Из закона је између осталог избачена класична одредба да је брак заједница заснована на љубави. Брак тиме постаје огољено интересна институција у коју супружници улазе или излазе у мери у којој им одговара и колико дуго им то одговара. Љубав као подстицај, повод и цемент за брачну заједницу више не постоји. Надаље, избачен је институт брачне преваре. Некада је верност у браку била обавеза, а онај ко је прекрши сносио је не само моралне, већ и правне па и имовинске последице. Данас је све то укинуто, па је промискуитет легализован као некажњива пракса. Коначно, дефиниција члана породице, на шта с правом указује професор Слободан Панов, доживела је еволуцију какву ћемо тешко наћи у компаративном европском законодавству. Члан 197, став 3, актуелног Породичног закона Србије у чланове породице убраја и „лица која су била или још увек јесу у емотивној или сексуалној вези“.

Тенденције које су оваквим решењима постављене, а које иду ка томе да нпр. потпуно изједначе ванбрачну и брачну заједницу, свој радикални замах могу да добију ако се усвоје предложена решења из преднацрта треће књиге Грађанског законика који се односи на породично законодавство. Узгред, у исто време се најављује и усклађивање породичног закона са тим решењима, а као трећи део пакета појавио се и нацрт закона о родној равноправности који је за потребе канцеларије заштитника грађана написала госпођа Маријана Пајванчић.

Овај најављени пакет доноси читав низ још радикалнијих решења која ће ако се усвоје потпуно променити систем организације породице у Србији. Идеја да се унесе институт и пракса сурогат материнства нпр. повлачи неопходност да се укине класична дефиниција мајке као „жене која је родила дете“. Уместо тога предлаже се увођење „сурогат мајке“ и „намераване мајке“. Сурогација повлачи и читав низ других проблема и контроверзи због којих би свакако грађани Србије морали да добију право да се на референдуму изјасне о томе да ли желе да прихвате ново виђење мајке и нови вид „производње“ деце који растура природну везу између мајке и детета. То што предлагачи закона тврде да би се сурогација одвијала само у некомерцијалне сврхе, у оваквој држави није никаква гаранција. Не постоје озбиљни механизми који би гарантовали да се уз корупцију ова норма не би кршила.

Друго, ако се уопште сурогација уведе, за пет година бисмо могли да очекујемо померање границе и нову измену којом би се комерцијализација легализовала и којом би и странци добили могућност да слично као у Индији купују коришћење наших жена као инкубатора. Начин на који је писан предлог показује да су сва права на страни наручиоца, а никаква на страни сурогат мајке. Поменимо ту и еугенички мотивисан став 1 члана 66 који каже да ако се установи да дете може да има тешке недостатке, намеравани родитељи могу захтевати од сурогат мајке да прекине трудноћу.

Доста прашине је подигао и члан 53 предлога закона о родној равноправности за који се тврди како на мала врата отвара могућност да истополни парови добију право на усвајање деце. Ово је врло озбиљна тема и коначно би питање третмана хомосексуалаца и хомосексуализма у нашем друштву морало да добије референдумску одлуку. Дакле да најдемократскијим познатим методом заједница одлучи шта је брак, ко има право на њега и ко има право на усвајање деце нпр.

Поред низа других револуционарних решења, поменимо на крају оно које је најрадикалније, а то је оно из чланова 7 и 87 преднацрта законика у којима се свако телесно кажњавање детета изједначава са злостављањем и апсолутно забрањује. Уз то иде и непрецизно дефинисање насиља у породици, што све заједно прети да укине право родитеља да васпитавају и контролишу своју децу. Ово уношење анархије у породичне односе апсолутно захтева директно изјашњавање грађана.

Дакле, у време када креће формална јавна расправа о овим законским изменама, апелујем најпре на медије да стварно отворе своја врата за озбиљну дебату какву су до сада избегавали. Такође сматрам да је сет измена који нам се нуди толико радикалан и фундаменталан да би морао да доживи референдумску проверу. Без тога биће то чиста манипулација и насиље са никаквим легитимитетом.

Виши научни сарадник у Институту за европске студије

Чланак МИШA ЂУРКОВИЋ: За референдум о породици се појављује прво на ИСКРА.

Да ли су речи и аргументи довољни да их васпитамо? Наравно да нису. Деца се не рађају као васпитани, рационални и одговорни људи који знају шта је њихов интерес. Цео процес васпитања се и заснива на томе да их свим доступним методама, од похвала, награда, до претњи казном и коначно казнама, уведемо у ред, дисциплинујемо, научимо да поштују правила, да усвоје норме понашања и да прихвате адекватан вредносни систем. Готово свако дете би нпр. желело да стално једе слаткише и игра игрице, док му је много мање пријатно да једе броколи и рибу, да иде на спортске активности или да учи. Наш задатак је да га научимо да ради и оно што му није пријатно.

Супруга и ја смо коначно, одговорни за понашање своје деце док не постану пунолетне особе. Ако их пустимо да раде шта желе, као што је било у случају оних дечака који су претукли Рашу Попова, могу да постану насилници, криминалци, да буду нездраве и неуравнотежене особе. Или да сутра заврше тако што попију двадесет ракија па седну у ауто да возе себе и своје пријатеље у реку.

Да ли у васпитању користимо и телесну казну? Наравно. Као што су је и према нама користили наши родитељи. Исто као и они и ми је користимо ретко, углавном шаком по гузи. Најважније нам је да то постоји у свести деце као последња инстанца, као могућност да ако претерају и не зауставе се на време, могу да добију по гузи. Ни супруга ни ја нисмо необразовани лудаци нити садисти. Једноставно видимо да у неким, срећом ретким, тренуцима једино физичка реакција може да заустави дете, да га „ресетује” и смири па да поново почнемо нормално да разговарамо. Свеукупно засад смо више него задовољни како се развијају.

Оно што нас плаши је окружење и друштво у које би требало да их пустимо и за које би требало да их припремимо. Изазови су много већи него у време кад смо ми били деца, а држава нам преко својих законских решења све више одузима право да их васпитавамо. Наши закони се систематски доносе против породице и јасна је тенденција да се деца извлаче из породичног окружења и да се окрећу против својих родитеља. Под маском наводно „либералног” законодавства код нас се имплементира законодавство које де факто отвара пут новом тоталитаризму, стварајући простор за нове Павлике Морозове, који ће сутра бити учени да им је обавеза да пријаве родитеља који их је нпр. лупио по гузи. Сваки тоталитаризам почива на атомизацији и разарању заједница од којих је породица фундаментална и најважнија. Класични либерализам је управо почивао на неповредивости и максималној заштити приватне, односно породичне сфере. Данас се она систематски уништава.

Идеја о ригидној забрани телесног кажњавања деце, која се најављује нацртом новог грађанског законика долази из исте кухиње из које је пре четири године дошао језиви нацрт Закона о правима детета. То су идеје које децу уче да имају само права, а не и дужности и које девојчици од петнаест година омогућавају да обави абортус и забрани доктору да о томе обавести родитеље.

Случај доктора Миливојевића који се с пуним правом јавно успротивио овом бруталном удару на основе породице, а тиме и саме идеје слободе у Србији, показује како се против сваког гласа разума у Србији данас одмах подигне војска добро организованих војника новог тоталитаризма која симулира некакву науку и некакву стручну јавност. Проблем је што ми остали, који смо огромна већина, ћутимо и немамо никог да нас организује и да у политичкој сфери представи наше интересе. И као отац, и као човек који се залаже за слободу против тоталитаризма, и као патриота, дужан сам да подигнем свој глас против ове пошасти која нам се спрема и која неће овде да стане. Ово је пут у ново варварство на чијем крају се између осталог налази и декриминализација инцеста, о чему се већ дебатује у Немачкој и Хрватској, на пример.

Желим да искористим овај текст да апелујем на политичаре, и на посланике Народне скупштине да воде рачуна о томе да је у питању и будућност њихове деце. Ако буду гласали за овакве наказне законе, и њима ће сутра одузимати децу. Уместо одговорних особа које ће бити способне да развијају и бране ову земљу, добићемо нове генерације размажених егоиста које не поштују никакве вредности и никакав ауторитет.

Коначно, ако се овакви закони буду доносили, и као отац и као јавни делатник одговорно изјављујем да их нећу поштовати. Ако сам као грађанин спреман да погинем бранећи ову земљу у рату, тако сам спреман и на све облике грађанске непослушности и борбе да бих заштитио своју децу и породицу и од унутрашњих предатора.

*Виши научни сарадник у Институту за европске студије

Чланак МИШA ЂУРКОВИЋ: Како да одбраним своју породицу? се појављује прво на ИСКРА.