Размножавање језика у Србији спада у обиље од којег боли глава.

Усред лета, кад му време није, Министарство правде ставило је на сајт обавештење о постављању судских преводилаца за босански језик за подручја Вишег суда у Новом Пазару и Вишег суда у Ужицу.

Суђења у Новом Пазару и Ужицу одвијаће се, према овој одлуци, на језику који не постоји, а вероватно ће на њему бити исписане и пресуде. У наредној фази, језик који не постоји постаће обавезан школски предмет, а у некој следећој етапи, на том језику биће исписивана сведочанства и дипломе.

Кад би Филолошки факултет у Београду почео да суди и доноси пресуде, правници би с разлогом скочили на ноге и упозорили да се такве одлуке не могу доносити на неодговарајућем месту и од нестручних лица. Кад би неки гастарбајтер, пореклом из Сјенице, тражио да му суд у Лозани пресуђује на швајцарском језику, послали би га на психијатријски преглед. Слично би прошао и становник Канбере који би захтевао да на суду комуницира на аустралијском језику, или неки Аргентинац на аргентинском…

Није тешко предвидети да ће, и у Србији, пресуде написане на непостојећем језику бити обаране на вишим судским инстанцама, као што ће и сведочанства и дипломе које су засноване на оценама правно непостојећих предмета, уз то исписане на непостојећем језику, бити неупотребљиве.

Уз пуно уважавање уставних права припадника мањинских заједница, па и права да се на суду служе својим језиком (тамо где он као засебан постоји), страхујем да одлука Министарства неће подићи квалитет нашег правосудног система, већ ће, напротив, довести до низа апсурдних ситуација и злоупотреба процесних права. Уређени правни системи, какав жели да буде и наш, не допуштају злоупотребу права, у какве би спадао и изненадни губитак способности комуницирања с рођеним братом, на суду и изван њега.

Пошто се један од новопостављених преводилаца за босански похвалио да је дипломирао српски на Филолошком, босански је вероватно једини страни језик који се студира на другом језику.

Нису безазлене ни последице ове одлуке изван анегдотских опсервација и изван уже правног подручја. Навешћу две:

(1) Национални савет црногорске националне мањине у Врбасу већ је упутио општини Врбас захтев за увођење црногорског (такође непостојећег) језика у службену употребу. Захтев ће бити разматран на првој седници општинског већа после летње паузе.

(2) Моји земљаци Лесковчани спремају захтев за увођење у школску употребу и судску праксу лесковачког језика. Лесковчанин је, као и Босанац, завичајно, а не етничко име. А тек Херцеговац! Ако би се уважили налози лингвистике, увођење назива босански језик исто толико је смислено колико и назива херцеговачки, војвођански, шумадијски, ужички, топлички… С једином разликом што иза тзв. босанског језика стоји знатно дужа квазинаучна кампања – још од времена аустријског намесника Бењамина Калаја, који је, с амбицијом да створи синтетичку „босанску нацију” и „босански језик”, хтео да повест БиХ представи као историју једног митског народа издвојеног од суседних Срба и Хрвата, који су уљези, пошто нису „аутохтони”.

Својевремено пропали, Калајеви етноцентрични стереотипи о језику оживљавају се у нашем времену, иако у Србији нема ниједног озбиљног лингвисте који не мисли да је босански језик политичка конструкција а не лингвистичка чињеница, форсирана с намерама које су идеолошки неприкривене, и с последицама које су у највећој мери сагледиве. Више је босански него што је језик!

Цео подухват је у дубокој завади с основним начелима лингвистике, дисциплине чији је задатак да именује различите појаве, феномене, идеје, процесе. Није ваљда да та наука једино не уме да именује језик којим се говори у новопазарском и ужичком крају, већ то морају да раде чиновници Министарства правде?!

Као правници, морали би знати да нема тог националног или међународног прописа који допушта мањинама да руше базичне лингвистичке законе нити да мењају етнолингвистички и историјски утемељено име језика (у овом случају, српског). Такође, морали би знати да није допуштено нарушавање целовитости једне националне културе и њеног језика.

Питање назива и статуса језика је пре свега научно, а потом дневно-политичко. Одговорна власт мора да води рачуна о међузависности комуникацијских средстава и практичним последицама мера које – иако су, у начелу, донете с намером да се побољша положај припадника националне мањине – у основи сужавају њена права, снабдевајући их документима сумњиве употребљивости, доводећи их у неравноправан положај, ако не и у позицију гетоизиране групације.

Да су консултовани, као што нису, лингвисти би казали правницима из Министарства да језици не могу настајати у алхемичарској лабораторији, и да локални варијетети (који постоје и другде, а не само у Санџаку) нису довољна основа за заснивање нових језика. Уосталом, истраживања су показала да у говору санџачких Бошњака варијантски маркирана лексика не прелази два процента! Нема прецизног мерења, али бих рекао да се лексика мојих Лесковчана разликује од важеће норме српског језика за више од два одсто…

Лингвисти би, такође, казали да се нови језик не може темељити само на разликама (нити је допуштено њихово вештачко увећавање) и да превелико уважавање језичке дивергенције гура језик ка ивицама с којих може да се склизне у провалију.

Стручњаци за језик приметили би да је име новог језика у раскораку сa самоодабраним етничким именом ранијих муслимана и потоњих Муслимана и упозорили би на неодрживост придева босански од имена етника Бошњак. Али овде је придев био важнији од именице уз коју иде, по цену да се урушава јединствени комуникацијски простор и смањује распон могућег израза, језичког и сваког другог.

У овој општој какофонији, није јасно ни каква би била књижевна подлога тог новог језика. Основано се може претпоставити да се планира измештање из корпуса српске књижевности и културе њених највећих стваралаца, одсељених из те исте Босне главом без обзира.

Није ли то део процеса програмиране фрагментације српског духовног простора?

У разјашњавању ових контрадикција може се допрети само докле то допушта лингвистика, а она је овде понижена и заобиђена.