо је отишао возом, стигао је пре краља и одмах је протестовао због маршруте за коју је проценио да је небезбедна, али му нису дозволили да је промени. О убиству краља Александра сазнао је на бини где га је чекао.

– Дотрчао је до места где је био фијакер, али краљ је био мртав и већ су га премештали у неку собу у оближњој згради. Сви су били затечени и у шоку и отац га је пресвукао. После смрти краља није био у добрим односима са Петром Живковићем (генерал и политичар, прим. а.), али и са још некима, па су га послали да буде заменик команданта армијске области у Штипу у Македонији – подсећа Јанко.

Фактички се и у Вукашиновом случају поновила судбина његовог оца сердара Јанка који је, после уједињења 1918. војну каријеру наставио у Београду. Био је у немилости Николе Пашића, који је упорно одбијао да му да чин генерала. Тек на трећу интервенцију краља Александра, који га је изузетно поштовао, добио је чин бригадира. Пут га је водио преко Крагујевца, где је био командант тамошње армијске области, Сарајева, Скопља да би се тек 1925. године вратио у Београд и добио чин армијског генерала.

Лет за Каиро

Вукашина је у Штипу, у чину мајора југословенске војске, задесила капитулација Југославије, Тројни пакт и он је у револту бацио сабљу и напустио службу. Прешао је код грчког краља, тамо се повезао са Енглезима и накратко се вратио у Штип да униште војну опрему. Из Атине је одлетео за Каиро и тамо је од стране избегличке владе постављен за команданта Југословенске краљевске војне мисије при савезничкој команди. Водио је бригу о војсци у избеглиштву и био је рањен кад је Ромел напао Каиро. Умро је у породичној кући у Боки 1991. године.

Сердар Јанко изгубио је брата на Скадру

Сердар Јанко је хтео по сваку цену и упркос противљењу српског војводе Петра Бојовића да освоји Скадар. На крају је преко брда Бардањол пришао Скадру, држао га у опсади и ушао и тврђаву тражећи од Есад-паше да преда град. А у бици на Бардањолу погинуо му је рођени брат Киња, деда нашег чувеног филмског режисера и оскаровца Душана Вукотића.

Растанак сердара и краља Николе

Када је краљ Никола после распуштања црногорске војске одлучио да напусти земљу, сердар Јанко га је одговарао. „Јанко, хвала ти за све, верну службу, али сам ипак одлучио да идем са породицом за Италију!“, рекао му је краљ. „Сретан пут, господару, али наше се очи више не гледале“, одговорио је сердар и спустио слушалицу.

После тога је поново успостављена веза и кажу да га је два сата убеђивао да се врати. Сведоче да је краљ под старе дане често знао да каже: „Е, Јакша, Јакша, што те не послушах!“

Свећа из Дечана

Јанко Вукотић је током балканских ратова, заједно са српским трупама, ослобађао Косово и Метохију. Забележено је да су калуђери манастира Високи Дечани након што су их Турци окупирали тамо угасили једну свећу и рекли да ће је поново упалити када се ослободе Турака. Част да је упали припала је Јанку.

(Фотографије из породичне архиве.)

Чланак САГА О ВУКОТИЋИМА: Како је црногорско чобанче постало славни командант са Мојковца се појављује прво на ИСКРА.

Потпредседник црногорске владе Душко Марковић оценио је да је недавни скуп у београдском центру „Сава“, на коме је обележена стота годишњица Мојковачке битке, био нека врста „вашарске манифестације“.

„Нас не интересују вашарске манифестације на којима се негирају Црна Гора и Црногорци“, рекао је Марковић у интервјуу Телевизији Црне Горе, додавши да је такав био и недавни скуп у центру „Сава“.

Црна Гора је, по његовим речима, „трајни одговор“ на покушаје негирања своје суверености и негирања Црногораца дала на референдуму, 21. маја 2006.

Чланак ЦРНОГОРСКИИ ЗВАНИЧНИК: Обележавање годишњице Мојковачке битке у Београду – вашарска манифестација се појављује прво на ИСКРА.

У Београду је синоћ обиљежено 100 година од Мојковачке битке у којој је малобројнија Црногорска војска у Првом свјетском рату зауставила аустроугарску офанзиву и омогућила повлачење Српске војске преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније ка Крфу. Свечана академија под називом „100 година од Мојковачке битке“ одржана је у Сава центру, у присуству црквених великодостојника, представника власти и Војске Србије, те јавних личности Србије, Републике Српске и Црне Горе.

Академији су присуствовали Његова светост патријарх српски Иринеј, Његово високо преосвештенство митрополит црногорско-приморски Амфилохије, специјални изасланик предсједника Србије начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, принц Александар Карађорђевић, те Јанко Вукотић, унук славног сердар Јанка из Мојковачке битке.

Предсједник Србије Томислав Николић у видео-поруци истакао је да је Мојковачка битка једна од најславнији српских битака и да је то дан када је српски народ распоређен у Црној Гори и Србији одлучио да одбрани српску војску и територију, а не владе двије државе, нити војсковође.

„Због тога је та мојковачка битка епопеја српског народа из Црне Горе који је и мимо воље своје власти, свестан тога да, жртвујући себе, спашава Србију и српство, одлучио да омогући несметан пролаз српској војсци која је ишла у неизвесност, на пут за кога се није знало хоће ли се вратити овенчани славом или ће нестати“, рекао је Николић.

Он је рекао да ће Србија вјечито бити захвална онима који су одлучили и који су учествовали у Мојковачкој бици, наводећи да ће то Србија вјечито да памти.

„Понеко у Србији само може да заборави, али понеко и није Србија. Србија је нешто много више, нешто много светије и јаче“, рекао је Николић, пожељевши да више никоме не падне на памет да на било који начин, у било којим условима растави српски и црногорски народ.

Обраћајући се присутнима, патријарх Иринеј је подсјетио на велику жртву братског црногорског народа који није жалио свог живота и своје Црне Горе да спаси српску војску и народ на њиховом трагичном путу преко кршевитих предјела Србије, Црне Горе и Албаније.

„Радило се о животу или смрти. Наша драга браћа Црногорци су сачували српски народ, не жалећи своје животе, учинили су оно што чини једино брат свом брату. Ова битка је велика и славна, јер да није било Божића на Мојковцу, не би било ни васкрсења на Кајмакчалану“, рекао је партијарх Иринеј.

Изражавајући захвалност српског народа и Србије за ову велику жртву Црногораца, патријарх Иринеј је истакао да је братство Србије и Црне Горе истинско братство и да су српски и црногорски народ чезнули за јединством, а непријатељ и онда и данас да их раздвоји.

„Два народа, српски и црногорски, никад нико раздвојити неће моћи. То је наша нада, наша вера и оно што и један и други народ очекује и жели. Србија ће бити засвагда захвална на жртви црногорског народа. Слава и хвала браћи Црногорцима и великим мојковачким жртвама“, рекао је патријарх Иринеј.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је подсјетио на бјекство краља Николе из Црне Горе, као и на бројне покушаје да се раздвоје српски и црногорски народ за вријеме Другог свјетског рата и за вријеме комунизма, да се поцијепа језик, култура, али и СПЦ у Црној Гори.

Он је навео да је новокомпонована Црна Гора, зачета у Брозовом Јајцу, издала Косово и Метохију, да прогања СПЦ, укида ћирилицу и да данас трага за дукљанско-монтенегринским идентитетом и европским тржиштем.

„Све је у њој на продају и образ и душа и отац и мајка“, навео је митрополит Амфилохије и додао да влада фетишизирано земаљско царство звано тржишна економија постхришћанске Европе.

Он је за министра просвјете Србије /Срђана Вербића/, који је изјавио да није потребна вјеронаука у школама, рекао да је објавио рат и Богу и вјеронауци, замјењујући их неким својим фетишем од незнања.

„Одрицањем од опредјељења за царство небеско, већ су и Србија и Црна Гора још 1946. године изњедриле аутономну покрајину Космет, данас прераслу у такозвано независно Косово, која у Бриселу договорно задобија све независнија својства и облике“, навео је митрополит Амфилохије.

Он је рекао да они који су натопактовским бомбардовањем Србије и Црне Горе наставили аустроугарско-швапску и нацифашистичку унутарњу и спољашњу окупацију извадивши Србији Косово и Метохију из њедара и данас држе гвоздену руку антихришћанске Европе „не само под нашим, него и под грлом цијелог свијета“.

На свечаности је премијерно емитовано девет играних сцена које су посебно снимане поводом јубилеја по сценарију Радослава Павловића, у режији Марка Маринковића, а приказан је и документарни филм по тексту професора Милета Бјелајца.

Наступио је и гуслар Бошко Вујачић, док је глумица Јелена Иванишевић извела дио монодраме „Јунак ђевојка“.

Мојковачка битка вођена је 6. и 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска Краљевине Црне Горе, под вођством сердар Јанка Вукотића, успјешно зауставила аустроугарску офанзиву и тиме омогућила повлачење Српске војске ка Јадранском мору.

Иако је Црногорска војска у том тренутку и на том дијелу фронта била малобројнија и слабије опремљена од аустроугарске, снажним отпором и храбрим и одлучним дјеловањем у одсудним моментима спријечила је успјех аустроугарске офанзиве.

То је уједно била и посљедња војна операција Војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине СХС, касније Југославије.

Чланак У БЕОГРАДУ ОБИЉЕЖЕНО 100 ГОДИНА ОД МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ: „Понеко у Србији може да заборави Мојковац, али понеко и није Србија, Србија је нешто много више се појављује прво на ИСКРА.

Председник Србије Томислав Николић изјавио је вечерас поводом стоте годишњице Мојковачке битке да ће Србија вечно бити захвална свима који су учествовали у тој бици.

„Србија ће вечно бити захвална онима који су одлучили и учестовали у Мојковачкој бици. Србија ће то вечито да памти“, рекао је Николић који се преко видео-линка обратио окупљенима на свечаној академији у центру „Сава“ у Београду.

Николић је присутнима рекао да им завиди што су вечерас заједно и обележавају „дан кад је српски народ одлучио да одбрани своју српску војску“.

Председник Николић оценио је да Мојковачка битка представља „епопеју српског народа из Црне Горе“.

„Желим да вечерас обележите, прославите тако да ником не пада на памет да нас на било који начин растави“, поручио је председник из Абу Дабија.

Поглавар Српске православне цркве Иринеј навео је да је данашњи дан велики јубилеј, „раван или сличан косовском јубилеју“.

„Нису жалили животе своје и све су учинили да обаве велики задатак који им је задао тадашњи принц, будући краљ Александар. Та битка је велика и славна“, рекао је Иринеј.

Навео је да је братство српског и црногорског народа истинско братство и изразио наду да та два народа никада ништа неће раздвојити.

„То је наша нада, наша вера. То је оно што и један и други народ желе“, додао је Иринеј.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије оценио је да није било Мојковачке битке, не би било ни васкрса на Кајмакчалану.

Академији у центру „Сава“ присуствовао је и начелник Генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић, бројни академици, представници дипломатског кора и верских заједница.

На данашњи дан, 1916. године почела је Мојковачка битка у Првом светском рату у којој су Црногорци под командом сердара Јанка Вукотића одбили офанзиву знатно јачих аустроугарских снага и тиме омогућили српској војсци одступницу према Јадрану.

Чланак НИКОЛИЋ: Србија вечно захвална учесницима Мојковачке битке се појављује прво на ИСКРА.

(Слово Матије Бећковића у Мојковцу, на стогодишњицу Мојковачке битке 9. јануара 2016.)

Сви смо ми војници мојковачке битке

Христос се роди!

И Мојковац се роди!

И Христос и Мојковац рођени су на Божић и зато нема Божића без Мојковца ни Мојковца без Божића.

Славимо 2016. рођендан Исуса Христоса и стогодишњицу Мојковачке битке, а не бисмо погрешили ни ако бисмо рекли да су Христос и Мојковац врсници ни кад бисмо додали да је Мојковачка битка почела стотинама година раније ни да је наставњена стотину година касније и води се до данашњега дана, у рату и миру. Има ли икога на овом свечаном скупу да нема некога ко у тој бици није учествовао или да у њој дан-данас не учествује. И пре сто година овде су се ложили бадњаци, певало, мирбожало и разговор водио – ми гинемо Христос се родио! Али песник не каже да се разговор водио већ да мирбожа и разговор води и да се гине – Христос да се роди!

Мојковачка битка је део Косовскога боја који траје и трајаће до последњег времена. Као што се за Косовску неће до краја знати да ли смо је добили или изгубили, тако се ни за Мојковачку још не зна јесмо ли поражени или победници, да ли је била велика или мала. У тој бици смењују се противници и одмењују империје, само српски народ остаје онај један те исти и једини.

Ко није стигао да погине на Косову, чекао је Карађорђеву буну, ко није погинуо на Мишару и Чегру, гинуо је на Церу и Сувобору, а ко је остао жив хитао је ка Мојковцу. Ту су гинули последњи од оних „што се не шће у ланце везат“.

Речи Данила Бањског, косовског савремника: “Умримо да вечно живи будемо!“ добиле су свог наследника у речима песника и учесника Мојковачке битке.

Као и на Косову и на Мојковцу су се појавили Милош и Јанко, само што се овај пут Милош презивао Меденица, а Јанко – Вукотић. Онај Јанко што је закаснио на Видовдан 1389. стигао је у прави час на Мојковац, на Божић 1916. године, али су и њега питали „што га брани кад га не одбрани?“

Лаб и Ситницу заменили су Тара и Лепенац, а Бојна њива – Газиместан. Мојковачки ратник био је косовац, а Мојковац – мостовац и ослонац српске војске која је преко Албаније одступала ка небу.

Сердар Јанко је ложио бадњак и ноћивао у кући Гавра Раденовића у Подбишћу, а Гавров унук (Милован Ђилас, прим. новинара) га је описао као „последњег витеза класичне Црне Горе“, и „неначетог црногорског ратника, који је окренуо најлепшу страницу црногорске ратне историје“.

У истом роману из којег су ове реченице, командир народне војске изговара и ове речи: “Србин сам Црногорац. Србин сам јер сам Црногорац. Не велим да другдје и друкчијих Срба нема – зло нас је расуло на све стране, ама ја сам такав. Нијесам Црногорац што сам Србин, него Србин што сам Црногорац. Ми Црногорци ми смо со Српства. Није овдје Српству сва снага, али јесте душа. Можеш ме убити, сасјећи, смрвити и у прах стуцати, али што је српско то остаје, док и трунке има. И мисао моја српска траје док иједан дамар куца. Има друкчијих Срба, ми смо они од Косова, што свећају и пјевају несреће српске. Затри Косово у памети, у души српској – па ни нас нема. Срба нема.“

Ни на Косову ни на Мојковцу нису брањени само Косово ни само Мојковац. То је једна те иста ванвремена битка за ванвремене вредности. Битка за „нешто важније од сваке земње и судбоносније од иједне битке“. Што се збратило на Косову пре седам векова није се никад разбратило већ се и пре једног века очитовало на Мојковцу. Није било ни први ни последњи пут да су Срби били „народ на који сви пуцају“ са свих страна и из свих оружја, и то као по правилу, на највеће православне празнике. На Видовдан, на Божић, на Васкрс, на Светог Илију, Велики петак и Огњену Марију.

И Косово и Мојковац су више у надлежности поезије него историје. На Косову су се појавили и изгинули јунаци за које историја не зна, али поезија зна и како су се звали и одакле су били, и како су изгледали и како су били обучени и где су и како погинули. На Мојковцу су се сјатили они стварни, које сви знамо и познајемо. Највећи косовски јунак је највећи српски песник Свети Петар други. Ловћенски тајновидац. Памћење не умире,а оно што поезија врати у свест то заувек постоји. У свести народа не постоје сви векови ни сви бојеви ни сви хероји. Али у онима који постоје сабрани су и они за које нам се чини да су заборављени све док се не роди песник да их оживи. Зар се и на Мојковачке витезове не односе стихови:“Гледах доње бојеве/ И изабрах горње почасти/Гледах мачеве/А помишљах на горње венце/Очекивах смрт/А на бесмртност помишљах.“

Као и исход Косовске и исход Мојковачке битке био је унапред познат, а ни једна до данас није завршена нити ће икад бити изгубљена. Јуначка иако залудна, задушна а никад бесмислена. За образ отаџбине, више за њену част него за њену корист. Отпор је безуслован, земља поробљена али није побеђена ни осрамоћена.

Већ је Живојин Мишић, тај риђи сељчки син, како га зове Владимир Ћоровић, својом вером надахнуо своју војску, потукао и осрамотио најјачу армију света, а Краљ Петар са прве линије фронта „пође у цркву и паде на колена пред олтаром, да захвали Господу на победи“. Савезници Аустрије су са свих страна завојштили на Србију, придружиле им се вашке и болештине, одустало се од Мишићеве идеје да се одсудна битка опет поведе на Косову, макар сви изгинули. У Пећи и Призрену спаљено је и поломљено све што би могло послужити непријатељу. Србија је одлазила и з Србије, а „Краљ Петар пешке на опанке крену с војском про Србије мајке!“

Трећа аустроугарска армија са три стране насртала је на Црну Гору, а црногорска војска Сердара Јанка која се херојски борила долином Дрине и Таре хитала је к Мојковцу да задржи непријатељско надирање и заштити српску одступницу. Ако је истина да је српска војска већ била пасала тиме би се Мојковачка битка још више онебесала!

“Ловћен и Цетиње симболи историје и отпора, пали су готово без боја. “Срушена је капела на Ловћену а Митрополиту Митрофану Бану наређено да тело Владичино уклони с Ловћена и то ноћу. Митрополит је одговорио да су нам непријатељи одузели оружје, али да на Ловћену има доста камења, па ће камењем бранити Владику. Окупаторске новине које су излазиле у Београду су писале:“Ни пробијање руског фронта, ни пад руске тврђаве, ни потпуно уништење владавине Петра Карађорђевића није нас тако задовољило као пад Ловћена. “Лист „Црвена Хрватска“ обавештава да је завршен натјечај за споменик на Ловћену, висок 16 пута 32 метра, који ће представљати генија победе и славе коме су руке прекрижене на мачу на чијем су врху иницијали Ф.Ј. И и датум 11.1.1916. Да ли да вас подсећам да је оно што није срушио цар Фрања Јосиф пола века касније довршио, лажни цар, који није Фрања него Фрањин војник и Фрањин син и није звао Јосиф него Јосип и тиме крунисао Фрањино и своје дело.

Беч је тражио безусловну капитулацију и предају свих српских трупа које су прелазиле Црну Гору. Влада је прихватила све захтеве сем последњег.
Србија и Црна Гора су нераздвојиви!

Ропство и Црна Гора су неспојиви.

Данас се чини да смо угроженији изнутра него споља. Постоји спољашње и унутрашње Косово и спољашњи и унутрашњи Мојковац. На оном спољашњем Косову је основана прва НАТО држава, коју је признао Монтенегро, а никад неће Црна Гора! Оно унутрашње, је „онамо намо“ и свуда где има Срба.

Јуда је назван благајник издаје. Тих благајника се данас намножило, а његових тридесет сребрењака нарасло је на милионе златника.

Али и поред свих промена, никаквих промена у погледу моралности нема.

Мојковачка битка је мала у историји ратова, али у историји братске слоге и љубави, чојства и јунаштва, части и образа спада у највеће коју је водило људско семе, а највећа и најславнија коју је водила Црна Гора.

Слава Мојковачким јунацима!

Срећан празник!

Црногорски Термопили

Црногорска Санџачка војска је 5. јануара 1916. на положајима од Мојковца и дуж обала реке Таре добила „термопилски“ задатак да „до последњег војника“ спречи аустроугарске трупе у надирању и омогући извлачење српске војске и државног апарата преко Црне Горе и Албаније. У најтежој зими прошлог века, измучени и изгладнели, са парчетом хлеба у џепу после тромесечних борби, црногорски војници су испунили задатак, тукући се са надмоћним непријатељем од 6. до 7. јануара. Њих 6.500 против 20. 000 војника аустроугарске солдатеске. Пушке „московке“ у рукама Црногораца против аустријских „маузерки“. Сердар Јанко Вукотић против генерала Рајнера, Понграца и Калзера. Осамнестогодишњаци Дробњачког батаљона су голим рукама избацивали Астроугаре из ровова на Бојиној њиви. Многи од њих су на на њој пали, али њива није. Њива на којој је узорана једна од највећих бразди црногорског чојства и јунаштва.

Свечана академија у Сава Центру

Свечана академија „100 година од Мојковачке битке“ одржаће се вечерас (понедељак 18.1) у Сава Центру у 20 часова. Осмишљена је као осврт на једну од значајнијих битака за ток српске историје. Свечано обележавање организује Одбор за прославу Стогодишњице Мојковачке битке са благословом Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, а говориће патријарх Иринеј и митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије. Председник Србије Томислав Николић присутнима ће се обратити путем видео поруке.

Помен сердару Јанку Вукотићу

Кључна фигура Мојковачке битке био је сердар Јанко Вукотић (Чево 1866 – Београд 1927.); на почетку Првог светског рата начелник црногорске Врховне команде, потом командант Херцеговачког одреда и Санџачке војске, генерал-ађутант краља Николе, потом и краља Александра Карађорђевића и члан његовог Војног савета. Војничку каријеру је завршио као армијски генерал југословенске војске (1926), а сахрањен је на посебној парцели београдског Новог гробља где су му данас, уз присуство његовог унука који је по њему добио име и неколико поштовалаца, одржали опело његово преосвештенство митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.

Чланак СЛОВО МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА У МОЈКОВЦУ, НА СТОГОДИШЊИЦУ МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ: Има друкчијих Срба, ми смо они од Косова, што пјевају несреће српске! се појављује прво на ИСКРА.

У Београду ће данас бити обиљежено 100 година од Мојковачке битке, у којој је малобројнија Црногорска војска у Првом свјетском рату зауставила аустроугарску офанзиву и омогућила повлачење Српске војске ка Јадранском мору.

Свечана академија под називом „100 година од Мојковачке битке“ биће организована у Центру „Сава“, а присуствоваће највиши државни званичници и црквени великодостојници.

Академији ће присуствовати патријарх српски Иринеј и митрополит црногорско-приморски Амфилохије. На свечаности ће премијерно бити емитовано девет играних сцена које су посебно снимане поводом јубилеја по сценарију Радослава Павловића, у режији Марка Маринковића, а биће приказан документарни филм по тексту професора Милета Бјелајца.

Наступиће и гуслар Бошко Вујачић, док ће глумица Јелена Иванишевић извести дио монодраме „Јунак ђевојка“, преносе београдски медији.

Мојковачка битка вођена је од 6. до 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска Краљевине Црне Горе, под вођством сердар Јанка Вукотића, успјешно зауставила аустроугарску офанзиву и тиме омогућила повлачење Српске војске ка Јадранском мору.

Иако је Црногорска војска у том тренутку и на том дијелу фронта била малобројнија и слабије опремљена од аустроугарске, снажним отпором и храбрим и одлучним дјеловањем у одсудним моментима спријечила је аустроугарску офанзиву.

То је била посљедња војна операција Црне Горе у Првом свјетском рату.

Чланак СРБИЈА ПАМТИ ХЕРОЈЕ: У Београду данас свечана академија поводом 100 година Мојковачке битке се појављује прво на ИСКРА.

Његово преосвештенство епископ будимљанско-никшићки Јоаникије изјавио је на свечаној академији поводом обиљежавања стотину година од Мојковачке битке да се та битка доживљава као наставак Косовске јер је то јунаштво равно косовском и по смислу и по завјештању.

Владика Јоаникије рекао је на свечаности у Моковцу да је у сагледавању значаја Мојковачке битке неопходно нагласити да се „братски и недјељиви народ Србије и Црне Горе херојски и једнодушно супротставио надмоћној војсци Аустро-Угарске монархије и њених савезника“ које је назвао крсташима и крстоломима 20. вијека, претечама Хитлера и НАТО агресије.

Он је истакао да су важни догађаји, и када их вијекови дијеле, блиски по томе што отварају и обогаћују ризнице памћења и потврђују завјете које чувају покољења.

„Отуд пјесма и потресна порука мојковачких јунака `Ми смо пали, прошлост крунишући`. Јунаштво мојковачких витезова на чијем челу је био прослављени војсковођа Јанко Вукотић представља круну и достојни завршетак ратне епопеје Црне Горе из доба Петровића, друге српске државе“, рекао је владика Јоаникије.

Он је навео „да на Мојковцу, за разлику од Косова, није било издаје“, те да је, нажалост, издаја Мојковца дошла десетак дана послије битке, саопштила је Епископија будимљанско-никшићка.

„Неславна наредба тадашње Владе Црне Горе да црногорска војска положи оружје пред непријатељем, од стране прекаљених ратника од Грахова до Чакора, схваћена је као издаја, и одмах је проузроковала раздор у народу, који, на нашу несрећу, трају до дана данашњег. Мојковачка, као и косовска драма, још није завршена. Још траје борба за част и образ Црне Горе, која се не мири са владином издајом Јанка и Мојковца, Косова и Русије“, поручио је владика Јоаникије, на свечаној академији у Центру за културу у Мојковцу.

Академија је одржана у суботу, 9. јануара, у организацији Епархије будимљанско-никшићке и Српског националног савјета Црне Горе. Бесједу је одржао академик Матија Бећковић.

На почетку свечаности, пуштени су аудио-записи поруке краља Петра Карађорђевића и краља Николе Петровића, пред почетак Првог свјетског рата. Поруке, које су аутентичне биљешке тадашње Владе двије земље, јасно говоре о односу Србије и Црне Горе, српства и вјечне заштитнице Русије.

Чланак ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ: Мојковачка, као и косовска драма, још није завршена, још траје борба за част и образ Црне Горе се појављује прво на ИСКРА.

У храмовима Српске православне цркве /СПЦ/ у Црној Гори служене су божићне литургије, а најсвечаније је било у Мојковцу гдје су митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ будимљанско-никшићки Јоаникије служили литургију у Храму Рождества Христовог поводом 100 година од Мојковачке битке.

„Поклањамо се Богу и Божићу сјећајући се оних који су у мојковачким горама прије стотину година гинули за крст часни и слободу златну, ложили бањак и славили Божић у братској слози и љубави“, рекао је митрополит Амфилохије у обраћању вјерницима.

Благодарећи томе, рекао је митрополит Амфилохије, они су себе уписали у историју и у вјечно Божије памћење као они који су жртвовали живот за своје ближње.

Владика је рекао да је отуда и снага Црногорцима на Мојковцу 1915/1916. године да се жртвују за слободу, достојанство, за свој бадњак и Божић и за браћу гоњену и прогоњену од „аустроугарско-швапске немани“.

„На тој христоликој жртви извојевана је Мојковачка битка“, рекао је он.

Владика Амфилохије навео је да је и Други свјетски рат био изданак зла, богомржње и човјекомржње из Првог свјетског рата.

„А да би прича била још тежа, они који су бранили образ Европе бранећи свој образ и достојанство на Мојковцу, опет се данас налазе у истом положају. Са истих простора европских настављају се насиље Првог свјетског рата и тиранија Другог свјетског рата“, упозорио је митрополит црногорско-приморски.

Он је подсјетио да су отуда 1995. и 1999. године опет стигле бомбе.

„Никада са ових простора ниједна пушка није пукла ни према ни Бечу, ни Риму, ни Берлину, ни према Лондону, а још мање према Вашингтону. А ево нас у цијелом двадесетом вијеку непрекидно под ударом тог и таквог насиља“, нагласио је митрополит Амфилохије.

Владика Јоаникије је свима честитао Рождество Христово, а митрополиту Амфилохију, који је рођен на Божић 1938. године, честитао је седамдесет осми рођендан.

По завршетку литургије глумица Јелена Иванишевић извела је монодраму о Василији Вукотић, кћерки сердара Јанка Вукотића која је такође била учесник Мојковачке битке.

Чланак ЛИТУРГИЈА ПОВОДОМ 100 ГОДИНА ОД МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ: Гинули су за крст часни и слободу златну се појављује прво на ИСКРА.

Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.

Мојковачка битка је вођена 6. и 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и њом је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња војна операција Војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине СХС, касније Југославије.

Мојковачка битка је заправо завршна фаза једне веће војне операције, а односи се на дејство црногорске Санџачке војске, која је бранила фронт од Вишеграда до Мојковца од октобра 1915. до јануара 1916. године.

У почетку није било већих окршаја, али када је аустроугарска војска приметила да српска војска има намеру да се повлачи преко територије Краљевине Црне Горе, схватила је да би пресецањем тог повлачења у потпуности разорила српску војску и истовремено заузела Црну Гору.

Тада аустроугарска војска сва расположива средства шаље у том правцу. Главни део аустроугарске војске, 20.000 војника са око 70 топова, налазио се на линији Рожаје – Сјеница – Бијело Поље.

Други део је нападао из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле концентрисане јаке трупе са више од 200 топова усмерених ка Ловћену.

Стање у црногорској војсци било је веома тешко. Војници су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су од куће понели.

Укупан број војника у црногорској Санџачкој војсци на Мојковцу био је око 6.500, а предводио их је сердар Јанко Вукотић.

Аустроугарска војска је ангажовала две дивизије: 53. генерала Понграца и 62. генерала Калзера. Укупно је било 14.000 добро наоружаних и обучених бораца, уз резерву и логистичку подршку. Снаге које су обезбеђивале крила овим двема дивизијама чинило је 20.000 војника под командом генерала Рајнера, уперених ка Мојковцу и Тари.

Војска је била опремљена пушкама, тзв „маузерке“, затим са 45 топова и на десетине митраљеза и огромном муницијом која се није штедела.

До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. На Бадњи дан, 6. јануара, генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску.

На удару 6. аустроугарског пука, на Развршју и Бојиној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде. Уз јурише и противјурише положаји су наизменично прелазили са једне на другу страну, али је Доњоморачки батаљон успео да задржи положај до поподне.

После тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска успева да освоји Бојину њиву, али остали делови Колашинске бригаде, посебно они са Развршја које је било стратегијска тачка за продор ка Мојковцу, чврсто су задржали непријатеља.

Освајањем Бојине њиве и Улошевине, Аустроугари су угрозили кључну одбрану „мојковачких врата“.

Према процени сердара Вукотића, следећи дан био је кључан, зато напушта штаб у Колашину и одлази на положаје код Мојковца, где са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба доноси одлуку да се изврши контранапад.

У зору, на Божић, 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, креће ка непријатељским положајима.

У снегом завејаним брдима почиње борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон, и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других.

Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојину њиву. Пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад.

У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриш и противјуриш се ређају скоро без престанка. Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон под командом Милинка Влаховића, који успева да после толико јуриша и напада у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојиној њиви.

Међутим, Аустроугари уводе своје задње резерве и тако, пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљон, састављени од младића старих од 18 до 21 године.

Како су сви били млади, јаки и поприлично увежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и поверено да поврате Бојину њиву, која је била добро брањена са три реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима.

Први јуриш није успео. Почињу и други силовити јуриш, не бринући за жице и гранате које су бесомучно падале. И тај други јуриш је одбијен, тако да је Бојина њива остала у рукама Аустроугара. Сердар Јанко Вукотић наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по „сваку цену“ заузме Бојина њива.

Батаљон је отпочео напад и успео да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. После кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и после кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш.

Непријатељ се није могао одупрети брзом продору Дробњака, који су улетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојину њиву.

Након затишја, генерал Рајнер, који се не мири са губитком Бојине њиве, уводи своје задње снаге из резерве, 205 бригаду, и после снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад жестоко одбијен.

Видевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима.

Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара.

Оружје на Мојковцу

Црногорска војска по организацији, техничкој спреми и обучености није се могла мерити са савременим војскама тог доба. Она је претежно била формирана на територијално-племенској основи. Изузев регрутских батаљона, то је била војска милицијског типа – „наоружани народ“.

Почетком 20. века Црна Гора је добила неколико драгоцених товара оружја из Русије, који ће јој бити од велике помоћи у ослободилачким ратовима 1912. и 1913, али и у Првом светском рату. У товару који је испоручен у Котору било је 12.000 пушака система „малихер“ у народу одмах прозване „московке“.

Нешто касније Русија у Црну Гору шаље и неколико топова типа „обуховски“. Бијући бој за бојем „московке“ су неохлађене ушле у Први светски рат, прегорелих цеви али сачуваних бајонета који су били дугачки готово колико и пушке. Ти бајонети ће бити пресудни у борбама прса у прса са аустоугарским војницима, чије су пушке „маузерке“ имале знатно краће ножеве.

На Мојковцу је било осам митраљеза већином руских, али је било и аустријских, отетих у претходним борбама. Црногорска Санџачка војска у Мојковачкој бици имала је 22 лака топа и само две тешке руске хаубице.

Поред руских топова система „обуховски“, у бици на Мојковцу учествовали су и немачки „крупови“ и француски „дебанжови“.

Две тешке хаубице, једине којима је располагала читава црногорска војска, током борби 1915. године премештане су са бојишта на бојиште од Дрине и Вишеграда до Мојковца. Три дана пре битке хубице су извучене на врх Малог препрана, који гледа на Подбишће, одакле ће у зору 6. јануара почети да туку по непријатељским положајима.

Српска артиљерија

У саставу црногорске Санџачке војске налазиле су се и три српске батерије. Оне су још на Дрини придодате војсци сердара Јанка Вукотића. Храброшћу своје посаде и командира капетана Драгољуба Младеновића, те батерије су се прославиле и остале у сећању сваког војника.

Српски ариљерци, знатно вичнији од црногорских у руковању топовима, посебно лаким француским „дебанжовцима“, на заједничким положајима користили су свако затишје да црногорским тобџијама пренесу своје знање.

Три српске батерије добиле су и извршиле последње наређење, сместивши се уочи битке лево од Препрана, изнад самих Поља, на брду званом Боровњак.

На Бадње вече, када је родбина из крајева ближих Мојковцу дошла да обиђе војнике и донесе им све што се имало, батерију капетана Младеновића и друге две српске батерије обишла је група црногорских стараца и жена.

Старци су замолили Младеновића да им покаже топове, а када је он удовољио њиховој жељи, по старом црногорском обичају наздрављало се не само војницима већ и топовима, док су жене из торби вадиле чарапе, ракију и храну и тиме даровале српске војнике.

Победници, побеђени

„Иако залуд“, како је сердар Јанко Вукотић рекао у последњој поруци својим јунацима, битка је добијена и окончана 10. јануара, а слава оружја црногорске Санџачке војске у, како су га Црногорци називали, Вељем рату, крунисана је мојковачком победом и испуњењем дуга према братској српској војсци.

Делови две аустроугарске дивизије, 53. и 62, укупно 14 батаљона, заустављено је и натерано на повлачење. Три велика дана на Мојковцу протекла су у непрекидним борбама. Црногорска Санџачка војска је била свесна да је то битка за успешно повлачење српске војске због чега аустроугарска армија није успела да затвори „мојковачка врата“.

Та капија је остала слободна чак и када је српска војска већ преко Албаније избијала на море.

Још не знајући за катастрофу, за више од 280 топова који су четири дана и четири ноћи, по наређењу генерала Вебера, тукли по Ловћену, црногорски промрзли и изгладнели војници су на Мојковцу одбранили стару границу на Тари.

Вест о паду Ловћена неколико дана касније деловала је као гром из ведра неба, јер је сваки од војника знао: када падне Ловћен пало је Цетиње, а када падне Цетиње пала је и Црна Гора.

Настала је чудна ситуација у којој побеђени непријатељ бежи, а победник треба да напусти положај не знајући коме да остави Мојковац, коме мртве на положајима, коме артиљерију и толико жељене митраљезе и хаубице.

Последње наређење штаба црногорске Санџачке војске издато је једном нареднику из Штитарице. Наредник се звао Новак Вуковић, а наређење је гласило: уништити сва оружја да не би користило непријатељу.

Топови су закопавани или бацани низ Тару, а један вод је читаву ноћ и дан сакупљао и доносио на гомилу топовске гранате, митраљезе, барут и муницију.

Када је све што се могло сакупило, наредник Вуковић је запалио барут. Уследио је огроман пламен и експлозија која се чула све до Колашина, Роваца и Мораче. Док су летела и падала парчад челика по оближњим кућама и снегом прекривеним ливадама, војници су плакали.

Највећи значај Моковачке битке било је спречавање аустроугарске војске да пресече повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, и даље ка Крфу.

Мојковачка битка је у народу поређена са Термопилама, а памте се и речи владике Николаја: „Да није било смрти на Мојковцу, не би било ни васкрса на Кајмакчалану.“

Извори: Операција Црногорске војске у Првом светском рату, Војноисториjски институт Београд, Манфред Раухенштајнер, Последњи рат Аустро-Угарске 1914-1918, Бохлау Верлаг Беч и Љубо Анђелић/Јеврем Брковић, Мојковачка врата, 1966, Обод Цетиње.

Чланак СВЕТЛИ ПРИМЕР ЖРТВОВАЊА: Сто година Мојковачке битке се појављује прво на ИСКРА.

На празник Светог Игњатија Богoносца, у суботу 2. јануара 2016, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Христовог Рождества у Мојковцу.

По завршеној Литургији, Преосвећени Епископ је са свештенством и сабраним вјерним народом, одслужио парастос учесницима славне Мојковачке битке, сердару дивизијару Јанку Вукотићу, Петру Мартиновићу и свим оним одважним, храбрим и пожртвованим јунацима, који су, надахнути нашом светом вјером и силомЧасног крста, положили своје животе за слободу отечества и обезбиједили спас српској војсци у одступању према Средоземљу.

Ријечима надахнуте архипастирске бесједесабраним вјерницима обратио се Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који је говорио о значају Мојковачке битке, оне „велике и славне епопеје нашег рода, која је понос не само града Мојковца и Црне Горе него и васколиког српства“, а чија ће стогодишњица бити свечано и молитвено прославњена на Божић ове године.

На празник Рождества Христовог, у четвртак 7. јануара, Свету Архијерејску Литургију,са почетком у 8 часова, у Саборном храму у Мојковцу, служиће Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски Г. Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са бројним свештенством и монаштвом.

У суботу 9. јануара, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, у сали мојковачког Центра за културу одржаће се свечана академија поводом обиљежавања великог јубилеја – стогодишњице Мојковачке битке. Ову културно-духовну академију, која почиње у 18 часова, организују Епархија будимљанско-никшићка и Српски национални савјет Црне Горе.

Чланак ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ: Мојковачка битка је понос не само Мојковца и Црне Горе, него васколиког српства се појављује прво на ИСКРА.

Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом „Мојковачка операција“, а односи се на дејство црногорске Санџачке војске, која је бранила фронт од бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године. Операције црногорске Санџачке војске током 1915. и почетком 1916. године обухватају дејства црногорске Санџачке војске за одбрану сјевероисточног дјела Црне Горе и осигурање лијевог бока и позадине српске војске од дејства аустоугарских снага из југоисточне Босне.

Када су њемачке, аустроугарске и бугарске снаге, под командом фелдмаршала Аугуста фон Макензена, напале у октобру 1915. године Србију, црногорска Санџачка војска, јачине 20.530 војника, под командом Јанка Вукотића, држала је фронт на Дрини од Вишеграда до Шћепан поља, са задатком да брани сјевероисточни дио Црне Горе и штити српску војску од продора непријатељских снага из југоисточне Босне. Сердар Јанко Вукотић је био командант Санџачке војске од самога почетка рата до 14. јануара 1916. године. Начелник штаба био је командир (касније бригадир) Петар Мартиновић. У њеном саставу биле су: Прва санџачка дивизија (командант, бригадир Мило Матановић) била је састављена од: Бјелопољске бригаде (командант, командир капетан Грујица Грдинић), Дечанске бригаде (командант, командир Радован Радовић) и Извиђачког одреда (под командом капетана Крста Поповића); Друга санџачка дивизија (под командом бригадира Павла Вујисића) била је састављена од: Ловћенске бригаде (командант, командир Јован Мићуновић), Пљеваљске бригаде (командир Блажо Врбица), Горњовасојевићке бригаде (командир Урош Ђукић) и Санџачке бригаде; Дринска дивизија (командант, бригадир Лука Гојнић) била је састављена од: Дурмиторске бригаде (командир Вуле Кнежевић), Кучко-братоножићке бригаде (командир Настадин Ивановић), Колашинске бригаде (бригадир Милош Меденица) и Доњовасојевићке бригаде. На фронту Санџачке војске дејствовале су: аустроугарска 62. пјешадијска дивизија, Група генерал-мајора Луке Вучетића, Група генерал-мајора Рафаела Вукадиновића и Група пуковника Александра Зубера, укупне јачине 22, 5 батаљона, 57 топова и 100 коњаника.

Српска Врховна команда издала је 25. новембра 1915. године директиву командантима армија о општем повлачењу главних снага (Прве, Друге и Треће армије и Трупа одбране Београда) кроз Црну Гору, а помоћних кроз сјеверну Албанију на Јадранско приморје. У то вријеме Санџачка војска (16.000 војника) држала је фронт широк 160 км, на линији: Рожај – Бродарево – Пријепоље – Прибој – доњи ток Лима – Метаљка – Челебићи и добила задатак да и даље брани Црну Гору, и са српском Првом армијом обезбиједи простор и вријеме главним снагама српске војске да се повуку на Јадранско море. Црногорска Врховна команда је издала наређење Јанку Вукотићу да због повлачења српске војске ка Косову, на правцу Прибој -– Нова Варош – Нови Пазар осигура њено извлачење. Шифровани телеграм упућен Јанку Вукотићу и Митру Мартиновићу потврђује велику очинску бригу старог Краља (Николе I Петровића) за своје Црногорце. Завршни дио телеграма гласи: „ако Санџачка војска осигура овај правац и не дозволи непријатељу дејство њиме у позадину српске војске, онда се одужила Српству, иначе српска војска биће доведена у критичну ситуацију“. Операција црногорске Санџачке војске од 22. октобра до 16. новембра 1915. године су најтеже и најзначајније на њеним фронтовима. Пошто је пресјечена одступница српској војсци према вардарској долини, она се са Косова почела повлачити преко Албаније за Скадар и Драч, а преко Црне Горе 3. децембра 1915. године.

Црногорска војска је истрајавала на том великом и одговорном задатку очувања одступнице братској српској војсци. Није се гледало на жртве, само да се изврши наредба. У тактичком одступању санџачка војска је посјела положаје Левер Тара – Мојковац – Турјак – Чакор на којима је добила друга наређења спаса или пропасти: „… наши положаји на Тари имају (се) бранити најодсудније и до последњег човјека“. Циљ је био да се осигура повлачење Прве српске армије од Андријевице и Друге српске армије од Подгорице. У периоду од 17. до 23. децембра 1915. године аустро-угарске трупе вршиле су снажан напад према Мојковцу, Беранама и Чакору. Мојковац је са двије војске требало све да ријеши.

Послије повлачења преко Црне Горе и Албаније, српска војска се 1. јануара 1916. године налазила на линији Скадар – Љеш — Драч – Елбасан – Тирана. Преко Црне Горе је одступило 89.930 војника и стражара, а преко Албаније 54.039. Јачина црногорске војске износила је тада 43.200 војника са 155 топова и 107 митраљеза и држала је фронт на линији: планина Турјак – Мојковац – ријека Тара – Грахово – Ловћен – Будва – Скадар. Њена санџачка војска је у читавом том периоду садејствовала и олакшавала операције српске војске у Србији, и заједно са Првом српском армијом у децембру 1915. године штитила и омогућавала одступање главних снага српске војске са Косова и Метохије преко Црне Горе за албанско приморје.

Напад аустроугарске војске на све фронтове црногорске војске почео је 5. јануара 1916. године са премоћи у физичкој сили 3:1, у артиљерији 8:1. У аустроугарској офанзиви против Црне Горе почетком 1916. године, нападао је на Ловћен 19. корпус, а на правцу Берана 8. корпус, под командом генерала Тролмана. Санџачка војска, под командом сердара Јанка Вукотића, водећи заједничке операције са српском војском, бранила је фронт ширине 140 км на линији: Чакор – Мојковац – ријека Тара. Правац Бијело Поље – Пљевља ка Колашину бранила је фронт Прва санџачка дивизија (око 6500 људи, 8 митраљеза и 25 топова), на положају: село Ракита – Мојковац – село Горња Поља – село Добриловина. Према њој су се налазиле аустроугарска 62. и 53. дивизија (20000 људи и 45 топова).

Главни непријатељски напад је усмјерен 6. јануара 1916. године на Бадњи дан на Мојковац под командом генерал-мајора Рајнела. Командант санџачке војске, дивизијар сердар Јанко Вукотић, у свом штабу у Колашину, помно је пратио ток борби на Мојковцу 6. јануара, јер за њега није била никаква новина да ће непријатељ после 22/23. децембра поново кренути са великом спремношћу, енергијом и упорношћу да надокнади оно што је до тада пропустио. Према заповијешћу утврђеним циљевима и појединостима, 6. јануара изјутра отпочела је густа и дуга артиљеријска ватра по снијежним косама Улошевине и Бојине њиве, за које се претпостављало да су главни положаји утврђеног црногорског противника. Под снажном пратњом артиљеријског ватреног застора, покренуло се у напад отприлике, око шест аустроугарских батаљона; три мађарска-хонведска батаљона кретала су се налијевом крилу нападног правца, с циљем овладавања Бојином њивом и Развршјем, а трећи батаљон из 205. бригаде на десној страни са намјером заузимања превоја Улошевине, а у даљем кретању требало је конвергирати тежиште ватре са лијевокрилним снагама на Бојну њиву, а нарочито Развршје, као тактички ослонац за даљња нападна дејства. У боју код Мојковца 6. и 7. јануара Прва санџачка дивизија је, по цијену великих губитака, прелазећи из одбране у напад, сломила офанзивну снагу 205. бригаде 62. пјешадијске дивизије и бригаде Шварц 53. пјешадијске дивизије и одбранила своје положаје. Предњи дјелови 53. дивизије 6. јануара заузели су предстражне положаје Прве санџачке дивизије на Бојиној њиви и Улошевини, и при крају дана, одбацили њене снаге на Развршје. Пошто су у свануће 7. јануара дјелови санџачке дивизије (Колашинска бригада, два регрутна батаљона и Ускочки батаљон) прешли у противнапад, у исто вријеме кад су и дјелови 62. и 53. дивизије обновили напад, дошло је на правцу Мојковца до сусретне борбе у шуми, по снијегу и на блиском одстојању. Нарочито оштре борбе вођене су на Развршју, гдје је Колашинска бригада узастопним јуришима, у садејству Ускочког батаљона, који је нападао са Лисичине и регрутских батаљона, који су нападали преко ријеке Рудинице, задржала нападача, по цијену великих губитака. Развршје као капа и доминантни стожер тактичке супериорности над свим теренским објектима унаоколо, није се смио испуштати из руку без тешке невоље и високе цијене. Око 11 часова и 30 минута Дробњачки батаљон (који је раније упућен из дивизијске резерве) успио је да на јуриш заузме предњи ров на Бојиној њиви, али је противнападом убрзо одбачен, па је поновним јуришем заузео Бојину њиву. Послије више обостраних јуриша, аустроугарске јединице су око 15 часова коначно одбачене на лијевој обали ријеке Лепешнице, одакле су до 10. јануара више пута безуспјешно нападале у правцу Мојковца. За то вријеме аустроугарска 209. бригада 62. дивизије нападала је западно од Мојковца преко Таре у правцу Букове главе, али је противнападом Бјелопољске бригаде одбијена. Аустроугарски губици били су: избачених из строја 700, од којих 224 погинула; а црногорски губици били су: 205 погинулих. Непријатељ је одбијен, а у њиховим објавама се истиче да су Црногорци побједници на Мојковцу. Прва санџачка дивизија и поред тешких губитака остала је на положају све до капитулације Црне Горе и распуштања војске (21. јануара 1916).

Санџачка војска је све до 18. јануара држала одбрамбени фронт на лијевој обали Лима (између Берана и Андријевице), код Мојковца и на лијевој обали Таре. Од 22. октобра 1915. до 18. јануара 1916. године она је на операцијској просторији између горњег тока Дрине, Западне Мораве, Ибра, Пећи, планине Богићевице, планине Бјеласице, планине Сињајевине и Дурмитора, бранила Црну Гору од аустроугарских завојевача, олакшавала у октобру и новембру операције српске војске у Србији и, заједно са Првом српском армијом омогућила у децембру 1915. године одступање главних снага српске војске са Косова и Метохије преко Црне Горе на Албанско приморје, а затим је до 21. јануара 1916. године, бранећи и даље Црну Гору, вршила с осталим снагама црногорске војске улогу заштитнице српске војске, која се у то вријеме налазила у Албанији.

Аустријски пуковник Рихтер, који је учествовао у борбама на Мојковцу, пише: „Храброст црногорског војника нема премца у историји ратова. Било је дана када су поједини положаји по неколико пута прелазили из руке у руку. Ту сте могли видјети црногорског војника који голорук налијеће на бајонете противника. Та малобројна, примитивно наоружана црногорска војска данима је на мојковачком терену задржавала далеко бројнију, модерно наоружану аустроугарску војску, и одступала је тек онда када је сваку стопу земљишта залила својом и непријатељском крвљу, и када је сваки квадратни метар бојишта прекрила својим и непријатељским лешевима.“

Црна Гора се одужила Србији, бранећи Мојковац, док се буде стварала и писала историја. Риједак је такав подухват у историји балканских народа и шире. Са знатном сигурношћу се може тврдити да би заробљавање и уништавање српске војске била њена историјска катастрофа с неизвјесном будућношћу. Побиједила је свијест Црногораца да спасу своју браћу и себе.

Приликом предаје одликовања, Карађорђеве звијезде, дивизијару Јанку Вукотићу, регент Александар је рекао: „Војводо, Ви сте се више одужили Српству, зато ми је драго што ми се пружила прилика да Вам лично из руке у руку предам за сада ово моје мало признање.“ Ђенерал Милан Ђ. Недић је о Мојковачкој бици рекао: „Услуге које је црногорска војска учинила српској војсци приликом њеног повлачења ка јадранском приморју, ничим и никада се не могу надокнадити. То су услуге које је могао да учини само брат за брата и које се никада не заборављају. … Да је црногорска војска… омогућила извођење аустријског маневра… биле би уништене све четири српске армије, па и цела српска војска, а српски народ не би био оно што је данас.“ А владика жички Николај Велимировић каже: „Да није било Божића на Мојковцу, не би било Васкрса на Кајмакчалану“.

„Мојковац је био жртвовање себе за спас свога брата и сви они који су погинули у Мојковачкој бици буктиња су жртве, која је по својој природи Христолика, која се догодила на три дана на три Српска Божића,“ истиче Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Пећког трона Амфилохије.

Чланак 100 ГОДИНА МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ: Жртвовање себе за спас брата свога се појављује прво на ИСКРА.

Цео један век од мојковачке битке, а у славу њених хероја, СО Беране и Епархија будимљанско-никшићка организовали су округли сто у кући војводе Гавра Вуковића, где су угледни историчари, генерали, публицисти, политичари, књижевни критичари дали допринос обележавању славне епопеје. Тема скупа је била „Операције Црногорске санџачке војске крајем 1915. и почетком 1916. године, њихов значај и одјек“.

Последњих дана 1915. око пола милиона аустроугарских, немачких и бугарских војника напало је Србију, па се њена војска, уз тешке губитке, повлачила преко Косова и Метохије, Црне Горе, Албаније све до Крфа. У тим трагичним тренуцима, регент Александар Карађорђевић упутио је историјски телеграм дивизијском генералу Јанку Вукотићу: „Ако сердаре задржите непријатеље 24 сата да не продру на Косово, ви сте се одужили српству и словенству!“

Црногорска Санџачка дивизија, са 6.500 бораца, у одлучујућим биткама 6. и 7. јануара 1916. у околини Мојковца задржала је наступање 20.000 аустроугарских војника, који су тежили да изврше пробој до Чакора и онемогуће српској војсци одступницу, али нису успели.

– Да ли је завет предака уважен код потомства и да ли оно довољно зна о значају чувања најсветијих историјских веза између Србијанаца и Црногораца, само су нека од питања која провејавају међу данашњим протагонистима друштвене и политичке сцене – казао је Горан Киковић, председник СО Беране. – Непотребно је причати о самој бици, јер су умнији људи о томе многе књиге написали и многе песме испевали, али данас је важно овој генерацији прозборити о огромној жртви, коју је црногорска војска поднела не тражећи ништа заузврат.

Чувена битка одиграла се на Бадњи дан и Божић пре стотину година и потврда је свих идеала, којима је народ у Црној Гори вековима био надахњиван, кроз своју светосавску веру и епску поезију.

Учешће на овом скупу узели су академик Зоран Лакић, др Лука Кастратовић, генерал др Вукић Илинчић, др Будимир Алексић, др Раденко Шћекић, др Жарко Лековић, Бранислав Оташевић, мр Васиљ Јововић, др Милош Ковић и многи други.

РЕЧ ЕПИСКОПА ЈОАНИКИЈА

– Црна Горо, суро камење, успомено јунака од старина, имаш се и чиме поносити. У теби је све што имаш и знано и поштено и јуначко и чувено. Ти светлиш српском роду са твојих крша и гора као светионик. Ти си круна српског народа и његов понос. Нека ова сјајна историјска опомена служи за пример свима данашњим Србима. Нека им она буде и понос и наук, како се воли брат и чува своја земља. Изгинулим херојима црногорске санџачке војске свака част и спомен. Име им се увек спомињало, док је српског благородног народа – изговорио је на скупу епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.

Чланак ЈУБИЛЕЈ МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ: Херојско дело за векове се појављује прво на ИСКРА.