Фото: in4s.net

Родитељи војника, прве жртве нато агресије на СРЈ, о часном потезу ђака из Даниловграда. Душан и Милена Стајић: Надамо се да та деца неће бити кажњена због сећања на жртве.

„Драго нам је што су се барем матуранти из Црне Горе сетили годишњице НАТО агресије и страдања нашег сина. Био је прва жртва „Милосрдног анђела“, мада га у Србији нико и не помиње. Највише боли и тишти сазнање да је заборављен.

Поносни смо на ту децу из Црне Горе, јер је њихов гест доказ да се омладина буди, да они жале са нама, саосећају, деле нашу судбину. Њихов гест враћа наду. Матуранти ништа нису криви. А, црногорска власт ако их казни, нека јој служи на част“.

Овако за „Новости“ говоре Душан (63) и Милена (63) Стајић, којима су НАТО бомбе пре 17 година одузеле сина јединца Сашу. У 21. години, служећи редован војни рок, у касарни „Милован Шарановић“, у Даниловграду, страдао је на стражи код војног хангара.

„Тог 24. марта, нешто пре 20 часова, пао је пројектил, истопио и спржио све, а нама угасио огњиште. Остали смо Милена и ја да живимо овај живот без живота“, говори Душан: „Осећамо се јадно и никако, јер за ових 17 година, када год је обележавана годишњица почетка агресије, нашег се Саше нико не сети.“

„За све ове године, нико из државе, војске и града Београда, није положио цвет, нити запалио свећу на његовој вечној кући, на београдском Централном гробљу. Нико нас никада није позвао, обишао, питао како је остати и живети без јединог детета, који је живот положио за отаџбину. Али, поносан сам на њега, носим га у срцу, јер није био кукавица која бежи…“

Док нам ово говори, Душан покушава да остане јак, прибран… Извињава се због осећања, суза које навиру и бола који, каже, време не лечи. Последњих седам година, Милена и он, сећања на сина чувају у станчићу социјалног насеља у београдском Земун Пољу, где смо их јуче посетили. Пре тога живели су у дрвеном бунгалову на Ади Циганлији. У новом стану на сваком зиду понека Сашина слика, а на полици регала, у великом раму сваког дочекује насмејано лице младића којег више нема.

Отац по кутији пребира изрезане новинске чланке, тражећи макар и једну реченицу о свом детету за све ове године.

„Наш Саша је сахрањен уз војне почасти и сећам се да су дошла тројица старешина из Подгорице, али нико из Србије“, отвара Душан болне ране.

И у годинама које су уследиле, ништа се није променило.

„А ја већ 17 година, сваког 24. марта о свом трошку одлазим у Даниловград да положим венце и запалим свећу на месту где је погинуо и на споменику жртвама ратова деведесетих у овом граду.“

Како Душан прича, за разлику од односа наших надлежних, у Црној Гори га увек дочекају представници војске, као и Удружења бораца ратова од 1991. до 1999. године и других организација које одају почаст жртвама НАТО агресије.

„Са нама увек буде и испоштује нас Сашин старешина из војске“, наставља Душан: „Чак и сада, када је шкакљиво у Црној Гори помињати страдале од НАТО, људи из црногорске војске увек нас дочекају, приме, поразговарају. Једино што последњих неколико година, нико од њих више није смео да стане пред објективе фото-апарата.“

Душанова прича и огорченост, за мајку Милену, очигледно су претешке. Једва стоји, покушава да не падне, али са руком на срцу. После губитка сина, отац је преживео два тешка инфаркта, а на Миленину дубоку свакодневну патњу надовезала се болест плућа и ангина пекторис. Али, када о сину говори, каже, не може да седи. Од Сашине смрти не скида црнину, а око врата носи ланчић са његовим именом.

Саша је страдао на стражи код војног хангара у касарни „Милован Шарановић“ у Даниловграду

„Кажу, дали су нам овај стан да живимо и инвалиднину због губитка детета, али нема тог новца који би нам могао вратити нашег делију“, прича Милена, која од смрти детета више посао није ни тражила, а Душан је пензионер који је цео радни век провео у Београдској пекарској индустрији: „Био је виши од два метра, крупан, јак“.

„Волео је спорт, играо је кошарку, фудбал… Био је насмејан, ведар, права рајска душа, али такве Бог, ваљда, хоће себи.“

Стајићи кажу да су се надали потпуно другачијем животу. Саша је завршио машинску школу, био вредан дечко. Имао је много пријатеља, девојку…

„Првих година често су долазили његови другари да нас посете“, прича мајка: „Сада имају своје породице, па ређе наиђу. Волимо да их видимо, посебно са њиховим малишанима. А заправо, то нам је увек најтеже…“

Протест

„Када сам 24. марта био у Даниловгаду, приметио сам децу која су дошла да положе цвеће на споменик жртвама ратова деведесетих у овом граду“, прича Душан Стајић: „Нисам се дуго задржао, али су ме после сустизале вести о њиховом чину. Хвала им за то. А црногорска власт сада као да жели да поништи НАТО жртве и да их сви забораве. И то је страшно и поражавајуће“.

Улица Саше Стајића

„Прошле године Сашини другови поднели су надлежнима у Београду и Комисији за именовање улица, предлог да једна улица у насељу Чукарица, где је Саша рођен и одрастао, носи његово име“, прича Милена Стајић: „Мислим да би то било праведно. Он је рођени Београђанин… Мени би улица Саше Стајића много значила. Једино још то и желим.“

Чланак РОДИТЕЉИ ПРВЕ ЖРТВЕ „МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА“: Бар су се матуранти сетили нашег Саше се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Док многи Срби нестрпљиво ишчекују да ли ће Маца Дискреција, јунакиња опскурног ријалити шоуа, открити са којим је политичарем имала „билатералне сусрете“, одржан је један други сусрет. У Тирани.

Албански премијер Еди Рама и представник лажне државе Косово Иса Мустафа поручили су да ће се те „две земље“ – ујединити.

Док је наша јавност забринута да ли је неком политичком лидеру порастао нос и зашто други функционер има велики подбрадак, на делу наше државе, корак по корак, ствара се тзв. велика Албанија.

У исто време кад угледне хрватске судије предлажу закон по ком је за сваку критику „одбрамбеног Домовинског рата“ и „славне акције ’Олуја’“ прописан вишегодишњи затвор, одборници ДС у Скупштини Београда предлажу да се у српску престоницу врати Загребачка улица.

Нико се од вођа националне културе није насекирао што је првак Народног позоришта Небојша Дугалић одлучио да са породицом запуца преко Атлантика за Канаду јер не може да издржава петоро деце. А и зашто би, кад Србија има океан талентованих „бисера“, чији бицепси и силиконски деколтеи свакодневно севају са шарених таблоида.

Док Новак Ђоковић редом осваја турнире по белом свету и доноси нам радости, у „Пиониру“ га дочекују псовкама и примитивним повицима зависти.
Шта нам се дешава?

Чини се да је, шеснаест година од НАТО разарања Србије, започео завршни и можда и опаснији чин „Милосрдног анђела“ – колективна дебилизација српског народа!

Док су северноатлантске бомбе убијале наше Анђеле, наше Милице, у овом народу било је бар наде, пркоса, поноса. Данас, прикачени на инфузију кабловских канала, „Фејсбука“ и „Твитера“, прети опасност да нам атрофира сваки нерв за елементарне вредности.

Е, тек то је пораз.

Чланак ПРЕДРАГ ВАСИЉЕВИЋ: Почео је завршни, можда и опаснији чин „Милосрдног анђела“ се појављује прво на ИСКРА.