Милош Јовановић (Фото: Danas/ ДСС)

Председник Демократске странке Србије Милош Јовановић данас је упутио отворено писмо српском амбасадору Француске Фредерику Мондолонију поводом истицања косовске заставе на катедрали Нотр Дам у част држава победница у Првом светском рату.

Писмо преносимо у целости.

„Ваша екселенцијо амбасадоре Француске,

Вест о истицању заставе сецесионистичког Косова упоредо са заставама држава учесница и победница у Првом светском рату у катедрали Нотр Дам невероватна је и апсолутно скандалозна.

Да ли сте, Ваша екселенцијо, као неко ко представља француску државу и заступа њене интересе у Србији, упозорили званични Париз да се не брука прекрајањем историје и истицањем заставе тзв. Косова, лажне државе која није ни постојала у време српских и савезничких победа у Великом рату, нити постоји данас, нити ће икада постојати?

Да ли сте, Ваша екселенцијо, упозорили званични Париз да овим срамним и бедним чином понижава себе и своју земљу, а не Србију?

То се, екселенцијо, од Вас очекивало тим пре што бисте морали да познајете историју земље домаћина.

Веома добро знате да је српски народ према француском народу и држави гајио пријатељска осећања, иако не увек оправдано. Знате да је на месту на којем се пре тога налазио споменик Карађорђу Петровићу подигнут споменик Захвалности Француској, у знак пријатељства због њене помоћи у Првом светском рату. Знате и за Албанску голготу српске војске и њено херојство. Могли бисте о томе да читате и у мемоарима великог француског маршала и српског војводе Луј Франше д’ Епереа, команданта савезничких армија на Солунском фронту.

Уместо тога, земља коју представљате се осрамотила пред сопственом војском из Великог рата и још једном се показала недостојном своје историје.

Када већ не знате своју историју, знајте, Ваша екселенцијо, да ћете, као земља, заслужити своју судбину. Она ће се у најбољем случају огледати у грађанском рату, у најгорем, у исламизацији и дефинитивном нестајању са историјске позорнице једног народа „беле расе, грчке и латинске културе и хришћанске вере“, каквим га је некада описао Шарл де Гол.

Иако још није касно да се промени срамна одлука о истицању заставе тзв. Косова међу заставама земаља учесница у Првом светском рату, страхујем, Ваша екселенцијо, да је натпис на црном платну, којим је некада прекривен споменик Захвалности Француској због учешћа Ваше земље у НАТО агресији, неповратно тачан: „Нека је вечна слава Француској које више нема“.

Чланак ЈОВАНОВИЋ МОНДОЛОНИЈУ: Париз истицањем косовске заставе понизио Француску се појављује прво на ИСКРА.

– Ево, седим у сред моје нове куће, гледам све ово и још не могу да поверујем! Све је ово много лепо да би било истина, а истина је. Хвала Хиду и свом добрим људима. Колико је само Хидо летос и јесенас трчао око наше куће, колико су трудио – причао је јуче Милош, гледајући свој нови дом.

У новој кући Јовановића изграђеној тик поред старе, која само што није пала, и у којој су Милош, Марина и Роса стрепели од сваког ветра, кише или снега, јуче су се окупили Јовановићи, дошли и комшије, дошао и Хидо из Новог Пазара, Авдо Адровић мајстор који је својим рукама изидао кућу… Срећа на лицима свих после месеци напора, неизвесности, намицања динара на динар…
– Тешко је било… Било је тренутака кад смо мислили да нећемо успети, да ће Милош и његови морати да зимују у старој кући… И сваки пут, кад бисмо остајали без динара, сам бог би на помогао, сваки пут јавио би се неко, да помогне, да уплати новац… Последњи пут, пре месец и по остали смо без динара, зима на прагу, и кад смо мислили да нећемо успети јавио се добар човек из Београда, фирма на чијем је челу уплатила је 300.000 и од тог новца завршили смо кућу – причао је јуче Хидо.

Милошева сестра Марина и мајка Роса уз сузе су јуче дочекале усељење у нови дом.

– Тежак смо живот имали, Милош и ја одраслли без детињства, мајка нас подгила берући и продајући печурке… Ово нам је најсрећнији дан у животу, најсрећнији период живота, верујте нам. Да и ми мало живимо као људи. Први пут имаћемо купатило, каду, машину за веш, нећу више морати да перем напољу, на кориту, имаћемо воду у кући, први пут нећемо стрепти од сваке кише, од ветра да нам не сруши кућицу од блата и прућа у којој смо живели – причала је јуче Марина.

Милош је јуче грлио Хида, грлио мајстора Авда. Њих двојица, Милош и Авдо заједно су летос плакали када је почело зидање куће. Милош плакао од среће, а Авдо гледајући његове сузе.

– Милош и ја смо сада као побратими. А ова кућа доказ да у овим вучјим временима још има доброте у људима. Радујем се срећи Милоша, Марине и Росе као да је ово моја кућа – каже Хидо Муратовић.

Помогли су…

Фирма из Београда уплатила је пре месец дана 300.000 динара за кућу Јовановића, фирма „Пионир Мур“ поклонила је ПВЦ столарију, Милош Несторовић четворо врата, Драган Вуловић и удружење које окупља резервне војне старешине школоване у Билећи урадили су електро-инсталације, фирма „Мујен“ дала је комплет санитарије и плочице за купатило, плочице за кухињу и ходник, Синиша Недељковић и Горан Јовановић из Звечана дали су по 100 евра… Олга Несторовић из Новог Пазара 100 евра. Хашимовићи из Новог Пазара поклонили су ламинат, Екстра сан и Ема комерц из Новог Пазара делове намештаја, Војска Србије и Град Нови Пазар поправили су пут до куће Јовановића… Помогло је још много добрих људи…

Пакао Кошара

Милош Јовановић преживео је пакао Кошара, и дан данас сања своје мртве другове, бомбе, крв, ужас… Кућица у селу Троштица у којој је до јуче живео са мајком и сестром није њихова. Од последица рата Милош је тешко оболео, потребно му је лечење од психичких, хормонских, метаболичких поремећаја. Њих троје у Троштици живе од 14.000 мајчине пензије.

Чланак ХЕРОЈ СА КОШАРА НЕЋЕ СЕ ЗИМУС СМРЗАВАТИ: На планини Голији Хидо Муратовић и добри људи направили кућу Милошу Јовановићу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Зоран Шапоњић

Зафалило је 3.000 евра да се Милош Јовановић, тешко оболели српски борац, са сестром и мајком усели у нов објекат. Уџерици у којој живе прети да се сруши.

У Троштици, селу на Голији, пре месец дана укровљена је кућа Милоша Јовановића, тешко оболелог српског хероја с Кошара. И морало се стати. Нестало је новца.

Нову кућу за њега, сестру Марину и мајку Росу, који у трошној кући коју мало јачи ветар може да сруши живе од Росине пензије од 13.000 динара, гради новопазарски добротвор Хидо Муратовић уз помоћ добрих људи из Новог Пазара и читаве Србије.

– Ономад, кад смо кућу укровили, заплакао је Милош као дете… Онда се расплакао и главни мајстор Авдо Хајровић, онда уз њих и ја… Потресно је за мене било гледати колико је среће било код Милоша, Росе и Марине кад смо кућу покрили – вели Хидо.

После текста који је у Куриру објављен о томе да Хидо на Голији гради кућу тешко болесном јунаку с Кошара јавили су се добри људи. Анонимни добротвор поклонио је 100.000 динара, прикупљено је још 80.000. Растрчао се и Хидо по Новом Пазару, кројачка радња „Пионир Мур“ поклонила је ПВЦ столарију за кућу, фирма „Мујен“ дала је комплет санитарија и плочице за купатило, плочице за кухињу и ходник, Синиша Недељковић и Горан Јовановић из Звечана дали су по 100 евра… Драган Вуловић из Београда и удружење које окупља резервне војне официре, полазнике школе из Билеће, урадили су електроинсталације, поклонили електроматеријал.

– Док је било новца, радили смо… До сада смо за кућу потрошили око 8.500 евра. Сад смо застали и не знам шта да радимо даље. Тешко ми је, тешко је и Јовановићима. Ја сам новца што сам имао и оног што су ми људи дали за градњу куће већ дао. Потрошен је и новац који је стигао на рачун Марине Јовановић. Додатно сам се задужио код људи по Новом Пазару. Недостаје још око 3.000 евра да се заврше унутрашњи радови и да се Јовановићи уселе. Апелујем и молим добре људе да се јаве, да некако сви заједно сакупимо тих 3.000 евра – преклиње Хидо.

Милошу је од бриге за породицу, нагло скочио шећер, погоршало му се здравствено стање…

– Као да се плаши да ће неко однети кућу – каже сестра Марина гледајући свог брата који сузних очију посматра недовршен објекат.

На Голији је још пре седам дана пао снег. Зебња се увукла у срца Јовановића…

Акција се наставља

ДОБРИ ЉУДИ, ЈАВИТЕ СЕ

Сви који могу да помогну да се кућа заврши што пре новац могу да уплате на жиро рачуна број:
205-9011007013986-02 отворен код Комерцијалне банке у Новом Пазару.

Чланак ХЕРОЈ СА КОШАРА ЖИВИ У СТРАЋАРИ КОЈА СЕ РУШИ: Спасимо Милоша да се не смрзне без куће! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Ганула је и расплакала Србију пре два месеца објављена прича о тужној судбини ратног ветерана, борца са Кошара, Милоша Јовановића (38), који са мајком и сестром живи у селу Троштица испод Голије, у туђој кући која само што се није срушила. О борцу који је често гладан, тешко болестан, који нема новца ни за аутобуску карту до Новог Пазара, а камоли да рамишља о лечењу од озбиљних последица које је на њега оставио пакао Кошара.
Два месеца пошто је читава Србија чула за њихову судбину, иако то Јовановићи, Милош, сестра Марина и мајка Роса, скромни и добри људи нерадо признају, њихов живот мало се променио…

И даље су у истој трошној кући која кад пада киша прокишњава, а кад угреје собама шетају змије и пацови и коју, мало јачи ветар прети да сруши… Спавају у расклиматаним каучима који само што се нису распали, без много наде да ће њихово стање скоро бити боље… Милош болестан од психичких, хормонских, метаболичких поремећаја…

– Јавили су се добри људи, из Србије, из иностранства, послали помоћ, колико је ко могао, знам да су одвајали од сиротињских пензија и још беднијих плата… Сакупљено је нешто новца, око три хиљаде евра, то држимо на рачуну у банци, надамо се да ћемо некако почети да градимо своју кућу – каже Марина.
И Милош је до неба захвалан, нарочито ратним друговима са Кошара…

– Одмах после текста у новинама јавили су се, посетили ме, донели помоћ, сада покушавају да организују моје лечење и хвала им, показали су да су људи и другови и у добру и у злу – каже Милош.

Фото: З. Шапоњић

Оно што је изостало и чему су се Јовановићи највише надали јесте помоћ система, помоћ државе Србије, оне која је Милоша Јовановића 1999. године послала на Кошаре да је брани.

– Нико се од државних органа, за ово времена није јавио, нико нам ништа није помогао. Посетила су нас двојица високих официра Војске Србије, погледали где живимо, али, немамо одговор може ли нам Војска нешто помоћи. Били су и неки људи из једне партије из Новог Пазара, јаке партије, сликали се за телевизију, обећали су да ће нам поправити пут, али, како тада, пред изборе, тако и сад, од поправке пута за сада нема ништа – каже Марина Јовановић.
Кад нема државе, Јовановићи се тренутно највише уздају у помоћ хуманитарца Хида Муратовића из Новог Пазара који је протеклих година помогао бројним породицама из овог краја. Проблем је што Јовановићи немају ни комад своје земље, ни плац на коме би правили кућу.

– Ако већ држава на може ја ћу што је до мене учинити да помогнем тим добрим људима новцем који мени добри људи поверавају и дају га мени на душу. Најважније је да се реши проблем плаца, прикључака за струју, а онда да покушамо да тим људима направимо кућу, заслужили су. Услови у којима они живу нису за људе – каже Муратовић.

Сања мртве другове

У страћари, у селу Троштица под Голијом, Милош Јовановић сваке ноћи сања Кошаре и своје мртве другове, крв и располовљене главе, бомбе како падају са небеса и вриску рањене браће…
– Пробудим се у зноју, скочим, после по помрчини лутам око куће, не могу да се смирим… Заспим, па их поново сањам – прича Милош у кућици од блата и прућа под Голијом, која само што није пала.

Фото: З. Шапоњић

Немају ништа своје

Игром судбине Јовановићи немају ништа своје. Рођаци, у чијој кући живе годинама, опомињу их да се иселе. Има дана кад у кући немају ни за хлеб, ни трунку брашна причали су ми пролетос.
– Док сам могао да радим, надничио сам, сад више не могу, оболео сам… Мајка је одавно болесна, од карцинома, живимо од 13.000 њене инвалидске пензије… Пола новца дамо за лекове. И Марина полако али сигурно уништава здравље перући веш у леденој води на кориту испод куће – каже Милош.

Рачун за уплату помоћи

Марина Јовановић
Комерцијална банка
205-9011007013986-02

Чланак ДРЖАВА СРБИЈА НЕ ВЕРУЈЕ СУЗАМА БОРЦА СА КОШАРА: Милошу помаже сиротиња од плата и пензија, држава за коју се борио ћути се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Није ратни ветеран Милош Јовановић (38), овако замишљао ни Србију ни свој живот, кад су 1999. године он и његови другови гинули на Кошарама! У страћари, у селу Троштица под Голијом, Милош сваке ноћи сања Кошаре и своје мртве другове, крв и располовљене главе, бомбе како падају са небеса и вриску рањене браће…

– Пробудим се у зноју, скочим, после по помрчини лутам око куће, не могу да се смирим… Заспим, па их поново сањам – причао ми је јуче Милош у кућици од блата и прућа под Голијом, која само што није пала.

Он, мајка Роса и сестра Марина живе у једној просторији у којој су три расклиматана кауча, спавају на даскама, кад пада киша лије на све стране, кад угреје кућом шетају змије и пацови, прозори и зидови шупљи…

Фото: З. Шапоњић

Милош често нема новца ни за аутобуску карту да оде до Новог Пазара, а камоли да се лечи од психичких, хормонских, метаболичких поремећаја, од стреса… Хлеб купују у сеоској продавници на рецку, кад дођу да им секу струју они позајме у селу и плате, па после немају одакле да врате новац комшијама…

И на јави, Милошу сваког дана долазе мртви другови са Кошара. Сад као да гледа ровове испод карауле на Кошарама, и она три дана и три ноћи кад је горело и небо и земља, мине падале а крв липтала на све стране, а његовој мајци Роси и сестри Марини неко у село јавио да је он погинуо…

– Три месеца нити смо спавале ни шта јеле ни шта пиле… Јавише, погинуо нам Милош, после други јавише – није… Ми нисмо веровале да је жив све док га нисмо виделе, дошао, а ми га нисмо препознале, неошишан, необријан, каљав, све ране по њему, распала се и одећа и обућа – присећале се јуче и мајка Роса, Милошевог повратка са Кошара.

Фото: З. Шапоњић

Милош не воли да прича о рату. Кад сиђе у Нови Пазар не воли ни да види онај пут којим је 1998. године као регрут отишао на Косово. Тек понекад, понеко му као клештима ишчупа понеку реч о Кошарама…

– Падају бомбе а нама све шкљоцају зуби од ваздушних удара, прашина, јауци, видим једног располућена му глава, други вришти, крв липти… – почне Милош, а онда заћути, почне да дрхти, оборе га слике и тешка сећања…

Није Милош, док је био у рововима испод Кошара, причао ми је јуче, ни очекивао неку превелику захвалност отаџбине, није о томе ни размишљао, сањао је само миран живот, кућу, парче хлеба, да увече не леже гладан и да се ујутру гладан не буди…

Јуче, покушавали су и он и мајка и сестра да сакрију преда мном своју тешку сиротињу, своју муку и чемер, живот недостојан човека, а камоли ратника, хероја, браниоца отаџбине кад је било најтеже…

Фото: З. Шапоњић

– Док сам могао да радим, надничио сам, сад више не могу, оболео сам… Мајка је одавно болесна, од карцинома, живимо од 13.000 њене инвалидске пензије… Пола новца дамо за лекове. И Марина полако али сигурно уништава здравље перући веш у леденој води на кориту испод куће – каже Милош.
Ни страћарица која прокишњава, кроз коју дува промаја није њихова, ни окућница није њихова, ни штала… Јовановићи, игром судбине, уствари немају ништа своје, рођаци чија је опомињу их, кажу, да се иселе, они немају куд…

Невољно су ми јуче признали да није мало дана кад немају ни хлеба, кад у кући остану без трунке брашна… Пре пар дана новопазарски хуманитарац Хидо Муратовић дотерао им мало брашна и намирница, да имају до даљњег…

У неизвесности, у тешком јаду, Јовановићи имају само један сан: да негде у селу, или околини купе комадић земље и неку стару кућу, или да изграде своју кућицу, да им не кисне за врат и да се не боје змија, а за то, не треба много новца, тек мало добре воље добрих људи…
А захвална отаџбина?

У њу се Јовановићи, кажу, не уздају много. Има она пречих послова.

Чланак ОВАКО У СРБИЈИ ЖИВЕ РАТНИ ХЕРОЈИ: „Мртав“ се вратио са Кошара, сад гладује у страћари се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Тужна судбина војника и ратника који се на Косову храбро борио за своју отаџбину…

У засеоку Троштице, удаљеном два километра од Белих Вода и магистралног пута Нови Пазар – Сјеница, у изнајмљеном и дотрајалом кућерку, склепаном од летава и блата, у беспућу и беди, живи породица Милоша Јовановића (38), војника и храброг борца на Кошарама, сада тешког болесника и невољника, кога су сви заборавили.

Уз Милоша су његова мајка Роса (62), тешко оболела од карцинома дојке. Сестра Марина (35), једина здрава, тешком муком у немаштини брине о болесном брату и још болеснијој мајци. Од имовине поседују само краву и неколико кокошака. Ако се изузме Росина социјала од 13.000 динара, других примања немају.

Борио се Милош храбро на Косову, на албанској граници свакодневно је био под НАТО бомбама и ударима терориста из Албаније који су кидисали на Србију, издржао је у рову све до наредбе о повлачењу и жив се вратио кући, али и одмах потом тешко разболео.

– Свега је тамо било, од преживљеног стреса све се у мени пореметило, био сам изгубљен и једва сам стајао на ногама, а потом сам, од психичких, хормоналних и метаболичких поремећаја почео нагло да се гојим. Нисам имао услова да се адекватно лечим, до неких лекова и данас тешко долазим – каже Милош.

Наглашава да је, док се на Косову борио за Србију, имао 80, а сада је тежак чак 160 килограма.

– Тешко дишем и ни тренутак не смем да се одвојим од пумпице која ми олакшава дисање… Лоше се и хранимо, јер немамо могућности да набавимо мени потребну специјалну храну. У оближњој продавници хлеб узимамо „на рецку“, дугујемо за три месеца и струја нам је искључивана јер нисмо могли да је платимо – жали се Милош.

Сав терет борбе за преживљавање породице Јовановић на својим леђима носи Милошева сестра Марина, која се због бриге о болесном брату и мајци још није удала.

– У кући немамо воду, ни купатило. Све перем у металном кориту рукама и воду доносим са удаљеног бунара, купамо се у подруму. Кроз оронулу кућу често нам шетају пацови, деси се да некада упадне и змија… Милош не сме и не може ништа да ради, мајка је тежак инвалид, немоћна сам да било шта променим – прича Марина.

Породицу Јовановић посетили смо са новопазарским хуманитарцем Хидом Муратовићем. Свашта је, каже, видео током деценија бављења хуманитарним радом, а Јовановићи су један од најтежих случајева.

– Све им је потребно, од хране до лекова. Кућа прокишњава и хладна је, немају каучеве, за Милоша је потребан посебан лежај, добро би им дошли телевизор и фрижидер, сањају и о веш-машини. Добили су нешто намирница за прву помоћ, платили смо им и дуг у продавници (50 евра), понећемо им и нешто од одеће и обуће, међутим, њима је потребна већа помоћ како добрих људи тако и државе, поготову што кућа у којој живе није њихова и што сваког тренутка може да се сруши – истиче Муратовић, носилац „Златне плакете“ нашег листа у акцији „Најплеменитији подвиг“.

ПОМОЋ ЗА СОЦИЈАЛУ

Уз помоћ Хида Муратовића, Милош Јовановић је недавно, после дуго времена, „сишао“ у Нови Пазар где је почео да припрема документацију за социјалну помоћ која би му, како наглашава, пуно значила у борби за опстанак у забитом селу на падинама Голије. Нада се да надлежни неће много закерати и да ће му и држава за коју се храбро борио бар на тај начин помоћи.

Чланак ОН СЕ БОРИО ЗА СРБИЈУ: Борац са Кошара од свих заборављен се појављује прво на ИСКРА.

Фото: rs.sputniknews.com

Можда чланство Србије у ЕУ и постане реално у једном моменту, али шта то чланство значи? Данас то изгледа као куповина карте за брод који тоне.

Србија не може са одушевљењем да прихвати сваки потез Европске уније, иако од мене нећете чути да Београд има друго место од пута ка ЕУ, изјавио је српски премијер Александар Вучић.

Ко је за европски пут Србије а ко није, тема је која опседа српску политичку сцену последњих 15 година. Србија никад није била ближе европским вратима него данас, али се пред њу стављају и услови које досад није добила ниједна њена чланица. Ако Србија, како каже њен премијер, нема друго место осим ЕУ, да ли због чланства у тој заједници ипак треба пристати на све? И да ли је ЕУ у коју данас хрлимо, она Европа у коју смо кренули пре 15 година?

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић сматра да „није нормално мењати државност због неких малих материјалних добитака“ јер, како каже, такве уцене немају краја.

„Бугарска је примљена у ЕУ, али Унија не брине о њеним интересима, него је и даље уцењује, па ју је тако натерала и да одустане од ’Јужног тока‘, што је био витални интерес ове државе. Бугарска привреда би од тога профитирала више него од онога што јој ЕУ нуди. Значи, прича о томе да сте заштићени када уђете у ЕУ је — смешна“, каже Анђелковић.

Милош Јовановић, доцент на Правном факултету у Београду, напомиње да ЕУ ни 2000. године није била оно што је била осамдесетих година. Управо због тога Јовановић каже да не треба пристајати на уцене, јер ЕУ не пружа погодности својим чланицама које је пружала пре 30, 20 или 15 година. Други проблем је тај што је, по његовим речима, ЕУ све мање кохерентна и губи кохезију. „То се видело на низу криза, а да не говоримо о томе што ни дан-данас нема заједничке спољне политике према најбитнијим међународним питањима. Европска унија није више монолитни блок који је некада била. То је данас једна прилично шаролика ’државолика‘ међународна организација“, каже Јовановић.

Анђелковић напомиње да је лако попети се на брод који тоне (ЕУ), али се у исто време пита шта Србија има од тога.

„Да је и та Европа имала жељу да нам нешто дâ, дала би нам још 2000. године. Евидентно је да, када нас тада нису примили, нису били спремни ни да за нас нешто учине. Данас, ако дођу у ситуацију да не морају ништа више да нам дају, и ако смо ми спремни да жртвујемо националне интересе због празних обећања — зашто нас онда не би и примили? Можда чланство Србије у ЕУ и постане реално у једном моменту али шта то чланство значи? То је исто као да купите карту за Титаник — брод који тоне“, каже Анђелковић.

Јовановић верује да Србија од 2000. године живи у некој врсти квазиокупације.

„Духовна, интелектуална и политичка елита Србије која је 2000. дошла на власт јесте ту дошла уз помоћ западних сила, а оне никада не пружају помоћ бесплатно, увек се иза тога крије неки план и агенда, а ми имамо једно апсолутно некритичко становиште према ЕУ. Ми смо једна од ретких земаља која није имала озбиљну дебату у вези са европским путем. Шта би била добит, а шта губитак и да ли треба ићи ка ЕУ?“, истиче Јовановић.

Oн додаје да у Србији постоји једна врста тоталитарне мисли, „са идејом да ЕУ нема алтернативу, а да, кад им се тражи објашњење зашто — не добијамо одговор“.

Анђелковић подсећа и да су мале земље увек под притисцима, те је то, како објашњава, додатни разлог због чега не бисмо смели да се одрекнемо апсолутно ничега. Поготову што је данас, како примећује Анђелковић, непознаница шта је заправо ЕУ.

Јовановић жали и што су политичке елите све ове године лагале народ оном паролом — „и Косово и Европа“.
„Такву уцену не смемо да прихватимо, јер би то био лош преседан за даљи територијални интегритет Србије, а било би нечасно и према нашој историји и свему ономе што јесте једна озбиљна држава, каква Србија тежи да постане“, закључује Јовановић.

Чланак УЦЕНЕ БЕЗ КРАЈА: Треба ли Србији карта за Титаник се појављује прво на ИСКРА.