Фото: Новости

У времену када се ћирилица код нас потискује, негде чак, забрањује, па и нестаје, Милован Витезовић се огласио монографијом „Вук наш насушни“, о утемељивачу нашег писма, наше азбуке. Ово је, како каже, право време за књигу о Вуку Караџићу, првом човеку српске духовне обнове после Светог Саве.

– У монографији сам показао вишеструке везе ова два национална просветитеља, од митолошких до поимања језика – почиње у разговору за наш лист Витезовић. – Као што је код Светог Саве реч језик имала двојако значење, и језик и народ, тако је Вук у мом поимању био и човек и народ. Вук је, на крају, тотем српског народа, а вукови су хртови Светог Саве.

* Јесте ли му нешто замерили, и може ли се уопште нешто Вуку замерити?

– Свакако. Ни дрвета без грана, ни човека без мана – вели народ. Вук је био у пуном смислу човек. Уосталом, он је записао пословицу: Добар коњ може да има и сто мана, а лош само једну – не ваља! Филолошка спорења и замерке које се данас стављају Вуку или не стоје или се могу ставити на нашу вековну историјску усудност, јер смо своју писменост вековима морали да заборављамо. Вук је спасилац српског језика, обновитељ његове писмености и реформатор ћириличне ортографије.

* После Вукове смрти пале су анатеме на поједине личности, а ви сте их у овој књизи скинули…

– Део вуковаца био је искључив. Ко год се супротставио Вуку, они су их протерали. Рехабилитовао сам, на неки начин, митрополита Стратимировића, песника Јована Хаџића, па чак и кнеза Милоша Обреновића. Писмо које је Вук упутио кнезу Милошу било је својеврсна критика тадашњег друштва, али би требало знати да је он умро у кнежевој кући. То је била прећуткивана чињеница.

* Потрошили сте године и године истражујући живот Вука Караџића и пишући о њему. Је ли исплативо данас писати о српским вредностима и великанима?

– Да сам мислио о исплативости, не бих урадио што сам урадио. А опет, нема тих пара којима би се то исплатило. Отужно би било цењкати се о вредностима и величинама.

* Може ли данас ћирилица сама да се брани?

– За ћирилицу би било довољно пуно поштовање Устава. Међутим, то не поштују многи, да не кажем сви, почев од доносиоца Устава. Заштита ћирилице је у исти мах и заштита уставности земље. Ја је браним својим рукописом, пишући наливпером и мастилом. Мислим да у одбрани ћирилице треба да буде и велико поштовање латинице, јер је и она наше писмо, што је потврђено у многим договорима о језику и на њој су штампане хиљаде и хиљаде српских књига. Одбрану ћирилице треба да прати и поштовање нашег језика и његових норми. Поздрављам рад Катедре за српски језик Филолошког факултета и Библиотеке града Београда и њихову акцију за правилан језик и говор, коју можемо видети на плакатима широм престонице, на телевизијама и у аутобусима. Поносан сам на то што је дизајнер тих плаката моја кћерка, примењени уметник и филолог, Амалија Витезовић.

* Како оцењујете поплаву туђица у српском језику, да ли то значи да је српски језик сиромашан?

– Поплаву туђица доносе политика и бирократија. Због њих губимо достојанство, а добијамо дигнитет. Повређени нам постају фрактурирани. Постајемо без мере, добијамо димензије. Не идемо у завичај, него у провансу. Више нисмо занети, него у трансу. Не одседамо у кући, него у депандансу. У нескладу смо дискрепанције. Итд. Туђице долазе и пролазе, али нажалост, ми притом губимо изворне речи. Кад власт, која највише употребљава туђице, то непрекидно обнавља, она се отуђује од народа. Вук је сматрао да све речи морају изаћи из народа, и у том смислу сматрам да није био у праву, а то сам и показао кад се супротставио стварању називословног речника које је у Дружеству српске словесности предлагао Јован Стеријин Поповић.

* Млади, чини се, готово да и не знају ко је утемељио српску азбуку, шта бисте поручили генерацијама које више интересују ријалити програми, од, на пример, ликова из серије „Шешир професора Вујића“ или филма „Лајање на звезде“?

– То није питање младих људи, то је питање образовања у држави. Млади које познајем знају често више од својих учитеља, међу које убрајам и родитеље. Да вам цитирам Домановића: Нека васпитаници буду бољи од својих васпитача. То је најискренија жеља наша. Кад сам писао и „Лајање на звезде“ и „Шешир професора Косте Вујића“, та мисао ми је била водиља.

* Мислите ли да се можемо похвалити кадровима који воде нашу културу?

– Има кадрова и кадрова. Повремено сам се питао за коју културу раде наша министарства за културу.

* Имали сте судбину да вам збирка афоризама „Срце ме је откуцало“ буде забрањивана, чак спаљивана. У шта сте то забрањено дарнули?

– Реч је о књизи афоризама, за коју је предговор написао Бранко Ћопић. Објављена је 1969, а забрањена због афоризма: Народ се забавља вешањем слика свога вође. Под паском је био и афоризам: Стара је Југославија била трула, нова је зрела. Књигу у то време забрањују, уместо да она буде дијагноза. Можда се још нешто могло спасавати.

* Како се осећа писац када му књиге шаљу на ломачу, гори ли у тој ватри и оловка?

– Како пролазе године, све сам поноснији што сам био забрањиван. Чак ме хвата и носталгија. Довијали смо се како да изокола кажемо нешто што није смело да се каже. Сада није тако, може да „одвали“ ко шта хоће. Мислим да би нам са забранама живот био занимљивији. Али, данас је све мање оног што би вредело забрана. Што се горења књига тиче, песник Бранислав Петровић је записао, цитирам по сећању: Када гори човек, цео свет се греје. Кад изгори човек, тад пепео све је. Пренесите ово на писце и књиге.

* Поучени овим немилим искуством, јесте ли од тада пред нечим, ипак, устукли?

– У политичком смислу сигурно нисам. А ако јесам устукнуо, било је то зато што неке људе нисам желео да повредим. Дуго одлажем објављивање романа о Бранку Ћопићу. То је тешка прича. Задржавао сам га да не бих повредио неке људе. Они нису више са нама, па ће роман највероватније изаћи до Сајма књига. Говори о томе како је Ћопић натеран да сам себе оптужи, да претпостави казну и да је сам изврши.

* Бисте ли барем једним афоризмом описали ово време и садашње прилике?

– Кад год свет крене против нас ми се с њим удружимо!

* Уз сатиру је вазда ишла и цензура, шта је опасније, цензура или аутоцензура? Шта је, по вашем мишљењу, данас присутније?

– И цензори могу бити корисни. Бечки цензор Јернеј Копитар је забранио први Вуков спис, али је, захваљујући томе, препознао даровитог писца, са којим се спријатељио.

* Шта је било са вашим наумом да пишете о Петру Петровићу Његошу, па и о Светом Сави?

– Била је давна идеја да пишем серију о Његошу, још док смо били у истој држави. Црна Гора није хтела. И на томе је остало. Што се тиче Светог Саве, мене још држи та жеља и верујем да ће се то можда урадити ако буде здравља, воље и новца.

* Зашто је Црногорцима засметало да радите серију о Његошу?

– Били смо једна земља и било је нормално да се ради копродукција, а да телевизија Титоград буде носилац пројекта, без обзира на то колико ће ко дати новца. Мислили смо да смо се договорили, али је изненада стигла одлука из Црне Горе да су одустали. Некакво образложење било је да они не би улазили у тај подухват, зато што свако има своју визију Његоша, па нико неће бити задовољан. Касније сам чуо да им се није допало како је Његош изгледао у мојој серији о Вуку Караџићу.

* Жалите ли за Берлинским зидом?

– Берлински зид је остао у историји, као и моји афоризми исписивани на њему. Ако ко треба да жали, нек жале Берлинци, могли су у њему направити неколико малих Бранденбуршких капија.

* На свој начин сте, а готово пророчки видели судбину Брозовог времена, како данас видите Титову еру?

– Као жал за младошћу која се у старости воли иако је можда била најтежа.

Чланак ВИТЕЗОВИЋ: Ћирилицу данас нико не поштује се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

„Вибова награда” коју додељује „Политика” за укупан допринос српској сатири недавно је уручена књижевнику Миловану Витезовићу (70), једном од малобројних живих писаца чија је књига, „Срце ме је откуцало”, 1969. године забрањена и уништена.

„Комедија је кад илузиониста забавља народ. Трагедија је кад га води!” Овај афоризам написали сте пре више од две деценије. Да ли је и данас актуелан?

– Ја сам ту дефиницију изговорио у Јагодини, мислим 1991. године, отварајући Дане комедије. Односила се, колико на оно време, толико на претходно, и односи се и на данашње и на сва будућа времена, док буде народа и комедија и трагедија.

Ваша прва објављена књига афоризама „Срце ме је откуцало” забрањенa је и уништенa 1969. године. Ко ју је забранио и због чега?

– Забрањена је „у пакету”, заједно с листом „Чивија”, коме сам био главни уредник. Забрана је донесена у београдском Окружном суду, тада у Масариковој улици. Било је то једно од суђења памети, које је водио судија Љуба Радовић. У образложењу, забрана је исказана паушално, а ја мислим да је то због мисли „Народ се забавља вешањем – слика свога вође!” Ја се, поред забране, нисам одрицао наслова. „Срце ме је откуцало” поново је објављено после девет година и имало је шест допуњених издања. Џепно издање у чак 50.000 примерака.

Кажете да је сатира ваше етичко и филозофско опредељење.

– Рекох и спасих душу. Као да парафразирам оно лекарско „Диши дубоко!”, моје књижевно верују је: Пиши дубоко! Мене су афоризми, исписујући их, учили да што дубље и што садржајније мислим. Још на почетку, 1968. године, Густав Крклец ми је, после једне књижевне вечери, рекао: „Мисли су ти добре, али ти требају дела из којих ће бити вађене.”

За забрањену књигу „Срце ме је откуцало” предговор је написао Бранко Ћопић. Сада пишете књигу о њему. Да ли му можда враћате дуг?

– Сви ми имамо неке своје рабоше. Имам их и ја, и спрам Ћопића. Надам се да ћу му намирити и свој и велики национални дуг. Боље ја, јер га знам и у неким његовим тајнама. Биће то, ако ме дар послужи, роман искупљења.

Добили сте „Вибову награду”, која се петогодишње додељује за укупан допринос српској сатири. На додели награде инспиративно сте говорили о Влади Булатовићу Вибу, барду српске сатире и новинару „Политике”.

– После времена Ћопићеве „Јеретичке приче” из 1952. године, кад је реаговао агитпроп, на насловној страни партијског листа „Борба”, осуђујућим текстом у наставцима „Јунаштво Бранка Ћопића”, настао је мук у српској сатири дуг две деценије. А онда се, срећом, у Београду, на Универзитету појавио Владимир Булатовић Виб. Оно што је говорио Броз понављали су сви око њега у нашој акустичној отаџбини. Насупрот свих, проговорио је Виб. Прво езоповски, а онда директно. И цела земља је почела да Вибрира. Колико ценим Виба најбоље говори текст објављен у „Политици” 23. јуна 1997, под насловом „Вибови примери сатиричног сагледавања” (у поводу књиге „Корак назад”). Волео бих да буде поново објављен.

„Ми смо били дошли на ивицу провалије, али смо храбро закорачили напред!”, рекао је 1972. године Тито. Изгледа да је и он имао дара за афоризме?

– Био је то његов лапсус кога није био свестан и зато је та реченица испала из свих извештаја из Карађорђева, али је ушла у народ. Да би опстала, ја сам је претворио у афоризам, придодавши испред те реченице: Домановићев Вођа – наш савременик.

Да ли сатиричари имају апсолутно право на светогрђе? Да ли је по вашем укусу рад и естетика сатиричног лица „Шарли ебдо”?

– Мислио сам и мислим, да сатиричари имају право на светогрђе према свецима своје епохе. Лично се клоним мисли које могу да вређају верска осећања сваког народа, али сам против убијања људи у име одбране својих осећања, што се десило са „Шарли ебдоом”. Знао сам „Харакири” (претходник „Шарли ебдоа”). Сарађивао сам у скоро свим ексклузивним сатиричним листовима Европе – „Небешпалтер”, „Пардон”, „Панч”, „Стршел”, „Урзика”, „Ојленшпигел”, „Крокодил”, али се у „Харакирију” нисам нашао.

На којем је нивоу сатира данас?

– Захваљујући већ великој афористичкој традицији, наша сатира се још држи у односу на глобалистичку осредњост. Показало се да је апсолутна слобода штампе, за коју се сатира најздушније борила и изборила, у којој можете све да кажете, уз допуштење и примитивизам, постала по њу погубна.

Потрошили сте деценију и по на писање о Вуку Караџићу. Да ли се исплатило?

– Материјално није. Духовно ме је то уздизало и увећавало ми библиотеку.

Станујете у Улици Вука Караџића. Мислите ли да је то случајност?

– Ништа није случајно. Прво, дуго личимо на себе, а онда се усаглашавамо са оним чиме се бавимо. Мене је стигао Вук Караџић, у теми, у адреси, и у нози.

Ваш роман „Чарапе краља Петра” преведен је на осам језика. Руска издања су била најтиражнија – 170.000 плус 80.000 примерака. Зашто овај роман привлачи стране читаоце?

– Можда ово, што је, на неки начин, садржај романа, али ће бити и мото филма и серије за које сам, према њему, написао сценарије.

„Ви сте Србин?”, питао је легендарни бард светског филма Џон Форд тада младог критичара и новинара, будућег славног америчког редитеља српског порекла Питера Богдановића, и додао: „Срби имају једну фотографију која је готов филм. Постоји из Првог светског рата фотографија старог краља Петра како се на воловским колима 1915. повлачи преко Косова. И када би се тај кадар одмрзнуо и покренуо, пред нама би био прави правцати филм о великој драми српског народа и његовог краља.” (према сведочењу Питера Богдановића)

– Роман је преведен на савезничке језике, сем шведског и есперанта. Професор Сорбоне Бернар Лори рекао је на париској промоцији: „Ова књига о српском краљу Петру и српској сељанки, мајци Макрени, показује да дух антике није на Балкану још прошао.” Што се тиче руских тиража, они показују да време читања у Русији још није прошло.

Да ли је у Србији прошло време читања?

– Бојим се да пролази. Књига све више измиче из руку читалаца. Али и из сваке друштвене пажње. Треба ли се сетити времена обавезног откупа књига за све библиотеке Србије? Ја се лично не жалим на читање. Мојих четрдесетак књига, нарочито дванаест романа, имају више од двеста издања. Ја се клањам пред сваким читаоцем и сматрам да му треба омогућити књигу у рукама, а не подизати му споменик.

Каква су ваша сећања на Андрића?

– За Андрића, ја сам био млада напаст која пише и објављује. На случајним сусретима, који су били чешћи у јутарњим сатима, Андрић је био опрезан, као и увек, и као према свима. Нешто сам побележио од онога што сам од њега чуо. Рекао је једном: „Кад поведете дијалог са собом, ваша је завршна реч са обе стране.” Један сусрет унео сам и у песму из јуна 1968, кад је рекао: „Никад се не зна у којој ћемо вери умрети.” Имаћу га и као јунака у роману о Ћопићу, за кога је рекао да су му реченице као ђаци кад излазе из школе.

Како памтите Данила Киша? Која је ваша последња успомена на њега?

– У тешкој болести, после операције, срео сам га једном на Лиону. Пушио је, наслањајући се на стабло дрвореда, као да се крије, и причао ми како су му француски лекари забранили дуван. На додели Авнојеве награде његови блиски су пазили да не попије ни кап. Примио је честитања од Моме Димића и мене и пришапнуо ми да поручим чај и да у њега сипам лозову ракију, а он ће доћи да наздрави. Урадио сам то. После сам записао епиграм, уневши његову здравицу: Наздрави ми лоза-чајем/ И одлазећи ја трајем.

Филм „Лајање на звезде”, рађен по вашој истоименој књизи, емитован је када су се у Србији углавном снимали филмови о криминалу деведесетих и о рату. Како тумачите његову популарност?

– Филм, као и роман, показује да време романтике не пролази и да се у њој налазе све генерације.

На „Гуглу” у прошлој години има готово 90.000 ваших цитата, а ове већ 15.000, највише на немачком. Рекли сте: „Код Немаца сам већи циник него што сам икада пожелео да будем.”

– Сад Немци цене цинике, али је и мени чудо колико сам им циник по мери. У немачку јавност ушао сам на „Штерновим” страницама, када је у милионском тиражу доносио моје афоризме из књиге „Срце ме је откуцало”. После је чувени аустријски писац нашег порекла Мило Дор направио две антологије српских афоризама, старијих и млађих афористичара. Био сам уз Виба међу старијим, а за млађе сам писао предговор. Онда ми је „Европа Ферлаг” у Доровом преводу објавила две књиге афоризама. Друга књига „Човече, наљути се”, писана је по немачкој поруџбини на европске и светске теме, и прво објављена на немачком. Поговор је написао Никола Милошевић. По тим књигама почело је цитирање које не престаје. На Берлинском зиду, међу графитима, било је стотине мојих афоризама. Мислим да имам жал за тим. Могао је зид да остане као споменик глобалној нетрпељивости.

На шта се свела Европа и да ли сте Европејац?

– Ма где да смо се родили на овом континенту, од грчке митологије до данас, ми смо Европејци. Ја у Европи објављујем и немам потребе да у њу додатно улазим.

Били сте главни уредник Уметничког програма РТС-а. Какав је био програм који сте ви уређивали, а какав је данас?

– Није моје да оцењујем програм који сам радио, а и неумесно је да га поредим са оним који се данас ради. Репризе „мојих” програма показују шта сам урадио. Уколико се за урађено траже олакшавајуће околности, онда је то да сам радио највише у најтеже време.

Шта тренутно радите? Шта планирате?

– Завршавам монографију о Вуку Караџићу. Показујем Вука како га поимам, и као човека и као народ. Нема Вука без народа. Без Вука, ко зна какав бисмо народ били. Претпоставке су произвољне, чак и кад погледамо народе који таквог великана нису имали. Сам наслов „Вук наш насушни” показује њен садржај. Планирам да склопим збирку већ написаних песама, мог дијалога са цивилизацијом, за сада је радни наслов „На испиту код професора Милоша Н. Ђурића”. Комплетираћу у овој години изабрана дела у 25 књига, од којих је већ двадесет објављено у издању Завода за уџбенике.

Како бисте данас описали време у којем живимо?

– Ово време је толико неописиво, чак и да се о њему пише с великим нервирањем.

Шта вас највише нервира?

– Лажне величине малог народа производе власти борећи се против његове наводне митоманије. На крају су лажне величине увек незадовољне малим народом.

Чланак МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ: Комедија је кад илузиониста забавља народ, а трагедија је… се појављује прво на ИСКРА.