(Милош Ковачевић) Фото: РТРС

Спровођењем одредбе о језику у Закону о основном образовању у Кантону Сарајеву, којом се тражи извођење наставе искључиво на једном од три службена језика, представља не само чин сегрегације већ отвореног наметања унитарне Босне, сматра један од најугледнијих српских лингвиста Милош Ковачевић.

“Досадашња политика Бошњака била је Босна са три народа и три бар симболичка језика. Садашња одреба о језику у Закону о основном образовању у Кантону Сарајеву један је корак ка остварењу бошњачког циља”, рекао је Ковачевић у изјави Срни.

Будући да је Кантон Сарајево готово једнонационалан, каже Ковачевић, нормално је очекивати да у више од 95 одсто случајева буде уписан термин “босански језик”, јер је језик већине.

Ковачевић је појаснио да се тиме, заправо, утире пут за “босански језик” као језик већине у БиХ, напомињући да у том слуају треба јасно рећи да у Републици Српској може бити само српски језик, зато што је у њој већинско становништво српско, као што ће у Федерацији БиХ бити само “босански језик” јер су Бошњаци у већини.

“Али, то за Србе у БиХ није добар пут из једноставног разлога што статус српског језика и остала два називи језика није исти. Јер су босански и хрватски симболички језици. Они немају лингвистичко упориште у идентитету језика и онда се изједначавају крушке и јабуке”, истакао је Ковачевић.

Према његовим ријечима, у том се случају изједначава симболичка функција језика, која једном народу служи, заправо, само да покаже да на симболичком плану имају језик који употребљавају на нивоу имена, али не и на нивоу језика.

“Тиме заправо и Србима остављају статус да имају само језик на нивоу имена и стављају српски у исти кош са `босанским` и хрватским језиком. То је пут ка Босни у којој ће владати принцип – један човјек један глас – гдје ће већина одлучивати чак и да буде једна нација заснована на једном језику”, рекао је Ковачевић.

Он је указао да је посебна прича о сегрегацији дјеце у Кантону Сарајево, будући да Сарајево као главни град БиХ, треба да, на неки начин, представља модел за мултиетничку и тронационалну БиХ.

“Писање само `босанског језика` као већинског, јер ће се, сасвим је нормално, бошњачко становништво опредијелити за тај назив, заправо значи негирање постојања Срба и Хрвата, не само у Кантону, него на нивоу већине и у БиХ”, додао је Ковачевић.

Министарство образовања Кантона Сарајево од 2. новембра, више од годину дана послије усвајања Закона о основном одгоју и образовању, почело са спровођењем инструкције према којој су школе дужне провести анкету код родитеља дјеце како би се у школској документацији употребљавао само један од службеника језика у БиХ “босански”, хрватски или српски језик.

Као резултат тога школарци су недавно донијели кућама документ под називом “изјашњење о називу наставног предмета који је проистекао из имена једног од три званична језика конститутивних народа БиХ”.

Кантонални министар образовања, науке и младих Елвир Казазовић обавијестио је директоре основних и средњих школа да ове школске године у ђачким књижицама и свједочанствима више неће писати “босански”, хрватски, српски језик и књижевност као назив предмета, те да ће се настава и други облици васпитно-образовног рада изводити на једном од три званична језика којима се служе конститутивни народи у БиХ.

Чланак ДР МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ: Нова одредба о језику – сегрегација и отворено наметање унитарне БиХ се појављује прво на ИСКРА.

(Босански језик) Фото: РТРС

Поводом става Џонатана Мура да су Бошњаци у Републици Српској дискриминисани због тога што у Уставу српске умјесто „босански“, пише „језик бошњачког народа“, те изјаве да сваки народ на свијету има право да језик назове како хоће, реаговала је академска заједница у Србији, наводећи да Мур очигледно мисли да је дошао међу афричка племена. Муру савјетују да се, када је ријеч о језику, бар упозна са политиком организације из које долази.

Ако Џонатан Мур покаже гдје у међунродном праву пише да свако језик који говори може да назове како хоће, лингвиста Милош Ковачевић каже да би Српска одмах требало да призна „босански језик“. Муру предлаже и да се распита о наводном рјечнику босанског језика из 18. вијека, наводећи да је ријеч о много старијем документу чији писац сам каже да пише на српском а којем су муслимани касније промијенили насловницу.

– Друга неистина је да је негдје у Фојници пронашао Рјечник босанског језика из 18. вијека. Очито је ријеч о рјечнику Мухамеда Хеваија Ускуфија из 1660. који су муслимани намијерно фалсификовали. И Ако Мур нађе да тај рјечник заиста у самом називу има „босански“, такође ће Република Српска признати „босански језик“ – каже Ковачевић.

Назвати језик бошњачког народа босанским једнако је као да аустријанци свој језик назову аустријски, каже Ковачевић. Позадина стварања босанског језика чак и нема ништа са лингивистиком, већ, како каже, са политиком.

– У име српске филологије хајде да кажемо да су Српска акдемија наука и Одбор за стандардизацију издали саопштење о босанском језику у којем је наведено да је босански језик политичка творевина смишљена с циљем да се створи унитарна БиХ у којој не би било ни Срба, ни српског језика. Исто тако, црногорски језик је језик који нити може да постоји, нити ће икад постојати, што чак и сами Американци потврђују – каже Ковачевић.

Муру и свима који држе придике, Ковачевић савјетујуе да, кад идући пут дођу, донесу са собом чланове закона на које се позивају.

Чланак КОВАЧЕВИЋ: Мур очигледно мисли да је дошао међу афричка племена се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

Професор српског језика на универзитетима у Београду и Источном Сарајеву Милош Ковачевић рекао је да се у Републици Српској и Србији мора реализовати идеја о надпредметном статусу српског језика.

„Та идеја се мора ‘погурати’ и у Српској и у Србији ако желимо да сачувамо српски језик и национални идентитет. Ту идеју је реализовала само Русија гдје руски језик има тај статус. То значи да руски језик не улази у број часова него се сваке године одређује тај број преко оног минималног од десет часова, а критеријуми за то су културно нахођење, односно културна вриједност нације“, истакао је Ковачевић.

Он је на округлом столу о теми „Српски језик и ћирилица данас“, који је одржан у Андрићевом институту у Андрићграду у оквиру Видовданских свечаности, нагласио да, ако се не може реализовати та идеја, онда српски језик у Српској и Србији треба да има бар статус као француски језик у Француској, гдје Академија наука не дозвољава да имају мање од девет часова француског језика седмично.

„А ми Срби долазимо данас у ситуацију да у средњој школи уопште не учимо српски језик већ само књижевност. Питање је како ми уопште учимо књижевност, ако не учимо српски језик. Како читати , Библију или ‘Енциклопедију мртвих’ Данила Киша? Књижевност се једино може разумијети ако разумијемо различите функције језика, односно уколико познајемо језик“, рекао је професор Ковачевић, упитавши како ће онда Срби припадати културној елити како је Вук Караџић замислио када је српски језик увео у Европу.

Он је нагласио да су на данашњем округлом столу постављена многа питања која нису отворена никада на српском језичко-културном простору, јер се послије дугих дескрипција дошло у ситуацију да више описивати не може уколико се не буде дјеловало.

„Ми од времена Вука Караџића, па и у његовом времену, нисмо имали српског филолошког програма гдје би стајала бар три-четири начела око којих би се сви сложили и да једном ујединимо српску културну елиту. Ако ово вријеме треба да нас учи било чему онда треба да се сјетимо реченице коју је једном рекао Мило Ломпар – ‘стидим се времена коме припадам, антисрпском слоју, без обзира што сам сам појединац Србин'“, оцијенио је Ковачевић.

Фото: С. Гарић

Он је појаснио да та реченица значи да Срби као народ треба да мијењају свијест да су Срби по томе што чувају национални идентитет, а чувајући национални идентитет чувају властиту баштину.

„Матија Бећковић има једна феноменалан стих који каже – ‘будућност је остатак прошлости’. Питање је може ли постојати будућност било ког народа који нема прошлости. То је једно од централних питања. Шта има онај ко нема властите баштине? Осим тога, ако су критеријуми будућности само критеријуми будућности онда ту не постоји народ“, појаснио је Ковачевић.

Он је додао да је у Републици Српској почела израда закона о језику и писму и изразио наду да ће тај закон бити сагласан са законом о језику и писму у Србији, јер је ријеч о истом, језику, народу и писму.

Ковачевић каже да је у Србији закон о језику и писму Србији кренуо у скупштинску процедуру јер је очито да се заштита српскок језика не може вршити мимо самог закона, зато што су Срби народ који мало води рачуна о властитим идентитетским критеријумима.

„Ћирилица би требало законски и практично да буде у свакодневној употреби. Зато овај скуп, треба да да смјернице у погледу заштите српског језика и писма. Ако у Републици Српској не постоји институт за српски језик, ми пуштамо другима да се научно баве нашим језиком, поредећи га са политичким језицима, јер на нивоу БиХ постоји само један институт у Сарајеву, који жели да се представи као једина институција која се бави проблематиком српског, хрватског и бошњачког језика“, истакао је Ковачевић.

Он је додао да на овом столу треба да се направи заокрет у јединству српске политике и српске филологије, да се при Влади Републике Српске направи савјет за језик или институт за језик.

Професор на Филолошком факултету у Никшићу Јелица Стојановић рекла је да је српски језик у Црној Гори доведен до непостојања, што се тиче формалног плана.

„Говори се једино српски језик, без обзира како га именовали, али је име српског језика потпуно одстрањено са јавне или државне сцене Црне Горе. Српски језик је уписан као језик у службеној употреби уз ‘босански’ и хрватски, а црногорски као службени језик. То је власт у Црној Гори, створила вјештачки начин да исфорсира оно то је званично, а српски језик да изостане из службене и јавне употребе“, додала је Стојановићева.

Она је истакла да српског језика нема у званичним документима у Црној Гори, нема га ни у једној сфери за државне и званичне структуре.

„Српски језик је остао у склопу студијског програма за српски језик, који је сада најљепше језгро у Црној Гори које треба очувати“, рекла је Стојановићева и додала да се у основним и средњим школама српски језик зове црногорски – српски, „босански“, хрватски, али су одштампани уџбеници на којима пише црногорски језик.

Стојановићева је истакла да је статус српског језика у Црној Гори доведен до потпуног апсурда, упркос историјском континуитету.

Академик Слободан Реметић рекао је да су језик и писмо основни камен темељац националног идентитета.

„Језик и писмо дијеле судбину народа, који се њиме служе. Пошто знамо шта нам се све дешава, угрожени су и језик и писмо. Ово што се дешава са српским језиком, да је преименовањем једног језика настало више политичких језика, то се никада није десило нигдје на планети“, истакао је Реметић.

Чланак ОКРУГЛИ СТО „СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦА ДАНАС“ У АНДРИЋГРАДУ: Српски језик да добије надпредметни статус се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Одлука Уставног суда БиХ, којом је неуставном оцијењена описна дефиниција „језик бошњачког народа“ у Уставу Републике Српске, ништи равноправан статус српског народа и српског језика у БиХ, оцијенио је професор Филолошког факултета Универзитета у Београду Милош Ковачевић.

Ковачевић је рекао да ова одлука јесте очекивана, али није утемељена ни на каквим правним нити научним аргументима и не може обавезивати власти у Републици Српској да у српском језику и Републици Српској „језик бошњачког народа“ називају „босанским“, него само „бошњачким“.

Он је у ауторском тексту за „Политику“ под насловом „Бошњачки није босански“ навео да Уставни суд БиХ своју одлуку темељи на три назови аргумената – да „Устав БиХ даје право конститутивним народима и осталим да језик којим говоре назову именом каквим желе“, да „Устав БиХ нигдје не прописује да се називи језика којим говоре конститутивни народи морају повезивати с називом тог народа“ и да „назив језика не може бити условљен ни лингвистичким правилима зато што је уставно право на назив језика одвојено од садржаја језика, стандарда језика“.

Универзитетски професор наглашава да ниједан од наведених критеријума нема ни научно ни правно утемељење.

Ковачевић појашњава да се у одлуци не наводи у којем је то члану Устава БиХ записано да конститутивни народи и остали имају право да „језик којим говоре назову именом каквим желе“ и указује да међународни прописи који се тичу језика показују да такво право нигдје у свијету није законски снакционисано.

– То су измислили, без потврде у правним документима и Уставу БиХ, чланови Уставног суда БиХ. А и када би такво право постојало, подразумијевало би нужно спецификацију: ако није на штету или против интереса другог конститутивног народа – навео је Ковачевић.

Он истиче да је управо то случај с називом „босански језик“, јер је избор тог назива директно уперен против српског народа и српских интереса у БиХ. Ковачевић је нагласио да то „‘право’ ништи уставну равноправност српског народа у БиХ, а равноправност конститутивних народа темељније је уставно право од било којег другог права“.

– Назив „босански језик“, наиме, подразумијева садржај: „језик Босне и Херцеговине“, у односу једног „босанског“ као земаљског и „српског“ као националног – „босански“ је нужно надређена и подразумијева „српски“ као свој подређен појам – навео је Ковачевић.

Због тога би, појашњава професор Ковачевић, прихватање назива „босански језик“ био почетак краја не само српског језика у БиХ, него и српског народа у БиХ, јер би то значило самоукидање и „интегрисање“ српског језика у „босански“, а самим тим и Срба у пројектоване „Босанце“ као нацију.

Поводом оцјене Уставног суда БиХ, како Устав БиХ нигдје не прописује да се називи језика којим говоре конститутивни народи морају повезивати с називима из конститутивних народа, Ковачевић наводи да се из тога не смије закључити да је све дозвољено што уставом није прописано.

– Устав БиХ, као ни други устави, нигдје не прописује да је забрањено канибалство, али то не значи да је оно дозвољено. Осим тога Устав БиХ не прописује да назив језика једног народа мора бити истовјетан у језику другога народа – указао је Ковачевић.

Он је подсјетио да се језик Словенаца – словенски, у српском језику именује словеначким, па је тако и „босански језик“ у српском језику једино исправно именовати „бошњачким језиком“.

– У србистици, за разлику од „боснистике“ и њених „уставних симпатизера“, назив језика није одвојен од назива народа који тај језик користи. Према томе, ако се Бошњацима и признаје право да језик којим говоре зову „босански“ то право важи само за употребу у „босанском језику“, и никако не може важити за употребу у српском језику, на коме је и /на/писан Устав Републике Српске – поручио је Ковачевић.

Поводом констатације Уставног суда БиХ да је „назив језика… одвојен од садржаја језика, стандарда језика“, Ковачевић примјећује како тај суд жели да арбитрира у томе шта улази односно не улази у предмет лингвистичке науке.

Ковачевић закључује да би Уставни суд БиХ очигледно желио „да укине надлежност лингвистике о језичким питањима“, како би оправдао „уникатни“ случај „босанског“, јер, како је подсјетио, имена језика везана су за имена народа, а не за имена земаља у којима ти народи живе.

Чланак КОВАЧЕВИЋ : Прихватање „босанског језика“ почетак краја српског језика и народа се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Професор српског језика и опште лингвистике на Филолошком факултету у Београду и на Филозофском факултету на Палама Милош Ковачевић упозорава да је ћирилица потиснута пред латиницом и такозваним „англосрпским“, чија је једина суштинска одлика стихијска употреба туђица.

Ковачевић истиче да су српски језик и писмо „врло угрожени“, као и да се Срби одрицањем од ћирилице, заправо, одричу себе као припадника српске културе.

Он оцјењује да данас до српске културе не држе ни они којима је то у „опису посла“, односно надлежне институције, које морају пронаћи начин да свако ко је формално образован – буде и суштински /бар елементарно/ образован.

– Нужно је да у Српској на сваком факултету буде обавезан српски језик и језичка култура, као што је у Русији обавезан руски, јер само тако може почети оздрављење обољеле језичке културе код Срба, и то у оном њиховом дијелу који себе сматра „писменим“ и „образованим“ – поручује Ковачевић.

Он истиче да је „посљедњи час“ за доношење закона о ћирилици, али да то ништа не значи уколико не буде донесен и закон о обавезном изучавању српског језика на свим факултетима у Српској, јер се идеје о оживљавању српске ћирилице и српске језичке културе могу једино спровести кроз образовни систем.

– Ћирилицу данас својатају и Хрвати, истина под именом „хрватска ћирилица“, и Бошњаци који говоре о „босанчици“, па је сигурно и њима стало да знају ћирилицу – подсјећа Ковачевић.

Будући да су писмо и језик идентитетски критеријуми једног народа, одустајање од тих критеријума зарад незамјерања Бошњацима или Хрватима значило би „одустајање од себе јучерашњег, од себе као баштиника српске културе, од себе као Србина и на крају и од српског идентитета у БиХ“, наглашава Ковачевић.

Он напомиње да је ћирилица најсавршеније писмо на свијету, јер у њој сваком књижевном гласу српскога језика одговара посебно слово, што је Србима подарио Вук Стефановић Караџић.

Директор Института за српски језик САНУ Срето Танасић сматра да је статус српског језика у Србији и на другим подручјима неприхватљиво лош, да се мало изучава у основној и средњој школи, са бројем часова који је мањи или много мањи него што је у већини европских држава национални језик заступљен.

Он додаје да у Србији, као и на другим странама српског језичког простора, нема ни једног занимања, ни политичке функције за које се каже да је пожељно, а камоли нужно, добро познавање српског језика.

Танасић наводи да је ћирилица угрожена, јер је мало има у ономе „што нам је пред очима“ – у штампи, електронским медијима, рекламама, називима фирми, административним текстовима установа и институција.

– Ћирилица је у Србији, према Уставу, службено писмо српскога језика. Нормално би било да се она јавља свуда гдје се пише на српском језику, бар у сфери службене, па и јавне употребе. Нормално би било да се иде и даље, да се ћирилица користи кад год се користи српски језик, као што се и мађарско писмо користи кад год се нешто пише на мађарском језику – сматра Танасић.

Потискивање ћирилице, тврди Танасић, дио је пројекта чији је циљ брисање српског идентитета, а који чак више није ни под ознаком „тајна“.

– На свима нама је да, свако у складу са својим обавезама и надлежностима, учинимо све да не успије тај план. На ћирилици смо записали све што нам се догодило, све што смо запамтили. На ћирилици су написани наши споменици који припадају ризници свјетске баштине – Мирослављево и друга јеванђеља, Кулинова повеља, Душанов законик, па биографије свјетских српских краљева Немањића, „Слово љубви“ Деспота Стефана и тако редом – напомиње Танасић.

И Ковачевић и Танасић упозоравају да статус ћирилице у Хрватској није добар, што је несхватљиво за једну државу чланицу ЕУ, јер право на језик и писмо иду у ред темељних људских права.

– Хрватима је, а то је у историји записано, готово иманентна црта да „гусаре“ по српској историјској и културној прошлости. Зато није ни чудо да они неће данас ћирилицу, на примјер у Вуковару, али хоће српске ћириличне споменике – Мирослављево јеванђеље, Српски дубровачки молитвеник, Повељу Кулина бана итд – указује Ковачевић.

Чланак КОВАЧЕВИЋ: Латиница и „англосрпски“ потискују ћирилицу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Лингвиста Милош Ковачевић истакао је да је у Републици Српској неопходно усвојити закон о заштити ћирилице да би ово писмо било сачувано као национално и идентитетско обиљежје српског народа.

„Само законом ћирилица може бити заштићена, јер смо дошли у вријеме када проглашавање равноправности писама значи губљење ћирилице“, рекао је Ковачевић.

Према његовом мишљењу, уколико законским актима не буде заштићена ћирилица, као службено писмо и једно од најважнији идентитетских црта српског народа, за мање од 50 година неће постојати.

„Добро је што постоје приједлози за усвајање закона о заштити ћирилице. Предсједнику Републике Српске Милораду Додику треба одати признање, јер се одговорно понаша у очувању националних и идентитетских обиљежја Српске, без којих је не би било“, каже Ковачевић.

Он сматра да би приједлог о усвајању закона о заштити ћирилице морао да буде добро прихваћен код свих којима је стало до српских националних интереса у БиХ.

„Овај приједлог неће бити прихваћен од оних којима је циљ да Срби једног дана постану глобализацијски народ“, додао је Ковачевић.

У уторак, 27. октобра, предсједник Републике Српске Милорад Додик прихватио је приједлог Асоцијације „Ствараоци Републике Српске“ да у Српској буде усвојен закон о заштити ћирилице.

Чланак КОВАЧЕВИЋ: Неопходан закон о заштити ћирилице се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Лингвиста Милош Ковачевић изјавио је да је сасвим у складу са правилима творбене структуре српског језика да се језик Бошњака зове бошњачки, а не босански.

„По правилима творбене структуре од конструкције `босански народ` може се извести `босански језик`, али будући да не постоји `босански народ`, као ни одредница о називу језика у Уставу Републике Српске, онда је једино могуће тај политички језик звати бошњачким“, рекао је Ковачевић.

Он сматра да, ако је према имену народа Бошњаци могуће извести једини могући приђев а то је бошњачки, онда је сасвим у складу са правилима творбене структуре српског језика да се њихов језик зове бошњачки.

Ковачевић каже да није било лингвистички оправдано уграђивати у Устав Српске формулацију језик бошњачког, српског и хрватског народа, јер то није дефиниција језика, али да је такво рјешење наметнуо високи представник, који је желио да заобиђе научну истину.

„То су политички проблеми зато што се ради о истом језику и у нормалним државама тај језик би се звао онако како се иначе традиционално зове, а свима је познато да су политички језици настали из Вуковог српског језика“, рекао је Ковачевић.

Он сматра да је у ситуацији када је у Уставу наметнута формулација да су службени језици језик српског, бошњачког и хрватског народа, сасвим логично да један народ не може наметати другом како један језик у његовој језичкој структури може да се зове.

„То значи да би Словенци, који свој језик зову словенски, инсистирали да се код Срба он зове тако, а не словеначки, и да би Нијемци инсистирали да се њихов језик, који они зову `дојче шпрахе` и код нас зове тако, а не њемачки“, појаснио је Ковачевић.

Родитељи основаца од шестог до осмог разреда подручне Основне школе „Милан Ракић“ у насељу Которско код Добоја одбили су да преузму свједочанства о завршеном разреду, незадовољни што је у рубрици „матерњи језик“ уписан бошњачки језик, а не „босански“ како они траже.

Душко Лукић, директор Основне школе „Милан Ракић“ из Руданке, којој припада подручна школа у Которском, рекао је новинарима да је од ресорног министарства добио инструкције да се овај предмет пише као бошњачки језик, што је у складу са наставним планом и програмом.

Лукић је истакао да се назив бошњачки језик примјењује у свим школама на простору Републике Српске у којима наставу похађају Бошњаци.

Члан Савјета родитеља Основне школе „Милан Ракић“ Ламија Мехмедић рекла је да се у претходном периоду настава „босанског“ језика одвијала по два часа седмично према наставном плану и програму Тузланског кантона, док ученици од првог до петог разреда уопште не похађају наставу на „босанском“ језику.

Истичући да бошњачки језик не постоји, незадовољни родитељи су навели да ће у наредном периоду предузети одговарајуће кораке.

Чланак КОВАЧЕВИЋ: Језик Бошњака је бошњачки, а не босански се појављује прво на ИСКРА.