Трагајући за значењем свога презимена, уметник Миодраг Кркобабић дошао је до Бабића са реке Крке и манастира Драговић, на чијем гробљу су сахрањени његови преци. Један од радова на изложби „Ништа лично“ која је отворена синоћ у Галерији-легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића МСУ, у свом средишту има управо овај манастир подигнут 1395, само неколико година после Косовске битке, тог како уметник каже ултимативног, готово митског догађаја из наше прошлости.

Кроз своју драматичну историју, Драговић је преживео бројне сукобе и ратове, Турке, католике, Аустроугаре, а потом страдао као жртва економског просперитета, када је потопљен 1959. због изградње хидроелектране „Перућац“. Потапање, а потом и „израњање“ манастира истакањем вештачког језера 1995. године, окосница су дела In Absentia. Кркобабић, који се најчешће бави увек слојевитим и никада предодређеним питањима идентитета, и овим радом преиспитује однос колективног и личног сећања.

– На „воденом зиду“ у галерији, са једне стране биће пројектовани снимци које сам пронашао у „Филмским новостима“, преузети из журнала о изградњи хидроцентрале и потапању манастира, а са друге видео-запис о његовом поновном појављивању – прича за „Новости“ Кркобабић. – Ова прича, међутим, има готово рашомонски обрт, јер њену звучну подлогу чине два сећања из детињства Софи Бардо, некадашње заменице директора Француског института у Београду. У једној причи она се сећа како је путујући са родитељима као девојчица пролазила кроз село у коме је све деловало нормално – куће, намештај, дечје играчке, али нигде није било људи. Село је било исељено, јер је као и Драговић било предвиђено за потапање због захтева модернизације. У другој причи, она се присећа путића у Нормандији, којим је бициклом у детињству редовно ишла на хиподром. Када се после десетак година вратила у место одрастања, пут између куће и хиподрома био је „пресечен“, што је осујетило да се њиме врати детињству, личним коренима, идентитету.

Сарадњу са МСУ, Кркобабић је започео још првим видео-радом „6=36“, после дипломирања на ФЛУ. У поставци је представљен циклус радова насталих у последњих деценију и по, међу којима су „Портрет непознатог човека с брадом“, „Лична ? Карта“ и „Некроспектива“ (аутопортрети на умрлицама штампаним у погребном предузећу).

Истражујући односе појединца и друштва, своје језгровите и често недвосмислене поруке уметник преноси користећи медије из свакодневног живота: личне карте, умрлице, документарни видео, џек-потове, билборде….

– У свакој особи похрањени су многи слојеви, јер се сви ми изграђујемо у односу према другима, друштву. У свима нама преплићу се идентитети мањих група, национални, професионални… Покушај савремених држава у 19. веку да успоставе идентификациони систем, касније допуњен отисцима прстију и фотографијама полупрофила, потпуно је неприродан. Овај систем, првобитно намењен само за преступнике, свима нам је наметнут, а веома је опасно прикачити тај један „оквир“ појединцу који је саткан од мноштва идентитета.

СВЕТ И МИ

ПРЕДАВАЧ на Високој школи ликовних и примењених уметности струковних студија у Београду и добитник више значајних домаћих награда, Кркобабић је уважен и на светској сцени. Припало му је почасно признање на Фестивалу „Видеобрасил“ у Сао Паулу, награда жирија на Бијеналу у Каиру, као и стипендија „Културконтакта“ из Беча.

– Проблем је што наша ликовна сцена не постоји као међународно призната целина, већ постоје само успешни појединци – каже саговорник. – Лично ми то не смета, јер себе у том контексту видим више као тачку дисконтинуитета.

Чланак ОПАСНО ПОТАПАЊЕ СЕЋАЊА: Потопљени манастир Драговић и друге фотографије Миодрага Кркобабића се појављује прво на ИСКРА.