Фото: webtribune.rs

Људи широм Европе напокон се буде из Америчког сна. Од Ламанша до Урала, од Балтика до Средоземља све више Европејаца схвата ко из темеља руши сан о Европи без граница. Како то бива у високобуџетним холивудским филмовима, убица је обично неко из блиског окружења, у којег жртва (Европа) има пуно поверење. Тако је и сада. Главна претња Европе није Владимир Владимирович, него онај ко у Путина упире прстом, вичући „држите диктатора“, a да се Власи не сете, Сједињене Америчке Државе.

Боинг је пре „уједињења Европе“ имао 90 процената светског тржишта авиона ( сада је ЕрБас јачи од Боинга), У Детроиту се производило седамдесет процената свих светских аутомобила ( сада је Детроит банкротирао)…

Али Власи се полако дозивају памети. У томе им помажу избеглице из северне Африке и са Блиског истока. Гледајући те џиновске реке унесрећених људи, које од грађана Европе извлаче и оно најбоље и оно најгоре, претећи да Европа одустане од својих кључних вредности које је чине најсоцијалнијим и најпросвјетљенијим континентом, просечан Европљанин мора дa се запитати и већ се, на срећу, пита. Чекај, до ђавола, како је све ово почело? Ко је одговоран за ову библијску сеобу народа?

И полуписмени, писмени истражитељи, грађанин Европе, почињу да постављају даља питања. Ко је покренуо рат у Ираку 2003. године, који је довео до погибије милион Ирачана, а све под лажним изговором да ирачки диктатор Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништавање?

Ко је покренуо рат у Либији 2011. и убио њеног вођу Муамера Гадафија, након чије смрти Либија до дана данашњег тоне у пламену и хаосу десетина локалних вождова, бегова  и фундаменталистичких снага?

Ко је те исте 2011. покренуо рат у Сирији против Башара ал-Асада, сукоб који још траје без светла на крају тунела, и који је досад донео 200.000 мртвих те десет милиона избеглица?

Ко је, дакле, срушио секуларне мултиетничке режиме северне Африке и Блиског истока у корист исламских фундаменталиста, пред којима милиони људи данас беже у Европу? Ко је арапској младости лажно обећавао да ће им донети демократију и људска права, а у реалности им је донео само „чемер, смрт и јад“? И ко, на крају крајева, управо дестабилизује Европу?

И пита се тако наш истражитељ, грађанин Европе, и види да сви одговори воде на једно те исто место, које се у данашњем свету зове „Запад“, а притом се најчешће мисли на ударну идеолошку и војну песницу тог Запада, Сједињене Америчке Државе .

Иако је разарањем, према нашим стандардима недовољно демократских, али стабилних, друштава северне Африке и Блиског истока произвела милионе избеглица чији  таласи сада стижу у Европу, Америка се ограђује од последица тих друштвених катастрофа. Највиши званичници Сједињених Држава, укључујући и државног секретара Џона Керија, хладнокрвно изјављују да су спремни примити тек неколико хиљада избеглица, а за годину, две, ако Бог да, можда и свих сто хиљада (од почетка рата у Сирији 2011. само је 14000 Сиријаца добило дозволу уласка у САД).

У међувремену, Америка је предузела још један кваран спољнополитички посао чије последице изразито штете нашем континенту. покушала нас је, и прилично у томе успела, завадити са Русијом. Производњом лажне хистерије о тобожњим руским плановима за инвазију Европе (тако сличне хистерији о тобожњем ирачком оружју за масовно уништење), која у пракси служи као изговор за довлачење америчке војне опреме у Европу (НАРАВНО КОЈУ МОРАЈУ ДА ПЛАТЕ ЕВРОПСКИ ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИЦИ), САД је успео да усади страх и русофобију код доброг дела Европљана, што има негативне друштвене, политичке, економске и све друге могуће импликације за наш континент.

Ако је тачно оно што смо учили у школи, мислим оној основној, некадашњој југословенској, да је Европа културолошки пола Америка, а пола Русија,  онда значи да су нас Сједињене Државе покушале да одвоје од наше душевније половине. То се зове злостављање. Прави Европљанин никад се неће одрећи Америке, али богами неће ни Руских класика, музике, Ермитажа… Русије. Овде не мислим на припаднике НВО сектора, који су директно финансирани са оне стране Атлантика.

Не можемо са сигурношћу утврдити који су циљеви оваквих америчких поступака, али на својој европској кожи итекако осећамо њихов ефекат: Европа постаје све слабија, рањивија и зависнија од Америке. Ако су геополитички стратези „Унцле Саме“ то хтели, богами раде добар посао. Кварно, али квалитетно, приметио би посматрач са стране.

Деценијама су грађани Европе са смешком и великом захвалношћу гледали преко Атлантика, на свог млађег, али јачег брата. Памтили су Европљани и никада то не смеју заборавити, велику улогу Сједињених Држава у Другом светском рату, њихов драгоцени допринос у сламању фашизма. Истина је да су жртве Совјетског Савеза и Црвене армије у другом рату немерљиве према свима осталима, истина је и да су покрети отпора широм Европе дали изузетно важан допринос победи човечанства, али свеједно се увек мора имати на уму да су Американци часно улетели када је Европи требало. По мом мишљењу председник Рузвелт мора бити постхумно проглашен за почасног грађанина Европе, као оног западног, тако и оног источног дела.

Поред те ратне захвалности, деценијама су грађани Европе гледали на Америку као на успешан културолошки и друштвени експеримент који је пленио својом  „отвореношћу за све“ а нарочито су амерички филмови и музика за Европљане иза „гвоздене завесе“ представљали прозор у један много шаренији свет од онога у којем су живели.

И зато је просечном грађанину Европе данас тешко да гледа како његов млађи, али јачи брат постаје карикатура свега што је некад представљао и значио у слободарском смислу.

Мени лично, да је неко рекао пре десет година, да ћу бити у стању да напишем нешто против Америке, не против владе у Вашингону, рекао бих му да није нормалан. Од покојног оца бих вероватно батине добио.  Која то држава има лепшу музику, спорт, науку, филмове, то је била земља мојих снова. Кад би се свирала америчка  химна, осећао сам жмарке које сада осећам када чујем… Тешка срца сам схватио да је политика нешто друго од америчких цивилизацијских достигнућа. Није било лако  американофилу као мени признати да им је спољна политика антиевропска и експанзионистичка и да ју воде мултинационалне компаније са којима просечан Американац нема ништа.

Задњи ће, чини се, прогледати припадници НВО сектора, вероватно када пресуше извори финансирања, који неуморно расписују потернице за свима који се дрзну јавно да укажу на то да Америка више није оно што је некада била. Ко критикује амерички империјализам, тај је против демократије, а врло вероватно је и Путинов плаћеник.

Заиста, лако је објаснити жељу за бољим животом, себе, својих ближњих, материјалним бенефитом, али треба имати и мало достојанства…У супротном могли би сви да продају дрогу.

Милион мртвих у Ираку, а наша квази елита  је задовољна што смо с грбаче скинули Садама. Од земље у коју је у потрази за послом хрлила цела Африка и пола Европе (међу њима и бројни грађани Србије), Либија је постала земља из које људи беже од смрти, а наш НВО сектор је срећан што смо се решили Гадафија. Двесто хиљада мртвих Сиријаца и милиони сиријских избеглица и прогнаника, а наши либерали жале што нисмо на добром путу да макнемо и Асада, без обзира што би тек тада у Сирији и на целом Блиском истоку настала права кланица.

Но, није ни битно да разни НВО прегаоци прогледају. Важно је да су прогледавати почели грађани Европе.

П.С.

Велики допринос трежњењу дао је и актуелни председник САД, иначе добитник Нобелове награде за мир, који је на сахрани краља Саудијске Арабије, истакао да Америка жали за краљем реформатором, великим савезником САД, за чије је владавине онако успут спаљено више стотина вештица, где главни имам даје упутства како тући жену, где је законом забрањено женама да возе аутомобиле, да се школују, иду на улицу без пратње старатеља, где држава нема устав, где су забрањене политичке партије, а краљевска породица броји преко 18000 припадника…

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Европа се буди из Америчког сна се појављује прво на ИСКРА.

Спроводећи „лажну хомогенизацију народа“, „политичари од каријере“ годинама профитирају на отвореним сребреничким ранама. Као и сваке године и овогодишња комеморација у Поточарима, 11. јула, неће проћи без политизације. У недостатку могућности да се народу понуди боља будућност, отварају се старе ране, прекопава се по гробовима , броје се жртве са обе стране (далеко од тога да их треба заборавити) и народу, свако свом националном корпусу нуди „нову наду“ за прекомпоновање Дејтонског мировног процеса, по „националним афинитетима“.

Сребреница је годинама разапета између четири (две) стране исте трагедије. Прво Бошњаци преброје своје жртве, као да српске нису ни постојале, онда Срби оплакују своје, оправдавајући  притом зверства којих је било и са њихове стране, а у суштини су с једне они којима је крвави рат обележио цео живот и који данас тешко живе у том граду, а с друге, разни политички кругови који сваки 11. јул виде као прилику да политички уновче све оно што обележавање злочина са собом носи.

Првих година после рата, говорећи изнад ископаних гробова смењивали су се високи међународни и босански (бошњачки и српски) функционери упозоравајући на размере злочина у Сребреници. Мора се признати да је у то време све организовано с великим достојанством, уз одговорне политичке поруке, па су такве слике и слате у свет. Међутим, како је време пролазило, у сребреничке манифестације упетљавао се, почевши од Хариса Силајџића, све већи број политичара, који су комеморацију и укоп жртава видели као могућност за сопствену политичку промоцију и остварење циљева које нису успели да остваре у рату. Временом су, уместо порука о сребреничким жртвама, почеле све чешће да се појављују отрцане фразе о борби за народ, свету муслиманску земљу, па чак и предизборне поруке лишене сваког људског достојанства. Преко туге сребреничких мајки вођене су и унутарстраначке борбе, али и борбе за новац иностраних донатора.

У Поточарима код Сребренице 11. јула 2016. године биће укопани посмртни остаци још 127 жртава злочина. Нова прилика за запаљиве поруке, нова прилика за Сарајевску елиту да позове свет да мења Дејтонски мировни споразум. Злочин у Братунцу, који је претходио дешавањима у Сребреници за њих је саставни део рата и ратовања, а прошлогодишње хапшење ратног злочинца, Насера Орића одговорног за погром над Сребреничким Србима представља политичку провокацију.

Уочи прошлогодишњег обележавања двадесете годишњице злочина у Сребреници, бошњачки лобисти су покушали да прогурају у Уједињеним Нацијама резолуцију о осуди геноцида у Сребреници, те да стигматизују цео српски народ. На срећу резолуција није прошла, захваљујући држању Русије, уз прећутну подршку Кине. Ипак овом приликом треба нагласити да су сарајевски лобисти нашли плодно тле и у неким „српским“ политичарима и невладиним организацијама.

Да тотално упрскају медијску промоцију сатанизације Срба и Србије, додатно су се побринули дивљаци, присутни у меморијалном центру у Поточарима, када су каменовали премијера Србије Александра Вучића који је дошао да се поклони жртвама злочина, иако се пре тога никада нико са Бошњачке стране није поклонио и извинио српским жртвама. Некадашњи председник Србије Борис Тадић је већ то учинио, у Сребреници али и у Вуковару. Реакција са друге стране је наравно и тада изостала. Погром више стотина хиљада људи у Јасеновцу наше комшије Хрвати и Бошњаци, називају злочином, а убиство осам хиљада (никада потврђена толика бројка) људи у Сребреници је геноцид. Како год, премијер Вучић се прво нашао у смртној опасности, а онда постао главна личност двадесете годишњице злочина у Сребреници. Нико више није ни причао о пропалој резолуцији у УН, са светских медија је склоњена прича о потреби прекомпоновања Дејтона. Све је остало у сенци напада на Вучића и примитиваца који су инцидент изазвали. Да дебакл буде још већи, побринули су се продавци сувенира који су продавали мајце са симболима Сребренице, заставе БиХ, пластичне пушке и пиштоље.

Поучени прошлогодишњим искуством, организатори скупа у Сребреници донели су одлуку да је државни врх Србије непожељан на двадесет првој годишњици обележавања злочина у Сребреници.

Главни спонзор Сарајевске елите, влада у Лондону, притиснута сопственим проблемима, тешко да ће ове године покушати нешто слично ономе од прошле године, а и Европа погођена таласом тероризма, тешко да ће имати разумевања за отварање старих рана и причу о рату за који се оптужује искључиво српска страна.

Ипак, политичким лидерима у Босни и Херцеговини, али и Србији, Сребреница представља „прави полигон за фабриковање политичке напетости“. Зашто!? Зато што ти политички кругови и не могу да понуде ништа друго осим тензија и инцидената, те равнотеже страха на којој већ годинама опстају. У протеклих двадесет година на име помоћи Сребреници потрошена су знатна финансијска средства, али људи и данас живе у тешким условима. Након сваког 11. јула Сребреница поново личи на „град духова“, без патриотског набоја, осим у време избора.

П.С.

Тешко је да се могу сврстати у редове националиста, још мање шовиниста. Не мрзим ниједан народ, али свој волим и веома ми смета када неко ко је у прошлости чинио невиђена зверства, починио етничка чишћења, сада држи придику (да је тобоже геноцидан) народу који је зарад своје слободе десеткован у последњих неколико векова. Будућност, добросуседски односи се граде на истини, здравим темељима и добрим жељама за будућност.

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Сребреница дан после се појављује прво на ИСКРА.

Резултати пописа становништва БиХ из 2013. су објављени упркос противљењу РС, мора се приметити уз прећутну подршку Запада. Одлука је донесена без сагласности и противно споразуму три члана Председништва БиХ. Ипак ово представља тачку на грађанску државу БиХ и ма како то чудно деловало коначни пораз Сарајевске политичке елите. Све они који су се упињали у последњих двадесет година, од завршетка етничког и секташког  рата, да покажу да су Бошњаци другачији, да су они, пре свега Босанци и Херцеговци, грађани, као и да значајан број Срба и Хрвата, то прихвата, те да на тај начин докажу да током деведесетих година није био етнички сукоб у БиХ већ агресија на грађане БиХ, попис је демантовао на бруталан начин. Испада да у Сарајеву на стадион Кошево многу стати сви пописани Срби и Хрвати и да остане и места за остале. Тријумфално објављени резултати пописа објављени у Сарајеву, дефинитинво су потврдили да у тој земљи не живе ни Босанци ни Херцеговци, ни грађани, већ Срби, Хрвати и Бошњаци. То је била посљедња карта на коју више ни с блефом не могу заиграти Сарајевски лидери пред међународну заједницу, али ни оне Србе и Хрвате који су прогутали аспирин мондијализма и искључиве кривице пре свега српског народа (Чеде, Наташе, Соње…).

БиХ је једина држава у Европи у којој атеисти, или верски неопредељени, готово да не постоје, барем на папиру, наравно. Мање од три одсто становниства не припада ниједној од великих религија, податак на којем би БиХ позавиделе и државе у исламском свету. Чак би и у теократским државама пронашли мало више „неверника“ него у БиХ.

Ако Бошњаци желе да зову језик којим говоре босански, зашто не би то испоштовали, баш као што би требало и да испоштујемо жељу већине Срба И Хрвата у БиХ да их не зову Босанцима или босанским Србима и Хрватима, већ само Србима или Хрватима.

Ипак, по ко зна који пут представници српског народа су уз помоћ “странаца” прегласани. Суштина неслагања на линији Бањалука-Сарајево је у томе да ли 196.000 људи (6% укупне популације) од којих већина раде у иностранству, треба да добије статус сталних становника. Међу њима је убедљиво највише Бошњака, а најмање Срба. Зашто онда не би пописали и око пет милиона Срба из дијаспоре и приказали их становницима БиХ.

Кључно је фамозно 40. питање на пописници којим се тестира место рада и школовања које траје дуже од годину дана изван земље. Став Завода из РС је да се те пописнице искључе, јер је очигледно да тих преко око 120.000 људи годинама, односно деценијама не живе у БиХ. Идентичан став српских представника је и по другој „великој контроверзи“, која се односи на преко 70.000 пописница код којих одговори на кључних седам пописних питања нису конзистентни или их нема. Индикативно је да официјелна постпописна анкета указује на чак 10% мање људи од броја пописаних, док је нпр. у Србији тај показатељ за претходне пописе био око 1,5% (и то углавном да је мање пописано од стално присутних).

По незваничним проценама сарајевског магазина “Став”, концепт сталног становништва који је усвојен прегласавањем Срба значиће да ће 50,1% популације БиХ чинити Бошњаци (око 1,764 милиона). Срба 1,085 милиона или 30,8% укупне популације БиХ, а  Хрвата ће бити 543 хиљада (15,4%), а од 3,52 милиона људи.

Шта ово доноси Бошњацима!? Ништа, сем што ће Бакир Изетбеговић махати папиром да Бошњаци коначно чине апсолутну већину становништва БиХ. У стварности донеће малу предност Бошњацима у Брчком и Сребреници, на локалним изборима.

Урачунавање оних који живе на „Западу“ у сталну популацију Дистрикта Брчко вероватно ће довести до тога да Бошњаци постану блага релативна већина те територије која спаја или одваја два дела Републике Српске. С обзиром на статут Дистрикта, то неће имати никакве директне последице по будућност БиХ и Републике Српске.

Шта су Бошњаци изгубили!? Дефинитивно више нико не може да говори о једној држави и једној нацији. Срби су по ко зна који пут прегласани, питање Мостара је још даље од решавања (други кључни проблем на релацији Бошњаци – Хрвати), Бошњачка грађанска елита је закопана два метра под земљу, а прича о агресији је и формално завршена.

Ипак да се осврнемо на реално стање на терену. а основу стопа наталитета, морталитета, те броја деце у школама у БиХ, лако се може закључити да је стална популација БиХ између 3 и 3,1 милиона становника. Јасно је да демографски трендови у БиХ не могу битније одступати од региона, а посебно од Хрватске и Србије. Стопе наталитета у ове две земље су 9,1, односно 9,3 промила, док су стопе морталитета 12,2 односно 14,4 промила 2015. године (иначе, сличне стопе наталитета имају практично све источноевропске земље, док су стопе морталитета углавном у распону између Србије и Хрватске). Истина, аутохтона муслиманска популација у Европи има нешто веће стопе наталитета, али то би само могло да указује да је Бошњака још мање у БиХ.

По реалном стању на терену може се претпоставити да је РС 2013. имала око 1,050 милиона људи (Дистрикт Брчко око 70, а Федерација БиХ 2.030.000 становника). Етничка структура тог ентитета („на терену“) изведена на основу наталитета и морталитета по нацијама (те и школараца по матерњем језику) указује да већински народ чини не мање од 90% популације РС, док је Бошњака око 7%, а то више не може да оспори ни један Педи Ешдаун.

Кључна политичка дилема БиХ је обнавља ли се „партнерство против трећег“. Попис је управо то вратио у стварност.

Пописом је БиХ добила огледало у које, ако је судити према коментарима пописних резултата, гледа са изопачене стране. Па се тако оно што би требао бити пораз – слави као победа.

Чланак ДР МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Резултати пописа у Босни и Херцеговини – тачка на БиХ? се појављује прво на ИСКРА.

Последњих неколико година били смо сведоци све већег раста цена енергената, изузетак је прошла година, када је због сукоба великих сила, политиком изазван неодржив пад цена нафте и гаса. Како за државу, тако и за појединца, велики је проблем отпратити и испратити те порасте, посебно уколико су новчана средства лимитирана, ограничена. Повећање цена енергената (електричне енергије, гаса, дрва, угља) се највише осети у току зиме, када је потребно загревати простор у коме боравимо. Сведоци смо све топлијих лета, када нам рачуни за струју због употребе клима уређаја, одлазе у „црвено“.

Како би се удобно боравило у некој просторији, прописана зимска температура је 21 °C, а за купатила 22 °C (летња 26/27 °C). Неки се слажу да је ово довољно, некима је ово хладно/топло за боравак, али постоји и даље проблем како загрејати/хладити простор. У овом тексту ћемо се позабавити губицима топлоте у стамбеном, и радном простору, који најчешће настају на типичним местима, како би се могло реаговати правовремено и на време одрадити превентивни грађевински радови  и спречити даље пропадање објекта и одлив/губици енергије.

На слици су илустровани највећи губици енергије у објектима за становање.

Губици у процентима се могу изразити овако:

1.  губитак кроз неизоловане зидове објекта око 30%
2.  губитак кроз неизоловану таваницу и кров објекта око 25%
3.  губитак кроз лоше израђене/дотрајале отворе (врата и прозоре) износи око 35%
4.  губитак кроз неизоловани под износи око 10%.

Ако смо већ ограничени са средствима која можемо да уложимо у топлотну изолацију, предмет наше интервенције треба да буду зидови објекта, иако према претходној анализи они нису место највећих губитака енергије. Уколико имате већ добро изоловане зидове, или су вам губици енергије кроз зидове мањи него кроз отворе објекта, улагање у даље побољшање изолације зидова се може сматрати непотребном инвестицијом. Да ли ће се ипак исплатити оваква инвестиција!? Наравно да хоће, без сумње, али ће период отплате бити знатно дужи од онога што читате у штампи, пошто се и даље већи део енергије губи кроз прозоре и врата, самим тим субјективни осећај пријатности ће бити нарушен. Ово је најчешћа грешка коју људи, не консултујући се са стручњацима из ове области, раде. Дакле, није решење само повећавати дебљину изолације (и у овом делу не треба претеривати, можете изазвати друге нежељене ефекте, попут велике кондензације, влаге, појаве буђи…), пре свега уколико нисте проверили у каквом стању су ваши прозори и врата. Да резимирамо, није лоше што неко повећава дебљину изолације у зидовима (наравно треба бити умерен), али то неће дати жељене резултате, пошто се није решио главни проблем губитка енергије.

Наравно, да не мора да значи да су врата и прозори главна места губитка енергије, ово је само упросечена прича са ових простора, пре свега уколико су скорије постављени, или је домаћин заиста домаћински одржавао објекат. На горњој илустрацији се јасно види која су још места на којима се треба позабавити енергетском санацијом. Редослед и начин изоловања у појединачним случајевима зависи пре свега од стања објекта и других фактора,рецимо финансијске моћи инвеститора, тако да је наша препорука да се ништа не ради без консултације се са неким стручним лицем пре започињања било каквих инвестиција.

На крају да наведемо неколико чињеничних ствари. Фасаду радите једном у животном веку објекта – стога треба изабрати дуговечне материјале који то омогућавају. С обзиром на квалитет и посебне карактеристике изолационих материјала нпр. камене минералне вуне, потребно је да и остали материјали у систему контактне фасаде буду компатибилни и једнако квалитетни, како би се обезбедила дуговечност целог система. Поред термичке изолације зими, размислите и о термичкој заштити лети, звучној изолацији, као и о заштити објекта од пожара.

Зашто је битан избор изолационог материјала? Зато што постоје изолациони материјали који пружају све горе наведене карактеристике одједном. Поред тога, битно је да изабрани изолациони материјал омогућава да ваш зид “дише” – то јест дозвољава воденој пари из унутрашњости несметани пролаз кроз зид, штитећи ваш простор од прекомерне влаге.

Добар избор и квалитетна уградња изолационих материјала омогућава зими заштиту од хладноће и од брзог хлађења просторија након престанка грејања. Спољна изолација куће (стана) је врхунски топлотни изолатор који обезбеђује комфор задржавајући зими топлоту унутар куће. Лети пружа заштиту од претеране врућине. Спољна изолација  би требало да има такву густину и структуру да задржава велику количину топлоте у себи дуже време, онемогућавајући јој да нагло продре у унутрашњост објекта.

Спољна изолација  је паропропусна, што значи да омогућава несметан пролазак водене паре из унутрашњости објекта у атмосферу, чиме се спречава ризик од кондензације и буђи. Такође добар избор изолације омогућава одличну звучну изолацију зидова од спољашње буке. Гласни комшија и бука аутомобила са улице више неће бити проблем.

Познато је да кућа заштићена фасадом спречава непријатни осећај негрејаног ходника или купатила, јер температура свих просторија постаје оптимална у свим годишњим добима, што осетно повећава комфор и квалитет живота. Уз предложене интервенције остаје само да уживате у вашем топлом и мирном кутку уз  смањену потрошњу енергената за грејање и хлађење, самим тим и мање рачуне.

Ево конкретног примера за санирање куће од 106м2, саграђене од цигле (зид дебео око 40цм, што је изнад просечан квалитет градње за Србију). Пре изолације, потрошња гаса је била највише 2500м3 по сезони, то је по садашњим ценама ред величине 1100 Еура. Власник објекта је по сугестијама поставио 12цм стиропора на спољну страну зида, изоловао таваницу са 15цм стиропора, потрошња је око 1100м3 гаса по сезони- што је уштеда од 500 Еура по сезони. Цела инвестиција за побољшање изолације је коштала око 2000 Еура. То значи да се исплатила за четири године.

Изолацију свакако треба поставити на кућу, али треба бити реалан и очекивати да се инвестиција врати за 4-5 година, нарочито ако се санација заврши на изолацији зидова, без промене столарије.

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Како до уштеде бољом изолацијом се појављује прво на ИСКРА.

Бесмислено је правити „математику“ у евентуалном енергетском-гасном рату између САД и Русије, а не узети у разматрање улоге других играча. Руски планови диверзификације траса гасовода ће вероватно бити теже изводљиви него што Кремљ верује и мање опасни него што Европљани страхују-посебно јер Русија преферира дугорочне уговоре.

Када помислимо на гас, односно његово порекло, нама Европљанима прво на ум дође Русија. Истина је да је Русија појединачно највећи снабдевач ЕУ гасом, али не треба сметнути са ума да и сама Европа производи велике овог енергента, као и да је Северна Африка велики снабдевач, пре свега Алжир и Либија. Наравно, када пишемо о енергетици, морамо да узмемо у обзир и нафту, уранијум, производњу и дистрибуцију струје. Много је непознатих и више константи- Русија, Северна Африка, производња у Европи, Блиски исток… Ипак ова анализа ће се позабавити гасом, иако и остали енергенти, тржишта и технологије играју веома важну улогу коју доносиоци одлука морају да узму у обзир када одлучују о гасној судбини нашег континента.

Из напред наведених разлога бесмислено је правити „математику“ у евентуалном енергетско -гасном рату између Сједињених Америчких Држава и Русије, а не узети у разматрање улоге других играча. Наравно о њима се мање пише, јер новине продају искључиво вести о сукобима великих сила. Како год Русија је за Европску унију најважнији спољни снабдевач енергијом. У 2015. години је 34 процента гаса, 32 процента нафте и 24 процента угља дошло из Русије. С друге стране, европске компаније су најзначајнији страни инвеститори, а Унија је најважније извозно тржиште Русије, како за енергију тако и уопште.

Сматра се да су САД повукле први потез када је брод са првом испоруком америчког течног гаса кренуо у Европу прошлог месеца. Аналитичари су јединствени, да после овога ништа неће бити исто. Присуство Америке ће бити још веће, а да ли ће Русија изгубити свој геостратешки положај, тема је ове анализе. Опште присутна теорија у маинстреем медијима са запада каже да Русија има контролу над европским тржиштем гаса, што користи да би вршила притисак на своје суседе, економски рањиве економије Европе и онемогућила велике европске државе да се супродставе њеним геополитичким интересима и амбицијама. Течни гас из САД би требао да сломи притисак Руске Федерације на онемоћалу Европу и буде скупља али поузданија алтернатива. Тако би Русија изгубила део тржишта или би морала да снизи цену, а Европа би однела победу, економски и геополитички.

1254008

Не постоји бесплатан ручак. Исто тако, не постоји енергетска безбедност без спремности да се за њу плати, било новце, или политичким капиталом. Претпоставимо да Русија одлучи да значајно подигне цене гаса за Пољску или Словачку. Она би то могла да уради јер ове државе немају алтернативе (бар не на краћи рок): Оне могу или да се сложе са повећањем цена или да остану без гаса. Уколико би, с друге стране, Алжир покушао да притисне Француску или Велику Британију, врло брзо би се нашао ван тржишта: ове две државе су, између осталог, инвестирале у терминале за течни гас и могу да купују гас из више извора. Њих није лако уценити.

Економски део ове тактике је прост, али да ли је и исправан!? Геополитички је скроз погрешан. Он придаје превише важности америчком течном гасу и појачава лажни утисак да енергетска безбедност Европе лежи са оне стране Атлантика. Потенцијалне, нове залихе, из Сједињених Америчких Држава или од негде другде су у теорији, па и у пракси, лоша вест за руководство из Кремља, али и за европске потрошаче. Конкуренција на тржишту ће бити већа, што је лоша вест за Русију, али ће такав гас бити скупљи, пре свега из разлога технологије транспорта гаса, а то је лоша вест за грађане Европе. Ипак, добро је то што је енергетска безбедност Европе само у европским рукама.

Према информацијама из Вашингтона, до 2020. године, Сједињене Државе могу годишње да у Европу пошаљу отприлике 80 милијарди кубних метара гаса, што је око седамдесет посто количине коју је Русија извезла у Европу 2015. године. Али, то је тек петина укупне потрошње гаса у Европи, која износи 400 милијарди кубних метара годишње. На први поглед се чини да је сукоб неминован! Лаички посматрано, ако би се остварио такав сценарио, увек треба сумњати у речи политичара, са које год стране долазиле, Русија би била истиснута са тржишта и изгубила велики део прихода које је зарадила од извоза гаса у Европу, што би додатно ослабило и онако посрнули руски буџет. То је оно што политичке елите са обе стране Атлантика и прижељкују!

Ипак, и овај сценарио почива на погрешним претпоставкама о тржишту гаса, јер нису узете у разматрање све непознате. Као прво, европска производња гаса опада за око десет милијарди кубних метара годишње, пре свега јер су резерве гаса на минимуму у Северном мору, тако да ће Европи бити потребно нових 50 милијарди кубних метара гаса до 2020. године, само да би ублажила пад у својој сопственој производњи. Ако урачунамо и предвиђено додатно повећање потрошње од око 5 милијарди кубних метара гаса на годишњем нивоу, добијамо нових 25 милијарди кубика за задовољење европских потреба. На све ово треба додати и гигантски раст потрошње у Турској, која је упркос кризи која је озбиљно нагриза, створила једну респектабилну економију, а што за собом повлачи и већу укупну енергетску порошњу, не само гасну. На основу свега наведеног остаје закључак да се руски извоз уопште неће смањити. Све ово наравно, под условом да понуда, потражња и цене остану константне. Све наведено треба узети са озбиљном резервом, јер је током последње деценије, европска потрошња гаса смањена за око двадесет процената, тј. за  100 милијарди кубних метара годишње, али у последње време, потражња за гасом је почела поново да расте. После Русије, Норвешка је други по величини снабдевач гаса, а Алжир је трећи, иако се и његов тржишни удео смањује. Ове две земље су важни играчи на тржишту, а ипак нико не говори о енергетском рату змеђу Сједињених Држава и Норвешке, или Алжира.

Извоз Норвешке у Европу је у последњих неколико година знатно порастао, иако се резерве тање, наравно у питању је била политичка одлука да се нападне Русија, али и алжирски је знатно опао. Биће веома важно како ће ове две земље реаговати на промене на тржишту. Када је реч о налазиштима гаса ван Европе, Аустралија ће у наредних прет година допринети глобалном снабдевању течним гасом као и САД.  Ту се наравно појављује и Иран, као држава са светским гасним резервама број два иза Русије. Наравно, удаљеност од Европе, а поготово Аустралије, значи да ће се у њој продати мало њеног течног гаса, али, када аустралијски гас стигне у Азију, смањиће тамошњу потребу за гасом са Блиског истока или Атлантика, који ће онда моћи да се продаје даље по свету, укључујући и Европу.

Због других тржишта која услед економског развоја, морају и  могу да плате већу цену, течни гас можда и неће бити много продаван у Европи, јер потражња за њим постаје све израженија у Јужној Америци, Кини и Индији, а потребе расту и на Блиском истоку и у Северној Африци. Раст економија средње Азије и Русије су прича за себе, као и њихова повећана потрошња. Колико ће течног гаса отићи у Европу-зависиће од односа понуде и потражње у годинама које долазе.

Док тај период не прође, нећемо знати колико ће се течног гаса продавати у Европи. Овај енергент заиста има огроман геополитички утицај, а колики ће он бити, зависиће од бројних фактора који утичу на целокупну светску енергетику. Колики је енергетски утицај Русије на Европу , најбоље илуструју речи некадашњег председника Румуније Јона Илијескуа, да је Газпром, нова руска Црвена Армија. Удео Русије на тржишту Европе се мењао у оба смера последњих 20 година и ако се поново промери то није велика ствар. Овај тржишни удео није много важан за енергетску сигурност Европе, барем када варира неколико процената.

Најозбиљнија гасна криза са којом се Европа суочила због Русије, није се догодила у доба „хладног рата“ већ током мирне 2009. године, када је извоз преко Украјине био прекинут на само две недеље, а до њега је дошло у тренутку када је тржишни удео Русије на тржишту Европе био на историјском минимуму, јер је Катар удвостручио извоз у Европу. Упркос свим оптужбама да руски Газпром служи за геополитичке циљеве Кремља, ова компанија је, по мерилима Европе и света, била изненађујуће рационални играч на тржишту. Гаспром једноставно зна и може да се носи са конкуренцијом.

Укратко, Европа мора да окрене леђа америчком течном гасу и фокусира се на довршавање свог унутрашњег тржишта. Уосталом, 2009. године Европа је добила још један улаз за течни гас, из Катара, који је углавном усмерен на северозападну Европу, чија инфраструктура је усклађена са прихватањем такве врсте гаса. Енергентска сигурност Европе ће бити побољшана ако се обезбеди снабдевање централне и источне Европе, што ће захтевати снажну акцију против оних који се противе конкуренцији на туђем терену, јер само новоизграђени гасоводи и слобода у избору снабдевача могу гарантовати европски миран сан, као и нижу цену за крајњег корисника. Ако се то не деси, никакве количине америчког течног гаса неће донети промене. Економије Немачке и Британске (где прва има изграђен, додатно проширен и модернизован систем гасовода до Русије, а друга преко Шкотске велику домаћу производњу) ће бити још конкурентније на рачун и онако слабије развијених источно и јужно европских. Наравно, стварност је много комплекснија од ових једноставних калкулација. Нови гасоводи имају смисла само ако иду према местима где је гас доступан. Нема потребе да се тражи алтернативни снабдевач гасом обима сличног ономе који има Русија, јер такав не постоји.

Чињеница да је Русија богата, са већим и разноврснијим ресурсима енергије од било које друге државе на свету, сама по себи не одређује њену судбину, али засигурно има велике политичке последице. Пад глобалних цена нафте 1991. године је био један од најснажнијих покретача банкрота и колапса СССР, а наредни пад цена, 1998. године, је довео руску привреду на ивицу катастрофе. Логично, обезбеђење од таквих несрећа је један од централних безбедносних циљева сваког руског руководства. Бројне, наизглед ирационалне економске одлуке, посебно у домену јачања државне контроле над енергетским сектором, могу имати смисла ако се разумеју као мере за управљање безбедносним ризицима.

На сцену је ступила нова руска стратегија која заговара диверзификацију њених тржишта, углавном према Кини и Пацифику. Уколико би Москва успела да спроведе овај процес (диверзификацију), она би могла, до одређене мере, да буде у могућности да бира у ком правцу ће извозити своју нафту и гас. То би био руски сан као произвођача, односно ноћна мора за потрошаче који би можда морали да се надмећу једни против других. За транзитне државе то би значило елиминисање било каквог њиховог утицаја. Међутим, руски планови диверзификације ће вероватно бити теже изводљиви него што Кремљ верује и мање опасни него што Европљани страхују- посебно јер Русија преферира дугорочне уговоре.

Коришћени статистички подаци из (www.foreignaffairs.com)

Чланак ЕНЕРГЕТСКА БЕЗБЕДНОСТ ЕВРОПЕ: Гасоводи или течни гас? се појављује прво на ИСКРА.

Свидело се то неком или не, Русија под водјством Путина поново је успоставила статус респектабилне глобалне силе. У том контексту смешно делује изјава бивше америчке секретарке Медлин Олбрајт како је Русија заправо Бангладеш са атомском бомбом.

Кажу да историју пишу победници. Зато би одговор на питање да ли је распад СССР био дефинитивни геополитички пораз Русије требо да дају они који владају, креирају уџбенике, или пишу историју. Чињеница је да се „хладни рат“ окончао поразом совјетског система, нема спора.  Наравно, свако има право на своју верзију историје, па није чудно што „западни поглед“ на ту епоху истиче тај тријумфалистички приступ, попут Френсиса Фукујаме који рекао да је то крај историје. Али ако ствари погледамо из друге (руске) перспективе, видећемо да  тај крах система није био и крај само Русије, већ само једна лоша фаза, из које произилази данашњи положај ове државе.

Живети 20 и кусур година без присуства једне од суперсила, односно без глобалног утицаја једне велике земље – довољно је дуг историјски период да се сагледа оно што до сада није било могуће. Председник Русије Владимир Путин је тај период у коме се његова земља нашла назвао „највећом геополитичком катастрофом двадесетог века“.

Ако сагледамо шта се дешавало са људима на бившем совјетском простору, јасно је да је у питању не само геополитичка, већ и морална и економска катастрофа – без обзира на то ко и какав однос има према Совјетском Савезу, или комунизму. Али оно што је настало после распада СССР заслужује подробну анализу.

Перманентна криза пост-совјетских земаља говори о томе да је распад СССР била истовремено и политичка и економска катастрофа. Стање људских права у појединим државама Средње Азије је на нивоу раног феудализма, а људска, верска и мањинска права готово да и не постоје. Примера ради, у Туркменистану је председник, те гасом пребогате државе, себе прогласио доживотним председником и сам себи доделио титулу Туркменбашија (отац свих Туркмена). Календарским месецима је дао нова имена, а један се зове по имену његове мајке. После изненадне смрти, наследио га је ванбрачни син који и данас влада, а неучествовањем у Евроазијским интеграцијама себи обезбеђује прећутну подршку „демократског света“.

Шта је изгубио капиталистички свет

Бизарно звучи, али распадом СССР највише су изгубили радници и средња класа на Западу! Није тада „издахнуо“ само такозвани „источни блок“, односно реални социјализам. То је заправо била катастрофа идеје социјализама – либералног, социјалдемократског, западног… Испоставило се да је гарант идеји политичке и економске еманципације, односно моћне социјалне прерасподеле и у оквиру „демократског света“ било постојање реалног социјализма –  тачније баука званог Совјетски Савез. Од распада СССР била је присутна демонтажа неких социјалних институција које је невољно изродио капитализам, јер више није постојала претња са истока –  маска за праву пљачкашку природу капитализма није више била потребна. Данашња Русија, као и новонастала глобална сила Кина су капиталистичке државе са великим бројем милијардера. Социјализам се демонтира без воље и свести – становнике западне Европе и САД  нико не жели и  неће да пита. За сада се све дешава на нивоу уличних немира, променљивог интензитета. И што је најважније и истовремено најтужније је да се све претворило у катастрофу „реалног капитализма“.

Испоставило се да је западном систему управљања светом – систему управљања тржишном економијом, берзанским финансијама и интересима – била потребна противтежа. Када је систем лишен противтеже, почела је тиха ликвидација средње класе. Уколико би садашњу кризу мерили параметрима из седамдесетих година прошлог века, то би значило пораз капитализма у светским размерама. Зато тако нешто није могуће! Да није осетио апсолутну супериорност и несумњиву победу – светски капиталистички систем, оличен у мултинационалним компанијама и банкарском олигархијом, никада себи не би дозволио садашњу пљачку, абнормално богаћење елита и систематско уништавања средње класе.

Шта се заправо десило

Совјетски Савез био је 1991. године у великој кризи. Индустријска производња била је у опадању, повећавао се број незапослених, а инфлација је „јела“ сваку уштеђевину грађана, етничке тензије су расле. Председник Михаил Горбачов постепено је губио контролу над ситуацијом у земљи. „Совјетски Савез је могао да буде сачуван“, тврди данас бивши лидер Горбачов. Он се својски залагао за већу самосталност република. У марту 1991. Горбачов расписује референдум. Званични подаци показали су да је преко 70% становника тада било за очување Совјетског Савеза као реформисане федерације суверених република са једнаким правима.

Међутим, тврдо крило комуниста у руководству организовало је пуч против реформатора совјетског система, Михаила Горбачова. Желели су да спрече распад Совјетског Савеза, али постигли су управо супротно. Поменута група тврдокорних комуниста, међу којима су били министар одбране, министар унутрашњих послова, као и шеф КГБ формирали су „Комитет за хитне случајеве“. Стари комунисти су са неповерењем гледали на реформе Горбачова, па су 19. августа 1991. извели пуч који је по њима требало да спасе СССР.

Са образложењем да је Горбачов болестан, завереници затварају председника и његову породицу у њихову викендицу на Криму и блокирају му сваки контакт са спољашњим светом. У земљи се проглашава ванредно стање, а на московске улице излазе тенкови. Пучисту су истицали да Совјетски Савез желе да сачувају од „катастрофе“. Међутим, пуч не успева, јер им је на пут стао Борис Јелцин. У августу 1991. године функцију лидера земље преузима Борис Јељцин, који се профилисао као противник комуниста. Пучисти се хапсе, неки од њих извршили су самоубиство. Рад Комунистичке партије је забрањен.

Тврдо-линијаши су пучем желели да спасу Совјетски Савез – али то је деловало као катализатор за нужну трансформацију. За време трајања пуча независност је прогласила Естонија, убрзо затим Украјина и друге републике. Горбачов је без успеха покушавао да добије подршку за нови државни уговор. Три месеца након пуча, председници Русије, Украјине и Белорусије формирају Заједницу независних држава (ЗНД). Совјетски Савез се официјелно распао 26. децембра 1991, а Горбачов се повукао са функције.

Зашто Горбачов није успео да сачува СССР

Конкуренција између комунизма и капитализма играла је веома важну улогу приликом распада СССР. Један од разлога за распад совјетског система је и прећутно признавање Западу да има ефикаснију привреду, више индивидуалних слобода – све то уз фасцинацију његовим сјајем. Без обзира да ли је реч о аутомобилима, ципелама или козметици, милиони совјетских грађана сањали су о производима са Запада – које себи нису могли да приуште. Велика грешка совјетске пропаганде и идеологије била је што су одувек желели да се мере и утркују са Западом. Тиме су сами су себи ставили омчу око врата.

Стога не чуди данашње држање руског државног руководства. На изазове са запада одговара се умерено, ЦНН није више једини прозор у свет, на сваки амерички носач авиона не прави се руски, на нову НАТО базу не одговара се отварањем своје. Када војска Сједињених Држава уђе у неку земљу не тражи се полигон за намиривање „дугова“. Русима данас није битна равнотежа у броју војника, већ разноврсност привреде, индустријска и пољопривредна производња – мерена не у броју произведених тенкова и конзерви хране за војнике, већ у повећању броја аутомобила, цивилних авиона, рекордној производњи пшенице.

Роналд Реган је средином осамдесетих година прошлог века оборио цену нафте у договору са кућом Ал Сауд – а последица тога је била што су СССР и Михаил Горбачов били увучени у рат у Авганистану. Цео „источни лагер“ имао је повлашћене цене за набавку руских енергената и пољопривредних сировина (продајна цена није подмиривала 10% цене производних трошкова), а индустријска производња заснивала се на производњи оружја. Банкрот је био неизбежан. Када се посматра са ове временске дистанце не чуди зашто је Борис Јељцин просто прижељкивао распад СССР.

Данас владу Сједињених Америчких Држава и америчке грађане авантура у Авганистану кошта билионе долара. Одржавање војних база и поморска супремација су изазвале невиђени минус на конту америчког буџета. Уз успон Кине и Индије, не чуди зашто је резултат утакмице између старих ривала, на истом терену скроз другачији.

Ако свему наведеном додамо и то да су грађани Русије 1991. године добили глад у замену за слободу, не чуди и плебисцитарна подршка народа руској влади на челу са председником Путином.

Михаил Горбачов је, насупрот Путину, добијао и веровао у празна обећања Запада. Имао је и нереална очекивања домаћег становништва, уз системску кризу која је настала онда када реал-социјалистички систем није више имао ресурсе. Најважнији ресурс који је недостајао тадашњем систему, била је легитимна сила.

Из западног аспекта Јељцин је био омиљена политичка фигура. Он је био идеални председник за слободни пад Русије у провалију – док земља није ударила о дно. Велика је срећа што удар није довео до тоталне пропасти, већ до буђења националне свести. Свидело се то некоме или не, Русија је данас поново глобална сила. Смешно делује изјава бивше америчке секретарке Медлин Олбрајт од пре неколико дана како је Русија заправо Бангладеш са атомском бомбом. Трагично за Америку што је нечија лична нетрпељивост (мржња) према свему што има везе са Русијом могла да усмерава спољну политику, а не стручност и знање. Смешно је да такви суманути гласови и дан-данас изазивају пажњу јавности.

Како год било, интересантно је да се подсетимо како на распад некадашње империје гледају њени грађани – резултати анкете Сверуског центра за истраживање јавног мњења су неумољиви. Четвртина грађана Русије није у стању да изнесе оцену о догађајима из 1991. године. Релативна већина (41%) сматра да је то просто била једна епизода борбе за власт у највишем руководству. Сваки четврти испитаник (25%) сматра да је то био трагичан догађај који је имао погубне последице за земљу. Девет одсто испитаника оценило је да су догађаји са почетка деведесетих година представљали демократску револуцију којом је окончана власт Комунистичке партије. Све ово показује да сами Руси немају одговор шта се заправо десило 1991. године.

Ипак, једно је сигурно: грађани Русије (бившег СССР) и цео свет су нешто добили. Најважнији добитак је слом либералне интелектуалне илузије – што је срећа. Последње конструкције тог типа су просто осуђене на пропаст – како у Русији, тако и у целом свету. Још само да то укапирају балкански властодршци!

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Да ли је распад СССР омогућио успон Русије? се појављује прво на ИСКРА.

Ako bi svaki građanin Srbije razmišljao i ugasio po jednu sijalicu u svom domaćinstvu ili kancelariji – uštedelo bi se do 6000 tona lignita dnevno. To bi značilo da bi iz ugljenokopa u Kolubari do najveće srpske elektrane „Nikola Tesla“ kod Obrenovca  dnevno moglo da krene do deset kompozicija vozova sa ugljem manje

Da li ste se zapitali koliko uglja treba da sagori u Obrenovcu kako bi se napajala strujom sijalica koju ste zaboravili da isključite u Vašem kupatilu!? Gro struje kod nas se proizvodi u termoelektranama na ugalj, a najveća fabrika za proizvodnju struje u Srbiji je elektrana Nikola Tesla kod Obrenovca.

Termoelektrane su zapravo fabrike za proizvodnju struje i u suštini rade po vrlo jednostavnom principu. Hemijsku  energiju „zarobljenu“ u fosilnim gorivima pretvaraju u struju. No, osim u termoelektranama, električna energija se dobija još i u hidroelektranama i nuklearnim reaktorima (ne u Srbiji), mada se poslednjih godina u svetu sve više forsiraju i obnovljivi izvori energije, kao što su solarne elektrane ili vetroparkovi. Ipak, ovo poslednje je priča budućnosti, jer je u razvijenim zemljama ukupan udeo proizvodnje struje iz obnovljivoh izvora manji od  pet procenata.

Svaka vrsta elektrana pretvara neki oblik energije u struju – hemijska energija uglja, sunčeva energija, energija „zarobljena“ u jezgru atoma ili kinetička i hidrostatička energija velikih reka ili jezera. Termoelektrane koriste fosilna goriva, najčešće ugalj, ali se sve više koriste i elektrane na gas.

Kako rade termoelektrane? Elektrane se obično grade uz velike reke, na mestima gde ima vode, ali tako da ne budu daleko od rudnika uglja. Na ugljenokopu se iskopava ugalj koji se (najčešće) železničkim transportom doprema u skladište, priprema se, sitni i potom ubacije u velike peći. Ove peći greju velike kotlove, koji su zapravo ništa drugo nego veliki bojleri za grejanje vode. Voda se u njima, zahvaljući sagorevanju uglja, pretvara u paru koja pokreće turbine. Kada prođe kroz ceo ciklus, para se pomoću hladne vode iz reke hladi i ponovo pretvara u vodu.

Parna turbina termoelektrane zapravo okreće osovinu generatora koji se danima i mesecima (365 dana, 24 časa u godini) vrti bez prekida i to uvek istom brzinom. Zahvaljujući elektromagnetnoj indukciji, u namotajima generatora se, zbog okretanja kalema, stvara struja sa određenom frekvencijom – i time je mehanička energija pretvorena u električnu. Elektrana se između dva remonta nikad ne zaustavlja. Njeno pokretanje nije nimalo lak proces i generator se okreće mesecima bez pauze, sve dok ne dođe vreme za novi remont.

Ceo taj proces nije preterano efikasan – jer na kraju samo oko 30 procenata energije iz uglja se pretvori u struju. No, on je i dalje puno efikasniji i jeftiniji od većine drugih načina da se proizvede električna energija. Izuzetak je struja proizvedena u nuklearnim elektranama. Termoelektrane su zbog toga jako rasprostranjene, iako su veliki zagađivači vazduha u poređenju sa svim drugim tipovima elektrana, uključujući i nuklearne.

Jedna velika termoelektrana u svom radu spali više miliona tona uglja godišnje. Pritom se iz ložišta gde se ugalj sagoreva kroz visoke dimnjake u atmosferu izbacuje velika količina pepela, koja može da bude pogubna po živi svet u okolini. Termoelektrana „Nikola Tesla“ u Obrenovcu godišnje proizvede pepela koji se može uskladištiti na četiri fudbalska stadiona. Veliki problem je zaštita od rasipanja pepela, koji, ako se sa deponija prepusti vetru, stvara oluje sitnih čestica. No, najveći problem sa aerozagađenjem je to što ni elektrofilteri, niti bilo šta drugo ne sprečava oslobađanje ugljen-dioksida (CO2) – gasa koji nastaje pri svakom sagorevanju. Termoelektrane su danas najveći proizvođači CO2 i mada se mnogo učinilo na podizanju efikasnosti sagorevanja, ovaj gas i dalje odlazi u atmosferu, izazivajući efekat globalnog zagrevanja. Obaveza Srbije je da smanji emisiju CO2 za 90 procenata do 2050. godine.

Pošto se proizvede, struja se iz generatora vodi do gigantske trafo stanice, gde se podiže na izuzetno visok napon, kako bi se sa što manje gubitaka transportovala putem dalekovoda na velike daljine.

Tokom remonta elektrane, kompletna proizvodnja struje se obustavlja, kako bi se postrojenja osavremenila ili kako bi se zamenili delovi koji bi mogli da otkažu. Vrlo retko, u krajnje specifičnim uslovima, pod ogromnim opterećenjem ili zbog prirodnih katastrofa/nepogoda, termoelektrana „ispada“ iz proizvodnje.

Svaki generator čini jedan blok – nezavisni sistem koji daje život generatoru, a čine ga kotlarnica, hladnjak, elektro-filter, parna turbina i naravno dimnjak. Ako na termoelektrani izbrojite dimnjake, znaćete koliko u njoj ima blokova, odnosno generatora. U svakoj smeni blok kontroliše neveliki broj ljudi. Posadu predvodi tim od nekoliko dobro obučenih inženjera, koji su sasvim dovoljni da upravljaju ovakvim strateškim objektom i koji uvek znaju da li je sve u redu. Od njihovog znanja i koncentracije zavise milioni kilovat časova koje termoelektrana svakog dana predaju elektro-energetskom sistemu. Kod nas na struji dobijenoj iz termoelektrana, a u drugim zemljama iz nuklearnih reaktora, počiva stabilnost elektro-energetskih sistema.

Sada se postavlja pitanje koliki deo električne energije koja se proizvede sagorevanjem uglja je uzaludno potrošen na neefikasno zagrevanje i osvetljenje. Ako bi svaki građanin Republike Srbije razmišljao o tome i tog dana ugasio po jednu sijalicu u svom domaćinstvu ili kancelariji – uštedelo bi se do 6000 tona lignita dnevno. To bi značilo da bi iz ugljenokopa u Kolubari (mestu najveće proizvodnje uglja u našoj državi) do najveće srpske elektrane „Nikola Tesla“ kod Obrenovca,  dnevno moglo da krene do deset kompozicija vozova sa ugljem manje.

Kako se došlo do ovog proračuna? Sijalica od 100W za jedan ceo dan potroši 2,4 KWh, što na minimum tri miliona brojila, odnosno sijalica, iznosi 7.200.000 KWh potrošenih na suvišno osvetljenje. Sa druge strane, ako proizvoljno računamo da je energetska efikasnost lignita od 4000 do 8000 KWh po toni, kao i da se samo 30 odsto njegove toplotne energije može pretvoriti u struju – jedna tona lignita teorijski može da proizvede od 1,200 do 2,400 KWh struje. To znači da je za proizvodnju pomenutih 7,2 miliona KWh potrebno čak 3,000 do 6,000 tona lignita. Ovde nismo uračunali koliko energije potroše veliki bageri u basenu Kolubare da iskopaju, te pomenutih desetak voznih kompozicija da transportuju pomenuti ugalj.

Svaka, pa na izgled mala ušteda struje koja se potiže gašenjem jedne sijalice, ne znači samo manji račun, nego predstavlja značajnu stavku u očuvanju životne sredine od zagađenja!

Чланак ДР МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Јесте ли угасили једну сијалицу данас? се појављује прво на ИСКРА.

Monetarna kriza, izbeglička kriza, rast terorističkih pretnji, nastavak sankcija protiv Rusije – sve ovo je izazivalo rastuću iritaciju u 2015. godini ne samo kod običnih Evropljana, već je dovelo i do transformacija unutar nacionalnih elita.

Globalna kriza je sistemska. Globalna ekonomija i sam sistem međunarodnih odnosa došli su do potpuno logičnog zastoja. Vojna, ekonomska i ideološka snaga SAD i NATO više nije dovoljna za održavanje trenutnog finansijsko-ekonomskog i političkog sistema međunarodnih odnosa, a u stvari jedino je ona omogućavala produžavanje globalizacije – jedino profitabilne nadnacionalnim elitama.

Ono što je dovelo do otrežnjenja  srednje klase u svetu, masovnih okupljanja,  revolta na ulicima više od stotinu evropskih i svetskih gradova, svakako je i činjenica da ekonomski haos, koji kreiraju finansijske korporacije, uglavnom prolazi bez posledica po njegove tvorce, čelnike takozvanog liberalnog (kockarskog) kapitalizma. Porast popularnosti „desnice“ nije jedino odraz migrantske krize kako to žele da predstave mainstream mediji. Vlade Amerike, Britanije i drugih razvijenih zemalja primorane su da zavuku ruke u državne kase i krize saniraju novcem običnih ljudi, jer bi kolaps najmoćnijih korporacija mogao dovesti do kraha ekonomija čitavih država i destabilizacije svetske ekonomije.

Basnoslovno skupe greške (ili su to bile prljave rabote) bankara i finansijskih korporacija podmiruju se uštedama dobijenim rezanjem budžeta za školstvo, zdravstvo i socijalne službe od kojih zavise najugroženiji – stari, bolesni, ljudi sa posebnim potrebama. Zvuči vam poznato zar ne?

Predmet mržnje, ali i sprdnje postao je bankarski sektor, zbog činjenice da se ogromno bogatstvo ovog sektora u vodećim kapitalističkim državama neminovno pretvara u uticaj na vladajuće strukture koje služe interesima korporacija protivno mandatu koji su dobili od birača.

Epicentar svetskog finansijskog carstva Wall Street u Njujorku, postao je simbol i sinonim globalne prevare. Za njim ne zaostaje londonski Siti, moćni centar globalnih finansija.

Pod parolama „Nas je 99 odsto“ i „Nećemo da plaćamo račune bankara“ na političkoj sceni se javio globalni pokret intelektualaca, koji je kao magnet privukao ljude najrazličitijih profesija. Oni su u njemu videli šansu da se uključe u proces odlučivanja o stvarima koje su im bitne –  bilo da se radi o ličnim potrebama, ili o pitanjima nacionalne politike i sudbine planete. Radi se o ekonomskoj i o moralnoj krizi koja je mobilisala široke slojeve društva.

Poslednji događaji pokazuju veliki entuzijazam nezadoljnih masa,  jer kako neko reče, ljudima širom sveta zajedničko je duboko uverenje da je svet otišao dođavola. I stvari nastavljaju da se kreću u pogrešnom pravcu. Potrebne su strukturalne promene, koje će dovesti do stvarne globalne jednakosti. Svetski resursi treba da se troše na brigu o ljudima i planeti, a ne na vojsku i profite korporacija.

Intelektualci sveta, ujedinjeni u različitosti i zahtevima za globalnim promenama, zahtevaju globalnu demokratiju i globalnu vlast od strane ljudi. Inspirisani sestrama i braćom u Tunisu, Egiptu, Libiji, Siriji, Bahreinu, Njujorku, Palestini, Izraelu, Španiji i Grčkoj, zahtevaju promenu režima i na globalnom nivou, zahtevaju da se G8 zameni sa G7.000.000.000.

Izborna pobeda grčkog pokreta Siriza, koju su kritičari nazivali utopističkim lepim snovima, neslavno je završila. Ali činjenica je da je ovaj pokret stvoren na nezadovoljstvu dovoljnog broja ljudi i da su odjeci u evropskoj političkoj javnosti nepropocionalni trenutnoj relativno ograničenoj masovnosti pokreta.

Pokret je od samog početka stalna udarna vest u svim svetskim medijima, a zahtevi za odgovornost bankara stavili su ovih dana na tapet direktore najvećih američkih i britanskih banaka. Oni su morali da se odreknu svojih bonusa od po par miliona dolara, zbog zgražavanja javnosti.

Pobeda Sirize u Grčkoj je do te mere eksponirala nemoralnost domaćeg i globalnih sistema, da je došlo do buđenja i u vrhovima verskih esbališmenta. Oni sada listom podržavaju levičarske pokrete, u želji da stanu na stranu obespravljenog običnog čoveka. Dok crkve pokušavaju da nađu kompromis, Wall Street i londonski Siti nemaju sličnih planova. Spremni su da sudskim putem brane „stečena prava“!

Čak i ako ostali levičarski pokreti budu morali da napuste svoju osnovnu, kako je nazivaju istorijsku poziciju, da revidiraju dosta stavova kao u slučaju Sirize – globalni pokret neće ostati bez krova nad glavom i međunarodnog elana. Njihova parola je „Ne zaboravite, nas je 99 posto!“

Mogućnost dolaska na vlast nacionalno orijentisanih snaga se povećava – što znači da se povećava rizik od pobune u evropskom delu „atlantističkog“ broda. Monetarna kriza, izbeglička kriza, rast terorističkih pretnji, nastavak sankcija protiv Rusije – sve ovo je izazivalo rastuću iritaciju u 2015. godini ne samo kod običnih Evropljana, već je dovelo i do transformacija unutar nacionalnih elita.

Pojava Bernija Sandersa, kao mogućeg predsedničkog kandita Demokratske stranke na novembarskim predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama, srcu međunarodnog korporativno-bankarskog sistema, dokaz je ove teze. U tom svetlu treba posmatrati i pojavu mogućeg republikanskog kandidata, milijardera Donalda Trampa, koji je sve samo ne želja establišmenta svoje stranke.

Američki birači poručuju šta misle o sporazumima o slobodnoj trgovini glasajući za kandidate koji se najvatrenije protive međunarodnoj razmeni robe i usluga bez carina. Socijaldemokrata Berni Sanders i republikanac Donald Tramp ne slažu se ni oko čega, izuzev oko antiglobalističkih poruka u kojima podvlače da je ova manifestacija neoliberalne ekonomije dovela do gašenja stotina hiljada radnih mesta u SAD.

Sanders se oduvek protivio ovakvoj ekonomskoj politici, jer je ohrabrivala američke kompanije da proizvodnju sele u strane države sa jeftinom radnom snagom, slabim standardima o bezbednosti na radu i gotovo nikakvim ekološkim standardima. Naravno da je to i ekološko i moralno pitanje – ali za brojne američke radnike najvažnije ekonomsko pitanje.

Borci za prava 99 odsto ljudi, okupirali su nekoliko lokacija u Londonu. Podigli su novo naselje šatora u blizini Sitija u preuzeli napuštenu zgradu koju su nazvali Banka ideja. Jedna od novih lokacija je nazvana „Okupiraj sudstvo“, a u njoj je nedavno odigrano ,,suđenje“ Toniju Bleru, nekadašnjem premijeru Velike Britanije. Novi lider laburističke stranke Velike Britanije (čiji je nekadašnji lider bio upravo Bler) Džeremi Korbin, višedecenijski poslanik je predstavnik severnog Londona u parlamentu, levičar i deklarisani navijač Arsenala… Normalan je čovek, deo običnog radnog naroda.

Ova 2016. godina obeležava pad autoriteta Angele Merkel u Nemčkoj, početak preizborne kampanje u Francuskoj (uz lidersku poziciju Nacionalnog fronta), rast popularnost „Evroskeptika“ u Italiji, kriza partijskog sistema u Španiji (zajedno sa predstojećim odvajanjem Katalonije), priprema referenduma u Velikoj Britaniji za izlazak iz Evropske unije. Sve to u 2016. godini u Evropi znači dramatičnu prekompoziciju snaga na političkoj pozornici. Nas je 99 odsto!

Miloš Zdravković (www.vremeje.rs)

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Падај сило и неправдо! се појављује прво на ИСКРА.

Ne možemo i dalje da ostavljamo stotine miliona ljudi da pate od gladi, dok nekoliko osoba na vrhu lestvice nagomilava resurse kojima bi mogli da pomognu siromašnima – apeluju svetski intelektualci. Vreme je da se kaže da je ovakvo stanje jednostavno neprihvatljivo

U svetu je sve više bogatstva u sve manje ruku. Ili, sve je više onih koji, što bi kazao Mahatma Gandi, „nemaju šta da izgube sem svojih života“. Uoči godišnjeg skupa 2.500 najbogatijih i najuticajnijih ličnosti u svetu (prema „Forbsovoj listi“)  u Davosu najskupljem gradu u Evropi, objavljeno je da jedan odsto najbogatijih ljudi na Zemlji ima veću imovinu nego preostalih 99 odsto zajedno. Jaz između najbogatijih i ostatka sveta se drastično produbio u prethodnih osam godina, tojest od početka velike svetske ekonomske krize (www.forbes.com).

Forbs je prošle godine predvideo da će jedan odsto ljudi u svetu imati isto kao ostatak sveta u 2016. godini. Koncentracija imovine sve je izraženija, pa bi najbogatiji, čija imovina je jednaka imovini polovine najsiromašnijih u svetu, mogli stati u običan autobus – dok je pre pet godina za to bio potreban prekookeanski brod. Naravno, na „Forbsovoj listi“ nema Rotšilda, Rokfelera, Saksa-Kotbur-Gota, Medičija… Ako njih dodamo „klubu“ bogatih koji su realno bogatiji i uticajniji nego prvih sto sa pomenute liste, jasno je u kakvom se stanju nalazi čovečanstvo.

Prema navodima Forbsa, najsiromašnija polovina čovečanstva je od početka 21. veka dobila manje od jedan odsto ukupnog povećanja svetskog bogatstva, dok je jedan odsto najbogatijih podelio polovinu tog povećanja. Dalje se navodi kako je imovina najsiromašnije polovine čovečanstva, odnosno 3,6 milijardi ljudi, od 2010. smanjena za bilion dolara, odnosno za 41% – uprkos porastu svetskog stanovništva za 400 miliona osoba u tom periodu. Imovina 62 najbogatije osobe u tom periodu je porasla za više od 500 milijardi dolara na 1,76 biliona. Naravnu, tu i tamo čujemo za postojanje Rokfelerove fondacije, Karnegija, Rotšilda… Naivno zvuči čudno kada konstatujemo da na listi najbogatijih nikada nije bila britansa kraljica Elizabeta II, koja je po nekim izveštajima najveća zemljoposednica na planeti.

Ko su najbogatiji ljudi sveta? Recimo Bil Gejts, osnivač kompnije Microsoft, sa imovinom teškom 75 milijardi dolara zauzima prvo mesto. Armanio Ortega, vlasnik Zare je na drugom mestu sa 67 milijardi američkih dolara. Njegovi radnici u azijskim fabrikama tekstila rade za plate od kojih uglavnom ne mogu da prežive. Inače, 455 od 500 najbogatijih ljudi sveta su muškarci (http://www.peaceworldwide.org).

Koncentracija novca se nastavlja. Predvodnice su firme koje se zovu Apple, Google, Monsanto, Exxon Mobile (najveća naftna kompanija na svetu). Njihovo lobiranje se svodi na to da se izbegne porez. Pojavom Wikileaks, Anonimous, Global Research ali i državnih medija (Russia Today, Kineski državni radio) koji su van domašaja svetske finansijske elite, u poslednje vreme sve više se pišu i objavljuju tekstovi o poreskim rajevima, izbegavanju plaćanja istog, iznošenju novca iz najsiromašnijih država sveta.

Citiraju se Svetska banka, stručnjaci Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Međunarodni monetarni fond, ali i izvori iz Nigerije i Brazila koji pojašnjavaju direktnu vezu između politike i novca. Citiraju se nove studije iz Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Nemačke u kojima trećina ispitanika koji u finansijskom sektoru zarađuju više od 500.000 dolara godišnje priznaju nekorektno poslovno ponašanje – dakle čine prevaru.

Ne možemo i dalje da ostavljamo stotine miliona ljudi da pate od gladi, dok nekoliko osoba na vrhu lestvice nagomilava resurse koji bi mogli da pomognu siromašnima – apeluju svetski intelektualci. Vreme je da se kaže da je ovakvo stanje jednostavno neprihvatljivo. I da se vratimo na reči Karla Marksa: U svetu u kojem jedna od devet osoba svake noći ide u krevet gladna, ne smemo dozvoliti da se bogatima i dalje stalno dopušta veći deo kolača.

Potlačen svet poziva svetske vođe da tom problemu pristupe iz tri ugla: slamanje prakse neplaćanja poreza, povećanje ulaganja u javne servise, te akciju da se poveća minimalni dohodak (www.globalresearch.ca).

VARUFAKIS NA ČELU NOVE GLOBALNE LEVICE

Da bi se stalo na put takvom rastu neravnopravnosti, javljaju se levičarski pokreti širom planete koji pozivaju da se okonča ,,doba poreskih rajeva“. U saopštenju, nekadašnjeg ministra finansija Grčke, univerzitetskog profesora Janisa Varufakisa ističe se da je u najmanje jednom poreskom raju prisutno devet od 10 preduzeća koja su strateški partneri Svetskog ekonomskog foruma – organizatora foruma u Davosu. Time se zemlje u razvoju lišavaju najmanje 100 milijardi dolara godišnje. Ulaganje kompanija u poreske rajeve gotovo se učetvorostručilo između 2000. i 2014. godine.

Kao prioritet, Varufakis poziva na okončanje ere „poreskih utočišta“ koje preko „off shore“ centara koriste bogati pojedinci kako bi izbegli svoje obaveze prema društvu. A upravo nedostatak tog poreskog novca onemogućava države da dobiju bitku sa siromaštvom i nejednakošću.

Procene govore da su super bogati u off-shore računima sakrili gotovo osam biliona dolara. Ako bi ta suma bila zakonski oporezovana, vlade bi imale na raspolaganju dodatnih 190 milijardi dolara godišnje.

Bogati u Africi drže oko 30 odsto svog bogatstva na skrivenim računima. Smatra se da kontinent time gubi oko 100 milijardi dolara godišnje, što je dovoljno novca za opšte zdravstveno osiguranje majke i deteta, zatim za spas oko četiri miliona bolesne dece i za zapošljavanje dovoljnog broja učitelja koji bi osigurali da svako afričko dete ide u školu (www.globalresearch.ca).

„Moramo da apelujemo na vlade, preduzeća i ekonomsku elitu u Davosu da se angažuju na okončanju postojanja poreskih rajeva koji pothranjuju neravnopravnost u svetu i sprečavaju stotine miliona ljudi da izađu iz siromaštva“, navodi Janis Varufakis.

Podatak koji posebno zabrinjava je taj, da je ovaj „zapadni trend“ zahvatio čak i Narodnu Republiku Kinu, najmnogoljudniju državu sveta. Kina je odskoro uvela kapitalistički model poslovanja, pa nejednakost postaje sve veća i tamo. Ipak, pošto sledeći podaci dolaze sa Zapada, treba ih uzeti sa rezervom, ali demanti nisam našao, što samo po sebi ne mora da znači ništa. Širom Kine, jedan odsto domaćinstava poseduje trećinu sve imovine nacije. Na osnovu istraživanja 14.960 porodica u 25 provincija i gradova u Kini, utvrđeno je da porodice koje se nalaze među 25 odsto najsiromašnijih, poseduju tek jedan odsto ukupne imovine nacije (www.stratfor.com).

U Evropskoj uniji je 2014. godine 122 miliona ljudi ili 24,4 odsto stanovništva bilo u opasnosti od siromaštva ili socijalne isključenosti, saopštila je krajem prošle godine evropska služba za statistiku Evrostat.

Tokom 2014. stopa rizika od siromaštva bila je najveća u Rumuniji, a najniža u Češkoj. Iste godine više od trećine stanovništva u tri zemlje članice EU bilo je u opasnosti od siromaštva ili socijalne isključenosti. A to su Rumunija (40,2 odsto), Bugarska (40,1 odsto) i Grčka (36,0 odsto). Nasuprot tome, najniža stopa rizika od siromaštva je registrovana u Češkoj (14,8 odsto), Švedskoj (16,9 odsto), Holandiji (17,1 odsto), Finskoj (17,3 odsto) i Danskoj (17,8 odsto). Najveće smanjenje te stope zabeleženo je u Poljskoj, a najveći rast u Grčkoj (ec.europa.eu/eurostat).

BALKANSKA UPOREDNA STATISTIKA

Ako posmatramo balkanski region kroz visinu prosečne plate, kao jednog pokazatelja siromaštva, prosečne plate otkrivaju da su najviše u Sloveniji, a najniže u Makedoniji i Srbiji – kažu zvanični statistički podaci iz avgusta 2015.

Prema Evrostatu, prosečna plata u Sloveniji u maju je iznosila 1.008 evra, što je osetno više u odnosu na druge zemlje regiona. Posle Slovenaca, najviše plate u regionu primaju Hrvati. Prosečna neto plata po zaposlenom za maj 2015. iznosila je 749 evra.

Slede stanovnici Crne Gore i BiH (ove podatke treba uzeti sa rezervom). Zavod za statistiku Crne Gore, Monstat, saopštio je da je prosečna neto zarada u maju iznosila 481 evro (verovatno je naduvana cifra jer se u zvaničnim evropskim podacima do te cifre ne dolazi). Prema podacima Agencije za statistiku BiH, prosečna mesečna isplaćena neto zarada je 424 evra.

Od zemalja regiona, na začelju su Srbija i Makedonija, u kojima su prosečne plate nešto iznad 350 evra. Razočaran svojom kratkotrajnom „političkom karijerom“ premijerom Ciprasom, Janis Varufakis je ukazao da obični ljudi gube veru u svoje političke lidere. Na njih gledaju kao na one koji odlazeći dobrovoljno u krevet sa biznisom varaju običan narod. U Americi, koja je duhovna domovina kapitalizma, samo 54 odsto ljudi ima pozitivnu reakciju na ovaj pojam. Manje od pola populacije Grčke, Japana i Španije veruje u slobodno tržište. Podrška kapitalizmu, paradoksalno, veća je u siromašnim zemljama kao što su Bangladeš i Gana, nego u razvijenom svetu (www.stratfor.com). Zapažanje da je „zapadna verzija kapitalizma“ u ozbiljnoj krizi danas je opšte mesto, gotovo kliše.

Milioneri i milijarderi uvek traže načine kako da zadrže što više novca i plate što manje poreza. Upravo zato su poreska skloništa, poznata i kao poreski rajevi, njihove omiljene destinacije. To su zemlje koje imaju izuzetno niske ili nepostojeće poreze, mesta koja su im od posebne važnosti. Tamo koriste rupe u zakonima i otvaraju nove račune, ali i pokreću korporacije sa nula troškova. Čineći to, oni pokušavaju da izbegnu visoke poreze u svojim državama, bez preuzimanja drugog državljanstva. Takođe, ukoliko sve činite po zakonu (a zahvaljujući dobrim knjigovođama, bogataši tako posluju), održavanje računa u inostranstvu je potpuno legalno. Sada su najčuveniji poreski rajevi Belize, Kostarika, Panama, Portoriko, Kajmanska ostrva, Monako i Sejšeli (www.globalresearch.ca).

Da ne bude sve tako sivo, pobrinule su se velike ekonomije sa istoka, koje postepeno uvode ograničenja za firme registrovane u off-shore zonama. Kina je tako među prvima zabranila učešće na velikim infrastrukturnim i energetskim projektima firmama koje svoje poslovanje vezuju za poreske rajeve, te je dodatno podstakla „domaće“ kompanije u svim projektima koje finansira država. Rukovodstva Rusije, Indije i drugih ekonomija u ekspanziji obećavaju da će krenuti istim putem. Da li to rešenje vide i naše vođe?

Izvori: www.forbes.com

 www.globalresearch.ca

www.stratfor.com

www.peaceworldwide.org

ec.europa.eu/eurostat

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Јаз између богатих и сиромашних драматично расте се појављује прво на ИСКРА.

Шта у ствари значи Индијско „не“, на споразум о слободној трговини (ФТА), најбоље означава један наслов Британске агенције Ројтерс : „Може ли Индија означити крај Светске трговинске организације?“ Ипак, догодило се незамисливо! Једна бивша колонија је одбила да потпише нешто, јер није добила гаранције за своје становништво.

Светски значајни догађаји и процеси, осветљени егзактним и неумољивим бројкама, нижу као на траци. Успостављање БРИКС, Азијска инфраструктурна инвестициона банка, Брикс Банка…Сједињене Америчке Државе су одустале од бомбардовања Сирије, Индија постала највећи увозник наоружања из Руске Федерације, Кина добила први тендер за набавку стратешког наоружања у Турској (чланици НАТО)…Да се постојећи светски поредак брзо мења доказује и то што је Кина постала земља са највећим бруто националним доходком (БДП), док је Индија постала светска економија број три. После више векова, центар моћи са Атлантика сели се на Пацифик! Чини се да демографски и економски бум Азије, ништа не може да заустави.

Упркос вишедеценијском неразумевању (већина аутора би рекла и отвореном непријатељству) Индија и Кина постају све блискије, како економски тако и политички. Метод „завади па владај“ све мање је примењив на азијском континенту. Најмногољуднија земља света (Кина) има све више подршке и разумевања од најмногољудније државе број два (Индија), а у блиској будућности број један.
Ипак, основни разлог је што Њу Делхи разуме значај односа Кине и Индије за развој и просперитет ових великих нација . Индија не може приуштити губитак кинеске подршке , која јој треба као мотор за економски и технолошки развој земље. Осим тога , Њу Делхи је од Москве службено преузео председавање групом БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка). Из америчке перспективе, Кина, Русија и Индија су опасне због статуса суперсила, а САД сигурно не желе видети јачу Индију.

Велика привреде се такмиче међусобно, али то не значи да су постале противници.  Дефиниција „новог света“ настала је у Индији, за разлику од западног погледа на ривалство. Три чланице групе БРИКС (Кина, Индија и Русија) истовремено су и три највећа акционара у Азијској инфраструктурној инвестиционој банци (АИИБ) на челу са Кином. У банци Кина има право гласа са уделом од 26,06%, Индија 7,5 одсто и Русија 5,92% . На четвртом је месту Немачка са 4,15% , потом следе Кореја, Аустралија, Француска, Индонезија, Бразил, Велика Британија, Турска, Италија, Саудијска Арабија, Шпанија и друге чланице .
Развојна банка БРИКС, Азијска инфраструктурна инвестициона банка (АИИБ) и „Нови Пут свиле“ су иницијативе које предводи Кина у настојању да се пронађу нови начини глобалног финансирања и развоја , а Индија и Русија су склопиле партнерство са Кином на свим наведеним пројектима.

Напори Вашингтона да спречи „нову поделу карата“

После последњих парламентарних избора у Индији, стратези у Вашингтону и Бриселу су прослављали пад бившег премијера Манмохана Синга, оцењеног као непријатног и оданог групи БРИКС. Након ликовања што је изборе добио националиста и тржишно оријентисани  Моди, 2014. године Индија је убрзо одбила да потпише „Глобални споразум о либерализацији тржишта“ (ФТА), што је био велики ударац за САД и Светску трговинску организацију.

Тада је амерички државни секретар Џон Кери, кренуо у очајнички напад на  јединство БРИКС, покренувши пети индо – амерички стратешки дијалог. Кери се састао и са неколико високих индијских државних званичника. Разговарало се о јачању билатералних односа, укључујући и јачање сарадње у сектору одбране , енергије и глобалне трговинске сарадње. Целокупна америчка стратегија је била заснована на принципу повећавања антагонизма на осовини Делхи-Пекинг. Ипак Кери је морао да саслуша низ притужби које је Њу Делхи упутио Вашингтону. Гласило комунистичке партије Кине, Глобал Тимес, приметило је да овог пута Америчка политика „завади па владај“ није донела резултат.

Државни секретар Џон Кери дошао је у Њу Делхи с надом да ц́е Индо – амерички односи бити једно од најважнијих партнерства 21. века. Кључно питање за које се Кери надао да ц́е се договорити са индијским лидерима је противљење Њу Делхија реформи Светске трговинске организације (WТО) и предложеним глобалним трговинским реформама , које су тако дизајниране да иду у прилог западним привредама. Ипак у први план је избила афера прислушкивања.

Нова индијска влада је Керију одмах дала до знања да је неприхватљиво шпијунирање америчке Националне безбедносне агенције (НСА), која је прислушкивала комуникације у Индији , посебно политичара – лидера странака и друштвених група. Иста очекивана реакција америчких „савезника“ у Европи је изостала, иако је НСА прислушкивала и саму немачку канцеларку Ангелу Меркел.
Споразум, би требало да олакша трговину на глобалном нивоу, а на неки начин да успостави глобалну зону слободне трговине. Светска трговинска организација (WТО) је тражила да ступи на снагу од јула 2015. године, наводећи како би тиме глобална економија зарадила више од 1000 милијарди долара годишње. То је можда и тачно предвиђање, али се не говори о коначном одредишту вец́ине профита. Индија је одбила да потпише овакав споразум под изговором сигурности у прехрани становништва.
Индија је критиковала споразум , јер се њиме нимало не дотиче питање безбедности исхране за Индијце. Њу Делхи троши велики новац на субвенције (око 30 милијарди долара годишње), а још додатно подстиче програме за дистрибуцију субвенционисане пшенице и пиринча за 800 милиона људи. Све је то у циљу сузбијања неухрањености, што је још започела претходна влада. Субвенционирање пољопривреде и дистрибуције хране су у одређеним границама у супротности са правилима WТО.

Ипак, свет другачије дише, односно вербалне „пацке“ са запада више не брину много Индијце. То је показао смешак премијера Модија када му је Џон Кери поручио како одбијање потписивања трговинског споразума може озбиљно нашкодити имиџу Индије.
Можда су се западни лидери надали да ц́е Индија сменом власти променити курс , будуц́и да је бивша влада Сингха чврсто везана за групу БРИКС, тражила реформе међународних организација као што су ММФ, Светска банка и WТО. Међутим, нова националистичка влада у Индији је остала при истом ставу и у том смислу се није ништа променило.

Западни стратези су очекивали да споразум буде тачка на БРИКС и надали се  да ц́е WТО постиц́и јединствени успех у 19 година свог постојања, те обесмислити Азијске економско – политичке  интеграције.  Америчке дипломате су били шокирани када је Индија искористила своје право вета и након 11 сати тешких преговора одбила потписати Споразум о слободној трговини (ФТА). Индија је добила критике више светских лидера , који су изјавили како Њу Делхи доводи у питање будуц́ност саме Светске Трговинске организације и мултилатералног система. Неке водеће западне  земље, већ су разговарале о плану да се Индија искључи из уговора о олакшицама и да се иде напред без обзира на њен вето. Неуспех споразума значи да се земље одмичу од монолитним појединачних уговора, какви су се унутар WТО дефинисали вец́ деценијама.

Шта у ствари значи Индијско „не“, најбоље означава један наслов Британског Ројтерса: „Може ли Индија означити крај Светске трговинске организације?“ Експерти који су коментарисали одлуку Индије кажу да је она уследила због правила WТО која углавном погодују организацијама као што је споразум о Транспацифичком партнерству (ТПП), створен под окриљем владе у Вашингтону. Такве организације имају своја правила и механизме за решавање спорова, што може довести до поделе света у различите трговачке блокове. Ипак догодило се незамисливо. Једна бивша колонија је одбила да потпише нешто јер није добила гаранције за своје становништво.

Осовина Русија – Кина је вец́ чврсто осигурана, групи се придружила и последња, критична евроазијска сила, Индија. Русија сигурно није била прва која је проценила кључни значај склапања можда најважније геополитичке осовине у историји човечанства у којој мора бити места за Индију. Била је то Кина, вишедеценијски ривал Њу Делхија.

Још пред крај мандата прошле владе и почетком владавине премијера Модија, поставило се питање да ли ц́е Индија пригрлити осовину САД-ЕУ-Јапан, а напустити савезнике из групе БРИКС, Русију и Кину. Вето на либерализацију светске трговине је био најновији шамар којег је примила америчка глобална хегемонија, јер WТО, као и ММФ и Светска банка су све само не „међународне организације“.

Илузије бившег америчког државног секретара (а можда и будуће председнице) Хилари Клинтон и актуелног председника Обаме , који су уверени да је довољно негде одлетети авионом и да је све решено- дефинитивно су разбијене. Десио се пораст свести о сопственим интересима у Европи и отрежњење да Европска унија није САД-где ефикасност привреде зависи од доминације у свету- због чега Европска Унија може да буде флексибилнија од Америке. И могла би то да искористи, да под утицајем туђих интереса није дозволила да буде увучена у сукоб с Русијом, у којем се, узимајући у обзир и утицајне савезнике Русије, налази у неповољном положају. Беспотребно је рећи да је то  резултирало је повећањем анти –америчког расположења на целом континенту.
Став владе у Њу Делхију о реформама WТО, оптужбе због шпијунирања америчке НСА, непристајање на санкције против Русије и јасно одбијање било каквог савезништва с америчком морнарицом у Јужном кинеском мору на штету Кине, знак су да се у протеклих неколико година све више земаља у међународним односима супротставља ултиматумима америчке владе. Историја ц́е показати да ли је премијер Моди изабрао погрешан пут конфортације са Вашингтоном, или је требао кренути линијом мањег отпора и под изговором глобализације пригрлити либералну демократију и слободно тржиште као универзални модел живљења.

Izvori : Global Research i Global Times

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Почетак краја светске трговинске организације се појављује прво на ИСКРА.

Фото: BBC/АФП

Турска политика „нула проблема са суседима“, доживела је фијаско те је чињенично стање „нула пријатеља, бесконачно проблема“. Једноставно Турска под Ердоганом губи старе савезнике не стичући нове.

Турска, на челу са председником Ердоганом, се већ неколико година креће у погрешном политичком, економском и геостратешком правцу, а њене грешке у унутрашњој политици постају озбиљан међународни проблем. Реч је о сукобу са Курдима, Алавитима (Шиитска мањина) због којег Анкара ризикује да погорша ионако изузетно тешку ситуацију у региону.

У Турској дуго прижељкиван распад Ирака и Сирије побољшао је положај Курда у тим земљама, а Турска то није очекивала. Сукоби на релацији Турска курдска национална мањина (око 20 процената становништва), трају од оснивања модерне турске државе. Могуће је да Турска никада није ни била озбиљно решена да реши сукоб са Курдима.

Борба Турака и Радничке партије Курдистана на југоистоку земље постаје све жешћа, а то се дешава у исто време када се појачавају сукоби Анкаре и Курда на северу Сирије и Ирака. Главна опасност од оваквог развоја догађаја јесте то што би турска војска могла да изврши инвазију на Сирију под изговором стварања хуманитарног коридора за избеглице.

У стварности разлог за то било би заустављање напредовања сиријских Курда, и спречавања повезивања курдских енклава у једну велику целину на самој граници са Турском. Ипак вероватни руски одговор их одвраћа од тог сценарија. Турски политички врх страхује да ће Курди створити мини државу на територији Сирије и Ирака, јачајући на тај начин положај Радничке партије Курдистана.

Са наглим погоршањем односа са Русијом, те несумљивим јачањем Ирана, ноћна мора Турске о јединственом Курдистану (близу тридесет милиона становника) можда ће убрзо заиста постати јава.

Турска политика „нула проблема са суседима“, доживела је фијаско те је чињенично стање нула пријатеља, бесконачно проблема. Једноставно Турска под Ердоганом губи старе савезнике не стичући нове.

Анкара се отворено ставила на страну терориста у грађанском рату у Сирији и тражи да председник Башар ел Асад са којим је иначе породично летовао оде с власти. Због наоружавања терориста и заговарања напада међународних снага на Дамаск, уништила је одличне односе са Москвом, додатно их радикализовала обарањем руског авиона, те дословце прекинула односе са Ираном.

Осећа се и непријатељство према Египту јер је Анкара осудила свргавање исламистичког председника Мухамеда Мурсија. Претходно је подржао исламисте у сукобу са старим пријатељем Хоснијем Мубараком. Односи са Ираком су компликовани, пошто се турско фаворизовање сунитске мањине не свиђа шиитској већини.

Турска спољна политика „нула проблема међу суседима“ изметнула се у „нула пријатеља међу суседима“. Анкара нема амбасадора у Каиру, Дамаску и Јерусалиму, и у веома је лошим односима са Багдадом. Ердоган је Турску увео у изолацију.

Све док Турска кардинално не промени своју политику према сопственим Курдима, не схвати да се курдско питање не може решити на начин на који су решили јерменско питање (прављење геноцида над више милиона људи) наставиће да прави додатне проблеме у региону, уместо да помогне да се они реше.

Председник Турске Ердоган је у контексту сиријске кризе успео да створи многе проблеме за своју земљу, градове нападају терористи, на границама је нестабилна ситуација, економија је у слободном паду, туризам је замро, курдско питање је поново отворено, а савезници игноришу њене молбе. Решавање ових проблема је веома тежак и вероватно неостварив задатак.

Председник Ердоган је Постао државник који више нема тежину. Блефира и не испуњава обећања ,као некада Слободан Милошевић. Није у стању да заштити најважније интересе и у конфликту је са свима, чак и са својим савезницима. Ердоган упркос свему наставља да прети војном операцијом у Сирији и Ираку, а нико га не подржава у томе, укључујући и грађане и војску. Штавише, није у стању да осигура ни подршку САД, која се са своје стране увек радују када Русија упадне у неки сукоб.

Чини се да се Турској не пишу добри дани, а да за Ердогана више не постоји повољан сценарио. Још једном се показало да империјални снови умишљеног „новог султана“ Ердоган могу само поново да доведу Турску у стратешки лошу ситуацију, за разлику од мудрости легендарног Кемала Ататурка, који јој је обезбедио уважавање , поштовање и престиж, како од пријатеља тако и ривала. Од државе која је до недавно важила за регионалног лидера , Ердоган је поново после стотинак година Турску претворио у „болесника са Босфора“.

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: За Ердогана више не постоји повољан сценарио се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Медија центар Београд

Европске, Руске и азијске компаније већ дуже време посматрају иранске потенцијале, а америчке компаније траже посреднике да би ушле на ово велико и перспективно тржиште. Изгледа да се клатно моћи дефинитивно помера са Атлантика на Пацифик.

Дана 16. Јануара 2016. санкције наметнуте Ирану због нуклеарног програма су укинуте. На снази више није резолуција Савета безбедности УН-а 2231. Повеља о неширењу нуклеарног наоружања, биће од сада једини међународни правни оквир за иранске нуклеарне активности.

Све светске силе поздравиле су ову одлуку, ипак Сједињене америчке државе, дан након проглашења краја санкција наметнуле су нове санкције за дванаест иранских државних компанија. У телевизијском преносу нацији Иранцима се обратио председник Хасан Рохани и рекао да је Иран скоро 14 година био оптуживан за тајни програм нуклеарног наоружања, што је УН-у дало повода за санкције. Рохани је додао да затварање поглавља о могућим војним димензијама иранског нуклеарног програма није само правно и техничко питање, већ етичка, политичка и морална победа.

Колико су санкције погубно утицале на Иран говори и чињеница да је стратешки циљ Ирана да усиса 150 милијарди долара страних инвестиција како би остварио пораст од осам посто у петогодишњем економском развојном плану. Чак и ако тај капитал уђе у земљу БДП државе 2018. неће бити ни близу ономе из 2011.

Упркос свим напорима анти-иранског лобија (предвођеним Израелом и Саудијском Арабијом), саплитања америчког Конгреса и скупина иранских регионалних и идеолошко-верских непријатеља, имплементација нуклеарног договора је била успешна. Али, сада следе прави испити, како за Иран, тако и за међународну заједницу. Имплементација акционог плана имаће велики утицај на дипломатију, сузбијање тероризма (пре свега у Сирији) и екстремизма (ширење вехабијског покрета), стабилност, регионални поредак, равнотежу снага на Блиском Истоку, генерално говорећи на знатно повећање снаге Ирана, те померања клатна моћи са запада на исток.

Краткорочно долази до нормализације односа између међународних актера и Ирана, те смањења етничких и верских напетости и сецесионистичких тенденција на целом Блиском Истоку, ширења избегличке кризе и иранофобије на међународној разини. Ипак, дугорочно ове последице ипак више зависе од америчких, руских и свакако очекиваних кинеских реакција и активности у регијама око Ирана и Саудијске Арабије.

Средњорочна последица имплементације договора, требала би бити јача сарадња свих актера у уништавању ИСИЛ-а, и што је много важније, спречавање стварања, раста и деловања сличних терористичких организација које настају на рушевинама пропалих држава, кроз скривено финансирање и пружање логистике регионалних међусобно завађених блиско источних сила Саудијске Арабије, Турске, Катара.

За Иран ће судбински бити важно како ће се поставити (и каква ће будућност бити) према својим регионалним савезницима као што су владе Сирије и Ирака, или недржавним актерима као што је либанонски Хезболах.

Оно што у овом тренутку није најјасније је одмрзавање сто милијарди долара које су америчке и европске банке замрзнуле након Исламске револуције и након увођења санкција, иако је већина тог новца резултат продаје нафте, а не некаквих берзанских шпекулација или пљачке суседних држава. Тај новац би омогућио Ирану да стави у „погон“ све природне ресурсе и богатства своје земље те да постане несумљиви лидер овог дела света. Разлика између Ирана и осталих нафтом и гасом богатих земаља је на првом месту бројност популације, а онда и драстична разлика у образовању, науци, индустријским потенцијалима. Ту је Иран далеко испред окружења.

За сваки случај Ирански председник Хасан Рохани је најавио ново поглавље у односима Ирана према регији и свету. Навео је благодати од скидања санкција за иранску трговину и улагања, за сектор нафте, гаса и банкарства. Затим је нагласио да се поврат замрзнутих новчаних средстава неће користити за непријатељства према регионалним противницима.

Нова година је започела са великим сукобима Ирана и Саудијске Арабије, иако се директни војни сукоби не очекују. Иран је неупоредиво јачи, али стоји и чињеница да иза АЛ-Сауд фамилије стоји влада САД. Ова година ће бити занимљива с обзиром на односе Ријада и Техерана и одраза тог односа на глобалне цене нафте и ширења стратешког утицаја на Блиском и Средњем Истоку. Иран ће свакако наставити да пружа помоћ и потпору сиријској влади и председнику Асаду, те ће свакако да појача интезитет подршке Хутима у Јемену, који су већ ионако разбили окупационе Саудијске снаге. Посебна су прича Бахреин и Ирак. Влада у Техерану неће дозволити никада више да било ко, и било којим поводом у већински шиитском, нафтом и гасом богатом Ираку инсталира сунитског лидера. Такав је био Садам Хусеин, који је изазвао десетогодишњи рат са Ираном, те ће учинити све да са власти у Бахреину падне мањинска сунитска елита.

Ипак да за Иран неће све тећи као по лоју побринуће се Израел. Најјача војна, политичка и велика економска сила је архинепријатељ Ирана, и чини се да Иран нема, нити ће у скорије време наћи формулу да нешто промени на релацији Јерусалим – Техеран. На ту карту игра и Саудијска Арабија и породица Ал Сауд.

У Иран су већ стигли бивши немачки канцелар Герхард Шредер и кинески председник Кси, а потом Рохани одлази у Италију и Француску. Иран жели диверзификацију своје економије. Иако је нагласак на нафти и гасу, бројни други природни ресурси и прерађивачка индустрија су у фокусу, посебно због ниских цена нафте и гаса, који тренутно урушавају главног Иранског савезника Русију. Иранска национална компанија је већ наручила 150 путничких авиона од водећег европског произвођача авиона Аирбаса, у плану су нове луке, побољшање инфраструктуре. Европске, Руске и азијске компаније већ дуже време посматрају иранске потенцијале, а америчке компаније траже посреднике да би ушле на ово велико и перспективно тржиште.

Могуће је и очекивати скорији улазак Ирана у скупину БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка). Дугорочне последице по регион и свет од новог иранског статуса, сигурно ће представљати велики повратак Русије на Блиски Исток, те дефинитивни улазак Кине на ове просторе. То ће означити крај политике неангажовања Пекинга ван сопствених граница и зона утицаја. Изгледа да се клатно моћи дефинитивно помера са Атлантика на Пацифик.

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Иран поново на светској сцени се појављује прво на ИСКРА.

Да ли смо као човечанство, иако технолошки напредније, почели да користимо старе методе градње, које су одавно већ познате? Заправо „нови трендови у градњи“ су окретање традиционалним техникама и стилу. Неко би рекао да смо се вратили коренима.

Најчешће постављано питање је да ли ће поскупети енергија, а по аутоматизму се замењује питањем: Колико ће поскупети енергија у наредном периоду? Цена енергије расте, а са порастом цене енергије и „рупе“ у буџетима – државним или кућним, све једно. Зато се у цивилизованом свету, коме и ми припадамо, значајна средства улажу за подизање енергетске ефикасности. Енергетска ефикасност постаје једна од кључних тема у готово свим делатностима. Најбољи примери промена приступа у сфери енергетске ефикасности се види се у градњи.

Данас је уобичајени избор у градјевинској индустрији такозвани „пасивни начини градње“ и искоришћавања простора. Његова суштина је у „пасивној сунчевој архитектури“. То је појам који се односи на објекте који су грађени тако да истовремено делују као колектори сунчане енергије и акумулатори топлоте.

Традиционално, дрво се користило као огрев, а куће су се градиле од суве земље са сламом као изолацијом. Дрво се користило као „арматура“ за израду столарије, најчешће двоструких прозора и врата. Овај систем градње, иако на први поглед изгледа застарео, врло је практичан и енергетски ефикасан.

Како се развијала индустрија, све више људи се досељавало у градове, па је настала потреба за новим стамбеним простором, а самим тим брзом и јефтином градњом. У периоду после другог светског рата, до прве нафтне кризе 1973. године, енергија се сматрала јефтином и лако доступном. То је проузроковало сасвим нови, другачији поглед на свет, у коме постоји енергетска зависност држава и политике од енергије.

Иако су сукцесивне енергетске кризе потресле светско тржиште, веће последице се нису осетиле, јер је потрошња енергије континуално расла паралелно са индустријализацијом. Стамбени простор (нарочито у САД и ЕУ) је прошао трансформацију од спаваонице до савременог дома, са великим бројем потрошача електричне енергије који додатно повећавају комфор. Пораст животног стандарда, пре свега у европским државама, одразио се на масовност изградње и релативно ниску цену енергената – заправо се водила политика куповине социјалног мира кроз ниске цене струје и бензина. А то је оставило свој данак на објекте изграђене у том периоду. Градња по принципу брзо и јефтино проузроковала је да су објекти имали мало или ни мало изолације. Зграде су пројектоване да се загревају на лож уље, природни гас, па чак и електричну енергију. Слабија изолација је проузроковала потребу и за хлађењем простора.

Приликом пројектовања зграда у Србији до 1967. године користио се немачки стандард ДИН 4701 (стандард датира из 1947. године) који је гарантовао топлотни комфор унутар простора, без великог осврта на потрошњу енергије. Почетком 1990-их година више нису поштовани никакви стандарди, већ су објекти масовно грађени без икаквих „папира“ и дозвола. Не треба посебно помињати да су ти исти Немци, а за њима и остатак држава данашње ЕУ, већ почетком 1970-их почели озбиљно да размишљају о енергетској ефикасности.

Данас, са овим ценама енергената, сталним кризама и скоковима цена нафте, сваки киловат-час, свака калорија која се утроши, не сме бити бачена. Ово је почело да условљава нове трендове у градњи, макар код богатијег и информисанијег дела становништва. Али интересантно је напоменути да су заправо „нови трендови у градњи“ заправо окретање традиционалним техникама и стилу. Неко би рекао да смо се вратили коренима.

Светска архитектура се окреће ка енергетски ефикасним објектима и у том тренду проналази примере из прошлости у материјалима, оријентацији објеката и тако даље. Навешћемо пример куће од сламе изграђене пре 200 година као најбољу илустрацију колико се морамо вратити у назад, да би схватили колико су те ствари биле добре – односно то су проверена решења. Данас се архитекте и инжењери енергетске ефикасности све више окрећу ка традиционалној и енергетски ефикасној градњи. Ту се сунчева светлост користи за загревање објеката кроз велике отворе на јужној страни, као да је реч о нечем новом и епохалном, а такве технологије су се примењивале још у старом Риму.

Давно заборављена пејзажна архитектура је такође нашла своје место у модерном концепту градње. Један од основних принципа је да се на северној страни у односу на објекат саде четинари, који сем естетског доживљаја пружају заштиту од ветрова. На јужној страни се сади листопадно дрвеће, које у летњем периоду штити објекат од прегревања, а у зимском (када лишће опадне) пропушта сунчеве зраке ка објекту.

Спој савремених технологија, материјала и примера из прошлости даје нове начине достизања високе енергетске ефикасности приликом изградње објеката. Највећи утицај на овакву промену свести имала је цена енергије, која је расла, и која ће и у будућности задржати тај тренд, докле год се не нађу неки алтернативни и одрживи извори, по могућству доступни свима.

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Нови-стари трендови градње се појављује прво на ИСКРА.

Јанукович се није обазирао на чињеницу да је Кијев милионски град, а да је на улицама било једва десетак хиљада људи. Вероватно га је „неко“ на време подсетио да се његови новци налазе у западним банкама. За разлику од њега, Асад је нашао подршку у сиријској елити. Упркос многим издајама, успео је да задржи контролу над земљом

Тренутно у фокусу глобалних медија су сукоби на тлу Сирије, Украјине, Ирака, Авганистана и Либије. Да ли је у питању избегличка криза, енергетска будућност света или поновно мешање карата моћи, позорност света највише привлаче два сукоба – украјински и сиријски. Размотрићемо овде различитост тих сукоба из руске перспективе.

Бивши амерички саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински доживљавао је свет као шаховску таблу. Не треба заборавити пољско порекло Бжежинског, као и његов изразито анти-руски став по сваком питњу. Иако је његова улога саветника за националну безбедност окончана пре целих 35 година (одласком председника Џимија Картера), његов утицај на формирање спољне политике САД је и данас доминантан. Русија није оно што је била у његово доба, нити у доба Хрушчова који је у сред Њујорка лупао ципелом о говорницу Генералне скупштине УН, америчка опседнутост опасношћу од Русије је и даље благо речено предимензионирана, ако не и параноична.

Ако сходно тези Бжежинског наставимо да подручја испреплетаних интереса великих сила сагледавамо као шаховских поља, онда у овом тренутку њихов број износи 45 (извор: www.globalreaserch.ca) – толико ратова и војних сукоба се тренутно одиграва на планети. При томе, сваки од тих конфликта испровоциран је или се води уз директно или индиректно мешање спољних сила.

Намеће се питање зашто је Русија почела војну операцију у Сирији, а није у Украјини? Како су Русима Сиријци ближи од Украјинаца? То је питање које себи постављају сви незаинтересовани посматрачи. Сваки „русофоб“ (да не говоримо о јавним лобистима НАТО) управо такво понашање Русије наводи „крунски аргумент“ у дебати око даље европске будућности Србије.

Поређење Сирије и Украјине је веома значајно, јер даје одговор на главно питање за Украјину: Зашто је Русија поступила тако, а не другачије? Обе земље су биле жртве иностране пропаганде и агресије, покушаја да се на власт доведу други људи и другачији режими од постојећих. Међутим, сценарио је био потпуно другачији.

Председник Јанукович, пучем уклоњени лидер Украјине (зашто не рећи и некрунисани краљ корупције) подржавао је Москву, али је у кључном тренутку побегао. Није хтео да употреби силу против демонстраната јер није веровао у успех, а наслутио је издају у сопственим апаратима силе (војсци и полицији). Није се обазирао на чињеницу да је Кијев милионски град, а да је на улицама било једва десетак хиљада људи. Вероватно га је „неко“ на време подсетио да се његови новци налазе у западним банкама.

За разлику од Јануковича, сиријски председник Асад није насео на „мирне протесте“ и ултиматуме који су долазили са Запада. Када су терористи, цинично проглашени од „цивилизованог света“ за побуњенике, нагрнули на њега и Сирију – Асад је нашао подршку у сиријској елити. Упркос многим издајама, успео је да задржи контролу над земљом кроз управни и војни апарат. А украјинска „елита“ је издала Јануковича и подчинила се Западу.

Да ствар по Асада буде гора, на рушевинама Ирака Саудијска Арабија и Катар су створиле нову банду под називом „Исламска држава“ и тим посредно задале још већи ударац Сирији. Ипак сиријски народ, васпитаван у секуларизму, са презиром је одбацио „демократску“ понуду. Становништво Украјине, нажалост, прихватило је све „сервирано“ са Запада и остало по страни приликом илегалног преузимања власти од стране побуњеника у Кијеву. Велики отпор пружали су само Крим и Донбас, а нешто мање су се супротстављали Одеса, Запорожје и Харков.

Током четири године тешких борби, упркос огромним жртвама и милионским миграцијама, Сирија се и даље опире терористичким бандама и показује вољу да се ситуација напокон реши. Народ Сирије, заједно са елитом и владом, остаје на бранику отаџбине. Са друге стране, више од 15 година Украјинци толеришу пораст екстремизма и корупције. Штавише, да би оправдали беду сопственог народа, сви досадашњи председници независне Украјине, укључујући и Јануковића, систематски су подстицали ако не мржњу, оно бар завист према Русији.

Русија је у Сирију послала помоћ тек пошто је видела да је Асад, али и сиријски народ, спреман да иде до краја – до ивице пораза. Сирија је показала да поседује капацитете да помоћ прими, чак и када је по неким извештајима Вашингтон био спреман да изврши копнену интервенцију у овој држави.

За руског председника Владимира Путина најважније је било то што је Русију у помоћ у име народа позвао Башар ал-Асад, легитимни председник државе. Сирија је већ раније дала Русима на кориштење своје војне базе, тако да није постојала препрека у смислу међународних норми и закона за помоћ влади у Дамаску.

Што се тиче Украјине, одмах по насилном преузимању власти у Кијеву, Москва обавља операцију одбране Крима и своје флоте. Легитимна држава је пропала, а на власт су дошли екстремисти. Људи са кримског полуострва су се јасно (на демократском референдуму) изјаснили против власти Кијева и тражили повратак у састав Русије. Крим је стотинама година био руски, све до педесетих година када је административним актом совјетског лидера Хрушчова (по народности Украјинца) ушао у састав Украјине, без спровођења било какве демократске процедуре.

Москва је јасно рекла шта мисли о новој влади у Кијеву, а чекао се отпор у неким градовима. Највећи отпор пружио је Донбас, док су у Харкову и Запорожју екстремисти брзо угушили сваку врсту побуне. Најтрагичније је било у Одеси – где су људи живи спаљивани. Било је јасно да су на власт дошли они који гаје велику мржњу према Русима. Порошенко је добио мандат од већине становништва, затегао је односе са Русијом и почео да затвара про-руске активисте. Москва је признала пораз у већем делу Украјине.

Преостали задатак био је да се заштити Донбас без директне војне интервенције, која би довела до великих губитака етнички руског становништва у остатку Украјине. Кијевске снаге су на становнике Украјине који се изјашњавају као Руси гледале као на животиње у људском облику (извор: Едвард Биров).

Проглашење Донбаса независним и његово припајање Русији није имало законског основа – јер та област није имала засебну владу као Крим. Крим је од времена СССР-а имао статус аутономне републике. Осим тога, повезивањем територија Доњецка и Луганска, Русија би остала присутна у Украјини. Донбас би био као најбогатија провинција Украјине, остао браник руског утицаја у Кијеву.

Побуњеници у Сирији који себе називају „правим муслиманима“, боре се са оружјем у рукама, док у Украјини то раде криминалци који себе називају патриотама – „десним сектором“ (односно фашистоидним фалангама). За њих важе закони улице.

Руска војна помоћ Сирији може бити формална, па чек и отворена – јер Сирија има легитимну владу, елиту и народ који се нису продали. Међутим, Украјина нема ништа од наведеног – и она је идеолошки и фактички изгубљена за Русију, односно у њој није могуће спровести било какву војну интервенцију или дипломатску иницијативу.

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ И СРЂАН СТОЈАНОВИЋ: Стварно и могуће – Русија у Сирији и Украјини се појављује прво на ИСКРА.

За будућност ове ратом разорене и напаћене земље, битно је да се не спомиње (и спроводи у дело) мајоризација на рачун интереса српског и хрватског народа, те да се „цементира“ институција председништва БиХ. Јер Босна и Херцеговина је држава три народа и два ентитета, свидело се то некоме или не.

Да ли 20 година после Дејтонског споразума, у прилично изазовном глобалном и регионалном окружењу, етнички и економски подељена Босна и Херцеговина, ипак креће напред на путу ка „нормалности“, ка новој будућности?

Иза брда нешто се крупно ваља према и у правцу Босне и Херцеговине. Наду за то даје до данас незамислива изјава лидера СДА (најутицајније Бошњачке странке) и бошњачког члана Председништва БиХ Бакира Изетбеговића о томе како је већ у првој половини 2016. године могуће решити хрватско питање.

Изетбеговић то види кроз решавање пресуде у предмету „Сејдић- Финци“ и кроз уједињење жупанија, како би се њихов број смањио на три до четири. Ипак та изјава прошла је прилично незапажено у сарајевским (бошњачким) медијима, јер то представља тотални заокрет у досадашњој бошњачкој националној политици. Посебно је интересантно како је Изетбеговић завршио своје излагање у Бриселу: „Нитко ништа и никоме неће моћи наметнути у БиХ и све што се буде догађало морат ће бити плод интереса и договора три конститутивна народа, али и међународне заједнице која себи не може допустити понављање ратних разарања на тлу Еуропе“. Затим је додао: „Важно је препознати стварне интересе и раздвојити их од укоријењених националних заблуда.“ Дакле по први пут лидер најбројнијег (али не и већинског) народа у БиХ не говори о наметању своје воље другим конститутивним народима у БиХ.
Ова Изетбеговићева изјава наговештава радикални заокрет или еволуцију у политици водеће бошњачке странке (СДА) у гледању на питање преуређења БиХ и решавања националних питања кроз административно-територијално преуређење Федерације БиХ.

Подсетимо, све до јуче СДА била је истрајна у концепту да не само Федерација БиХ, већ и Босну и Херцеговину у целини треба бити организована кроз четири до пет мултиетничких економских регија, при чему би примарни критеријум за одређивање територије регија били економски, географски, тржишни, а не никако етнички.

Изетбеговићева изјава о смањењу броја жупанија, кроз њихово уједињење са десет на три-четири, могуће је посматрати као неку врсту компромисног предлога између досадашњег концепта његове, али и већине других бошњачких странака и оног што траже странке окупљене око Хрватског Народног Сабора БиХ – федералну јединицу, са територијалним дисконтинуитетом која би укључивала већински хрватска подручја у БиХ.

Жеља босанских Хрвата је позната. Потребно је усвојити модел који би им осигурао да могу бирати своје представнике за члана Председништва и Дом народа, те на тај начин елиминисати могућност прегласавања најмалољуднијег народа. Треба подсетити да су Бошњаци перманентно бирали Хрватског члана председништва, као и представнике у Дому народа Федерације БиХ.

Став Републике Српске је јасан. Шта год представља договор два народа у Федерацији БиХ, а не задире у унутрашње уређење и границе РС је добродошло, односно прихватљиво је. Ранији став лидера босанских Срба је да Републику Српску у садашњим границама које нико не сме дотаћи, као и да је прихватљива подела Федерације БиХ на две јединице – од којих би се једна звала Босна и била би бошњачка, а друга Херцег Босна и била би хрватска.

Како до одрживог решења?

Како су Бошњаци алергични на само помињање „трећег ентитета“, мора се посегнути за алтернативним решењима. Један од могућих начина редукције броја жупанија уједињењем је спајање већински хрватских у једну, а већински бошњачких у другу жупанију односно кантон, док би трећа жупанија била по националној структури становништва мешовита. Њом би заједнички управљали Хрвати и Бошњаци.

Други концепт је (уз обавезно одбацивање заговарања трећег ентитета), односно претворено у нови организацију Федерације по систему “2 плус 2”. То би значило успостављање две жупаније које би биле заокружене целине под контролом Бошњака, а две под контролом Хрвата. Како би оне изгледале и коју би територију обухватале још се не саопштава. Истина, Изетбеговић се ограђује тврдњом да не долазе у обзир нити ће пристати на етнички чисте жупаније и утисак је да је управо то намењено домаћој (Бошњачкој) јавности. Укидање шест жупанија и њихово прекомпоновање у четири “мега жупаније” извело би се с објашњењем да се ради о неопходном смањењу садашње гломазне и скупе јавне управе и администрације, односно поједностављења унутрашње организације Федерације.

Главни недостатак оваквог концепта било би незадовољство појединих већински хрватски, односно, већински бошњачких општина, које би се нашле у кантонима у којима становништво те општине није већинско становништво кантона којем би припале.
Но и сада имамо ситуацију где је један или други народ мањински у односу на кантон у којем живи. Те страхове могуће је отклонити примењујући начело реципроцитета у такозваној позитивној дискриминацији. То је могуће известу кроз законско осигурање минималних националних квота у жупанијским скупштинама и владама, осигурањем додатних посебних права за мањинске конститутивне народе – као што су право на образовање по једном или другом националном наставном програму, финансирање националних културних пројеката и институција и слично.

Оно што је основна новина и суштина је да БиХ добија такозвану Хрватску изборну јединицу. За будућност ове ратом разорене и напаћене земље, битно је да се не спомиње (и спроводи у дело) мајоризација против интереса српског и хрватског народа, те да се „цементира“ институција председништва БиХ. Тако више никада никоме не би могло да падне на памет да намеће решење „један човек – један глас“. Јер Босна и Херцеговина је држава три народа и два ентитета, свидело се то некоме или не.

РЕПУБЛИКА БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

Босна и Херцеговина има неколико нивоа политичких структура осим државног нивоа. Најважнија од ових подела је организација државе по ентитетима (Република Српска (РС) и Федерација Босне и Херцеговине (ФБиХ)). Федерација Босне и Херцеговине располаже са 51% површине Босне и Херцеговине, а Република Српска са 49%. Ентитети су признати Дејтонским мировним споразумом 1995. године, као резултат компромиса представника три конститутивна народа уз посредовање великих сила. Републику Српску и Федерацију БиХ дели међуентитетска линија дуга више од 1000 км.

ФЕДЕРАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Федерација Босне и Херцеговине је један од два конститутивна ентитета у Босни и Херцеговини, поред Републике Српске. Заузима 51 % територије БиХ. Федерација Босне и Херцеговине (или кратко Федерација БиХ), састоји се од десет кантона, а са Републиком Српском има једну заједничку територију, Дистрикт Брчко.
Законодавну власт врши дводоми Парламент Федерације Босне и Херцеговине, који се састоји од Дома народа који има 58 делегата и Представничког дома који има 98 посланика.

РЕПУБЛИКА СРПСКА

Република Српска је јединствен и недељив уставно-правни ентитет. Самостално обавља своје уставотворне, законодавне, извршне и судске функције. Један је од два равноправна ентитета Босне и Херцеговине.

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: На помолу реорганизација федерације БиХ се појављује прво на ИСКРА.

Где је Европа скренула са свог цивилизацијског пута? Чини се да ова криза, која обухвата економску, културолошку и мигрантску димензију, тешко да ће ускоро бити превазиђена

Данашња криза у басену Медитерана свакако има више узрока и није је једноставно решити. Она се непосредно манифестује као криза избеглица из ратом захваћених подручја на Блиском истоку, али као и економске миграције. Колико год ова ситуација деловала ново, када се боље погледа у прошлост, очито је да је то један поновљени сценарио.

На жалост, савремена Европа је дубоко подељена на оне који избеглице из ратом разорених подручја на Блиском истоку и северне Африке прихватају раширених руку и оних који се жустро противе отварању граница и примању ових људи. Стиче се утисак да се о судбини Медитерана и самим тим Европе не одлучује у Европи!

На источној обали Медитерана, одакле је потекла наша (евро-медитеранска или „западна“) цивилизација, данас бесни брутални рат. У њему земље региона као што су Сирија, Либан, Израел и Турска, уз утицај разних спољних фактора и играча, улажу велике напоре, ако не да униште, онда бар да задрже такозвану „Исламску државу“ изван својих граница.

Успон „Исламске државе“ у комбинацији са бројним другим факторима као што су наслеђе ауторитарних режима, економска и аграрна криза, довео је до највеће миграционе кризе од Другог светског рата. Док становништво Сирије и Ирака бежи из земље, страни борци хрле тамо како би заузели празне домове и прикључили се терористима. Ова измена структуре становништва опасна је по мир и стабилност Блиског истока и Европе колико и најискуснији борци Калифата (друго име за „Исламску државу“). Процењено је да се око 30 хиљада терориста тренутно бори на страни „Исламске државе“, од чега је бар половина „регрутована“ из иностранства.

Одсецања глава, масовна убиства заробљеника и сексуално насиље над хришћанским и шиитским робињама постали су свакодневница. Али бестијалност „Исламске државе“ није уперена само против људи који не прихватају њене извитоперене вредности, већ се не зауставља ни према културно-историјским споменицима. Око 90 одсто културне баштине у Ираку и Сирији је озбиљни угрожено. Од стране терориста до сада је уништен велики број историјских и сакралних објеката, паганских храмова, цркви и џамија. Шиитске светиње за њих нису муслиманске!

Док су арапски калифати у историји остали запамћени као светла тачка мрачног средњег века, истичући се по својој етничкој, лингвистичкој и културној разноврсности, по запаженој улози у очувању и преношењу древних знања, као и по непроцењивом доприносу медицини, математици и филозофији, овај модерни Калифат настоји да уништи све материјалне трагове постојања и достигућа сопствених не-исламских претходника (па чак и муслиманских предака).

Ситуацију на терену даље погоршава такозвано “сунитско буђење”, директно финансирано од вахабистичког режима у Саудијској Арабији. Оно представља наводни страх сунита од шиитске доминације у региону. Сви они који нису спремни на такав избор и живот пред нишаном, одлучили су се на скоро подједнако опасан подухват – пут на Запад у једном правцу!

ИСТОРИЈСКЕ ПАРАЛЕЛЕ

Ако кренемо трагом миграната односно избеглица са Блиског истока, заправо путујемо рутом медитеранске цивилизације. Грчка је прво одредиште на том путу. Ова историјска и некада просперитетна земља, била је у далекој прошлости кадра да победи Персијско царство, а при томе довољно утицајна да Римској империји наметне своје идеје као основне цивилизацијске вредности.

Савремена Грчка грца под теретом дуга за који се већина економских експерата слаже да је неодржив, док на њене обале пристижу “реке” људи којима је потребна храна, вода и кров над главом.
Потомци оних који су са Истока долазили пре више од две хиљаде година као освајачи, данас у Грчку надиру у стотинама хиљада као избеглице – излажући се огромним ризицима путовања по непредвидивом мору. За то време потомци старих Хелена мигрирају претежно ка северу Европе у потрази за бољим животом и послом у земљама које су у време златног доба Еладе сматране варварским.

Истовремено Грчка се суочава са катастрофалним наталитетом и забрињавајућим одливом школованих људи. Грчка је четврта нација на свету по негативној стопи наталитета. Сваке године, њена популација се смањи за 0.6%, што износи око 69.809 људи. Уз то, последњих неколико година Грчка се драматично суочава са егзодусом младих, талентованих и високо образованих професионалаца – доктора, адвоката, предузетника, инжењера и других – који користе сваку шансу како би мигрирали у Велику Британију, Немачку, Америку и остале развијене и просперитетне земље. Не треба трошити речи да су управо те земље креатори Грчке кризе, како финансијске, тако и мигрантске.

Друга станица у таласу миграција је Италија. Загребемо ли дубље у историју, Рим је основао нико други него један мигрант. Митски оснивач града Рима је Енеј, тројански јунак који је преживео разарање Троје. Његова Троја је изгорела, земља је била опљачкана, а Енеју није остало ништа друго до да се укрца на брод и крене у потрагу за бољим животом. Судбина је хтела да прво заврши као бродоломник на обали Либије, пре него што је одатле поново препловио Медитеран и стигао у данашњу Италију. По предању, његови синови су Ромул и Рем.

Много тога се променило од доба старог Рима, али географија није – што је историја искористила за још један иронични „шамар“. Мигранти/избеглице у Италију данас пристижу из Либије и Туниса, на чијим обалама се некада налазио највећи непријатељ Рима – Картагина. Премда легендарни војсковођа Ханибал није нападао Рим (Италију) преко мора, његов копнени поход преко Алпа био је подједнако опасан, а број људских жртава и у том древном рату није одступао много од данашњег.

Само ове године је преко три хиљаде миграната изгубило живот у Средоземном мору, покушавајући да се дочепа  италијанске обале. Песимистичнији извештаји наводе да је укупан број мртвих на путу ка Италији од почетка мигрантске кризе превазишао 10 хиљада.

Шта се то десило са Медитераном у последњих 2,500 година? Где је Европа скренула са свог цивилизацијског пута? Европу у овом случају треба посматрати као културно-историјски, а не као географски ентитет. На тај начин Северна Африка, приобаље Блиског Истока и Мала Азија неодвојиви су део те целине, односно спадају у евро-медитераски басен.

Можда разлоге треба тражити у дислоцирању светских центара моћи. У прошлости је политичко вођство било у непосреднијем додиру са свог проблемима региона. Људи пореклом из тог поднебља, живели су мање или више са народом и „кројили“ су политику на тим просторима. Данас се судбина свих (па и нас у Србији) у медитеранском басену реално креира са удаљене (западне) обале Атлантика. Реално је претпоставити да лидери „врлог новог света“, који су географски и културолошки удаљени од Медитерана, не воде довољно рачуна о медитеранским проблемима. Они су само заинтересовани да одрже сопствени кредибилитет, моћ и сфере утицаја ради испуњења сопствених геополитичких и економских интереса.

Због тога се чини да ова шира “медитеранска криза”, која обухвата економску, културолошку и мигрантску димензију, тешко да ће ускоро бити превазиђена. Сем ако се инструменти управљања не врате у руке медитеранских нација, односно директно у руке њихових демократски изабраних представника. Уколико то актуелни лидери медитеранског региона не умеје да објасне својим удаљеним „савезницима“, онда не залужују да их представљају.

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Медитеранска криза и како је решити се појављује прво на ИСКРА.

Шта спречава Русију и Запад да створе болји свет?

Да ли ће лидери Русије, САД и Европе имати доволјно мудрости и постати свесни чињенице да заштита данас није потребна парцијалним интересима појединих земалја, народа и политичких елита, него интересима целокупне цивилизације, којој сви они засада још увек припадају.

Терористички напади у Паризу потресли су свет и запрепастили светске лидере. Да би се поразила „Исламска држава“ потребно је учинити први корак, да  Запад и Русија нађу најмањи заједнички интерес, али се може испоставити да то није нимало лак задатак.
Током читаве своје историје Русија се развијала као део Запада, као источна периферија тог огромног цивилизацијског простора, а данас се она налази у чудном и незгодном положају. Неко је посматра као смртног непријателја света каквог данас знамо, а неко баш супротно, као последњу наду за спасење хришћанско европске цивилизације. И један и други статус не приличи Русији и не пружа јој никакву перспективу сарадње са водећим државама Западног света.

Које препреке стоје на путу нове антитерористичке солидарности? На жалост, има их веома много. Са руског гледишта, прва и најочигледнија препрека су западне санкције због Украјине, статус Крима, признање Русије као глобалне силе…

Чини се да Европска унија (владајућа елита) неће жртвовати свој „принципијелан“ став према Русији и осуду њеног деловања у погледу Украјине ради нагодбе око заједничке борбе против „Исламске државе“. У сваком случају, извесно је да такав корак не могу себи дозволити актуелни политичари, јер су они превише огрезли у раније исказаном ставу и нису у стању да га промене без огромне штете по сопствену репутацију.

Због тога је данас само Путин способан да промени модус руско-европских односа. Он то може учинити ако жртвује нешто од својих позиција (познато је да све најатрактивније шаховске комбинације почињу жртвовањем фигуре, а Путина одавно бије глас да је шаховски велемајстор). Додуше, и ту постоје одређене границе. Москва неће вратити Крим Украјини ради опште консолидације у борби против „Исламске државе“, чак и ако би терористички напади преплавили Русију од Калињинграда до Владивостока.

Други аспект проблема солидарног супротставлјања „Исламској држави“ је ситуација унутар НАТО пакта. И ту је све замршено, као и у односима између Русије и ЕУ. Велико је питање да ли је Америка као водећа землја НАТО-а спремна да стане на чело савезника знајући интересе својих главних Блиско источних савезника, Саудијске Арабије и Турске. Амерички председник Барак Обама сигурно није ковао планове о покретању нове велике војне кампање на Блиском истоку. То свакако није нешто чиме би он желео да крунише свој завршни председнички мандат. Званична лица Немачке тврде да је потребан дијалог са Москвом и Техераном. И левица и десница Италије отворено предлажу подршку дипломатији Кремлја, Француски лидер Оланд званично је изјавио да је непријателј Француске „Исламска држава“, а не Башар Ал Асад.

Ипак, од садашње вашингтонске администрације не треба очекивати ништа осим појачаних мера безбедности и нових испорука наоружања сиријској опозицији која се бори против Асадових снага, као и подршке Европлјанима у њиховом самосталном супротставлјању „Исламској држави“.

У Русији је прилично распрострањено гледиште да Европлјани не само да могу, него су и обавезни да организују операцију против „Исламске државе“ без директног учешћа САД, и то у сарадњи са руским оружним снагама. Међутим, када се такав сценарио деталјније размотри, он делује као научна фантастика. Терористички напади у Паризу јесу изазвали велики потрес, али и поред тога чак ни сви Французи нису спремни да крену у тотални рат, да и не говоримо о жителјима европских чланица НАТО-а које за сада још увек нису директно страдале од тероризма.

Главна руска идеја је да се све врати како је било пре америчке интервенције и „обојених револуција“, тј. да Асад поново успостави контролу над Сиријом и да се пружи подршка властима Ирака, како би оне својим снагама успеле да се изборе против злоћудног тумора „Исламске државе“. Све то личи на желју да се једном скуване рибице из акваријума поново врате у тај исти акваријум. Са друге стране, Европски партнери у оквиру НАТО-а, решење виде у  реколонизацији дела Блиског истока са јачањем протектората НАТО-а над територијом Сирије и северног Ирака.

Терористички напади „Исламске државе“ данас имају улогу аларма који позива лидере цивилизованих земалја да исполје здрав разум и уједине се. Експлозије и пуцњи нису само напад непријателја сполја, колико су симптоми болести унутар самог Запада, Русије, па и Кине.

Питање које засада остаје без одговора гласи да ли ће лидери Русије, САД и Европе имати доволјно мудрости и постати свесни чињенице да заштита данас није потребна парцијалним интересима појединих земалја, народа и политичких елита, него интересима целокупне цивилизације, којој сви они засада још увек припадају. Неко мора учинити први корак у сусрет осталима. Онај ко учини тај корак ући ће у историју као најмудрији и најдалековидији владар.

Нажалост, лидери САД, Велике Британије, Немачке, Француске и Италије су 16. новембра постигли консензус да санкције против Русије буду на снази све до потпуне имплементације Минског споразума.

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Шта велике силе спречава да створе бољи свет? се појављује прво на ИСКРА.

Ако Ердоган продужи политику терора и застрашивања, настави да напада недужне цивиле,бомбардује базе ПКК у ирачком Курдистану и да врши притисак на сиријски Курдистан, турски Курди ће се дићи и избиће грађански рат.

Због свог положаја, Турска са правом важи за кључну земљу између Европе, Русије и Блиског истока. Ипак та земља је пред великим изазовима: Економија слаби, незапосленост расте, верске и етничке тензије су стално присутне. У исту руку за Турску се таква нестабилна унутрашња ситуација истовремено одражава и као спољнополитички проблем.

У циљу свргавања Асадовог режима у Дамаску, председник Ердоган је од Турске направио страну у сукобу у сиријском конфликту. Подељена земља, као што је то тренутно Турска, тај изазов не може да превлада. Турски председник је одлучио и да у Сирији, под плаштом борбе против такозване Исламске државе, у ствари удари на сиријске И ирачке Курде како би спречио да Курди, поред Ирака, добију још један аутономни ентитет у самом суседству Турске, овај пут у Сирији. На чекању је и турско суочавање са Исламском државом, која се као опасност после недавних терористичких напада у Анкари и Суруцу више не може игнорисати.

Догађаји који су уследили одмах пошто се на ванредним парламентарним изборима 1. новембра Ердоган опет домогао апсолутне већине, јасно су показали да ће турски лидер постати међународни “фактор мира и стабилности” којем је допуштено да код куће ради шта му се прохте. Иако ће званичне резултате парламентарних избора у Турској комисија обзнанити тек за недељу дана и без обзира што нова скупштина још није формирана, између телеграма честитки које стижу са свих страна демократског света, председник Реџеп Тајип Ердоган је већ стигао да прикаже неке предности једнопартијске демократије.

У понедељак 2. новембра је бомбардовао Курде на југу Турске, а у уторак похапсио десетине присталица Фетилаха Гулена (верског лидера, великог критичара политике турског председника). Не часећи ни часа у претварању апсолутне скупштинске већине у апсолутну моћ једног човека, у уторак 3. новембра турски режим је демонстрирао силу у Измиру, где је приведено 35 присталица свештеника Фетилаха Гулена, предводника умереног исламског покрета у Турској.

Према наводима агенције Доган, претрес је извршен у зору на различитим адресама широм Измира, у операцији против „паралелне структуре“ – што је термин који се користи за Гуленове присталице у државном апарату. Осумњичени су одведени у просторије јединице за бробу против организованог криминала, а представници власти преузели су управљање компанијама и медијима који су повезани са Гуленом. Његова највећа “кривица” састоји у томе што је 2013. године отворио истрагу о корупцији у Ердогановом блиском окружењу. Тужилац тражи затворску казну од 34 године за исламског свештеника, уз наводе да је хтео да обори Ердогана – што је Гулен (који је налази у САД) негирао. Гуленов покрет се на Западу схвата као реформистичка струја у исламу, која се залаже за секуларно образовање и међурелигијски дијалог, што у актуленом политичком тренутку никако не одговара Ердогану, који управо “јаше” на националистичким и религиозним таласима.

Ердоганов АКП је ојачао отарасивши се својих политичких ривала у Турској, али курдски покрет остаје доминантан на југоистоку и наставља да одређује локалну политику. Ниједна од двеју снага не може да изађе на крај са овом другом, те се сви добронамерни надају да ће АКП разумети исход гласања и обновити мировни процес са ПКК (деценијама најача и најутицајнија курдска политичка снага). Према речима курдских лидера, два пута су пред Турском. Ако Ердоган продужи политику терора и застрашивања, ако настави да напада недужне цивиле, бомбардује базе ПКК у ирачком Курдистану и да врши притисак на сиријски Курдистан, турски Курди ће се дићи и избиће грађански рат. А ако нова влада буде одговорна и врати се преговорима са ПКК, Курди ће дати све од себе да тај нови покушај успе.

Сам председник Турске има прилику да одговори на најтеже политичко питање у новијој турској историји – Да ли ће Турска у наредном веку бити део познате и признате Европе, или и после пет векова, опасност на њеним границама?

Чланак ДР МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Турска после избора – Ердоган се игра ватром се појављује прво на ИСКРА.

Без обзира на све потешкоће са којима се тренутно суочава руска економија услед западних санкција и пада цене нафте, Русија је била и остаје најбогатија земља света са природним ресурсима и богатствима. Али, то је само добра основа за статус индустријске велесиле.

Бројке показују да је Русија прошле године извезла робе у вредности од скоро 550 милијарди долара, а да више од половине (55%) руског извоза чине финални производи, продукти пољопривреде, а не сировине. Пре свега, то се односи на производе из нуклеарне, космичке, војне и авионске индустрије, те производња житарица.

Свет се „навикао“ да руске нуклеарне електране, авионе (војни и цивилни) и бродове може видети на сваком кутку планете Земље. Русија је и војна велесила, а налази се на другом месту у свету по извозу оружја. Према подацима међународних институција, прво место на глобалном тржишту наоружања држе САД са уделом од 31 одсто, док Русија покрива 27 одсто тржишта, док су сви остали далеко иза. (Извор: www.usatoday.com)

Занимљиво је, међутим, да Руси имају веће приходе од извоза пољопривредних и прехрамбених производа него од оружја, а овај фрапантни податак је послужио као основа за настајање овог текста. Чак и поприлично информисане особе су „затрпане“ искривљеним информацијама да је Русија велики увозник хране, те да се као последица санкција осећа велика несташица хране чак и у московским супермаркетима. То је делимично тачно, само се никада не помиње да је увоз хране у Русију занемарљив у односу на домаћу производњу, „Поређења ради, извоз пољопривредних производа за трећину је премашио вредност извоза оружја,“ изјавио је недавно руски министар пољопривреде Александар Ткачев, те је додао да приход од пољопривредних производа тренутно износи више од 20 милијарди долара. Главни купци су Турска, Египат и Иран. Турска је и прва земља НАТО блока која не поштује украјинску блокаду Крима, упркос посебним односима са кримским Татарима (лидер кримских Татара је и творац економске блокаде Крима) и жучним споровима Анкаре и Москве око Асада. Штавише, турске власти у разговору са руским дипломатама посебно подвлаче да застој у изградњи „Турског тока“ није у вези са политичким несугласицама ових држава. Турска није Бугарска и неће наносити штету својим грађанима одбијајући статус транзитне државе, али ни приход који може бити остварен уз овај статус. Сирија је Сирија, Крим је Крим, а новац је новац!

Фото: Блиц, Твитер

Нуклеарна индустрија је једна од оних у којима је Русија традиционално била светски лидер и до данас није изгубила ту позицију. „Росатом“ скоро сваке године прави технолошке пробоје и то не само у области нуклеарне енергије –изградњи нуклеарних реактора – већ и у медицини, транспорту и тако даље.

Други високотехнолошки сектор у коме је Русија већ дуго времена лидер је космичка индустрија. Русија је прошле године лансирала рекордан број свемирских бродова, заузевши прво место у свету по њиховом броју. Међу њима је било шест комерцијалних лансирања. Руске компаније су такође направиле три космичке летелице за стране наручиоце.

Министар Ткачев прогнозира да би руски приход од извоза пољопривредних производа могао чак сустићи и приходе од природног гаса у блиској будућности. „Ако извоз пољопривредних производа настави да се развија, за 10 година ћемо достићи приходе које Русија остварује од гаса. То је око 50 милијарди долара.“ (Извор: http://ruskarec.ru)

Тренутно трећину руског пољопривредног извоза чине житарице, али стручњаци сматрају да ће убудуће све већи удео у извозу заузимати производи прехрамбрене индустрије. Извоз руских житарица за последњих 15 година повећао се чак 15 пута. Као последица уведених санкција, Руска федерација је потпомогла домаћу производњу, а као резултат је добила 12 пута повећан извоз живине за само годину дана, а приметан је и раст продаје свињетине. Руски министар Ткачев истиче да велики потенцијал за извоз имају говедина, свињетина, вино и производи од житарица. Осим тога, Русија извози и рибу и морске плодове. У пољопривредном сектору, још од дана Совјетског Савеза, једна од главних ставки руског извоза је и ђубриво. На светском тржишту заузима значајан удео од 13,5 одсто светског извоза. Руско ђубриво је веома конкурентно, јер се на територији земље производе све врсте сировина неопходних за његову производњу. Осим тога, Русија извози и мед, млеко, месне производе, уљарице, безалкохолна и алкохолна пића (вотка) и многе друге производе…

На истоку Сибира налази се највеће налазиште дијаманата на планети. Научници предвиђају да ће резерве ових дијаманата бити довољне читавом свету чак три хиљаде година, а да би њихова примена у прерађивачкој индустрији могла да доведе до нове технолошке револуције. Највећи увозници руских дијаманата су Белгија, Индија, Уједињени Арапски Емирати, Кина и Израел. Осим тога, Русија извози демантоиде и друго полудраго камење попут топаза, ћилибара (90 процената светског ћилибара налази се у Каљинградској области) итд. Русија је велики извозник и племенитих метала: по злату је на трећем месту, по платини је на другом, а на седмом месту у свету је по производњи сребра.

Још од времена Совјетског Савеза, Русија је један од лидера по извозу црних и обојених метала. Русија обезбеђује 5 – 5,5% светског тржишта гвожђа и челика, а планира и да повећа испоруке производа од овог метала као и других метала, а посебно титанијума. Прошлогодишњи извоз премашио је суму од 30 милијарди долара.

После стидљивог почетка крајем деведесетих, Русија зарађује и на извозу услуга, а само прошле године је на услугама зарадила нешто мање од 66 милијарди долара. Русија извози и софтвере, аутомобиле, технику, машине и машинску опрему, а убраја се и међу највеће извознике крзна.

Русија нуди и телекомуникационе, грађевинске и многе друге услуге. Са ресурсима и природним богатствима које поседује, као и свим технолошким иновацијама којима непрестано задивљује свет, нема сумње да Русија свету може да понуди и пружи још много више.

Државне гаранције за подршку руских индустријских извоза порасле су пет пута током протекле две године, док је износ кредита државне подршке повећан за 30 пута. Кључна је намера руске владе да укључи домаће индустријске произвођаче у енергетски сектор, саобраћај, инжењеринг, пољопривредне машине, авијацију и аутомобилску индустрију.

Током протеклих неколико деценија, руски путнички аутомобили су постали извор шала и подсмеха због њиховог застарелог дизајна. Ипак, имајући у виду импресивне нове дизајне и побољшање квалитета, потражња за руским аутомобилима стално расте у иностранству, а извоз је у 2015. порастао за 20 одсто у Казахстану, а више од 4,5 пута у Немачкој. Један од најпопуларнијих возила у серији „Автоваз“ остаје легендарна „Лада Нива“, а баш ових дана изашао је у продају руски адут за наредну деценију „Лада Веста“ – коју је лично испробао руски председник Владимир Путин.

Руске испоруке пољопривредне механизације у иностранство су на путу да достигну рекордан совјетски период, али овога пута купци су другачији. У протеклој години, извоз опреме произвођача попут „Ростселмаша“ се утростручио у земљама као што су Канада, Немачка, Француска, Бугарска, Турска и Азербејџан, а удвостручио у Казахстану, Монголији и Таџикистану.

Ваља поменути да је „Бајкалбанка“ 20.октобра почела емисију платних картица кинеског система Јунионпеј (UnionPay).

Без обзира на изјаве о „изолацији Русије“, већину светских држава заправо не занима чија ће се застава вијорити над Кримом. Ту нема никакве подршке Москви или презира према Кијеву, једноставно тако функционишу међународна политика и економија. Ако сутра Каталонија и Шкотска добију независност од Шпаније и Британије, чак и најбољи пријатељи Лондона и Мадрида ће сарађивати са Барселоном и Единбургом. То једноставно тако иде.

( Текст је настао као обрада фељтона на russia insider-u)

Чланак ДР МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Зашто је Русија економски нерањива? се појављује прво на ИСКРА.

„Љутња“ Турске на Русију је заправо само фингирана, како би се задовољили савезници у НАТО, односно спољно-политичке авантуре Сједињених Америчких Држава на Блиском истоку, које све више постају терет за Турску.

Русија и Турска се већ дуже време не слажу око решавања ситуације у Сирији. Москва је кључни савезник сиријског председника Башара Ал Асада, а Анкара сматра да је његово свргавање са власти једини начин да се реши криза у тој земљи.

Стварање савеза Русија-Иран-Ирак-Сирија саставни је део новог Блиског истока по руском моделу, процеса које може имати важне геополитичке последице на трошне геополитичке стубове Саудијске Арабије и Турске.

Турска на унутрашњем плану пролази кроз такве тешкоће – грађански сукоби, левичарски тероризам, исламистички бомбашки напади (који су можда режирани) – те постоји реална могућност да може постати следећа Сирија. Са друге стране, Саудијци су се превише заглибили у Јемену да би могли да се на одговарајући начин усмере на унутрашње претње – посебно ако би њихови савезници Катар и Уједињени Арапски Емирати повукли снаге из Јемена. У вези с тим могуће је да дође до тешког унутрашњег обрачуна против осумњичених терориста или шиита. Преко 3.000 терориста је већ побегло из Сирије у Јордан, док би њихов повратак у Саудијску Арабију значио и велику опасност по њену безбедност, посебно јер су се у земљи већ десили инциденти које су изазвали домаћи џихадисти удружени са ИСИС.Оваква ситуација додатно доприноси дестабилизацији Саудијске Арабије.

Стога геополитичке прогнозе за Саудијску Арабију изгледају прилично суморно – готово је сигурно да се та земља креће према најтежим временима у својој историји и изазовима за сам опстанак породице Ал Сауд на власти. То свакако још више ослабљује позицију турског председника Ердогана, који главни ослонац има у вехабијском режиму породице Ал Сауд.

Пре мање од недељу дана председник Ердоган је упозорио Русију да је Турска купац број један руског природног гаса и том приликом директно упозорио председника Путина да за Русију губљење Турске може бити велики губитак. Јер у нужди (самим тим и љутњи), Турска може да купује гас од различитих других добављача. Такође,Турска може да ревидира питање изградње нуклеарне електране Акују по руском пројекту, јер ако је Руси не изграде, доћи ће неко други.

Ипак, ако сталожено сагледамо чињенице, вероватно ћемо приметити да позиција председника Ердогана није тако лагодна. Прилив искусних терориста је буквално последња ствар која је Турској потребна. У зависности од нивоа политичке неизвесности после предстојећих новембарских ванредних избора, ствари у потпуности могу да измакну контроли. Војни ангажман Русије у Сирији има негативне последице по Турску, јер Москви омугућује потпуну контролу Црноморског региона и пројектује њену поморску силу на северне границе Турске, као што ваздушна сила то чини на југу. У том контексту, енергетски пројекат Турски/Балкански ток је био маслинова гранчица пријатељства. Упркос томе разговори о пројекту су застали. Реторички гледано, ако Турска може да се меша у унутрашње ствари Русије на Криму (Ердоган је љутито нагласио да Турска никада неће признати руску анексију Крима), не постоји ништа што би зауставило Русију да уради исто у Курдистану.

Ипак, Турска и Русија историјски балансирају између непријатељства и прагматичне сарадње. Одбијање сарадње са Москвом може нанети значајан удар турској економији.

Пре нешто мање од месец дана, председник Турске Реџеп Тајип Ердоган присуствовао је отварању нове џамије у Москви, где је предвидео велики раст трговине између двеју земаља. Недељу дана касније Русија је отпочела операцију против терориста у Сирији. Због инцидента са руским авионом, Ердоган је запретио да ће прекинути сарадњу са Москвом, изјавивши: „Ако буде било потребно, Турска ће добијати гас из више других извора. Русија треба добро да размисли.“

Ипак, Турска увози из Русије 57 одсто природног гаса и биће тешко наћи адекватну замену, узимајући у обзир да други испоручилац, Иран, такође подржава председника Сирије Башара ел Асада. Уз то, не сме се заборавити да Москва и Анкара имају велике заједничке пројекте, као што је изградња прве нуклеарне електране у Турској наредне године и гасовод „Турски ток“. Партнера за изградњу нуклеарке Турска је узалудно тражила на западу више од десет година. Осим тога, Турској не иде у прилог ни да се растане са многобројним руским туристима. Зато, веома добро треба разумети речи потпредседника турске владе Нумана Куртулмуша, да Турску са Русијом повезују дугогодишњи економски и политички односи, дуги низ година живљења у добросуседским односима и миру –односно да ти односи не треба да буду жртвовани због политичких интереса у Сирији. Због тога је „љутња“ Турске на Русију заправо само фингирана, како би се задовољили савезници у НАТО, односно спољно-политичке авантуре Сједињених Америчких Држава на Блиском истоку, које све више постају терет за Турску. Интересантно је напоменути да други кључни савезник САД у региону, Израел, упркос „недостатку љубави“ за Башара Ал Асада, стоји по страни у овом међу муслиманском конфликту.

Чланак ДР МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Да ли Ердоган сме да буде љут на Путина? се појављује прво на ИСКРА.

Блиски исток плаћао је високу цену сукоба светских велесила у временима Хладног рата. Није боље пролазио ни у ери детанта, а данас је жртва конфликата који се воде под симболом борбе против тероризма. Руски авиони и хеликоптери однедавно су на небу изнад Сирије, а ова блиско-источна земља већ четири године је поприште комплексног сукоба.

У протеклих неколико недеља, Кремљ је појачао своје присуство у Сирији слањем авиона, хеликоптера и софистициране технике и пре свега система ваздушне одбране. Говорећи на Генералној скупштини УН, Владимир Путин је позвао на „широку међународну коалицију“ против Исламске државе (ИС). Ујутро 30. септембра, руски парламент је одобрио председнику Путину да распореди снаге у иностранству. Руски званичници кажу да се хиљаде руских грађана (углавном са северног Кавказа) боре на страни Исламске државе, односно да као такви представљају озбиљну претњу националној безбедности.

Циљеви Запада (читај Америке и њених савезника) и Русије наводно се поклапају – то је елиминација Исламске државе. Међутим, већ скоро четири године Русија стоји са стране и посматра како се у Сирији одвија сасвим другачија игра. Главни циљ Америке је промена режима у Сирији, а Исламска држава је само једно од средстава које је инструментализовано за де фацто обарање Башара Ал Асада.

Турска такође наводно ратује против Исламске државе, а у суштини користи прилику да се обрачуна са „својим“ Курдима – док са Курдима у Ираку лепо живи и омогућава им извоз нафте преко своје територије. Истовремено и Турској је важније да оде Асад, него што јој смета Исламска држава. Израел већ по традицији не воли Асада и годинама држи под окупацијом Голанску висораван – део сиријске територије. Поседовање напредног америчког оружја Турској и Израелу омогућава да ако стварно затреба могу да „одувају“ Исламску државу са лица земље за неколико дана – када би опасност од ње била на границама тих земаља. Овако напредовање Исламске државе у Сирији некако гледају са дозом цинизма и сеирења.

Увидевши да је „ђаво однео шалу“, односно да Исламска држава напредује услед неангажовања западних снага, Русија је преузела иницијативу. Од Запада подржану „умерену опозицију“ Асаду чине екстремне исламистичке групе које су произашле из Ал Каиде. Финансирају их режими из Катара и Саудијске Арабије, центара екстремистичког ислама и вахабизма. Постоје индиције да су директно повезани са Исламском државом и да оружје и опрема којим их снабдева ЦИА (у циљу свргавања Ал Асада) одмах бива прослеђено борцима Исламске државе.

Међутим, руски почетни ваздушни удари у Сирији – њихова прва интервенција на Блиском истоку у последњих неколико деценија – скоро је подједнако третирала (бомбардовала) побуњенике (које је створио Запад), као и положаје исламске државе. За владу Руске федерације, важан циљ је „подупирање“ дугогодишњег савезника Башара ал Асада, који контролише око 20% територије. Више од половине Сирије је пустиња коју нико не контролише, али се то ретко помиње у западним медијима после четири године крвавог рата.

Зашто је Кремљ тако одлучан у подршци Асаду? Историјске и пријатељске везе између Русије и Сирије сежу скоро пет деценија у прошлост. Током хладног рата, независна Сирија била је најпоузданији савезник источног блока. Као младић, Хафез Ал Асад (отац Башара Ал Асада) учио је да лети на борбеним авионима у Совјетском Савезу. Убрзо након преузимања власти у пучу 1970. године, старији Асад је посетио Москву, тражећи оружје и подршку. Узајамно корисно партнерство је почело тада и никада се није завршило. Сиријска влада је дозволила Совјетском Савезу да изгради војну базу у луци Тартус, која је сада једина преостала поморска база Русије на Блиском истоку и Медитерану.

Културне везе између двеју држава такође су биле подигнуте на висок ниво, изван очигледних стратешких и комерцијалних интереса. Генерације Сиријаца су студирале у Совјетском Савезу, а створене су многобројне мешовите породице. Дошавши на власт после изненадне смрти оца, Башар Ал Асад је проширио постојеће уговоре, претварајући Русију у највећег снабдевача Сирије у сваком погледу – војног и технолошког. Сирија је такође и даље важна руска војно-обавештајна база и „епицентар“ руске активности и утицаја на Блиском истоку.

Ипак, на Западу сматрају да подршка Русије председнику Асаду има мање везе са самом Сиријом, већ је само демонстрација моћи. Кремљ је посматрао „Арапско пролеће“ као хорор, гледајући на устанке против ауторитарних лидера као на америчку заверу. У почетку председник Путин није гајио никакве посебне личне симпатије за Асада, али је сиријски лидер постао симбол отпора „обојеним револуцијама“ и покушаја „променама режима“.

Пошто је до сада подржавао Асада, омогућавање да падне са власти значило би да је Путин попустио под притиском Американаца. То је нешто што он не може и не жели да уради. Последњи „гамбит“ у Сирији је такође помогао Путину да скрене пажњу са грађанског рата у Украјини и врати Русију у друштво светских сила. Састанак Обаме и Путина на Генералној скупштини УН био је први у последње две године, а формално је означио крај „међународне изолације“. Наравно да је у време западне изолације, Путин био више него радо виђен гост у Кини, Индији, Бразилу, Индонезији. Порука Путина је јасна домаћој (руској) публици, не-западном и западном свету. Русија је била, јесте и биће велика светска сила, неопходна за решавање глобалних проблема – волео то Запад или не.

Избегличка криза која је погодила Европу, а која је директна последица рата у Сирији, дошла је Путину као дар са неба. У складу са својим стилом, Путин је изабрао да „покаже зубе“ на Блиском Истоку. Притиснута кризом, пре свега економском због анти-руских санкција уведених због Украјине, као и новонасталим догађајима са избеглицама, Европа је ублажила свој став према председнику Асаду, те је Америка остала усамљена. Ранији став да останак Асада представља препреку за било какву сарадњу између Русије, њене коалиције (Иран, Ирак и Сирија) и Америке, ипак је омекшао. Са најмодернијим системима против-ваздушне одбране (С-300 је већ на терену), Кремљ може да наметне зоне забране летова за НАТО снаге, раније „ексклузивно право“ Америке. До сада руски званичници истичу да копнене операције нису предмет дискусије.

Подршка међу руским становништвом за интервенцију у Сирији и даље је ниска. Ипак, шта време носи нико не зна. Једно је јасно да је Асад је „купио“ Путина када је преко свог амбасадора пренео поруку руском лидеру: „Ја нисам Јанукович, остајем у својој земљи до краја“. Руски инструктори већ увелико обучавају сиријске снаге како би потиснули исламисте из Палмире и ослободили остатке митског града, што би била велика победа руско-сиријске колације, а уједно означило преокрет у рату са такозваном Исламском државом. Ослобађање Палмире неће само ојачати позицију Асада, већ ће постати и велики симбол новог приступа Москве на Блиском Истоку.

Коришћени Извори:
Глобал Ресеарцх Институте,
Тхе Гуардиан,
Руссиа Тодаy

Чланак ПОГЛЕД НА БЛИСКИ ИСТОК: Зашто Русија чува Асада? се појављује прво на ИСКРА.

Ako je političar uspešan, postaje ministar, gradonačelnik ,ambasador ili pak zamenik predsednika stranke. Opslužuje tajkune i oni ga „časte“ novcem. Žena mu je najčešće palanačka prostakuša (Pokondirena tikva).

Prevod i adaptacija : Dr Miloš Zdravković dipl.ing.el.

Savremeni srpski političar, je osoba koja se odlično snašla u tranzicionim vremenima. To je čovek bez kulture i osnovnog obrazovanja, mada poseduje fakultetsku diplomu ( ista je izdata na njegovo ime, na nekom od mnogobrojnih „privatnih“ fakulteta širom Balkanskog poluostrva). Razlikuje se od seljačine, jer je perfidniji i pokvareniji. Seljačina je brutalan, sirov i neotesan tip. Prilagodljiviji je vremenu i situaciji. Političar je špekulant koji živi na marketingu o selu. On se ne stidi svog seljačkog porekla. Naprotiv, on svoj seljački pedigre uspešno preprodaje. Mada sa selom i poljoprivrednom proizvodnjom nema više ništa zajedničko, osim što je modernu kuću sagradio u selu ( da tatin komšiluk vidi njegov uspeh).

Ako je političar uspešan, postaje ministar, gradonačelnik ,ambasador ili pak zamenik predsednika stranke. Opslužuje tajkune i oni ga „časte“ novcem. Žena mu je najčešće palanačka prostakuša (Pokondirena tikva). Kupuje nekretnine po svetu da obezbedi nesposobnu decu ( negde u malom mozgu zna da fora ne prolazi uvek i da je svaka vlast prolazna). Zna on to odlično jer je u vreme komunizma veličao Tita. Početkom devedesetih je postao četnik, počeo je da ide u crkvu,  da slavi slavu… Obožava Slobu. Kada je pukao Sloba, preko noći postaje obožavaoc  Đinđića. Podmićuju sve novinare. Voli da se slika. Ulizuje Koštunici, Tadiću, Dačiću i Vućiću. Svi su mu bliski i dragi.

Nosi najskuplje satove i mobilne telefone. Ženama ( kakav je on uspešan čovek, ako ima samo jednu ženu) kupuju najskuplji nakit. Deci najmoderniju tehniku. Stan u gradu mu je žešća kičerica. Knjige kupuje na metar. Slike na naramak. Puši tompus, nosi firmirana odela i naravno vozi skupa kola.

Savremeni srpski političar je predusretljiv, oprezan, prilagodljiv, glagoljiv, sklon sprdanju i neuhavtljiv. Nikada ne znate šta stvarno misli. On je uvek uz vlast i vešto kraducka državne fondove.

Ozbiljno ga nerviraju tamo neki  intelektualci. On njih smatra dosadnim pederima (gubitnicima, koje može da kupi za siću) koji stalno nešto trabunjaju.

Savremeni srpski političar zna da podiđe Gospodaru. On zna da država mora da ima Gopodara. Zna i svoje mesto uz Gospodara. I nikada neće napraviti grešku da preuzme ulogu Gospodara. Ali, prineće svim gospodarima svileni gajtan. To je njegova osveta za služenje.

(Tekst je preveden i priređen sa sitnim modifikacijama našem „terenu“sa Italijanskog www.ilgiornale.it)

P.S.

Ako ste mislili da je ova humoreska, portret savremenog srpskog političara , prevarili ste se. Tekst je originalno napisan o italijanskim političarima, a svaka sličnost nije slučajna.Svi su oni isti !

Чланак ДР МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Савремени српски политичар се појављује прво на ИСКРА.

Нетанијаху, Ердоган и Абас нису били у Москви да би уживали у чарима михољског лета, већ да би са Путином продискутовали нове реалности на Блиском истоку.

Готово већина кључних информација из света протеклих недеља се тиче ситуације у Сирији, земље преко које велике регионалне и светске силе, помажући владине снаге или исламистичке побуњенике, покушавају трајно да „зацементирају“ свој утицај на Блиском истоку. Ових дана сведоци смо великог повратка Русије на блискоисточну позорницу.

Показало се да је овогодишња јесења сезона од кључне важности на Блиском истоку. Муслимани прослављају Бајрам, празник жртве, Јевреји Дан очишћења, док се православци радују рођењу богородице Марије. Помало изненађујуће, најважније место разговара о Блиском истоку је Москва, где је Путин примио у низу израелског премијера Нетанијахуа, палестинског председника Махмуда Абаса и турског владара Ердогана. Они нису дошли да уживају у михољском лету у Москви, иако је овај град доста привлачан у ово доба године.

Наводно су Абас и председник Ердоган дошли да са Путином присуствују свечаном отварању највеће московске џамије, огромне и раскошне структуре у којој десет хиљада верника може да се моли одједном. Овај град има више муслимана него многи муслимански градови и престонице широм света, јер близу два милиона од њених 14 милиона становника су номинално муслимани (додуше различитих националности и верзија ислама). После свечане церемоније отварања, двојица муслиманских блискоисточних лидера имали су дуге и садржајне разговоре са председником Путином.

Бењамин Нетанијаху, премијер Израела, који је пропустио свечану церемонију отварања велелепне џамије (боравио је пре ове церемоније), дошао је са својим начелником генералштаба и начелником војне обавештајне службе. Још од времена првог арапско-израелског рата није било такве високе посете Москви. Том приликом Нетанијаху је водио заиста дуге и тешке разговоре о садашњости и будућности Сирије.

Ово изненадно интересовање за „временске прилике“ у Москви знак је да је руски улазак у сиријски окршај изгледа био дипломатски пун погодак. Претходних дана, цео свет као да се питао да ли је могуће да Русија, после кризе у Украјини и међународних санкција (ЕУ и Америка), има снаге и смелости да се упусти у подухват тако далеко од куће? Руси су требали да се дуре у Кремљу, оптерећени санкцијама, али и да гутају све што им се сервира. Сада су чињенице на терену у потпуности изненадиле све стратеге и аналитичаре, пре свега у ЕУ. Руски војници и маринци, руско оружје, авиони и бродови се виде на медитеранској обали Сирије – они граде нову базу у Латакији (град насељен Алавитима који у потпуности подржавају Башара ал-Асада), решени да веома дуго остану у Сирији.

Гласине о руском повлачењу из сиријског колапса, испоставило се, биле су преурањене. Путинов апел за мир у Украјини (протумачен од усијаних радикалних глава као издаја) омогућио је да се стабилизује Донбас. Пола милиона избеглица се вратило назад у овај плодан и развијен регион, или како га називају руски (украјински) Рур. После постигнутог релативног мира у Донбасу, Путинове руке су сада слободне да делују на другом месту.

Русија се вратила на Блиски исток – и та је чињеница неочекивана, као и пре неколико година када је изгледало да су Руси изгубили интересовање за дешавања на Блиском истоку (нарочито после пада Гадафија). Они су били заузети на другим местима – од покушаја да се спријатеље са Европом, да организују зимску олимпијаду у Сочију (да западњацима покажу да су једни од њих), да подигну ниво односа и реше историјске спорове са Кином, до решавања граничних спорова са Јапаном… А онда су се америчке трупе и тенкови стационирали на руске границе у балтичким државама, на неколико сати вожње до Санкт Петербурга. У последњем тренутку, када се сиријски колапс чинио само неколико дана ако не недеља далеко, Руси су се пробудили и спасли свог савезника Башара ал-Асада.

Овај потез је променио правила игре. САД су постале заинтересоване за дешавања у Русији поново, а председник Обама затражио је састанак са председником Путином током његове посете Генералној скупштини УН у Њујорку 28. септембра 2015. године. Само неколико дана пре тога сусрет је био потпуно ван разматрања. Ово представља неки вид изласка председника Путина из западне изолације.

ТУРСКА У ИГРИ

Састанак Путина са Ердоганом се догодио у кључном тренутку. Турска је заправо жртва сиријске кризе, упркос томе што је њен допринос тој кризи велики и несумњив. Ердоган је веровао да ће Башар ал-Асад пасти за неколико недеља. Он је прихватио и позвао сиријске избеглице у своју земљу, основао огромне кампове за избеглице. Сада Турска има два милиона сиријских избеглица и штету у буџету од близу осам милијарди долара. Тај терет је главни разлог за недавни изборни пораз Ердогана и његове странке.

Предлог (заправо наредба САД) за Турску да се придружи коалицији под америчким вођством је неодлучно прихваћена, али је убрзо постало јасно да овај пут не води никуда. Турски план да оснује зону забране летова у близини сиријско-турске границе изазвао би директну руску умешаност, јер после његове имплементације, Башара ал-Асада и Сирију какву смо познавали не би било могуће спасити. После руске одлуке, Турци су изгубили сваки излаз.

Турци су реаговали тако што су покренули талас избеглица ка Европи. Европљани су били прилично узнемирени, али и они су морали да жале за својим поступцима. Они су здушно „навијали“ за уклањање Башара ал-Асада, подржавали његове противнике, не желећи да плате за избеглички боравак у Турској. Турци нису могли да задрже два милиона избеглица у својој земљи без значајне подршке Европе, а такве подршке није било, нити је на видику. Тако су Турци одлучили да Европљани осете реку избеглица на својој кожи. Вероватно можемо додати да САД нису уложиле „приговор“ на турску акцију.

У Москви, председник Ердоган је назвао свог колегу Путина „драги брате“, наслов обично резервисан за краљеве у региону и блиске савезнике. Први пут је гласно подржао идеју Владимира Путина да било какав договор у Сирији треба да подразумева и председника Асада. Имајте на уму да је пре само неколико дана, пре него што је стигао у Русију, официјелно изјавио да „Асад мора да оде“.

Сада када је ментална баријера пробијена, Ердоган и Путин су обновили своју расправу о гасоводу Јужни (Турски) ток, који је замрзнут пре неколико месеци. Преговори нису завршени, али изгледа да су ствари почеле да се покрећу. Треба напоменути да су и овде Турске преговарачке позиције додатно ослабљене склапањем договора о градњи „Северног тока 2“.

ПОЛОЖАЈ ИЗРАЕЛА И ПАЛЕСТИНЕ

За Израел руски ангажман значи да је њихова стара слобода да бирају циљеве по принципу кога више волим, делимично ограничена. Једна је ствар да бомбардују практично беспомоћне сиријске трупе (беспомоћне јер је војска десеткована и у људству и у техници), што су урадили десетак пута прошле године, а сасвим друга ствар да њихове бомбардере „гледају“ С-300 системи и авиони пресретачи Су-27 са руским асовима у кокпиту. Зато се Нетанијаху упутио у Москву.

Нетанијахуа је интересовало своје. Да ли Руси и њихови савезници, Иран и Хезболах, намеравају да чувају Башара ал-Асада или да се боре против Израела? Чини се да је добио одговор који је и желео да чује! Израелу се гарантује безбедност. На захтев Нетанијахуа, Руси и Израелци су се сложили да се успостави телефонска линија између њихових војски, како би се смањила могућност међусобних непријатељских сусрета. То је нормална пракса – такав телефон функционисао је у 1974. години између зараћених Израела и Египта.

Ово није сарадња, ни заједничко планирање, а ни договор између савезника. Само институционални механизам за спречавање нежељених ефеката, што је добра ствар. Израел и Русија не могу бити савезници – они следе међусобно супротстављене циљеве и њихови савезници су сасвим другачији. Израел је умерено непријатељски настројен према Башару ал-Асаду, повремено бомбардује положаје сиријске војске, мада су те акције истини за вољу ретке, пре свега због блискости Друза у Сирији са режимом председника Асада са једне стране, али и њихове нераскидиве везе са хебрејским (јеврејским) народом са друге. Израел је неуморно непријатељски расположен према руским
савезницима у Сирији, Ирану и Хезболаху, а сасвим је равнодушан према ИСИС (наравно у овом тренутку). Зато је прича о руско-израелском савезу у Сирији само празна прича квази аналитичара.

Међутим, председник Путин је врло пријатељски настројен према Израелу и Јеврејима. Гарант пријатељства су свакако и 1,5 милиона руских Јевреја који су отишли да живе у Израел после слома СССР. Његово пријатељство неће га изазвати да преда Сирију, или да раскине везе са Ираном. Јер, чак и највећи пријатељ Израела на овој планети, САД су свесне својих интереса. У више наврата председник Путин је обећао да ће спасити Јевреје ако се ствари потпуно погоршају за њих. Да ли је имао у виду масовну евакуацију израелских Јевреја у Русији као последње средство, као што је
Русија (бивши СССР) урадила 1939. године, спашавајући пољске Јевреје или нешто друго, то за сада није познато. Непотребно је рећи да смо веома далеко од сценарија апокалипсе за релативно младу јеврејску државу. У сваком случају премијер Нетанијаху је добио чврсте гаранције да Русија неће извршити инвазију на суверенитет Израела, а што је још важније, руско софистицирано, напредно оружје неће завршити у рукама, пре свега, Хезболаха.

ДИПЛОМАТСКИ ИСКОРАК

Добри односи са Нетанијахуом председнику Путину не могу изазвати никакво зло, нити ће. Премијер Нетанијаху је и даље веома моћан човек, способан да позове већину у америчком Сенату, а при томе је главни савезник Саудијске Арабије, водеће и најмоћније земље сунитског арапског света.

Скоро одмах по састанку са премијером Израела, председник Путин се састао и са палестинским председником Махмудом Абасом. Овај састанак је био веома пријатан. Абас му је причао о невољама Палестинаца, о проблемима са Ал Акса џамијом у Јерусалиму, поменуо је одузимање хришћанске земље и више других невоља. Абас је такође охрабрио Путина да спасе Сирију од распадања, а чуо је Путиново објашњење руских планова.

Овај двоструки састанак подигао је руску дипломатију на нови, виши ниво. До сада су једино амерички председници били у могућности да се састану са Израелцима и Палестинцима на пријатељски начин, и тиме искажу своје покровитељство неком новом мировном иницијативом. Овакав наступ је свакако велики успех за Путина.

Чланак ДР МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Повратак Русије на Блиски исток се појављује прво на ИСКРА.

Сиротињо, и Богу си тешка! Ова стара народна изрека итекако има смилса у доба које подразумева коришћење напредних телхнологија у сваком аспекту живота – јер присуствујемо ситацијама када је обављање свакодневних трансакција и грађанских дужности споро, скупо и чист губитак времена. Ако је грађанин, пак, прешао на “онлајн” обављање плаћања, подношење разних формулара или заказивања рецимо прегледа у дому здравља – живот ће му бити далеко лакши, једноставнији, мање ће времена трошити и на крају плаћати мање трошкове.

Када обичан човек плаћа на пример месечни рачун за вртић свог детета, он користи кеш новац, ретко бира писање чека, или плаћа са рачуна. Кеш не носе ризик да се „оде у минус“, што је доводи до повећана трошкова због банкарских провизија. Провизије за такве услуге износе до три посто у банци, само је 1.25 процента у пошти – али је и то трошак! Живот је скуп за сиромашне људе, а примарни кривац су неоспособљеност најширих слојева становништва да користи једноставну корисничку технолигију. Недовољна информисаност кошта, а да не говоримо о људима који треба још да помажу незапослену децу или сиромашне рођаке…

Мали број људи поседује банковне рачуне, а још мањи број користи онлајн банкарство. Они су принуђени су да чекају у реду и плаћају провизију за сваки плаћени рачун. Више од половине ове групе каже да је „банкарство“ прескупо за њих. Многи не могу да одржавају минимални баланс прихода и расхода да би избегли месечне накнаде за улазак у „црвено“. Посебну категорију представљају они који су наивно ушли у такозване кеш кредите да би завршили неке ситне послове, вратили дугове (на пример за комуналије), или корисници стамбених кредита који плаћају папрене банкарске камате и накнаде.

Не поседовање неких основних компјутерских знања, односно незнање за онлине плаћање, поскупљује живот сваког месеца. Ако саберете попусте и непостојање провизије за све рачуне које могу да имају корисници „онлајн“ банкарства у току године, тај износ је већи од 10,000 динара. Признаћете, то није мала пара, а рецимо толико коста пристојан смарт телефон или таблет са којих је могуће обављати све напред наведене операције.

Примећије се да пре-паид дебитне картице добијају на популарности, као алтернатива сталним банкарским рачунима. Саветодавна група Баркли банке процењује да су депозити на таквим картицама на светском нивоу порасли за 5%, односно на 570 милијарди долара у 2014. (Извор: Економист). Употреба пре-паид картица је јефтиније од уновчавања чекова и коришћења озлоглашених кредитних картица, јер такве картице обично наплаћују много других (скривених) накнада. Да бисте уопште узели кредит, банке се обично ослањају на наводно високе трошкове провере и одобравања кредита. Коришћење кредитних картица је још скупље – типична камата за употребу кредитних картица је већа од 15%.

Како да финансијске и остале услуге буду јефтиније за сиромашне? Стручњаци виде решење у мобилном банкарству. Али сиромашни још нису у доброј позицији да имају користи од мобилне револуције у финансијским услугама, или на други начин. Само половина оних који зарађују мање од 30.000 динара месечно поседује паметни телефон, у поређењу са 80% или више од оних у већим групама прихода. Скоро половина оних из сиромашних слојева становништва морали су да привремено откажу своје услуге из финансијских разлога. То је можда и сама бит и резултат различитих цена: Они са лошим кредитним рејтингом (лоше платежне способности) се ослањају на пре-паид мобилне телефоне (уплатиш па разговараш), који за разлику од нормалних месечних уговора не долазе са великим попустима и олакшицама. У Србији је пре-паид разговор више него дупло скупљи (цена минута, заокруживање на минут а не на секунде и слично).

Резултат „ниске памети“ и необразовања чини живот скупљим и на друге начине. У то спадају и рачуни за телекомуникације. Четвртина сиромашних домаћинстава не користи интернет уопште, што чини њихову потрагу за попустима чини практично немогућом, а да не причамо и за могућности да се додатно образују и повежу са неким којима су њихова знања и вештине итекако могу да буду потребне.

Инфлација такође доприноси повећању сиромаштва последњих неколико година. Цене расту много брже од породичних буџета – издвајање за храну и енергију су порасле брже од осталих добара и услуга. Али пад цене нафте и енергената може привремено да помогне. Иако сиромашни обично немају аутомобиле или се возе застарелим „крнтијама“ које троше огромне количине горива – тако да имају мало користи од јефтинијег бензина. Исто тако приметан је тренд пада цена телекомуникационих услуга, као и технолигије (хардвера) за њихово коришћење. Управо се ту налазе скривене уштеде за виско технолошки свесног грађанина, а губици и скупоћа за необразованог.

Висока цена сиромаштва има две главне импликације. Прво, неједнакост је гора него што статистика и бројке показују. Ово је тачно чак и пре него што уочите финансијске разлике, јер се импликације на живот и здравље људи са ниским примањима одсликавају на свакодневни живот, навике, могућности… Улога савремене државе би требала да буде проналажење начина за смањење трошкова образовања, здравствене заштите и комуналија за сиромашне категорије становништва, као и перманентно инсистирање на уводјењу итернета и оспособљавању најсиромашнијих за елементарну употребу компјутера. Рецимо накнаде које оператери телекомуникационих фирми плаћају држави за коришћење фреквенција и слично, добронамерна држава би морала одмах да преусмери у подизања нивоа културе грађана и обуку за употребу нових техногија, уместо што те паре нестају у тамним ходницима буџета за непознате сврхе.

Насупрот томе, држава зарад краткорочне користи (наплата већег пореза од телекомуникационих компанија, услед већих прихода), губи на дуге стазе, јер информатички неписмен и необразован народ није способан да прати светски развој те је као такав неконкурентан, као и држава којој припада.

Чланак ДР МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Зашто је скупо бити сиромашан? се појављује прво на ИСКРА.

Индија је најмногољудија демократија на нашој планети и економска сила број три! Оружане снаге индије на путу су да буду сличне онима којим располажу Русија и Кина. Са 1,2 милијарди становника Индија је друга најмногољуднија земља на планети са перспективом да до 2040. постане број један по броју становника. До недавно једна од најсиромашнијих земаља света задњих година бележи убрзан економски развој, уз респектабилну софтверску технологију, фармацеутску индустрију и информационе технологије. Од 1974. је и нуклеарна сила.
После 200 година британске колонијалне владавине, Индија је 1950. била у веома тешкој ситуацији. На почетку 18. века Индија је учествовала са 23 одсто у светској привреди, као и читава Европа. Но, до тренутка независност, то учешће је спало на четири одсто. Поред тога што је оставила своју бившу колонију осиромашеном и увелико неписменом, Велика Британија ју је напустила и дубоко подељену. Кроз политику “завади па владај” дошло је до поделе, на две државе Пакистан и Индију. (Пакистан је накнадно 1972. подељен па је настао Бангладеш.) Неких 14 милиона људи је било расељено, што је била највећа миграција становништва у историји, а пола милиона је изгубило живот. Зле последице поделе прате Индијски подконтинент од 1947. Тако да су сада Индија и Пакистан у стању замрзнутог конфликта, а не треба посебно подсећати да су обе државе нуклеарне силе.
Данашња Индија има јефтину радну снагу, а није зависна од извоза као Кина. На старту 2014. дуг Индије је испод 50% од БДП. Животни стандард становништва је још увек низак, иако је економија Индије већ данас у рангу са Русијом, ЕУ, …
Дугорочна предвиђања говоре како ће раст глобалне популације знатно пасти са годишњег раста од 1,3 одсто, колико је просечно износио од 1980. до 2014, на 0,5 одсто колико ће износити од 2015. до 2050. године. Индија, као и већина земаља у Африци и на Блиском истоку имаће користи од повећања радне снаге. Потенцијална радна снага Индије, Бангладеша, Анголе, Нигерије и Кеније готово ће се утростручити између 2014. и 2050. године.
Истовремено, у већини европских и земаља источне Азије очекује се смањење броја радне снаге. Јапан ће доживети најјачи пад у тој категорији – радна снага смањиће се за више од четвртине – са 66 на 47 милиона ! (Извор : Економист)
Припремајући се за нову фискалну годину, која тамо почиње 1. априла, индијска влада је објавила нове пројекције раста, које је сврставају у улогу предводника јата динамичних привреда. Ако се то оствари, Индија ће по темпу економске експанзије у овој календарској години први пут надмашити Кину! Трећа по величини светска економија (према пројекцији ММФ из октобра прошле године) тиме постаје динамичнија од прве (то је од прошле године Кина, која је по истом извору, мерено методологијом „паритета куповне моћи”, лане претекла САД). То још увек не значи да ће економија Индије бити јача од економија САД или Кине.

По својој експанзији Индија се издваја и од осталих чланица БРИКС клуба (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) привреда у успону, с обзиром на то да је Бразил заглављен у стагфлацији, а Русија у рецесији због ниских цена свог главног извозног артикла, нафте, и дејства западних санкција.
Јефтина нафта (Индија увози 75 одсто своје потрошње) истински је поклон њеној економији, према неким проценама вредан чак 100 милијарди долара. Ако би цене остале на садашњем нивоу, Индија би раст могла да убрза и на преко десет одсто – и тиме сигурно постала нова локомотива глобалне привреде.
Индијски потенцијали су свакако велики, али и препреке на путу њихове реализације. Од предимензиониране и троме бирократије (коју премијер Моди покушава да дисциплинује), преко застарелих и потребама економије неадекватних закона, претеране регулативе, лоше инфраструктуре, до застоја на административним границама 27 савезних држава.
Индија је обезбедила економски раст тиме што је деведесетих година прошлог века отворила тржишта за страна улагања и драстично смањила царине. За разлику од Кине, готово да не зависи од извоза. Једна од тајни индијског успеха су јефтине иновације и производи, попут лаптопа од неколико десетина долара или ТАТА аутомобила (цена 2000 долара), који постају веома тражени.
Информационе технологије, као и фармацеутска индустрија, толико су одмакле да се у индијским компанијама запошљавају и дипломци престижних америчких универзитета. Колико свет уважава Индију и колико економску прати и политичка моћ види се и из тога што су је прошле године посетили лидери свих пет сталних чланица Савета безбедности. Лидере увек прате бројни пословни људи и сви се хвале да су се договорили о пословима који вреде милијарде долара.
Индија је данас земља богаташа попут породица Амбани и Митал, али још превише људи живи испод границе сиромаштва. Зато индијска влада покушава да превазиђе друштвени јаз, тако што би у свакој породици једна одрасла особа имала загарантован посао бар три месеца годишње.
Новоизабрани премијер Моди је за себе скројио улогу не само „директора“ Индије, већ и глобалног амбасадора! Он је такође менаџер бренда Индије и покренуо је кампање као што је „Произведено у Индији“, „Моја чиста Индија“ и „Дигитална Индија“.
Програм „Произведено у Индији“ је лансиран како би пројектовао Индију као инвестициону дестинацију и има за циљ радикално унапређење обављања послова и стварање од Индије глобалне конкурентне производне дестинације. Постоји огромна шанса у новој инфраструктури са 100 нових градова и транспортних коридора који су у изградњи. Такође постоји и нови ментални став у управљању, а савезне државе се опет такмиче међусобно како би привукле капитал.

У међувремену су девизне резерве Индије достигле рекордан ниво од 322 милијарде долара. Током 2014 су у и девизне резерве Индије порасле за 42 милијарде долара, јер су се у овдашње акције и обвезнице слила страна средства у ситуацији када су камате у еврозони и САД равни нули. Ово повећање током 2014 је било најбрже међу великим тржиштима у настајању.
На Индију се гледа као на будућу глобалну силу. Но, задатак који је пред премијером Модијем је огроман. Упућени кажу како му је највећа шанса за успех на економском И социјалном плану да земљу излечи од канцера ситне бирократије дубоко прожете корупцијом.
Моди жели инвестиције, технологију и стручност из САД па се у Вашинтону надају даљем збижавању две велике државе. Но, у тим односима подршка САД Пакистану вечито иритира Индију. Председник владе Индије жели добре односе са свим главним играчима на светској сцени, али се не обавезује ни једном од њих (Индија је највећи купац руског оружја).
Не треба сметнути са ума да Индијска средња класа броји више од 300 милиона људи (укупна популација САД је 300 милиона). Модијев основни циљ је унутрашњи преображај Индије. Томе он прилагођава домаћу економску политику и развој односа са иностранством. Са перспективним растом средње класе, порастом индустрије услуга и експанзијом на трећа тржишта, треба очекивати да ће Индија засигурно повести човечанство у нови век.
Моћ индијске привреде у бројкама
Аутомобилска индустрија чини 22 одсто БДП−а производње и шеста је на свету, а промет је на путу да се између 2012. и 2016. удвостручи на 145 милијарди долара. Тржиште и технологија се отварају за нове сегменте, поготово у изради мотора и алтернативних горива.
Биотехнологија у Индији доприноси привреди с око десет милијарди долара годишње, где доминира биофармација, а за њом услуге. Сектор се развија у мрежи од готово три стотине лабораторија и исто толико универзитета. Више од пола прихода долази од извоза.
Војна индустрија се убрзано развија у земљи која је највећи увозник оружја и пробија се на треће место у свету по потрошњи у овом сектору, који привлачи милијарде долара страних инвестиција. Одбрана се све више ослања на властите ресурсе (Купљене су лиценце од Руске федерације за производњу подморница, носача авиона, борбених авиона и хеликоптера..).
Национална производња базне индустрије и петрохемије, агрохемијског сектора, боја и лакова, синтетичких влакана и индустријских гасова трећа је у Азији и шеста на планети. Индустрија се између осталог ослања на потражњу из делатности грађевинарства, на пример адитива за цемент. Многе велике стране компаније последњих година отварају центре за истраживање и развој у Индији.
Електроника је тржиште које ће на националном нивоу пре 2020. премашити годишњу вредност од 400 милијарди долара, али у конструкцији система и производњи потражња ће тада ипак вишеструко премашивати домаћи учинак. Стратегија је тренутно фокусирана на побољшање климе за масовну производњу полупроводника.
Прерада чини трећину тржишта хране, које има могућности да се пробије на прво место у свету. Ова индустрија расте преко десет одсто годишње и већ је пета делатност по обиму у земљи, тако да привлачи улагачки капитал, поготово у сектор безалкохолних пића.
Информационе технологије и аутсорсинг пословних процеса су у целом свету синоним за Индију (Индија произведе сваког трећег програмера у свету).
Индијско тржиште телекомуникација је друго по величини на планети.
Рударство покрива око 2,2 одсто бруто друштвеног производа и прати развој аутомобилског сектора са металургијом (Митал је појединачно највећа индустрија црне металургије на свету), а само сировичелик има исто толики удео у привреди. Највеће неискоришћене резерве чине руда гвожђа, боксит, угаљ и злато. Највеће неискоришћене резерве чине руда гвожђа, боксит, угаљ и злато.
Фармацеутска индустрија ће у периоду од 2016. до 2021. Расти 16−18 одсто годишње, а око 3.000 индијских произвођача већ сада прави десет одсто светског обима.
Текстилна индустрија има огроман учинак у директном и индиректном запошљавању и нето извозу. Ова делатност чини 14 одсто индустријске производње и четири процента привреде, а преко 45 милиона запослених доноси 27 одсто укупног прилива стране валуте.

Чланак ДР МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Индија – локомотива за XXII век се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Бета

Импресивна војна парада у Пекингу, присуство и садејство најмногољуднијих земаља света, покретање Азијске инфраструктурне банке (БРИКС банке), стратешко партнерство са Руском Федерацијом – демонстрирају нескривене амбиције Кине да постане глобална сила. Униполарни свет, успостављен 1989. године урушавањем Совјетског Савеза, дефинитивно више није на мапи. Уместо једног главног ривала (Русије) кога је прерано отписала, САД се сада суочавају са настанком мултиполарног света. Кина свој статус највеће азијске силе то јасно демонстрира.

У настојања да убрзају продор на глобалном нивоу, кинески званичници су по први пут, необазирући се на противљења са Запада, приказали импресивну војну моћ. Нове војне технологије (посебно јединствене балистичке ракете – такозване „убице носача авиона) стављају Сједињеним Америчким Државама до знања да је њихова до сада недодирљива морнарица итекако рањива.

Сем војне моћи, и економија Кине паралелно се промовише у глобалним оквирима. Представљен је план за унапређење конкурентности путем подстицања иновација и подизања ефикасности. Посебан акценат бачен је на сарадњу са другим државама, пре свега са азијским дивовима, као и на чињеницу да је просечна месечна плата радника у кинеским фабрикама у 2014. години била 2.832 јуана (457 долара), што је 11,6% више у односу на годину дана раније.

Кинеска привреда сада је и службено највећа на свету. Кинески бруто друштвени производ (БДП), према показатељу паритета куповне моћи (ППП), износи 17,632 трилиона долара. Амерички БДП, по истој методологији, износи 17,416 трилиона долара. Кинеска економија је тако по први пут престигла конкурентску америчку, објавио је ММФ. Наредних година тај однос у корист Кине додатно ће се повећати, предвиђају финансијски аналитичари.

Ипак, брже боље, водеће рејтинг агенције (базиране у САД и Великој Британији), објавиле су да је кинеска економија „тигар од папира“, те да је укупан кинески дуг 282 посто БДП-а. Поређења ради, дуг Немачке је 74,4 %, Француске 97,5%, САД 103%, Јапана 245 %. У нашој јавности најпознатији је дуг Грчке од око 168,8%, а ни Италија није далеко са 135,1 %.

Када банка Голдман Сакс каже да дуг Кине износи 282% од БПД, превиђа се ситница да то није државни дуг, већ укупан дуг – локалних власти, банака, других финансијских институција, хипотекарни кредити (грађани за некретнине) и привреде. Та цифра обухвата домаће и стране повериоце, али оно што је најважније, то нема никакве везе са јавним дугом. Ако би се на тај начин исказивали подаци о задужењу, дуг Велике Британије би износио читавих 1024 %. Зашто неко креира овакву искривљену слику? Није јасно ни зашто Западни медији преносе овакве алармантне, али нетачне вести. Очито је реч о намери да се покаже да не постоји алтернатива постојећем поретку, наслоњеном на петродолар, док је концепт слободе информисања само још једна идеолошка „батина“ којом се по потреби етикетирају ривали.

Кина дакле стоји одлично, не само када је реч о државном дугу, него и у категоријама хипотекарних кредита – грађани су мање задужени него у западном развијеном свету, а и у банкарском сектору, који је испод просека задужености. Највећа разлика између задужености развијених Западних економија и Кине (поред њеног неупоредиво мањег државног дуга) јесте у томе што су класична привредна предузећа задужена знатно више од оних у на Западу. Разлика је у томе што су та предузећа са Запада у финансијском (шпекулативном) сектору, а кинеска су пре свега у производњи. Друга разлика је у томе што у Кини постоји велики обим страних инвеститора у реалном сектору, па део тог дуга заправо отпада на компаније у власништву странаца. Кина није презадужена, нити за то постоји ризик.

У ком сегменту кинеске привреде се може говорити о презадуженисти? У деловима који спадају под локалне власти. Влада Кине је локалним властима већ одобрила нове кредите по знатно мањим каматама, па ће им на тај начин омогућити да сервисирају своје обавезе – наравно за део дуга за који су тражили и добили одобрење. Други део дуга ће повериоци морати да наплаћју из фиктивних компанија, па како им буде.
Много се пише и о слому кинеске берзе. Говори се о интервенцији Народне банке Кине, али се износи податак који нема везе са сломом. Наводно интервенисано је са 200 милијарди долара. Нетачно!
Интервенисано је са 50 милијарди долара, и то само у домаћој валути. Дакле нису диране девизне резерве које су, узгред, 3.690 милијарди долара.

О каквој привреди и потенцијалу је реч, довољно је истаћи да међу 500 највећих компанија на свету 106 је из Кине, 128 из САД и 54 из Јапана. Број кинеских компанија повећан је за шест ове године. Међу 500 највећих кинеских компанија и даље је већи број државних него приватних, али расте број приватних. Најбољи показатељ је кинеско инвестиционо-трговинско чудо „Алибаба Гроуп“ – највреднија светска компанија у 2015. године, а основана је 1999.

Важно је напоменути да је порез на додату вредност (ПДВ) у Кини шест, а три за мала и четири процента за средња предузећа. Просек на Западу је 20%. Микро предузећа су сасвим ослобођена овог пореза, а у њих спадају фирме које имају годишњи приход до 46.000 долара . Порез на добит је 25%, а за микро предузећа 10%.

У илегалним банкарским токовима у Кини је откривено око 67 милијарди долара. У току је нова кампања, што доказује да постоји велико црно тржиште које се мора сасећи. Ипак кинеско црно тржиште у поређењу на пример са америчким, руским или италијанским је „мало дете“.

Вештачки обарајући цену енергената и злата, све у намери да се ослабе економије земаља-извозника Русије, Венецуеле или Ирана, западни стратези су неповратно утерали стотине милијарди долара у кинеске џепове! Јер не треба посебно помињати да је Кина највећи светски увозник енергената. Како год, економски јака Кина произвела је и моћну армију, која је целом свету показала ново, одлучно лице највеће азијске силе – упркос бојкоту Запада.

Чланак ДР МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Парада у Пекингу – демонстрација нове моћи се појављује прво на ИСКРА.

Ако оставимо на страну акутелне светске политчке игре, видећемо да су све оне условљене борбом за економску надмоћ. У последње време избија на површину борба Америке да сачува своју давно успостављену лидерску позицију кроз доминацију долара као светске резервне валуте. Индикативно је то што злато, после више од четири деценије, поново постаје главно средства плаћана у међународној размени.

Западне санкције против Русије ће ићи даље, без обзира попустио Владимир Путин у Украјини, или не. Све да у овом тренутку Русија врати Крим и обустави чак и хуманитарну помоћ Донбасу, санкције ће остати. Најбољи показатељ је недавни интервју барда светске дипломатије Хенрија Кисинџера угледном часопису „Натионал Интерест“, у коме он тврди да је крајњи циљ владе САД уништење Русије. Наравно ово зна и руско руководство.

У ситуацији када руска привреда директно зависи од извоза енергената, прилива страних инвестиција и нових технологија, Русија поучена не тако давном прошлошћу, може да уради само једно. Да одигра тотално супротно у односу на крај осамдесетих година прошлог века. Треба бити објективан, па истаћи да ситуација није баш идентична. Са једне стране Русија више није суперсила која може да парира Америци у сваком погледу, пре свега војно, не постоји Варшавски пакт, поље руског утицаја је значајно смањено, а НАТО је дошао на саме границе Русије. Али постоје и компаративне предности на које стратези у Кремљу могу да се ослоне. Испоставиће се да ће оне бити одлучујуће.

Руски народ не гаји више илузије да је Запад спреман да их интегрише/фузионише у свој свет, већ је јасна жеља за пљачком природних ресурса, пре свега оних у Сибиру. Кина и Индија нису више тигрови од папира, већ прва и трећа економија света, самим тим представљају велико тржиште како за руске сировине, тако и за војну, индустријску и космичку технику. У томе су Руси одржали амерички ниво квалитета, а мање цене.

Прелазак са планског на тржишни модел пословања, осамостаљивање бивших совјетских република, пре свега Украјине, преусмерио је Русију са константног увоза, ко-оперантске привреде на домаћу производњу. Русија је данас први светски произвођач пшенице, а ниво индустријске производње растао је темпом да су се у последње три године у Русији отварала једна и по фабрика на дан (Извор: ММФ/Светска банка). Русија данас не улази у сулуду трку у наоружању, не покушава да парира Американцима у изазовима које не може да плати (сматра се да је СССР банкротирао јер је покушавао да парира америчком програму „Рат Звезда“), не финансира режиме који се противе вољи САД…

Последњи пут је амерички председник Реаган акцијом снижавања цена нафте имао „успеха“, а то је временом довело до слабљења и каснијег распада Совјетског Савеза. Но, историја се не понавља вечно. Овај пут су ствари другачије, али на Западу. Колико год то било чудно, Путин не смањује производњу нафте и гаса. Управо обрнуто, Путин на све начине подстиче пораст производње и продаје руску нафту и гас за злато. Наравно, формално то није тако, Русија још увек прихвата долар као средство плаћања, али доларе моментално мења у злато.

Пошто Русија има константан прилив долара од продаје нафте и гаса, биће могуће да се ови долари замене за злато по тренутним ценама. Америчке федералне резерве и ЕСФ (Фонд за стабилизацију размене САД) путем тржишних манипулација вештачки спуштају цену нафте, а самим тим и злата. Значи колико год земље-извозници нафте (Русија, Казахстан, Азербејџан) изгубе на цени нафте, толико добијају на страни куповине злата. Треба нагласити да су истовремено ове земље, уз Кину и Индију, највећи купци злата у последње три године. Не треба посебно помињати да је злато дефицитарна роба.
Са друге стране, Кина је у мају, уз учешће Шангајске берзе злата, основала највећи златни инвестициони фонд на свету, вредности 16 милијарди долара. Инвеститори фонда су две највеће кинеске компаније за експлоатацију злата, које ће улагати средства у пројекте за експлоатацију племенитог метала дуж евроазијског „Пута свиле“, укључујући територију Руске Федерације.

У финансијском свету је опште прихваћено да је злато анти-долар и обрнуто. Вредност злата је отрпилике једнака вредности долара. Председник Ричард Никсон је 1971. године затворио „златни прозор“, окончавајући слободну размену долара за злато, коју је гарантовао споразум из Бретон Вудса 1944. године. Чини се да је почетком 2014. године руски председник опет отворио тај исти „златни прозор“.

Тренутно Запад ради све што је у његовој моћи да сузбије цене злата и нафте. С једне стране чини то због раста америчког долара, а са друге стране да уништи руску економију.

Сада Путин продаје руске енергетске ресурсе у замену за америчке доларе, које Запад вештачки подупире. Путин овим доларима моментално купује злато, које је вештачки обезвређено америчким штампањем долара. Ту је још један интересантан елемент – уранијум. Свака шеста сијалица у САД зависи од допремања уранијума, који Русија продаје Америци за доларе. (Извор: http://www.americanenergyinstitutes.org/)

Не треба посебно помињати да је са свиме овим морала да се сагласи Кина. Ако се узме у обзир растући дефицит трговине између Кине и САД (у корист Кине), онда би у преводу на финансијски језик то значило: „Кина престаје да продаје робу за доларе“. Проблем је што Кина неће буквално одбити да продаје добра за америчке доларе, већ ће их само прихватати као посредну валуту, после чега ће их одмах мењати у злато неку другу резервну валуту.

ЗЛАТО ПРЕУЗИМА ОБРАЧУНСКУ ФУНКЦИЈУ

Због ових аспекта су руско-кинески односи екстремно важни за Москву и Пекинг. Русија купује добра од Кине директно за злато по тренутној цени, док Кина купује руску енергију за злато исто тако по тренутној цени. Нема више места за амерички долар. Он постаје посредни финансијски инструмент.

Битно је нагласити да се за размену користи искључиво злато у физичком облику, а не у облику „папира“. Запад се надао да ће Русија, Кина и Индија прихватити „папирно злато“ (бондове/обвезнице и вредносне папире Западних банака) за плаћање енергетских ресурса и добара, али то није случај. Нови/стари дивови прихватају само право злато. Да је став Русије и Кине исправан, индикативно је то што је на жељу владе Немачке да врати део злата које се држи депоновано у америчким Федералним резервама, одговор САД био негативан. (Извор: http://www.dw.com/sr/ko-%C4%8Duva-nema%C4%8Dko-zlato/a-16325866)

Потребно је нагласити и све већи утицај и значај Индије на светска дешавања. Индија, која је до пре седамдесет година била колонија Уједињеног Краљевства, данас је друга најмногољуднија држава света (са перспективом да 2040. буде прва), трећа економска сила, са изузетно образован и стручном радном снагом. Она на пример школује и светском тржисту даје 30% електро-инжињера и сваког трећег програмера на свету.

Очити проблем је што залихе физичког злата које поседује Запад нису неограничене. Дакле, што више Запад снижава цену нафте и злата у односу на долар, брже губи своје обезвређено злато из ограничених резерви. Дакле, ово је тотално супротно дешавањима са краја осамдесетих. Бивши СССР је тада убрзано продавао злато за време пада цене нафте. Данас Русија убрзано купује злато.

Сада је кључно питање може ли Запад без јефтиних руских енергената и сировина, јефтине кинеске робе и индијске ИТ индустрије? Не тако давно, британски научници су дошли до закључка (који се показао исправним) да Европа неће моћи да преживи без енергије (пре свега гаса) која долази из Русије, кинеског и индијског тржишта.

Ако су креатори споразума у Бретон Вудсу били у праву да „ко има више злата поставља правила“, тешко да ће неко на Западу моћи да одговори на неколико простих питања која се намећу:

• Шта је то што Запад може да понуди азијским гигантима да задрже петродолар!?
• Који је то производ/технологија који ће Запад вратити на примарно место у светској економији?
• Колико ће дуго Запад моћи да купује нафту и гас од Русије у замену за физичко злато?

Чланак ДР МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Крај једне игре – злато потискује долар се појављује прво на ИСКРА.

Највећа корист од енергетски ефикасне зграде је смањење месечних рачуна за грејање, хлађење и електричну енергију, уз комфорније живљење

Појам енергетска ефикасност значи употребу мање количине енергије (енергената) за обављање истог посла, односно функције (грејање, хлађење, осветљење). Шта заправо то значи и како постићи енергетску ефикасност?

Светска потрошња енергије се удвостручила од 1970. године до данас, а утростручиће се до 2030. године. Последица тога је да се залихе фосилних горива (нафта и гас) смањују, док ће цене енергената расти. Осим тога високе емисије угљен-диоксида (ЦО2) имају негативан утицај на климатске услове. Да би се обезбедила будућност тражи се енергетска ефикасност.

Енергија је ограничени ресурс, а човечанство није било спремно на прилагођавање природи, што је стално повећавало ниво коришћења енергије. Размишљања о рационалном енергетском понашању у области градитељства јавила су се пре него што су била наметнута енергетском кризом с почетка 70-их година прошлог века, а кроз развој нове научне дисциплине – енергетска ефикасност.

Код теме уштеде енергије људи прво размишљају о аутомобилу или о станд-бy функцији на електронским уређајима у домаћинству, иако на производњу топлоте за стамбене и пословне објекте у већини земаља отпада највећи удео потрошње енергије. Процењује се да то износи око 40%, па према томе ту су највећи потенцијали за уштеду. У Србији, где индустрија слабо ради, проценат је знатно већи. Али кренимо редом…

Интензивни развој индустрије, нарочито после Другог светског рата, изазвао је велике миграције, утицао на промену структуре становништва и довео до масовне стамбене изградње – како у Европи, тако и у Србији. Градити брзо и јефтино представљало је меру напретка, а убрзани раст градова доживљаван је као један од феномена глобалног развоја и такође као мера успеха. Еколошки и економски аспекти оваквог развоја нису били разматрани. Потрошња енергије у објектима први пут долази у жижу интересовања светске јавности седамдесетих година прошлог века, као последица велике енергетске кризе. Проблем енергије, између осталог и загревања објеката, био је пре свега резултат кризе узроковане растом цене нафте на светском нивоу 1973. године. Сходно томе морало је да се делује. То је подразумевало прављење модела који омогућују поређење свих зграда, како би се направиле уштеде са аспекта потрошње енергије.

Око 70% изгубљене енергије у Србији одлази кроз прозоре и зидове. У остатку Европе је тренутно та ситуација за неких 40 до 50 процената боља, са тенденцијом даљег побољшања. Изгубљена енергија представља заправо изгубљени новац, јер добро изолована зграда путем релативно малих улагања од расипника може постати штедиша, па чак и произвођач енергије.

И док се савремена архитектура данас (а и у блиској будућности) бави питањем како од стана направити што бољи термос, питање је шта радити са старим зградама које троше енергију као „рупе без дна“.

Примера ради, нова зграда по квадратном метру троши мање од три литра лож уља годишње, док стара зграда троши од 20 до чак 60 литара. У Европи је 35 одсто зграда старије од 50 година. У Србији је 33 одсто зграда старије од 50 година, а 45 одсто старије од 25 година. Ово је баш период који се поклапа са експанзијом послератне изградње – дакле изостанком бриге о енергетској ефикасности.

Европска комисија анализирала је и проценила да зграде представљају велики проблем за животну средину, али истовремено нуде и нека решења, нарочито када је реч о потенцијалу за привредни раст. Само производња изолационих материјала у наредне две деценије могла би да омогући креирање око два милиона нових радних места. Налази Европске комисије говоре да би укупна улагања од 45 милиона евра у реновирање старих објеката могла на годишњем нивоу да отворе фантастичних 760 хиљада нових радних места. (извор: http://www.renewableenergyworld.com)

У Србији постоји велики потенцијал за уштеду енергије и имплементацију мера енергетске ефикасности у изградњи и одржавању зграда, нарочито ако се узме у обзир да је потрошња струје двоструко већа него у Европској унији.

Код обезбеђивања ефикасног коришћења енергије у зградама, узимају се у обзир век трајања зграде, климатски услови локације, положај и оријентација зграде, њена намена, услови комфора, материјали и елементи структуре зграде и омотача, уграђени технички системи и уређаји, као и извори енергије и когенерација и могућности за коришћење обновљивих извора енергије. Да би се до тога дошло, свака зграда/објекат требала би да има елаборат енергетске ефикасности и енергетски пасош.

Елаборат енергетске ефикасности је документација која обухвата прорачуне, текст и цртеже. То је део техничке документације која се прилаже уз захтев за издавање грађевинске дозволе, или уз захтев за издавање решења којим се одобрава извођење радова на реконструкцији, адаптацији, санацији или енергетској санацији зграде. Енергетски пасош је сертификат о енергетским својствима зграде, документ који садржи израчунате вредности потрошње енергије у оквиру одређене категорије зграде, енергетски разред и препоруке за побољшање енергетских својстава зграде.

Енергетски разреди зграда

Енергетски разред за стамбене зграде одређује се на основу максималне дозвољене годишње потребне финалне енергије за грејање [кWх/м2], дефинисане прописом којим се уређују енергетска својства зграда. И то посебно за нове, а посебно за постојеће зграде. Максимална годишња дозвољена потребна финална енергија за грејање (QХ, нд, маx – кWх/м2) одговара енергетском разреду „Ц”. Свака новопројектована зграда мора да задовољи минимално енергетски разред „Ц“, да би могла да се изда грађевинска дозвола. У случају санације/адаптације постојеће зграде, инвеститор је дужан да енергетски разред поправи за један.
Енергетски разред зграде је показатељ енергетских својстава зграде. Изражен је преко релативне вредности годишње потрошње финалне енергије за грејање [%], и представља процентуални однос специфичне годишње потребне топлоте за грејање [кWх/м2] и максимално дозвољене [кWх/м2] за одређену категорију зграда. Зграде се сврставају у осам енергетских разреда према енергетској скали – од „А+” до „Г”, с тим да „А+“ означава енергетски најповољнији, а „Г” енергетски најнижи разред.

Цене енергије и енергената ће у следећем периоду и даље расти, због глобалних или локалних разлога, што ће утицати на пораст трошкова становања, а самим тим и живота. Дакле, ако улажемо у енергетску санацију наших зграда, смањујемо трошкове становања и живота, односно улажемо у сигурнију, угоднију и квалитетнију будућност.

Европска рачуница инвестирања у изолацију је следећа: На један уложени евро, враћа се седам и по евра у релативно кратком року, од три до осам година. Овде говоримо о уштеди енергије, отварању нових радних места, пореза који проистиче из тога. (Извор: https://ec.europa.eu/energy/).
На конкретном примеру, трошак изолације крова породичне куће у умереном климатском подручју износи 30 евра по метру квадратном. Годишња уштеда након постављања изолације тог крова је 7,5 евра по метру квадратном.

За крајњег корисника, наравно, највећа корист од енергетски ефикасне зграде је смањење месечних рачуна за грејање, хлађење и електричну енергију, уз комфорније живљење. Ако се има у виду наведено, јасно је да ће енергетски ефикасне зграде на тржишту некретнина знатно добити на цени, док ће зградама с великом потрошњом енергије вредност падати.

Инвестиција у енергетску санацију постојећих објеката чини се скупа у првом тренутку, али чињеница да се уложени новац враћа током неколико година кроз мање месечне рачуне за енергију, показује да је оваква инвестиција веома оправдана и исплатива.
Становници Европе приликом куповине некретнина веома воде рачуна у каквом је енергетском стању предмет куповине. Енергетски ефикасна зграда има већу вредност и вишу тржишну цену. Такав тренд ће се неминовно проширити и на српско тржиште некретнина, јер цене енергената имају јасан и константан тренд раста.

Чланак МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Енергетска ефикасност – инвестиција за уштеду се појављује прво на ИСКРА.

У првом тексту о енергентима (НАФТА КАО СРЕДСТВО ГЛОБАЛНЕ УТАКМИЦЕ) било је речи о производњи нафте и берзантском шпекулисању са ценама, као и последицама нове светске енергетске реалности. На листи највећих светских компанија – лидера у производњи, истраживању и трговини нафтом и њеним дериватима, међу првих пет остала је само једна англо-америчка компанија – Еxxон Мобиле. Ево како изгледа та листа: 1. Сауди Арамцо; 2. Газпром; 3. Натионал Ираниан Оил Цомпанy; 4. ЕxxонМобил; 5. Петро Цхина. Такмичарски настројена Русија преузела је примат на светском енергетском тржишту, а то наравно није остало без одговора. У првом плану нашли су се давно заборављени пројекти експлоатације уљних шкриљаца, чије се резерве ионако највеће у САД.

Интересовање за шкриљце је порасло последњих година због сталног пораста цене сирове нафте. Данас се издвајање сирове нафте из шкриљаца интензивно ради у Естонији, Бразилу и Кини. Према подацима из 2008. године, наведене земље добијају дневно 17.700 барела сирове нафте из уљних шкриљаца (1 барел = 159 л). Одлука владе САД да се отпочне масовна производња нафте из шкриљаца је историјска, па производња од преко 500.000 барела дневно, учинила је да цена нафте и односи на петро-тржишту никада више неће бити исти.

Посебно је значајан нагли пораст експлоатације природног гаса у САД који се добија из уљних шкриљаца. Интензивнију експлоатацију омогућиле су нове технологије хоризонталног бушења и нове технологије хидрауличног разбијања стена. Развијено је више технологија добијања сирове нафте из уљних шкриљаца. Заједнички именитељ тих технологија је да су за издвајање потребне знатне количине топлотне енергије и воде. Поступци издвајања изводе се пиролизом (распадање супстанце загревањем), хидрогенацијом и термичким растварањем.

Најраспрострањенији поступак је пиролиза – познат као “ретортинг”. Уљни шкриљци се загревају у одсуству кисеоника, све док нафта и сагорљиви гас не пређу у стање паре. Затим се врши кондензација, када сирова нафта из гасног прелази у течно стање. За овај поступак уљни шкриљци се дробе на мање комаде и излажу температурама од 480-520 степени Целзијуса. По овом поступку који се назива и “поступак на површини земље”. Уљни шкриљци се износе на површину земље, где се обрађују у постројењима за раздвајање, одакле као сирова нафта одлазе у рафинерије на даљу обраду.

Други поступак је обрада шкриљаца испод земљине површине, тојест на лежиштима уљних шкриљаца. Поступак обухвата отварање бушотина кроз које ће се уносити топао флуид или топла пара до наслага уљних шкриљаца – да би се постигла температура разлагања. За нови поступак “на лицу места“ довољна је температура од 250 степени Целзијуса. Процес издвајања може трајати неколико месеци. Поступак хидрогенације изводи се помоћу водоника као растварача, под повећаним притиском и температуром. Добијена сирова нафта се извлачи из бушотина као сирова нафта, чиме је избегнуто копање и изношење шкриљаца на површину земље.

На одлуку о масовнијој употреби шкриљаца утицала је цена сирове нафте, као и моћ која може да проистекне из те производње. Процене владе САД (министарства за енергетику) да шкриљци могу да буду конкурентни ако цена сирове нафте порасте изнад 54 долара по барелу за технологију “изнад земље”, односно на 35 долара по барелу за технологију “на лицу места“.

Ипак, издвајање нафте из шкриљаца неповољно утиче на природу, нарочито технологија “на површини земље” – због тровања металима који улазе у површинске и подземне воде, повећане ерозије тла, емисије сумпорног гаса и загађења ваздуха. Поступак “на лицу места” је мање штетан, али може изазвати загађење подземних вода. И велика потрошња воде је један од неповољних чинилаца. Зависно од технологије, креће се 1-4 барела воде за 1 барел сирове нафте.

РЕЗЕРВЕ УЉНИХ ШКРИЉАЦА

Према подацима ЦИА, процене из 2010 упућују на постојање пет трилиона барела нафте из шкриљаца  (https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/). За поређење може да послужи податак да су утврђене резерве сирове нафте процењене на 1,317 трилиона барела. Највеће резерве уљних шкриљца су у САД (62 %), а затим у Русији, Бразилу и Кини.

Према истом извору дневна потрошња сирове нафте из шкриљаца износи 17.700 барела. Скоро целокупна светска производња отпада на Кину (375.000 тона), Естонију (350.000 тона) и Бразил (250.000 тона), уз напомену да Естонија користи шкриљце као гориво за пећи у термоелектранама. Поређења ради, дневна потрошња конвенционалне сирове нафте и природног гаса из бушотина 2008. године износила је 82,12 милиона барела, или 13.055 милиона кубних метара дневно.

Када је реч о уљним шкриљцима, ту и ми коња за трку имамо, и то веома озбиљног! Током ове деценије могла би да почне годишња производња више од пола милиона тона синтетичке нафте из шкриљаца, што би подмирило око 15 одсто годишње потрошње овог енергента у Србији. Домаћа производња од милион тона нафте годишње била би врло значајна за Србију, осетно би утицала на смањење трговинског дефицита, а повећала би и енергетску независност.

Осим на подручју Алексинца, које је најбогатије, шкриљаца има у још 23 басена у Србији. Према садашњим проценама, укупно око 4,7 милијарди тона. Шкриљци се налазе и на подручју Врања, Ваљева, Крушевца, Бабушнице, Ниша, Западне Мораве. Они на подручју Дубраве су најквалитетнији, јер имају висок садржај уља и то их чини најповољнијим за експлоатацију. Налазишта на простору Алексинца и источне Србије садрже 50-60% пепела, а налазе се на дубини од око 700 метара, што експлоатацију чини доста неповољном.

ПРИРОДНИ ГАС УМЕСТО НАФТЕ

Природни гас је мешавина метана и других угљо-водоника, угљен-диоксида, азота, и водоник-сулфида. Користи се као енергент за грејање и кување, за производњу електричне енергије, као гориво за возила на гас, у производњи вештачких ђубрива и у индустрији пластичних маса. Налази се дубоко испод земље у стенама и подземним лежиштима, са осталим угљо-водоницима и лежиштима угља и метана.

Природни гас из лежишта уљних шкриљаца добијен је 1825. у САД. Његова индустријска производња почела је 1970. године, када је производња конвенционалног природног гаса опала. Нова техничка ресења (сеизмичка снимања, хоризонталне бушотине и хидрауличко разбијање стена) тада су добила пуну примену. Данас се гас транспортује до крајњих корисника разгранатом мрежом гасовода, у компримованом стању.

Највеће потврђене резерве гаса има Русија (47,57 трилиона м3), затим Иран (26,37 м3), Катар (25,79 м3), Саудијска Арабија (6,65 м3), Уједињени Емирати (5,82 м3). Процењује се да укупне резерве природног гаса у свету износе 175.000 милијарди м3. Процењене количине неконвенционалног гаса из уљних шкриљца износе 180.000 милијарди м3, што одговара 1.719 милијарди барела нафте. Поређења ради, укупне процењене количине нафте износе 1.317 милијарде барела.

ПИТАЊЕ ЗАГАЂЕЊА СРЕДИНЕ

Природни гас има врло широку примену – као енергент и као сировина у хемијској индустрији. Главна употреба гаса је у производњи електричне енергије и у поступку когенерације, када се топлотна енергија ниже температурне вредности, као споредни производ , користи за загревање.

Електране на гас погодне су за покривање вршних оптерећења у спрези са хидро-електранама. Посебно је успешна комбинација гасне и парне турбине. При испуштању угљен диоксида (ЦО2), природни гас је повољнији у односу на нафту и угаљ. Испушта 30% мање ЦО2 у односу на нафту и 45% мање у односу на угаљ. За исти енергетски ефекат, електрана на угаљ испушта око 1.000 кг угљен-диоксида у атмосферу за сваки произведеми МWх, док електрана на гас испушта упола мање. Комбинација термо-електране и топлане, која се лако може реализовати са гасом као енергентом, снижава испуштање угљен-диоксида у атмосферу и штеди енергију за потребе загревања.

Гас се испоручује кроз мрежу цевовода, или у челичним боцама. Због своје високе енергетске вредности, конкурентан је електричној енергији. Присутан је као погонско гориво у јавном и приватном саобраћају. Према подацима из 2012. у свету је у саобраћају било 16,4 милиона возила на гас.

Природни гас је и главна сировина у производњи амонијака и вестачких ђубрива. Користи се и у производњи водоника који се даље користи за горивне целије. Због мале специфичне густине, природно гас није лако складиштити, ни транспортовати. За прекоокеански транспорт, једино расположиво решење су посебни гасни терминали и танкери који транспортују природни гас компромован и претворен у течност. Како ова инфраструктура не постоји, а трошкови изградње би били огромни, руски Газпром остаје неприкосновени светски лидер у испоруци овог енергента. Ова чињеница у светлу отпочетог светског енергетског рата представља и највећи изазов за владе у Вашингтону и ЕУ.

Чланак ДР МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Како сачувати примат у производњи нафте – II део се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Економиста Мирослав Здравковић оцијенио је за Срну да је талас миграната можда нешто најопасније по Србију од ратова на простору бивше Југославије.

Здравковић сматра да од питања тежине економских посљедица по Србију усљед таласа миграната, много озбиљније питање могуће промјене етничке структуре јужно од Ниша у врло кратком року због надолазеће зиме.

Он истиче да би мигранти, ако се заустави њихов проток кроз територију Србије, гдје би добијали социјалну помоћ и уживали права миграната, могли да временом почну да траже посао што би као крајњу посљедицу имало „тоталну промјену етничке слике у Србији“.

Он сматра да проблем није ни у безбједносном ризику, јер нико од миграната не жели да насели то подручје, нити је пошао са било каквом злом намјером кроз Србију.

„Јасно је да никоме од њих није циљ Србија, али у ситуацији опустелог подручја према Бугарској, подручја Власине и потпуно остарелог становништва – према Нишу
ово што се кумулира са младима који су дошли у Србију је много већа опасност од било којег безбедносног ризика“, истиче Здравковић, уредник портала „Макроекономија“.

Он указује да долази зима и питање њиховог елементарног опстанка јер је „лако када је лето преспавати у парку, а шта ће да раде кад дође јесен, шта ће бити кад људи буду тражили где ће да преноће усред зиме?“.

Здравковић каже да је у таквим околностима, када кроз земљу пролази неочекивано велика маса људи, опасно истицати само економску страну проблема, указујући ће се већ наћи неко ко ће обезбиједити новац Србији само да их задржи на својој територији.

„Много је озбиљнија опасност причати преко телевизије и спиновати: `Нама требају паре – ми немамо пара`. `У реду, ево вам све паре овог света, само их ви задржите у Србији`. У тој логици лежи опасност“, рекао је Здравковић.

Он пита се шта ће бити са „том масом људи која пролази кроз Србију у односу на само становништво које је опстало на цијелом подручју Србије јужно од Крушевца, Ниша…“.

„То није ствар економије, ово је много озбиљније од економије. Ја то доживљавам као најгору ноћну мору која нема везе са економијом. Ово је можда нешто најопасније по Србију од ратова на простору бивше Југославије“, рекао је Здравковић.

Чланак ЗДРАВКОВИЋ: Талас миграната нешто најопасније по Србију од ратова деведесетих се појављује прво на ИСКРА.