Фото: Sputnik/ Наташа Милосављевић

Александар Вучић положиће заклетву на свечаној церемонији у Дому Народне скупштине у среду 31. маја у подне, и то ће учинити над посебним примерком Устава направљеним за ову прилику. Планирано је да заклетве над њим полажу и будући председници. Испод Устава Србије на говорници у парламенту налазиће се и „верна реплика Мирослављевог јеванђеља“.

Планирано је да одлазећи председник Томислав Николић уручи Вучићу државни печат, као и посебну заставу. На овај начин биће показано поштовање према држави, традицији и правним тековинама. Свечаност полагања заклетве је, како се наводи, пажљиво испланирана са идејом да се установи тачна церемонија ступања на дужност будућих председника.

Историчара Чедомира Антића не чуди увођење нових правила инаугурације. Он подсећа да претходни председници модерне Србије нису имали много среће са церемонијом увођења у нову дужност.

„Када је Борис Тадић полагао заклетву, оба пута, од важних званица дошао је само председник Македоније, више је било шефова држава на рођендану престолонаследника Александра него на инаугурацијама председника. Слично је било и код Николића, поред служења ракије, на заклетву је дошао представник Чешке Штефан Филе, један од најмање битних комесара Европске уније, тадашњи комесар за суседске односе и проширење“, каже Антић за Спутњик.

Он сматра да се правила мењају јер треба објаснити да неко ко је био на челу владе долази на место председника републике, које није било кључно током протеклих пет година. Проблематично је питање како се у нашој земљи стварају традиције, каже Антић коментаришући полагање заклетве пред Мирослављевим јеванђељем.

„Немам ништа против тога да се инсистира на културним и религијским коренима Србије и њеног народа. Чињеница је да је наша држава заснована на одређеним елементима који данас можда нису блиски свим грађанима Републике Србије, али они као националне мањине имају пуна права, па не могу да оспоре националној већини да остварује нека своја права. Мени смета ад хок понашање. Као прво, требало је донети неки Закон о томе, друго је питање каква је то верна реплика, ваљда се на оригиналу полаже заклетва или се уопште не полаже“, сматра је Антић.

Историчар Момчило Павловић не види ништа спорно у најављеним новим правилима инаугурације будућег председника Републике Србије.

„Изношење Мирослављевог јеванђеља током заклетве председника државе је јасна веза са српском средњовековном државом. Вероватно је поента у томе да се подсети да је Србија укорењена у вишевековну традицију и да припада кругу развијених, писмених, културних народа“, каже Павловић.

Он додаје да је инаугурација поступак прописан одређеним законом или одређеним подзаконским актима и да људи који седе у кабинету који се овим питањем бави, тај закон сигурно познају и поштују.

Најављено је да ће након церемоније у Скупштини нови председник Србије Александар Вучић отићи на Андрићев венац, где ће испред зграде Председништва бити уприличена смотра почасне чете припадника Гарде и три рода Војске Србије, копнене, РВ и ПВО и речне флотиле, а начелник генералштаба Љубиша Диковић поднеће рапорт новом председнику.

Чланак ВУЧИЋ ПОЛАЖЕ ЗАКЛЕТВУ У СРЕДУ: Прва заклетва на „Мирослављевом јеванђељу“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Мирослављево јеванђеље, најстарији сачувани ћирилски рукопис на старословенском језику и један од највреднијих примера рукописне грађе, биће изложено у Београду, у Галерији САНУ од 23. августа.

Народни музеј у Београду јнаводи да ће то бити дио поставке изложбе „Свијет српске рукописне књиге од 12. до 18. вијека“.

Јеванђеље настало у осмој деценији 12. вијека исписано је на 181 листу пергамента.

По запису на крају тог рукописа, наручио га је хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање, вјероватно за своју задужбину, епископску цркву Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму.

Мирослављево јеванђеље је богослужбена књига с дијеловима четири јеванђеља распоређеним по редосљеду читања током црквене године.

Текст је исписан пером у двије колоне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном.

Књига садржи 296 минијатура цртаних пером и четкицом бојених црвеном, зеленом, жутом и бијелом бојом и украшених златом.

Тај рукопис је био у Манастиру Хиландар до 1896. године, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу, приликом његове посјете. Данас се чува у Народном музеју у Београду.

Од јуна 2005. године, Мирослављево јеванђеље је уписано на УНЕСКО листу Памћење свијета.

Изложба „Свијет српске рукописне књиге“ је приређена поводом 23. Међународног конгреса византијских студија који се под називом „Византија – Свијет промјена“, одржава у Београду од 22. до 27. августа.

Чланак ГАЛЕРИЈА САНУ: Мирослављево јеванђеље на изложби у Београду се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Први примјерак фототипског издања „Мирослављевог јеванђеља“, који је ручно преписао новосадски калиграф Светозар Пајић Дијак, биће поклоњено предсједнику Русије Владимиру Путину.

Дијак је 11 година ручно радио на препису, коричењу и опремању најстаријег и највреднијег сачуваног српског ћириличног рукописа из 12. вијека.

Калиграф из Новог Сада, који ради техником древних мајстора на пергаменту, рекао је за „Вечерње новости“ да ће фототипско издање „Мирослављевог јеванђеља“ бити штампано у 99 примјерака.

„Сваки од примјерака ради се ручно, нумерисан је, позлаћује се и има власнички лист. Први примјерак намијењен је као поклон Владимиру Путину. Тренутно је изложен у Руском дому у Београду, а очекује се да ће га за два месеца руски амбасадор у Србији Александар Чепурин уручити Путину“, рекао је Дијак.

Он је током година стваралаштва три пута преписао „Душанов законик“ и низ рукописа, што је као посебан дар препознато од Српске православне цркве, уз чији је благослов Дијак до сада учествовао и излагао на 50 изложби.

Чланак БЕОГРАД: Прва копија преписа „Мирослављевог јеванђеља“ биће поклоњена Путину се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Председик Србиjе Tомислав Николић изjавио jе у Mоскви да jе близу договор са руским председником Владимиром Путином о враћању jедног листа Mирослављевог jеванђеља Београду, коjи се налази у музеjу у Санкт Петербургу.

„Не могу да кажем да смо се потпуно договорили, али смо близу тога да се Србиjи врати лист коjи недостаjе из Mирослављевог jеванђеља и коjи jе у музеjу у Санкт Петербургу, а Србиjа да врати Русиjи икону Богородице Владимирске из 17. века, коjа се налази у Народном музеjу у Београду“, рекао jе Николић после сусрета са Путином у Kремљу.

Tиме би свака ствар била на свом месту, додао jе Николић.

Чланак НИКОЛИЋ: Близу договор о Mирослављевом jеванђељу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Мирослављево јеванђеље је најстарији и најрепрезентативнији српски ћирилични рукопис, а по ликовним украсима заузима јединствено место у нашој и светској културној баштини. Настало је највероватније у последњој четвртини 12. века – у доба стварања старе српске државе. Писано је за зетског кнеза Мирослава, сина Завидина и брата Стефана Немање. Представља највиши степен државних, црквених и културних настојања у раној фази формирања српске средњовековне писмености. Чува се у Београду, у Народном музеју, сем једног листа који је у Санкт Петербургу – сада изложен у Вуковом и Доситејевом музеју. Тај лист је и повод да укратко подсетимо наше читаоце на то драгоцено и велелепно дело наше културе и на то како је свету обелодањено.

Споменик има 181 лист пергамента. Највећи део текста исписао је анонимни писар, док је други, мањи део, писао Григорије дијак. Слова анонимног писара су ћириличка, зетско-хумске редакције, ослоњена на глагољску традицију, док је рукопис Григорија дијака по ћириличком рашком правопису из 11. века.

Мирослављево јеванђеље је познато научној јавности од седамдесетих година 19. века. За откриће овог споменика необично је то што се за њега сазнало крађом једног његовог листа. Дотле је чувано без имена у тишини манастира Хиландара.

У зиму 1845/1846. године Хиландар је посетила руска духовна мисија са археографом и архимандритом Порфиријем Успенским на челу. Опчињен лепотом јеванђеља, Успенски исеца 165. лист и кришом, вероватно испод мантије, износи га из Хиландара. По повратку у Петроград предао је лист у Зимски дворац, одакле је касније пренет у петроградску Јавну библиотеку, где се и данас налази.

Тада је настао и први парадокс у вези са овим спомеником: баш тај исечени лист пронеће славу Мирослављевог јеванђеља по целом словенском свету. Године 1873. тај лист је објавио руски научник И. Срезењски, а 1874. био је изложен на Кијевској археолошкој изложби где га је видео и снимио наш знаменити филолог и политичар Стојан Новаковић. По повратку у Београд издао га је давши му име Мирослављево јеванђеље. Тако је и наша јавност сазнала за тај рукопис и да се књига из које је истргнут налази у Хиландару.

Није познато када је и како је ово јеванђеље доспело до наше светиње на Светој гори. Хиландарци лаконски кажу да је ту одувек било, све до 1896. Те године га је приликом посете Хиландару од братства манастира на поклон, у захвалност за богате дарове којима је засуо ту српску светињу, добио Александар Први Обреновић. Тако су се стекли услови да се рукопис први пут објави. Тај посао урадио је наш филолог и историчар Љубомир Стојановић и већ 1897. године појављује се у Бечу фотолитографско издање у 300 примерака. Данас нам није позната судбина тог издања. Знамо само да је сачуван мали број примерака доступних научницима. Већи број завршио је у приватним збиркама и о њима се ништа не зна.

Требало је да прође сто година да би се појавило друго издање које је прави и потпуни факсимил Мирослављевог јеванђеља. Тај подухват су извели издавачка кућа „Досије” и ЈП „Службени лист СРЈ”. Штампано је само у 299 примерака у Јоханесбургу, у Јужноафричкој Републици.

Рукопис је до Мајског преврата 1903. био у поседу Александра Обреновића. Јеванђеље је под нејасним околностима нестало у ноћи краљевог убиства да би се мистериозно опет појавило тек ратне 1915. Где је било од 1903. до 1915. године, ни данас се не зна. У Првом светском рату пратило је епопеју повлачења преко Албаније заједно са српском војском и краљем Петром Првим. По ослобођењу Београда 1918. пристигло је заједно са Главном државном благајном. Када је 1934. погинуо краљ Александар Карађорђевић, јеванђеље је из државне благајне пренето у Музеј кнеза Павла где је чувано све до новембра 1940. године када је због претње могућег рата сакривено у филијалу Народне банке у Ужицу.

Ту је чувано све до два дана пре уласка Немаца у Ужице 1941. и одатле склоњено у скривницу манастира Раче крај Дрине где је чувано до 8. јуна 1943. Када се по Бајиној Башти тих ратних година пронео глас да се у манастиру Рача чува државно злато, из страха од пљачкаша јеванђеље је пренето у трезор Народне банке у којем је било до свршетка рата. Године 1945. враћено је Народном музеју.

То је кратка историја чувања и скривања нашег најстаријег и највреднијег споменика културе како би избегао судбину многих опљачканих или спаљених драгоцених српских књига. Од када је пренето из Хиландара у Београд, Мирослављево јеванђеље је са државом Србијом и српским народом преживљавало све бурне историјске догађаје 20. века, у правом смислу тих речи.

Тако и данас дели судбину државе и народа док у Народном музеју у Београду чека новац и стручњаке за озбиљну конзервацију. Дотле живимо у нади да ће нам држава једном ојачати и неко од нас смоћи снаге да затражи откуп тог једног исеченог листа који је обелоданио постојање ове непроцењиве књиге – како бисмо комплетирали тај наш најважнији писани споменик.

Чланак МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ: Чувана и скривана српска светиња се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Кустурица је српски бренд у филму, он је вероватно један од најбољих редитеља у свету, и све чега се он дотакне – позлати се, каже у ексклузивном интервјуу за Спутњик Владимир Медински, министар за културу Руске Федерације.

Владимир Медински, министар за културу Русије, донео је у Београд страницу Мирослављевог јеванђеља која се од деветнаестог века налазила у Петербургу.

Страница је изложена у Музеју Вука и Доситеја на изложби под називом „Путевима Мирослављевог јеванђеља“.

Медински је по образовању историчар, писац неколико романа и култне трилогије „Митови о Русији“, која је продата у неколико стотина хиљада примерака.

Да ли су Руси заиста највеће пијанице на свету; Ко је измислио вотку; Да ли медведи шетају улицама руских градова; Да ли је Иван Грозни био „више грозан“ од својих савременика који су владали Европом — то су само неки од стереотипа који упорно опстају у западном свету, а које аутор, како сам каже, „развенчава“ у трилогији.

У интервјуу за Спутњик, министар најпре одговара на питање о томе како је дошло до предаје вредног документа Музеју Вука и Доситеја.

– Ваш министар културе испричао нам је историју Мирослављевог јеванђеља, о томе како се та страница нашла у Русији, и обратио нам се са молбом да је изложимо овде. Ми сада правимо малу изложбу тог предмета. Изложбу једног експоната. Али, ипак, главни разлог моје посете је европска премијера филма „Батаљон“, о Првом светском рату. Ми знамо да је рат почео овде, и чини ми се да је врло симболично што се премијера филма догађа у Београду.

У вези с тим, хтела бих да приметим да смо сведоци покушаја ревизије историјских чињеница. Све се чешће чује да су Србија и Русија кривци за Први стески рат, а да је у Другом победио неко други, ни ви ни ми, као да нисмо ратовали.

– Треба се према свему томе односити с иронијом. По правилу, побеђени или они који су стајали са стране, увек покушавају да припишу себи туђе победе и туђа достигнућа. Ми знамо ко је у праву а ко је крив, ми се трудимо да сачувамо своју историју. Чак и у Првом светском рату, који у нашој заједничкој историји представља трагичну страницу, са Русијом се десило нешто немогуће — изгубила је рат од земље која је већ била поражена, све захваљујући чудном ставу бољшевика, грађанском рату. Па ипак, ми се трудимо да сачувамо и сећање на тај рат, и сећање на наше јунаке. Филм „Батаљон“ говори управо о једној невероватној херојској епизоди из 1917. године.

Знате, Александар III, један од руских императора, рекао је свом сину Николају II да не oбраћа пажњу на оно што о њему мисле у Европи. Просто, треба да погледа на карту и све ће му бити јасно. Сви се боје наше величине. Ми се стога трудимо да се не љутимо због онога што други мисле о Русији, и због грехова које нам неки европски политичари и неке земље приписују. Заправо, не земље већ политичари – на односе међу људима се то практично не одражава. Са ретким изузетком, а ја често путујем у европске земље представљајући догађаје из културе, видим да се односе према нашој култури и историји са великим поштовањем. Политичарима су потребни непријатељи. Њима је потребно оправдање за глупост, неталентованост, за сопствене грешке. Чиме се може објаснити лудачка политика украјинског руководства, осим тежњом да се увелича непостојећа претња из Русије, водећи практично рат са сопственим народом и оправдавајући сопствену професионалну импотенцију. Они нису способни ништа да створе. Зато им је потребан непријатељ. Да с једне стране одржавају свој рејтинг, а да с друге просе помоћ од Америке и Европе. Ја мислим да је та политика без перспективе и она ће се неизбежно завршити крахом, зато што, како је говорио Линколн, можеш цео живот да обмањујеш једног човека, дуго да обмањујеш многе, али не можеш цео живот да обмањујеш цео народ. За нашег живота, имаћемо прилике да видимо другу Украјину и други однос према Русији.

Шта Русија ради да сачува то сећање? Реч је о рату, али је реч и о ситуацији у свету данас. Ја знам да сте ви стручњак за „Пи-ар од Рјурика до данашњих дана“. Чини ми се да Русија у свету губи тај рат на плану имиџа. У очима западног човека, Русија је земља зла. Шта се чини да се то измени? И да ли се довољно ради на томе? Може ли, у том смислу, управо култура да буде она карика која Русију повезује са светом? Уведене су санкције, буџет се смањује у неким областима. Шта је са културом?

– Без обзира на санкције и без обзира на одређене економске тешкоће, Министарство културе је сачувало буџете свих институција којима руководи. Сви музеји, позоришта, нећете веровати, сачували су финансирање на нивоу прошле године. Штавише, прошла година, која је у Русији била проглашена годином културе, постала је апсолутни рекордер — имамо више од 30-40 нових, музеја, концертних сала, нових пројеката… Уморио сам се од путовања по Русији и пресецања траке приликом њихових отварања… Такву помоћ од стране власти култура никад није имала. Посета позориштима се повећала за 17 процената, посета музејима у Москви је за две године порасла за трећину. Људи са задовољством иду у биоскопе, циркусе, музеје… Култура јесте најбољи амбасадор Русије у свету и најбољи пропагандиста. Она директно делује на културне вредности човечанства.

Ви улажете новац у културу, укључујући, наравно, и филмове. Какви филмови се у Русији снимају — ово је година победе у рату, да ли чините нешто да се сними што више филмова и преведе што више књига на ту тему?

– Да, наравно, ми финансирамо прилично много филмова — уметничких и документарних, о Другом светском рату, финансирамо изложбе, позоришне представе. На пример, за две недеље ће у Москви бити велика премијера руско-украјинског филма, под руским називом „Битка за Севастопољ“. Говори се о судбини једне дивне жене која је била најефикаснија жена снајапериста у светској историји. Тешко је замислити малу, ситну девојку, која је управо завршила Историјски факултет у Кијеву, и која се, са нешто више од 20 година, нашла у армији, у одељењу снајпера. За годину дана је неколико пута била рањена, па је демобилисана. Она је уништила 309 фашиста, од тога — 36 професионалних немачких снајпера.

Чудо од девојке.

– Пошто је неколико пута била рањена и није више могла да држи оружје у рукама, отишла је као члан совјетске делегације у Америку, дружила се са Еленор Рузвелт, живела је у Белој кући и ишла у Енглеску да води мобилизациону кампању за отварање Другог фронта. Постала је звезда, посвећивали су јој песме, а Чарли Чаплин, кад ју је дочекивао у Холивуду, рекао је да завиди њеној популарности. Она је учинила много да сломи традиционални амерички изолационализам, јер јавно мњење није хтело да САД ступи у рат. Показала је Американцима да треба да подрже СССР у борби с нацизмом.

Све то је апсолутна истина до најмањих ситница. Штета је што у данашње време са Украјином немамо сличних пројеката. Код њих Министарство културе практично не ради. Министарство културе и државна филмска индустрија Украјине баве се само тиме да сваке недеље направе нови списак филмова и књига из Русије који су у Украјини забрањени. Ни за шта више немају ни интелигенције ни савести. Већ су забранили дела Михаила Булгакова, иако је он цео живот провео у Кијеву. Очекујем да забране Гогоља и Шевченка, зато што је највећи украјински песник Тарас Шевченко, кога су Руси откупили од племића и који се школовао у Петербургу, писао поезију на украјинском, а прозу и дневнике на руском језику. Код куће је говорио руски. Он има статус народног песника, и бојим се да ће и њега забранити у Украјини. Чини ми се да су у томе полудели, и да ће их брзо проћи.

Да се вратимо подршци, овде је недавно гостовао Сокуров, који је новинарима, између осталог, рекао да Србија никад није подржала Русију.

–  Мислим да колега Сокуров није историчар, опростићемо му, он је уметник. Очигледно је помешао Србију и Бугарску. Као историчар, ја знам и то стално понављам — у најтежим годинама Другог светског рата, још пре отварања другог фронта у Нормандији, а кад су се већ водиле борбе у Северној Африци и Италији, фашисти су морали да задржавају више дивизија у Југославији, где тобоже није било рата — био је само патизански отпор, него што су слали у северну Африку. Овде су Срби представљали за Немце огроман проблем. Много већи него сви такозвани савезници СССР-а. Ми то знамо и ми то поштујемо. И руку на срце, једина земља у Европи која је наставила да се супротставља Немцима после окупације, биле је Југославија. Партизански покрет у Француској био је пре Де Гола разбацан, ту и тамо. У Пољској су размере отпора биле много мање. Остале земље су се просто покориле и чекале да их Руси спасу својом крвљу.

Још мало о односима Русије и Србије. Код нас су преведени сви руски класици и стално се преводе савремени писци. Излози српских књижара не разликују се од московских. У Русији није тако, тамо српску књижевност скоро не преводе. Зашто је тако и може ли нешто да уради ваше министарство, или два министарства заједно, бар у овој години, која је у Русији проглашена за годину књижевности?

– Знате, код нас су подељене обавезе и за књижевност одговара друго министарство, а код вас је то министарство културе. Али, ми покушавамо да помогнемо. Организујемо подршку српској култури, размену између Русије и Србије у области кинематографије и позоришне уметности, изложбе… На тај начин ми компензујемо то што се не бавимо директно подршком књижевности. Уз то подржавамо и неке образовне пројекте, као што је Културни универзитет Емира Кустурице у Републици Српској, без обзира што је то друга држава…

… Она је српска.

–  Да, српска. Био сам тамо, веома ми се допало и ми се трудимо да помогнемо.

Имате ли још заједничких пројеката са Кустурицом?

Фото: ИТАР ТАС С / Андреј Америков

–  Ми не радимо ово заједно са Кустурицом. Ми се трудимо само да подржимо пројекат који Кустурица ради сам. Чини нам се да је веома важан за унутрашње осећање и идентитет словенских народа. Тамо ће учити не само Хрвати, него и  представници разних националности, западни и источни Словени, и управо нам је зато пројекат интересантан. Разговарали смо са Емиром и о подршци за један од његових филмова, али пошто се ми као држава не бавимо производњом филмова, него подржавамо приватне компаније, поштено да кажем, не знам да ли смо успели нешто да се договоримо, јер се Кустурица појављивао у оквиру компаније Михалкова и Бондарчука, који је један од продуцената „Батаљона“.

Ако се они договоре, ми ћемо заједничке пројекте подржати финансијски. Кустурица је српски бренд у филму, он је вероватно један од најбољих редитеља у свету, и све чега се он дотакне, позлати се. Ја се понекад шалим с њим и кажем му: Нама је врло згодно да сарађујемо с тобом, јер све што ти урадиш, добије бар златну палму, претвара се у злато.

За месец дана ће се у Београду одржати изложба у историјском музеју, такође посвећена Првом светском рату. Она је била у Историјском музеју Москве и ми смо јој дали велику подршку. Сигуран сам да ће Београд на тој изложби сазнати много занимљивих ствари, зато што се улога Русије у том рату раније прећуткивала — ми смо се стидели што смо се захваљујући Лењину и комунистичкој партији, нашли, благо речено, у блесавој позицији. Предали смо се земљи која је капитулирала после пола године. Лишили смо се свих предности, платили огромну ратну штету, лишили се огромних територија, које смо потом сами и повратили. Отворено говорећи, то је управо пример кад је жеља руководилаца КП за личном влашћу и жеља да се та власт сачува по сваку цену, потчинила све националне интересе, потчинила интересе државе и нације својим личним интересима. Па ипак, по броју изгинулих у том рату, Русија заузима друго место, после Немачке. И без обзира на битку на Марни, Сони, на тровање гасом на Западном фронту, ипак је погинуло више Руса него Француза. И него Енглеза, да не говоримо о другим учесницима рата. Догађаји на Источном фронту били су веома сурови и крвави.

И на крају, како је радити са министром културе друге земље, који ја завршио факултет у Москви?

– Веома лако, ми говоримо истим језиком, не треба нам преводилац, мислимо у истим категоријама, врло често су нам исте вредности.

Чланак РУСКИ МИНИСТАР КУЛТУРЕ: Кустурица је бренд, позлати се све што дотакне се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Министри културе Србије Иван Тасовац и Руске Федерације Владимир Медински отворили су данас у Београду изложбу на којој је први пут у Србији изложена оригинална 166. страница Мирослављевог јеванђеља, која се већ скоро два вијека чува у Санкт Петербургу.

Ријеч је о листу, који је руски архиепископ и научник Порфирије Успенски, фасциниран Мирослављевим јеванђељем, однио 1846. године из манастира Хиландара.

Страница је чувана у Кијеву до 1883. године, када је пренесена у Императорску јавну библиотеку, данас Националну библиотеку Русије у Санкт Петербургу.

Министар културе Руске Федерације Владимир Медински оцијенио је да изложба симболично свједочи о заједничким коријенима Русије и Србије и указује на поруку коју савременом човјеку „из тог древног доба шаље вриједни писар“.

„То је порука која гласи: Не заборавите своје заједничке коријене. Увијек се сјећајте православних, хришћанских основа из којих потичете и сјећајте се да су ваши прадједови били браћа. Помажите једни другима, немојте заборавити да сте своји“, поручио је Медински.

Министар културе Србије Иван Тасовац истакао је да је Србија чекала девет вијекова или 170 година на тренутак да види тај дио „Мирослављевог јеванђеља“ и сагласио се са руским министром да у овом догађају има веома много симболике.

„Имам осећај да над том 166. страницом из 12. века, отварамо нову страницу у односима два министарства културе“, рекао је Тасовац на отварању изложбе у Музеју Вука и Доситеја у Београду.

Отварању изложбе присуствовали су и директор Народног музеја у Београду Бојана Борић-Брешковић и генерални директор Националне библиотеке Русије у Санкт Петербургу Антон Ликхоманов, који је рекао да је та руска институција специјално за ову прилику отворила на свом сајту рубрику посвећену 166. страници Мирослављевог јеванђеља, како би могао да је види читав свијет.

Мирослављево јеванђеље је најстарији сачувано српско ћирилично рукописно дјело, настало је у посљедњој четвртини 12. вијека, а од 2005. године је уписано у Унескову листу културне баштине „Памћење свијета“.

Књига је писана на пергаменту, словима уставне ћирилице и украшена је са око триста стилизованих минијатура и иницијала у боји и злату. Има 181 лист и увезана је у кожни повез.

Његову израду поручио је хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање, а сматра се да је било намијењено његовој задужбини – епископској цркви Светих Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму.

Мирослављево јеванђеље чувано је у манастиру Хиландар до 1896. године, када га је краљ Александар Обреновић добио на поклон од братства и донио у Србију.

На изложби, чију ће поставка бити отворена за јавност од 10. марта до 5. априла ове године у Музеју Вука и Доситеја у Господар Јевремовој улици, посјетиоци ће, осим да виде оригиналну 166. страницу, имати прилику и да се подсјете на историјат Мирослављевог јеванђеља од настанка до данашњих дана.

Чланак СИМБОЛ ЗАЈЕДНИЧКИХ КОРИЈЕНА СРБИЈЕ И РУСИЈЕ: Први пут у Србији изложена оригинална 166. страница Мирослављевог јеванђеља се појављује прво на ИСКРА.