Фото: Новости

Његово румено лице имало је највише ведар и насмејан израз добродушног човека, који се понекад претварао да се нешто љути. Смејао се често, гласно, заразно, да су сузе лиле низ образе, и кад би што чуо духовито, и кад би сам причао какву шалу. Иако су га овако најчешће видели и описивали његови савременици писац, Милован Глишић (1847-1908) прошао је мукотрпан животни пут. Од сиромашног сељанчета из околине Ваљева преко мукотрпног школовања, дугогодишње оскудице, конфликтног брака до драматурга Народног позоришта, помоћника библиотекара Народне библиотеке Србије до писца од угледа и уважавања, који је брзо и дуго гуран у запећак. Из заборава га је вратио Јован Скерлић дајући му право место оснивача сеоске и реалистичке приповетке у Србији, мајстора језика, сјајног преводиоца и прегаоца који је “оставио дубоко заорану бразду за собом”. Колико је ова оцена тачна и данас, могу да се увере читаоци пред којима су Глишићева сабрана дела, која су после више од пола века поново објављена у издању “Добробита” и Агенције “Негатив”.

Уз Глишићеве приповетке и две комедије, књига је обогаћена заборављеним успоменама Стане Ђ. Глишић, пишчеве сестре, Радоја Домановића, Јанка Веселиновића, студијама о његовом животу и делу из пера Голуба Добрашиновића, Слободана Ж. Марковића, Велибора Берка Савића, Драгољуба Зорића, анегдотама…

– Познавање “српске душе” и начина размишљања српског сељака, па и “паланчанина” даје Глишићевом делу актуелност и у данашње време – каже за “Новости” уредник Ненад Јеросимић. – Некада је већина становништва живела у селу, па су и његове приче везане за село. Међутим, Глишићеве теме и даље су актуелне: сиротиња, мука, зеленаши, банкари, скоројевићи, некомпететни корумпирани чиновници, фалсификатори, преваранти…

Колико је писац држао до стварности, из које је искључиво црпео своју инспирацију, види се из писма упућеног Антонију Хаџићу, поводом комедије “Подвала”: “Трудио сам се да то моје огледалце буде што верније”. Том ставу остао је доследан до краја и цео опус исписао на основу истинитих догађаја у којима каткада није мењао ни имена лица, ни имена места у којима се радња дешава. Тако је још Скерлић уочио да је учени старац у причи “Злослутни број” и онај професор у “Глави шећера” – професор из Београда Милош Милојевић. Полагушић у “Новој месији” је Васа Пелагић, па и “Глава шећера” настала је на основу истинитог случаја. О Вулу Пупавцу, Неши – дрвеном адвокату, Петку и целом амбијенту у којем се “Подвала” догађала сам писац у једном писму каже како стрепи да му се неће веровати да је све што је написано истинито. “Свирач” је написан на основу оригиналног уговора између газде и момка који је Глишић имао у рукама, а историју мртвог одаџије Талета у “Шетњи после смрти” испричао је Глишићу један познаник. “Прву бразду” вероватно је чуо као легенду када је 1884. боравио у једном месту испод Копаоника, као члан пописне комисије. Анегдоте о вуклодлацима, вампирима, привиђењима, лечењу враџбинама, сујеверју, којима су прожета нека његова дела слушао је од старијих људи у ваљевским селима.

Истичући како у тешкој атмосфери свог времена писац лаким и сугестивним изразом, кроз који често провејава ведрина успева да каже истину, књижевни историчар Слободан Ж. Марковић је забележио:

– Глишићева шала није једнобојан и није само хумор. То су искре које врцају у току приповедања различитом бојом и интензитетом. Оне се преливају од доброћудног смеха који развлачи уста свима, преко подсмеха и исмејавања који прате ситну ману и преко ругања којим се обележавају веће карактерне слабости, па све до ироније и сатире у којима у форми карикатуре даје друштвену критику.

Фото: Новости

Рођен у породици која је живела у великој оскудици, “вежући лико на узицу”, како је имао обичај да каже, Глишић се кроз живот пробио радиношћу, упорношћу, несвакидашњим талентом и ретком врстом оптимизма. Службеничку каријеру започео је као “писморазноситељ” у ваљевској пошти, радио као чиновник у Шапцу, покретао листове “Враголан” и “Врзино коло”, био уредник “Српских новина” и управник Државне штампарије. Свакодневно се дружио са Јанком Веселиновићем, Радојем Домановићем и другим писцима за које је он био стриц – чича Милован, а они за њега синовци. Један је од ретких српских писаца који је од два краља, Александра Обреновића и Петра I Карађорђевића, добио три одликовања. У младости је, међутим, допао затвора зато што је са још двојицом другова пренео из Земуна у Београд неколико примерака књиге “Србија на истоку” Светозара Марковића.

Из успомена Станије Глишић може се видети колико су брат и сестра били у изузетном присном односу. Са њим је у младости делила дане када су гладовали, заједно су преводили “Мртве душе”, а када је стигла вест о његовој смрти, забележила је: “1908. године судбина ми је дубоко зарила у срце нож, од кога ми рана непрестано крвави и никада неће зарасти: крваву ћу је и у гроб однети. Те године умро ми је брат Милован, моја једина срећа и радост.”

Последње дане Глишић је провео у Дубровнику где је отишао на лечење, где је умро и сахрањен на тамошњем православном гробљу Бониново. Своје схватање живота можда је најбоље изразио говорећи једном приликом Сими Матавуљу: “Не може се, синовче, против судбине! Она се ту у свашта меша. Најбоље је веровати да је најбоље оно што наиђе на човека, и да би све другачије било горе.”

БРАЧНИ БРОДОЛОМ

Оженивши се у 35. години Косаром из изузетно богате трговачке породице Стефановић, Глишић је био у браку само пет година. Размажена и навикла да у животу добије све што пожели, она је од супруга тражила да промени стан и у кући није хтела да обавља ниједан посао, па им је храна доношена из најскупљих београдских кафана. Била је ћудљива и у односу према својој болести, лечило ју је десет лекара међу којима и Лаза К. Лазаревић, а одлазила је у бање где је трошила немилице. У тужби за развод брака оптужила га је за неверство и да ју је наводно тукао. Глишић је признао да је “само неколико пута ишамарао”, а развод је донет у његову корист. Одобрена му је поновна женидба, а њој забрањена евентуална удаја.

Чланак САБРАНА ДЕЛА МИЛОВАНА ГЛИШИЋА: Зналац српске душе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Одиста је страшна та гудура где је воденица зарошка.

С једне стране густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу. С друге стране кршеви и стене, све неке окапине, чини ти се сад ће се сурвати доле. Речица се вијуга испод оне стране где је шума, па гдешто хучи преко широких плоча стрмо у вирове, гдешто завија између стена крупних као плашће. Воденица је баш под једном таком стеном, припрта као ластино гнездо уз њу.

Овако је, пре више од једног века, Милован Глишић, у приповеци “После 90 година”, описао воденицу у Зарожју и њену околину. Том опису ни данас се нема шта додати или одузети: све је исто, само воденица не меље жито, него њу време…

Не зна се ни шта је са Савом Савановићем, вампиром који је воденичарима пио крв. Заборавило се и где је Крива Јаруга, “са рачвастим брестом”, испод кога је, у гробу, вампир прободен глоговим коцем…

Рекло би се – све је заборављено, јер у селу нико, одавно, није “замакао” од вампирских зуба, али – Зарожани памте и, могуће је, воле свог вампира. Намерни су да обнове његову воденицу, да опет меље, за њих и за туристе…

Струју ће вампиру да доведу!

– Па, не баш вампиру, али – осветлићемо воденицу и околину, уредити, направити пут, ставити слике Милована Глишића, његове књиге, фотографије из “Лептирице”… – прича Миодраг Вујетић (57) из Зарожја.

“Лептирица” је, иначе, први домаћи хорор филм, снимљен по Глишићевој приповеци. Излетела је лептирица из вампирових уста, када је прободен глоговим коцем, и још дуго морила децу по Зарожју…

Фото: З. Шапоњић

– Јесу, плашили су нас, док смо били деца, и Савом и лептирицом. – потврђује Миодраг уз смех. – Данас се деца ничег не плаше! Какав вампир!

Могуће је да се не плаше, али и одрасли, изгледа, зазиру од воденице, околних урвина и самоће у кањону. Нико ништа ни на километар од тог места није саградио! Подигнут само, пре 20 година, мост преко Рогатице, неколико метара узводно од воденице.

Са добро “зашиљеном” оловком, уместо глоговог коца, фото-апаратом – уместо “воде аџијазме” (која се сипа вампиру у уста, да не излети лептирица), и “ладом нивом” уместо “непочишћена коња врана” (само такав коњ може осетити вампира испод земље), стојимо изнад воденице.

Зар је у ту трошну, нахерену грађевину од тесаних букових брвана, у једва 6-7 квадрата, стао сав страх, сва фантазија једног народа? Одатле ли су вампири, вукодлаци, зјале, дрекавци и остали ађутанти “нечастивог”?

Кров од тесаног буковог црепа добро прогледао, а оно што је остало – зарасло у маховину. Испод њега – нема “таванка” са кога је Страхиња из Овчиње “из две пушке, у које беше сабио по парче челика и по један салауски марјаш“ (стари турски новац који може убити сваку утвару), пуцао у Саву Савановића…

У воденици – три “доња” камена, два прислоњена уз брвна, и један “горњи”, стоји тако да би одмах, чини се, могао да меље, кад би било воде и витла…

Дрвени кош, у који се сипа жито, добро “начет” црвоточином, делом и урушен. Мучањ, дрвени сандук у који пада брашно, исто… У десном углу од врата, у делу воденице који се ослања на тле, још стоји камење које оивичава банак, огњиште. Споља, на брвнима, кредом и већ избледелом фарбом исписане скарадне речи… Деца…

– Дању су, они, то! – уз смех ће Миодраг. – Нису ноћу, то гарантујем!…

Јаза којим је вода навођена на воденицу – нема. Урушио се.

– Опет ћемо га прокопати и озидати! – уверен је Миодраг. – Када смо мост градили, оставили смо испод њега,у темељима, тамо куда је јаз ишао, цеви пречника 70 сантиметара!

Фото: З. Шапоњић

– Е, сад да кажем: наш вампир, Сава Савановић,”оживео” је због струје! Ето!

Не знамо да ли се Миодраг шали, јер његов израз лица говори да је озбиљан.

– Добили смо, коначно, добру струју у селу, ено, далековод пролази стотинак метара од Савине воденице. Направили о америшким парама!

Заиста, уз помоћ Организације за међународну помоћ и развој (ИРД) из САД, саграђен је десет-киловолтни далековод Гвоздац – Овчиња – Зарожје, са четири трафо-станице. То је та “добра” струја, коју помиње Миодраг, са 380 волти, а она “лоша” је – стара мрежа, постављена 1976.године, са свега 140 волти од којих су сијалице личиле на жмиркаве петролејке.

Американци уложили 90 хиљада долара у далековод крај којег ће “прогледати” и вампир Сава Савановић.

– Нека, нама, њега! – поручују углас Зарожани. – Нека смо ми “затупасти и заостали” јер, ето, гајимо вампира! Ваљаће он, нама, још!

Дочули, Зарожани, одавно, за туризам, за екскурзије које пролазе на само три ипо километра од воденице…

Њих описујући, Милован Глишић је, можда, и погрешио. По њему, “Зарожани су вилама затурали орахе на таван; појили су врбе и сејали со; ишли су четомице у планину те секли чачкалице да ишчачкају зубе; истезали су греде; скакали су у јарину (маглу, измаглицу), мислећи да је руно, уносили у прегрштима видело у кућу”… Глишићевом опису Зарожана, не тако давно, додало се и ово: сејали су игле чекајући да никну ћускије, а када су први пут видели кожну чизму, већаше село, све са кметом, шта је, и закључи да је чизма – ништа друго до – “футрола за будак”…

Фото: З. Шапоњић

Неће, данас, бити баш тако.

Ко би, још, могао убедити Американце да струју доводе, о свом трошку, до једног вампира?

РЕДОВНИЧКА

“Савина воденица” припадала је – селу. Сви су млели, а воденичари су се смењивали и сваки је, до Страхиње, “омркавао жив и здрав, а освањавао испијене крви, са траговима зуба по врату”. Млела је до 1980. године, као “редовничка”: њоме су газдовали, на смену, Симићи из засеока Јагодићи.

РОГОВИ

Река која је покретала воденицу, Рогачица, добила је име по месту где извире: Зарошким Роговима, високим, као рог уздупченим стенама. По реци, опет, село низводно, добило име – Рогатица. На њеним обалама, код воденице, пронађено је много остатака керамике, за коју мештани тврде да је још од Римљана остала.

СВЕТА ТРОЈИЦА

“Вампирској воденици” претио је, у Глишићево време, и “угарак”: већао зарошки кмет са сељанима – како да се вампира ослободе, па је било предлога да се спали воденица и сагради нова. Ипак, дрвено здање није никад запаљено, опстало је до данашњих дана, а камена црква, позната као “Миса”, километар низводно од воденице, није дочекала “старост воденице”: срушена је… Зарожани се сада богу моле у новој цркви, “Свете тројице”, подигнутој на узвишењу на километар два изнад воденице.

Чланак БУДИ ВАМПИРА, ТУРИСТЕ ДА ДАВИ се појављује прво на ИСКРА.