Извор: intermagazin.rs

ОДЛУЧНО РУШЕЊЕ МАКЕДОНИЈЕ

Дешавања код нашег јужног суседа већ дуго су, услед притисака и мешања страног фактора, добила размере сложеног хибридног рата у коме се комбинују уцене, претње, коришћење међуетничких тензија и унутрашњих фактора дестабилизације

Западне силе већ три године у континуитету покушавају да у Македонији оборе власт ВМРО-ДПМНЕ и Николе Груевског. Нема метода који до сада нису користиле укључујући и тероризам увезен из Приштине и опет је Македонија успела да се очува.

Последњи парламентарни избори, одржани још у децембру прошле године, поново су обезбедили победу ВМРО-ДПМНЕ која је добила два посланика више од Социјалдемократског савеза Македоније (СДСМ) Зорана Заева. На основу мајског договора из 2008, који је тада иницирала албанска Демократска унија за интеграцију (ДУИ), и по утврђеном обичају да владу формира победничка македонска партија са албанским партнером, ВМРО-ДПМНЕ је кренуо да саставља владу. Већ договорену коалицију зауставили су амерички амбасадор Џес Бејли и нови фактор, премијер Албаније Еди Рама.

ТИРАНСКА ПЛАТФОРМА

Рама је, наиме, у Тирани окупио припаднике све четири албанске партије које су ушле у Собрање и са њима договорио „Тиранску платформу“ као услов за партиципацију у влади. Дакле, премијер Албаније почео је директно да се меша у унутрашња питања суседне државе и, још горе од тога, постао је носилац захтева за њено суштинско и уставно редефинисање и подривање.

Рама је подстакао Албанце у Македонији да траже редефиницију ове државе и њеног уставног уређења. У недавној изјави он је објаснио да Албанци у Македонији чине 35 посто становништва иако их по попису има десет процената мање, а према извештајима с терена још и мање пошто су многи отишли у Западну Европу. По његовим инструкцијама посланици ДУИ, Бесе и албански посланици СДСМ почели су у Собрању да говоре да су они припадници већинског народа, а не мањине како их устав дефинише.

Други део овог пакета је Резолуција о геноциду коју Тиранска платформа предвиђа, а Заев ју је прихватио као део пакета за формирање нове власти с албанским партијама. Ова НАТО већина, чије формирање тражи генерални секретар НАТО-а (!?), донеће резолуцију по којој је у Македонији од 1912. до 1956. почињен геноцид над Албанцима. Суштина овог чина је да Македонци прихвате да су због наводног геноцида Албанци вештачки и насилно сведени на статус мањине, па им због тога треба признати статус конститутивног народа. То би био увод у пуну федерализацију Македоније што је Заев и прихватио. За почетак албански језик би се увео као равноправан с македонским на територији целе државе, а у Тиранској платформи се предвиђа и дијалог о питањима промене симбола, имена, изгледа новца и свих других идентитетских одлика. Дакле, Заев и СДСМ су прихватили да укину досадашњу државу Македонију као земљу македонског народа и мањина, и да отворе процес њене редефиниције као двонационалне државе што би свакако водило федерализацији, а по многима и подели на западни албански део и источни за који се не би знало каква му је будућност.

НЕЗАМИСЛИВА ИЗДАЈА

Ова врста издаје, засноване на глади за власт, на какву је СДСМ спреман, незамислива је чак и за нас који смо се овде нагледали свега и свачега. Зоран Заев и његова партија да би дошли на власт прихватили су да укину сопствену државу! На ово је реаговао народ масовним протестима који трају већ скоро месец и по дана, а приликом доласка европског комесара Јоханеса Хана у Скопље на улицама се нашло скоро 200.000 људи показујући да су спремни на све како би сачували државу.

Чувар устава у овом тренутку је једини човек који има стварни мандат за то, председник Ђорђе Иванов. Он је разумљиво одбио да да мандат Заеву и издржава све могуће претње укључујући и оне из Брисела да га могу ставити на црну листу и увести му санкције. Он захтева од Заева да се одрекне Тиранске платформе. Занимљиво и ВМРО-ДПМНЕ је понудио Заеву подршку за мањинску владу ако уради исту ствар и прихвати да се врати у оквире уставности и очува државу. Заев то из неког разлога не сме да прихвати и понаша се као уцењен човек који мора да обави неки прљав задатак. У међувремену су се појавиле и информације о његовим везама с одређеним криминалним структурама Албанаца.

Од пре десетак дана овај сукоб је ушао у Собрање. Оно не може да се конституише док се не испоштује процедура по којој се најпре саставља Комисија за именовање а она онда предлаже председника скупштине. Посланици ВМРО-ДПМНЕ користе пословником одређен простор да изведу на чистац посланике СДСМ и да их натерају да се одреде према Тиранској платформи. До сада се то свело на размену између њих и албанских посланика који отворено објашњавају шта су договорили са Заевом и шта намеравају да раде. Посланици СДСМ углавном ћуте избегавајући да пред грађанима Македоније објасне какве су обавезе преузели од странаца и Раме. ВМРО-ДПМНЕ има јасне захтеве који се своде на следеће: Тиранска платформа као програм нове владе значи уставно и суштинско редефинисање устава и не може да се усвоји без неке врсте референдумског изјашњавања грађана. Ако грађани Македоније одлуче да укину своју државу, нек то ураде на референдуму а не на мала врата кроз скупштину. Отуд ВМРО-ДПМНЕ не дозвољава да се било шта конституише док се не уђе у нови свеобухватни договор (неки страни фактори већ помињу Пржино 3) и док се не одрже нови парламентарни избори референдумског типа заједно са већ предвиђеним локалним изборима.

ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈА ТУЖИЛАШТВА

Међу притиске с којима се носе треба поменути и потпуну инструментализацију такозваног Специјалног јавног тужилаштва на чијем је челу амерички кадар Катица Јанева. Они су почели с прогоном челних људи медијских кућа које нису на њиховој страни, па су покренути поступци против Сеада Кочана, власника ТВ Нова, Драгана Павловића Латаса власника ТВ Сител и Виолете Талевске из дневника „Вечер“.

Чини се да су у последња два месеца људи из ВМРО ипак успели да медијским наступом, јасном подршком народа и озбиљним лобирањем у међународној заједници зауставе офанзиву друге стране и добију упориште на појединим доста важним местима. Како време пролази, вода иде на њихову воденицу, што је почело да изазива велику нервозу код наручилаца и екстремиста у СДСМ. У недавној колумни на порталу „Либертас“, главни стратег СДСМ, бивши министар унутрашњих послова Љубомир Фрчковски, заложио се за употребу насиља као средства реализације политичких планова. Рекао је да СДСМ ризикује да изгуби све с протоком времена и да њихови посланици треба да „ухвате за уши“ садашњег председавајућег и да га склоне, и на то место без процедуре поставе Талата Џаферија из ДУИ као свог кандидата за председника скупштине. Македонски медији су објавили да се недавно Заев тајно састао са амбасадором Бејлијем, па се сумња да ове идеје долазе одатле. Бејли је иначе позиван у Америку на саслушање због притужби значајних сенатора да се меша у унутрашње послове Македоније и да ненаменски и нелегално троши фондове САД за подривање легалне власти.

Грађани Македоније и ВМРО до сада су били много тврђи орах него што се то очекивало и показују разумљиву спремност да на све начине бране своју државу. То је највећа препрека за реализацију планова СДСМ и њихових спољних спонзора. Интерес Србије је да држава Македонија опстане и да се спречи процес прављења Велике Албаније који СДСМ спроводи. У томе им, нажалост, помажу и неки наши грађани који директно раде и против интереса своје земље. У Скопљу су на страни СДСМ, како се чује, веома активни Зоран Башановић, који им је радио кампању, као и неки доскорашњи овдашњи високи функционери за које се прича да хоће чак и да узимају македонско држављанство и да себе виде као министре и директоре код Заева.

Чланак МИША ЂУРКОВИЋ: Македонија на ивици сукоба се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Недавно је на овим страницама колега Тодорић, анализирајући дискурс власти према проблему демографије, указао на велики суштински проблем целог политичког, правног, институционалног и пре свега вредносног система у Србији. Да се подсетимо, Тодорић је с правом указао да је у најмању руку непристојно да се поново покрећу питања стратегије и позитивног решавања демографског питања у Србији ако сва економска, пореска и свака друга политика коју влада води има за директну последицу дестимулисање рађања. Чиста логика. Исто као што је неминовно да ако се 60 одсто БДП-а остварује у кругу од 100 километара између Новог Сада и Београда, и ако нема мера за подизање остатка Србије, огроман део становништва настоји да се пресели у тај простор. Или, ако вам је цео законски и јавни простор дефинисан тзв. про-чоис идеологијом по којој је питање рађања наводно искључиво у вези с правом самосталног избора жене хоће ли да рађа или абортира, онда немате права да кукате што вам се земља демографски празни, становништво стари и одумире.

Све ово последица је чињенице да на овим просторима нема систематског бављења стварним проблемима и доношења закона и стварних, а не фиктивних стратегија које би свеобухватно решавале проблеме. Закони се доносе углавном јер Брисел тражи да се преписују њихова решења, а не зато што сами смишљамо мере којима бисмо спроводили одређену политику и решавали проблеме. Отуд је у државној управи такав хаос да министарства раде свако за себе, често доносећи законе и мере које су у директном сукобу. И то што се често иде на изборе, прави нова влада и мењају министри сигурно не помаже функционисању јавне управе. Свакој администрацији треба бар шест месеци до годину дана да се снађе, да види какав оквир наслеђује, па тек онда може стварно да спроводи неку озбиљну и циљану политику.

Повод за ово су вести да министарство просвете поново припрема измену кровног закона о образовању у коме између осталог треба да се појави решење које предвиђа новчане казне за родитеље уколико њихова деца чине прекршаје у школи. По ономе што је стигло до медија, предвиђене су врло оштре прекршајне, кривичне и новчане казне за родитеље. Као повод помињу се употреба дувана, алкохола и наркотика, уношење оружја, уништавање имовине школе, малтретирање друге деце путем мобилних телефона итд.

Узгред, до медија су стизале и друге ствари које указују на то да ново министарство размишља и о враћању школских униформи, одузимању мобилних телефона пре часа, увођењу другог језика од првог разреда, увођењу физичког васпитања свакога дана, а ту је и пропагирање тзв. дуалног образовања. Шта је од тога преживело видећемо тек кад се нацрт закона појави у јавности.

Министру се не може оспорити постојање свести да је наше образовање у низу сегмената у веома лошем стању. Такође ни енергија да неке ствари покуша да мења. Но то не значи да ствари треба ломити преко колена и посебно да треба доносити решења која без измене ширег оквира могу само да направе додатне проблеме.

Наиме, као и идеја са униформама и са одузимањем мобилних телефона пре часа, и ова мера има своју логику. Родитеља треба и на овај начин приморати да се више бави дететом, његовим васпитавањем, да сноси одговорност за његове поступке. То је повратак на један конзервативнији начин сагледавања породичних односа и улоге породице у друштву и у васпитавању детета.

Но проблем је у томе што је читав остали систем изграђен на потпуно супротним основама, на ултралибералном моделу који родитељу систематски подрива права на васпитавање свог детета. Дакле, ова мера може да донесе промене само ако министар у исто време затражи да се промени накарадни Породични закон из 2005, да се потпуно заустави и одбаци породични део нацрта Грађанског законика, да се укине недавно донети Закон о насиљу у породици, да се коначно примењује Закон о радиодифузији и Кодекс о понашању емитера па да чланови РЕМ коначно почну да раде свој посао и укину емитовање ријалитија на оне две телевизије итд. Такође, да се батале сулуде идеје о омбудсману за дечја права, као и да се измени низ других закона у којима су деца и држава добили силна права на рачун обесправљених родитеља. Укратко, услов да ова мера има смисла јесте да се реформише цео правни и друштвени систем у правцу враћања родитељу права да васпитава своју децу без мешања државе. Ако се ова појединачна мера донесе, а да се у исто време настави с подривањем родитељских права, онда ће ово бити још један удар на родитељство и додатно обесхрабривање људи да рађају и подижу децу.

У крајњем случају ово се своди на питање за врх власти какву државу хоће: ако је могуће у међународној политици усмеравати се на разне стране, у унутрашњој није. Не можете да правите државу која је у исто време и либерална и конзервативна и у којој различита министарства гурају супротстављена решења.

Чланак МИША ЂУРКОВИЋ: Намет на обесправљеног родитеља се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Постоје тумачења да присуствујемо трећем продору муслимана у Европу који се овога пута одвија мирним средствима, уз огромну помоћ политичке и економске елите управо те Европе. Они већ данас чине значајну популацију у низу најважнијих и највећих градова западне Европе: у Паризу између 10 и 15 одсто, у Берлину и Бечу скоро 10, у Лондону око 13 одсто, наводи „Печат“ у интервјуу са др Мишом Ђурковићем, директором Института за европске студије.

„Џорџ Сорош је својевремено говорио да Европи треба милион имиграната годишње, и целу инфраструктуру невладиног сектора упослио је на остварењу идеје да Стари континент што више насели муслиманима. Међутим, како се односи Европске уније и Турске непрестано погоршавају, а споразум који су ове две стране потписале не поштује, медији су почели да најављују нови талас од чак три милиона имиграната са Блиског истока у Европу, истакао је др Миша Ђурковић,који се, како преноси „Печат“, негативним последицама муслиманског освајања Европе од 60-их година прошлог века до данас бави у посебном делу своје књиге „Илузија Европске уније“ (2015).

Пред последње председничке изборе у Аустрији др Ђурковић је на исту тему одржао веома запажено предавање на конгресу десних и конзервативних организација у Линцу, а све је то био повод за наш разговор о муслиманским имигрантима као најозбиљнијем, и по опстанак Европске уније најопаснијем проблему.

Он је нагласио да прилив нових миграната највише зависи од односа ЕУ и Турске који су већ дуго, а посебно после неуспелог пуча 15. јула, веома лоши.

„Турци се, поред тога, од почетка потписивања споразума са ЕУ крајем 2015. године жале на његову примену. Наводно, договорени новац од три плус три милијарде евра не иде њима него их ЕУ даје невладиним организацијама које на терену раде са емиграцијом. Ових три милиона имиграната су смештени у разним избегличким центрима у Турској, и Ердоган их користи као претњу или уцену да може да их пусти ка ЕУ кад год хоће,“ наводи др Ђурковић.

Он је нагласио да не треба заборавити да је Ципрасов најзначајнији резултат након доласка на власт отварање границе Грчке и пуштање имиграције да преко ове земље иду балканском рутом.

„Дакле, створени су сви услови за поплаву Европе имиграционим таласом, а и одлуком Европског парламента којом се суспендују преговори са Турском долази се у ситуацији када Ердоган поново прети новим ударом многобројних муслиманских имиграната,“ закључио је директор Института за европске студије.

Чланак ДР МИША ЂУРКОВИЋ: ЕУ постаје сигурна шеријатска кућа се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Крајем прошле године добро обавештени „Џерузалем пост” објавио је аналитички чланак под називом „Хоће ли 2016. бити година Курдистана?”. У проценама разних америчких експерата, па и институција, оперише се идејом да би до 2030. могла да настане независна курдска држава која би обједињавала курдско становништво из све четири земље у којима данас живи.

Курдско питање је већ после америчке окупације Ирака 2003. године поново дошло у фокус. Некад моћна Хусеинова држава, већ тада је де факто подељена на три дела. На северу је настао аутономни курдски ентитет, у којем породица Барзани држи све полуге моћи и власти. Богата налазишта нафте дају солидну основу за изградњу војних и политичких капацитета, па се о ирачком Kурдистану већ може говорити као о реалности. Председник овог региона Махмут Барзани и његова десна рука син Масуд, врло мудро и пажљиво граде позицију свог региона, не говорећи о независности, али је уз очување добрих контаката са свим великим силама фактички развијају и припремају.

Након што су Французи, Британци и Американци 2010, уз помоћ Турске и Саудијаца, почели да растурају Сирију, у мору нових војних и политичких фактора изрониле су и курдске организације. Упркос политичким сукобима разних фракција, који су повремено прелазили и у оружане сукобе, сиријски Курди су уз фактички благослов Асадове администрације и подршку Американаца оформили своју територију. Сећамо се велике успешно окончане битке за Кобане, град који су преотели од ИДИЛ-а. Америчка подршка курдској Партији демократског јединства ових дана изазива оштре реакције турског председника Ердогана. За њега је ова партија филијала Оџалановог ПКК-а, са којом je његова држава поново у рату. На чудан начин, ова курдска самоуправа у Сирији има подршку чак и Ирана, једине државе чији Курди у овом тренутку нису војно активни.

Курдско питање код Турака разумљиво изазива огромну нервозу. Најбројнија и најрадикалнија курдска заједница живи управо у држави којом Ердоган управља дуже од петнаест година. За четири године навршиће се век од потписивања мира у Севру, којим је почело растурање Отоманске империје. Као део овог документа предвиђао се настанак независног Курдистана на територији данашње Турске. Његов настанак зауставио је силом оружја Кемал Ататурк па је до потписивања мира у Лозани 1923. идеја о Курдистану скинута са стола. Но, од тада до данас траје борба немалог дела курдског народа против државе Турске, са циљем да се решење из Севра врати на сто.

Курдско питање у међувремену је постало монета за разне унутрашње игре у самој Турској. Дуго се спекулисало да турска војска намерно подстиче сукобе с војним снагама Оџалановог ПКК-а сваки пут кад има проблем са цивилним властима своје државе. Ратни сукоби значили су и елементе ванредног стања у којем би војска увек могла да наметне своју вољу и политичарима. Ердоган и АКП су прва политичка снага која је успела да победи војску и да је бар институционално стави под контролу политике. Но, после неуспеха на јунским изборима, и АКП је, као некада војска, прибегао употреби ПКК-а. Држава је, под изговором борбе против тероризма, окончала прекид сукоба и започела војне операције у деловима насељеним Курдима. Када је ПКК одговорио, почео је прави рат у коме турска војска оперише и по градовима, а хиљаде људи је већ морало да напусти своје домове. Између осталог, и због тога, АКП је на новембарским изборима добио много више гласова и успео да формира владу. Прокурдска партија добила је мању подршку, а ПКК и ратна опција поново су добили предност код турских Курда.

Ово Ердоганово играње ватром плаши многе у Турској, а радикали га чак оптужују да је криптојеврејин, који ће на крају оставити земљу без курдског дела. На читавом Блиском истоку, посебно после свих дестабилизација које је америчко „арапско пролеће” донело, страхује се од идеја о потпуном ратном преуређењу постојећих граница. Веома су „популарне” и раширене карте Великог блиског истока, какву је још 2006. објавио амерички обавештајац Ралф Петерс. Ова мапа којом се незванично барата и у институционалним круговима, предвиђа формирање неколико нових држава, као што су Балуџистан, Света исламска држава и Курдистан.

Број Курда процењује се на 25 до 30 милиона, што их чини потенцијално веома моћним народом – то је највећа нација на свету која нема своју државу. Тачно је, додуше, да су они и даље политички веома подељени, да нема довољно повезаности на основу које би данас неко могао и да замисли њихово уједињење. Но, ако знамо како су се велике силе кроз читав протекли век играле креирања нација и држава, онда није тешко замислити процес који би за петнаестак година од неповезане масе људи могао да створи моћан покрет за обједињавање у Курдистан.

Пут до таквих решења по правилу води преко нових ратова. Сва је прилика, дакле, да ће се ова незапамћена миграција становништва ка Европи наставити и у наредном периоду.

Научни саветник у Институту за европске студије

Чланак МИША ЂУРКОВИЋ: Рађа ли се Курдистан? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Домаћа јавност је у претходних годину и по већ добрано упозната с дешавањима око припреме Грађанског законика у Србији који би први пут од 1946. требало да регулише комплетну цивилну материју. Половином прошле године предлози из свих пет књига прерађени су и спаковани у један повелики јединствени нацрт који се састоји од 2838 чланова. После његовог објављивања означен је почетак нове јавне расправе од отприлике годину дана, након чега би финализовани нацрт требало да оде на владу и у скупштину.

Овај грандиозни подухват којим је руководио академик Перовић уз сарадњу професора Орлића, професорке Јањић Комар и других сарадника, представља велико достигнуће српске правне науке, али и доказ да српске друштвене науке, стално потцењиване и маргинализоване, имају много шта да понуде овом друштву и држави.

Прва књига односи се на општи део који регулише начела читавог подухвата; друга књига регулише облигације, трећа се бави стварним правом, а последња, пета, регулише наследне односе. По оценама стручњака који прате ове области, реч је углавном о уравнотеженом тексту у коме је законописац успео да нађе прокламовану равнотежу између кодификације постојећих норми и односа, с једне стране, а с друге стране простора за еволуцију права у складу с новим економским односима, институтима и међународним обавезама.

Нажалост, ово се не може рећи за четврту књигу, која регулише породичне односе. И у претходном периоду предложена решења с правом су изазвала велику и врло жучну расправу, а и прерађени нацрт кренуо је у том правцу. Породично-правна материја у свакој земљи је једно од најосетљивијих подручја. Но, у овом случају законописац је отишао далеко преко кодификације, с очитом намером да револуционише породичне односе у Србији (укључујући и значење основних категорија, као што је „мајка”) и уведе низ новина које су у најмању руку контроверзне, а по могућим последицама веома опасне.

Овде бих, међутим, најпре указао на низ добрих решења која је законописац усвојио током претходне расправе и рада: повратак љубави и верности као основа брака, могућност за правно важење црквеног брака, увођење алиментационог фонда и генералне одредбе о подстицању рађања (иако су, нажалост, испале громогласно најављиване конкретне мере, попут пензије или значајне посебне надокнаде за треће дете), увођење строжих критеријума за усвајање деце од странаца (који су до сада, чак, повлашћени), отежавање, односно дестимулисање развода итд.

С друге стране, постоји низ веома озбиљних проблема од којих бих овде издвојио неких седам момената. Законописац је, упркос свим критикама, остао при намери да забрани свако физичко кажњавање детета. Посебно је монструозна варијанта 1 у члану 2218 у којој се свако физичко кажњавање изједначава са злостављањем детета! Не само што је ово додатно мешање државе у породичне односе и уношење анархије у породицу, већ се тиме отварају огромни проблеми за будућу праксу полиције и правосудних органа.

Остало се и при педоцентричном духу закона, у коме се родитељи и деца своде на исту раван, а права детета радикално подижу у односу на право родитеља да васпитава децу. Не постоји ништа налик члану 371 француског грађанског законика који дефинише обавезу детета да поштује оца и мајку. Штавише, дете од 15 година може готово све, укључујући и то да само бира где и у коју средњу школу да се упише (!), да даје пристанак на медицинске захвате, да одлучи да ли ће и како одржавати односе са родитељем са којим не живи итд.

Треће, остао је предлог за увођење изузетно опасне праксе еутаназије (члан 92), односно убиства из милосрђа, чиме би Србија постала једна од првих пет земаља у Европи које отварају врата еугеничког пакла: Белгија и Холандија већ врше еутаназију и над децом млађом од 18 година. Уз ово иде и друга контроверзна тема биоетике, сурогат материнство. Законописац је уважио неке примедбе, па је избацио делимичну сурогацију и увео критеријум домицилности. Но, проблем је читава ова пракса која би помогла малом броју домаћих нероткиња, али отворила брешу за будућу експлоатацију наших жена као инкубатора за странце.

Члан 2277 кроз могућност да мушкарац сам закључи уговор о сурогацији отвара простор да хомосексуални парови могу да наручују и производе децу за себе. Законописац је у члану 2214 оставио и могућност да се током јавне расправе дефинише и однос према истополним заједницама.

Из постојећег породичног закона преузета је широка и нејасна одредба института насиља у породици, иако је она доживела бројне оправдане стручне критике. О духу закона говори и чињеница да се члан породице дефинише једино управо преко овог института, дакле преко насиља!?

У закону има и номотехничких грешака (говорење о јајној ћелији мушкарца), али и невероватних експеримената, као што је могућност да се дозволи брак између старатеља и штићеника!

Због чињенице да овакав нацрт фундаментално и непотребно мења основне категорије постојања као што су рађање, мајка, породица и смрт, залажем се да се ове проблематичне одредбе измене, или да се о томе на референдуму обавезно изјасне грађани.

Научни саветник у Институту за европске студије

Чланак МИША ЂУРКОВИЋ: Грађански законик – нова рунда се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Американци и Енглези покушавају да спријече утицај Русије и Њемачке на Балкану, а сваке двије године кругови у Вашингтону настоје да ревидирају Дејтонски мировни споразум и централизују БиХ, упозорава научни савјетник Института за европске студије из Београда Миша Ђурковић.

Он у интервјуу Срни оцјењује да Вашингтон и Лондон стоје иза масовног пресељења становништва ка ЕУ, о чему Џорџ Сорош отворено говори.

Ђурковић истиче да је гласање у Унеску против пријема самопроглашеног Косова, прије свега, велика дипломатска побједа Русије, али и показатељ промјена на глобалном нивоу.

„Присуствујемо лаганом прекомпоновању односа моћи у свету и приближавамо се крају једнополарног света у којем Америка може да ради шта год жели. Тај процес ће ићи споро и САД и Велика Британија ће и даље имати огромну улогу у свету, али више не могу све“, оцјењује Ђурковић.

Он упозорава да су „мреже западних центара моћи толико јаке и утицајне да у сваком тренутку могу да отворе нове сукобе и поново гурну наше народе једне на друге“.

Ђурковић казује да „неки центри моћи из Вашингтона“, по традицији, дјелују против опстанка Републике Српске.

„Сведоци смо да се сваке две године обнављају њихови напори у тражењу ревизије Дејтона и веће централизације БиХ. Међутим, постоје и други центри који такве акције не подржавају“, напомиње Ђурковић.

„Српска је до сада успевала да се одбрани од таквих напада и да у међународној заједници, па и на Западу, нађе партнере који су јој у томе помагали“, истиче Ђурковић.

Он оцјењује да су односи власти и опозиције у Републици Српској „одавно веома лоши, што није добро за њену стабилност и опстанак“.

„Већ годинама апелујем да лидери две највеће политичке групације преузму одговорност… Претње затвором и оптужбе за издају јесу неприхватљив начин политичке борбе“, сматра Ђурковић.

Он наводи да је мигрантска криза показала колико је Балкан рањив, неуређен и експлозиван послије деценија западног мијешања, које је, наводно, све вријеме настојало да „стабилизује регион“.

Ђурковић истиче да се ствари компликују, а „улози подижу“ усљед дешавања у Сирији и упозорава да се посљедице те дестабилизације могу очекивати и на нашем простору.

„На Блиском истоку је у покрету више од 18 милиона људи, а бар милион је кренуо ка Европи. То носи огромне безбедносне и економске изазове за земље које су на путу“, наводи Ђурковић у интервјуу Срни.

Он упозорава да постоји могућности да западне земље зауставе пријем избјеглица, а да нови мигранти наставе да долазе на Балкан, што би Србију учинило једним великим сабирним центром.

„Има пуно гласова у Европи који би нам доделили такав задатак и апелујем да се на све начине одбранимо од тога. Треба свакако избећи дуже задржавање и насељавање ових мученика на нашем простору“, закључује Ђурковић.

Чланак ЂУРКОВИЋ: Руси долазе, а Американци и Енглези настоје да из зауставе, гласање у Унеску велика побједа Русије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/АП

Да се земље Балкана питају, рата не би било, али Балкан је одлично место за глобалну дестабилизацију, сагласни су саговорници емисије „Свет са Спутњиком“, саветник председника Србије и бивши шеф дипломатије Иван Мркић и научни сарадник на Институту за европске студије Миша Ђурковић.

Да ли је Балкан европски Блиски исток и да ли је Џон Кери у праву када каже да су Србија, Црна Гора и Македонија на линији ватре између Америке и Русије? Да ли, као што каже немачка канцеларка Ангела Меркел, Балкан може поново ратовати?

Мркић и Ђурковић сматрају да сукоби на Балкану зависе од спољног фактора.

„Балкан је традиционално фантастично место за спровођење глобалне дестабилизације и ту су пре свега Британци и Американци нашли простор да могу да потпале ватру у предворју Европе кад год им затреба“, сматра Ђурковић.

Он каже да постоји низ наслеђених проблема и да није ни чудо што никада нису трајно решени, јер остављају простор за дестабилизацију.

Бивши шеф дипломатије Иван Мркић нада се да ће се последња турбуленција на Балкану решити на мирнији начин.

„Сигуран сам да, кад би се Балкан питао, он никада не био ’буре барута‘“, рекао је Мркић за Спутњик.

Говорећи о интересима САД и Русије на Балкану, наши саговорници сагласни су око кључних тачака сукоба.

Ђурковић каже да је у току дозирани хладни рат и указује на огромно присуство Америке на подручју Балкана каквог није било у последњих неколико година.

„Американци у последњих неколико година ’гурају‘ причу о промени политичке елите. Имамо покушај дестабилизације Милорада Додика у Републици Српској, Николе Груеског у Македонији, Мила Ђукановића у Црној Гори и у Србији прве покушаје нагризања власти. Траже се нека боља решења или су све то одређени притисци у неком правцу“, сматра Ђурковић.

Он каже да се ради о континуитету геополитичке игре и указује да је Србија у политици условљавања.

„Ми причама о ЕУ покривамо фундаменталне проблеме о којима не говоримо и које не решавамо“, каже Ђурковић.

„Док ЕУ агенду постављамо као базичну и важнију од својих интереса, док год дозвољавамо један систем који није примењен ни према коме, систем условљавања, кад сте у ЕУ имате право на вето, можете да одлучујете, да блокирате, а када сте у ситуацији као ми — само морате да прихватате. Тако дођемо до тога да се лишавате државне новинске агенције и онда имате ситуацију да домаћи медији добијају информације од иностраних“, каже Ђурковић.

Чланак ЂИРКОВИЋ: Америци и Британији Балкан идеалан за „потпаљивање ватре“ се појављује прво на ИСКРА.