(Миливоје Иванишевић) Фото: Novosti.rs

ПАЖЉИВО пратимо све чешће, понекад и срамотне лицитације око обима српских страдања у прошлим ратовима и окупацијама током двадесетог века: Јасеновцу, Јадовном, Старом сајмишту, „Бљеску“, „Олуји“ и многобројним стратиштима на просторима некад заједничке државе. Све је упадљивија жеља да се обезвреде српске жртве и узроци њиховог страдања. На нешто слично смо у доброј мери огуглали у претходним деценијама.

Али, то је било време кад су се на другој страни налазили представници народа и националних мањина које су прикривале свој допринос српској трагедији. Нажалост, данас се појављују и лица српске националности која своју политичку, можда и финансијску, афирмацију траже у додворавању опонентима српских страдања. Отуда све упорнији захтеви за ревидирање чињеница које оптерећују некадашње, или садашње окупаторе и њихове домаће сараднике.

ТРАЖИ се ревизија чак и давно верификованих процена од око 700.000 жртава, које, углавном, нису биле спорне у протеклим деценијама.

По свему судећи, укупан број жртава, а поготово српских, што нас посебно оптерећује, никад неће бити утврђен са апсолутном прецизношћу, али је могуће да буде установљен број који се налази у границама дозвољених одступања. Уочљиве су полемике у којима се заоштрава поларизација између оних који инсистирају на горе наведеном броју жртава концентрационог логора Јасеновац у Независној држави Хрватској 1941-1945. и оних који то оспоравају, или ревидирају, у сваком случају смањују. На једној страни су српски „ултранационалисти“, а на другој српски стручњаци.

На тако нешто наишли смо и пре неколико дана (21. маја) у загребачком „Јутарњем листу“. Саговорник је био Александар Корб, којег апострофирају као водећег светског стручњака за НДХ и који тврди да Срби преувеличавају број од 700.000 страдалих у логору Јасеновац, и да та прохитлеровска држава хрватског народа није извршила геноцид. По њему, „то је заправо одвратна игра бројева међу националистима, али када се ради о стручњацима, међу које убрајам и своје колеге у Београду, они знају да се не ради о 700.000 људи у Јасеновцу. Број жртава је нешто већи од 100.000. Број од 700.000 жртава користе ултранационалисти и неки политичари, али не стручњаци који се баве проучавањем Јасеновца или Другог светског рата“, изјавио је Корб за „Јутарњи лист“, при чему се ослања и на поменуте београдске изворе.

НИЈЕ умесно, ако је реч о научном, а не политичком приступу, по сваку цену оспоравати тврдње претходних стручњака пре него што се изнађе, понуди и докаже властити налаз. Стиче се утисак да је по њему највећи стручњак онај који процењује најмање српских жртава. Ако од укупно нешто више од 100.000 жртава одузмемо хрватске антифашисте, Јевреје и Роме, потврдићемо Туђманову процену од око свега 25.000 српских жртава у јасеновачком логору.

Свакако да београдски, а то значи српски, стручњаци, поготово ако су то они Музеја геноцида, које предводи његово преосвештенство владика Јован, имају за светску јавност, а не само за Хрватску, огроман, можда и пресудан значај. Поготово кад су разлике између хрватских и српских стручњака или „стручњака“ минималне, као што је сада случај. Међутим, питање је да ли је списак имена, или идентификованих жртава, довољан доказ за процену укупног броја страдалих. Идентификовање и давање у јавност имена покојника је без сумње изузетно хуман и племенит подухват. Заштитити своју жртву од заборава је највиши циљ и православне цркве и српске државе. А да је тај посао одложен за још коју деценију и поменути би број био знатно мањи, можда и преполовљен.

ДО САДА је на нашем језику објављено 2.286 различитих књига о српским страдањима у 20. веку, а од тога о Другом светском рату 1.300 наслова. То су научне студије, монографије, завичајне хронике и зборници радова са научних скупова, посвећених страдању српског народа. Питање је колико тога су у својим истраживањима обрадили стручњаци Музеја геноцида. Сигуран сам да се у тих 1.300 књига налазе и имена извесног броја српских жртава јасеновачког концентрационог логора. Да овом приликом не наводим и остале изворе, као ни литературу о српским страдањима објављену на руском, француском, енглеском и осталим језицима.

Нажалост, све то неће бити довољно да сазнамо имена свих 700.000 страдалих, али ће смањити разлику између укупног броја и броја оних чија су нам имена непозната.

НЕСПОРНО И КРЛЕЖИ

НЕ може се занемарити чињеница да чак ни најугледнијем хрватском интелектуалцу тог времена Мирославу Крлежи није било спорно 700.000 убијених у Јасеновцу. Он је ту бројку навео у Енциклопедији Лексикографског завода ФНРЈ. Њему је једино било важно да се као злочинци не помињу Хрвати, већ уместо Хрвата неке неидентификоване, како их он назива, „квислиншке усташе“.

Чланак ИСТОРИЧАР МИЛИВОЈЕ ИВАНИШЕВИЋ: Српске жртве многи хоће да обезвреде се појављује прво на ИСКРА.

(Миливоје Иванишевић) Фото: Novosti.rs

Предсједник Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић тврди да су подацима Информативно-документационог центра из Сарајева о броју страдалих у рату у БиХ прикривени и умањени злочини над Србима, под плаштом „научног истраживања“.

Он је оцијенио да је тај центар, на чијем челу је Мирсад Токача, полицајац из времена рата у сарајевском Центру безбједности, који носи огромну одговорност за страдање Срба у том граду, учинио нешто што је „у свијету незамисливо, нехумано и осветољубиво“, односно бавио се пописивањем жртава нације са којом су пописивачи били у оружаном сукобу.

Иванишевић је у ауторском тексту за Вечерње новости објаснио да је уобичајено да свака сукобљена страна, држава или нација пописује властите жртве и то је једини прихватљив и међународно верификован податак.

„Толико нечастан попис као овај у БиХ у свијету није забиљежен. Нису Американци пописивали јапанске жртве иако су их окупирали, ни Руси њемачке. Како би тако нешто поднио јеврејски народ и да ли би се Нијемци прихватили и усудили да попишу јеврејске жртве у Берлину?“, навео је Иванишевић.

Он тврди да су овом „Босанском књигом мртвих“ српски губици умањени за више од 20 процената или за 6.057 лица.

Према Иванишевићевим ријечима, српски губици који износе укупно 31.010 особа и чине 32,3 одсто укупног броја страдалих у БиХ, умањени су у верзији центра из Сарајева на 24.953.

Он је истакао да су те разлике посебно изражене у случају Сарајева, гдје су у периоду од 1992. до 1995. године евидентирана 7.432 убијена човјека српске националности, али је у муслиманској евиденцији уписано само 3.573 српских жртава.

„Према њиховим подацима, страдале су свега 443 жене српске националности, иако је тај град највећа гробница Српкиња“, навео је Иванишевић.

Он истиче да је и број од 1.244 страдалих Српкиња готово троструко већи од муслиманске евиденције и нигдје у БиХ није регистрован толики број жена у односу на укупан број страдалих.

Иванишевић је оцијенио да је можда најважнија монструозно прикривана обмана у вези са мјестима страдања српских жртава.

„Према Мирсаду Токачи и његовој `Босанској књизи мртвих`, двије трећине Срба је страдало у општинама које се налазе у Републици Српској и, нормално, сами су Срби за то криви“, навео је Иванишевић.

Према његовим ријечима, у више од 2.000 насеља нема више Срба, иако су евидентирани приликом пописа становништва уочи почетка рата 1991. године.

Он каже да се подацима сарајевског центра, не случајно, служе демографски експерти Хашког трибунала Пољакиња Ева Табо и Норвежанин Хелге Брунборг.

„Потреба да се умањи обим српског страдања, а тиме прикрију и властити злочини, мотивисала је НАТО и институције БиХ да 2003. године, осам година послије окончања оружаних сукоба, формирају тај центар“, додао је Иванишевић.

Он је оцијенио да већ и сама чињеница да је један од промотера и финансијера била и Наташа Кандић завређује сумњу бар у објективност.

Чланак ИВАНИШЕВИЋ: Српске жртве нестану кад их злочинци пописују се појављује прво на ИСКРА.

Казани – мјесто страдања Срба (Фото: РТРС)

Предсједник Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић изјавио је да су ријека Миљацка и злогласна јама Казани, на Требевићу, најмасовније гробнице у које је бачено више стотина Срба.

Иванишевић је навео да је свака масовна гробница доказ злочина, као и да се знало за више од 100 концентрационих логора за Србе. Он је прецизирао да је на гробљу „Лав“ у једној гробници откривено 36 тијела, у другој 16, трећој 41, у селу Чемерно 20 тијела, а ту је још двадесетак српских села и гробница – Миље, Ледићи, Тошићи, Кртине, Прача, Кијево, Млини, Хотањ, Требечај, Пријесница…

Оцијенио је да је недавна посјета предсједника Србије Александра Вучића Источном Сарајеву изузетно риједак догађај за ових скоро три деценије, јер су претходне београдске политичке и државне екипе приликом посјете Сарајеву заборављале Источно Сарајево и Србе који од дејтонског прогона насељавају и живе у том дијелу града.

Он је у ауторском тексту за Вечерње новости подсјетио да су у рану јесен 2003. године обанарадовани ближи контакти и непосредна сарадња Београда и Сарајева, као и да је то било у вријеме када су у Сарајеву проналажене и откопаване масовне гробнице.

– Супротно алармантним ратним извјештајима о страдању муслимана, у свим гробницама су ексхумирана искључиво тијела српских жртава. До тада је већ откривено и откопано више масовних гробница побијених Срба – рекао је Иванишевић.
Каже да је по сарајевској „званичној“ евиденцији у Сарајеву живот изгубило 3.573 грађана српске националности.

– У нашим списковима се налази 7.428 или скоро дупло више имена Срба који су страдали у овом граду. Тек сад се сагледава шта су све Срби претрпјели током рата и шта им се догађало након потписивања Дејтонског споразума, од страховитог страдања и жртава до игнорисања од неких представника властитог народа – рекао је Иванишевић.

Нагласио је да се у том контексту може сагледати колико за Србе из Источног Сарајева и за тај град значи недавна посјета предсједника Србије Александра Вучића.

Према Иванишевићевим ријечима, свакако да је то већ сада у љетопису Српског Сарајева уписано великим словима.

– Он је тиме и нама Београђанима ублажио срамоту коју су нам, не нашом вољом, својевремено нанијели наши званични представници – закључио је Иванишевић.

Чланак ИВАНИШЕВИЋ: Ријека Миљацка и јама Казани најмасовније гробице сарајевских Срба се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Књига „Геноцид над Србима у Сарајеву 1992-1995“, представљена је данас у Београду, према ријечима аутора Миливоја Иванишевића, на дан када је прије 25 година почео грађански рат у БиХ и геноцид над Србима у Сарајеву.

Иванишевић је рекао да у српском дијелу Сарајева није било ниједног логора за муслимане, нема ниједног убијеног муслимана нити масовне гробнице, а да је у муслиманском Сарајеву постојало 120 логора за Србе и пронађено више десетина масовних гробница.

„Књига представља свједочења људи који су преживјели најтежу могућу тортуру. Она се ни по чему није разликовала, можда је понекада била систематичнија од оне коју су током Другог свјетског рата преживјели Срби у логорима тадашње НДХ“, рекао је Иванишевић.

Он је додао да је прије рата у Сарајеву, према истраживањима, било око 40.000 Срба, међу којима ни дјеца нису била поштеђена привођења, испитивања, па и батина у затворима.

„Све вријеме рата, неутрална страна, представници међународне заједнице, који су саучесници у српским страдањима, видјели су шта се догађа са Србима и никада ништа нису предузели да заштите Србе“, рекао је Иванишевић.

Он је додао да у цијелој БиХ не постоји ни један проценат људи одговорних за злочине над Србима да је против њих покренут судски поступак или поднесене кривичне пријаве.

Предсједник Скупштине града Источно Сарајево Мирослав Лучић рекао је да није доживио патњу као његови суграђани српске националности, али да је може осјетити, разумјети и преузети дио обавезе на себе да се то што се десило овјековјечи кроз књигу.

„Књига показује свијету који нас окружује над ким је заправо почињен геноцид и над ким је почињено етничко чишћење“, рекао је Лучић.

Он је додао да је у књизи представљено 80 свједочења, али да се зна да је много више Срба страдало, и да из тог разлога треба наставити са истраживањима и прикупљивањем доказа.

„Све институције морају осмислити начин, одвојити средства да би све жртве добиле сатисфакцију, а на крају крајева и Република Српска“, рекао је Лучић.

Чланак ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА „ГЕНОЦИД НАД СРБИМА У САРАЈЕВУ 1992-1995“: Представници међународне заједници били су саучесници злочина се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Сведочење лидера СББ-а Фахрудина Радончића да је СДА наручио убиство српског свата Николе Гардовића драгоцена је потврда оног што су Срби одувек знали – да су муслимани по сваку цену хтели истерати Србе из Сарајева, у чему су и успели, изјавио је председник Института за истраживање ратних злочина Миливоје Иванишевић.

„Сада смо добили потврду онога што смо знали или слутили, ко је уистину стајао иза оног ко је повукао обарач“, рекао је Иванишевић, пренела је РТРС.

Лидер СББ Фахрудин Радончић изјавио је, током сведочења у поступку Насељу Кељмендију у Приштини, да је Рамиза Делалића Ћелу, сарајевског команданта и поратног криминалца, убила бошњачка државна мафија и СДА, тадашњег лидера бошњака Алије Изетбеговића. Радончић је током вишедневног сведочења устврдио и да је Делалић убијао по налогу покојног бошњачког лидера, те да се у јавности појавила информација да је Делалић тражио милион марака од СДА и да је по њиховом налогу убио српског свата на Башчаршији, које је било окидач почетак рата у БиХ.

Иванишевић каже да муслимани, у намери да етнички очисте Сарајево, никада нису прихватили предлог Срба да се град подели на српске и муслиманске општине већ су све учинили прво да истерају Србе из институција, а потом и из њихових домова.

„Њихови злочини условили су да се Срби почну бранити. Нису смели тако сурово да нападну Србе и заборавили су да око Сарајева има 105 чисто српских села“, оценио је Иванишевић.

Према његовим речима, муслимани су сами проузроковали све невоље које су имали у Сарајеву, јер су Срби увек само реаговали на њихове поступке који су их водили у катастрофу.

Он је истакао да већ од раније постоје документована сведочења сарајевских снајпериста који су признали да су сва наређења добијали од такозване Армије БиХ и цивилних органа власти Сарајева.

„Много је чињеница, али време пролази. Снајперисте смо чули раније, сада имамо потврду истине о убиству Гардовића. Клупко ће и даље да се одмотава. Чуће се и све остало“, истакао је Иванишевић.

Жао му је, каже, што истина испливава касно јер су неки од кључних господара рата у Сарајеву завршили свој век и политички и физички.

Чланак ИВАНИШЕВИЋ: Сведочење Радончића драгоцена потврда се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Директор београдског Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић сматра да треба покренути питање геноцида Хрватске над Србима.

„Срби, њихова држава и Црква морају то да учине у име мученика Јасеновца и својих страдалих предака“, истиче Иванишевић за Срну, наводећи да је за четири године постојања НДХ убијено 53 одсто српске популације, а у БиХ /која је била дио НДХ/ – 45 одсто.

Иванишевић оцјењује да су Хрвати своју државу „обилато користили за геноцидне походе и уништење свега што је српско и православно, од културних и црквених добара до грађана“.

„То се коначно потврдило и 1991-1995. године кад је та модерна профашистичка творевина поновила злочине из претходног рата и доба своје претходне државности. Коначно су се августа 1995. године прогоном Срба у акцији `Олуја` ослободили огромне масе не само Срба, већ и антифашиста“, сматра Иванишевић.

Он оцјењује да се по обиму и суровости злочина „мала Хрватска изједначује са геноцидом Турске над, такође, православним јерменским народом у Првом светском рату“ и наводи да је много деценија прошло док се Европа није упознала о размјерама злочина и осудила турски геноцид над Јерменима.

Иванишевић оцјењује да је Хрватска данас поново држава малог броја антифашиста и великог броја духовних, вјерских и идејних потомака оних који су том државом владали у вријеме великог геноцида над српским народом 1941-1945. године.

Он напомиње да губици српске нације током Другог свјетског рата у НДХ нису у прошлости били чест предмет интересовања јавности и, вјероватно, због тога никада нису довољно јасно и прецизно исказани.

Према његовим ријечима, скоро све што је до сада написано о хрватским злочинима, а написано је више стотина књига, углавном је концентрисано на јасеновачки концентрациони логор и злочине почињене у том стравичном људском мучилишту.

Међутим, каже Иванишевић, у тадашњој хрватској држави истребљење Срба се одвијало и изван тог логора, па је већ у љето 1941. године добило застрашујуће размјере – Срби су убијани, без обзира на узраст и пол, сваког дана и на сваком мјесту, у својим кућама и на послу, у православним храмовима и школама, на улицама, у логорима…

Он је илустровао обим тих злочина демографским показатељима и анализама најстаријег истраживача усташких злочина Животија Ђорђевића.

Према тим подацима, у веома кратком историјском раздобљу 1941-1945. године, за четири године постојања НДХ, у геноцидном походу против свега што је српско, забиљежен је стравичан губитак од огромних 1.207.000 лица српске националности, без Срема.

„У тој огромној маси су српски покојници из Јасеновца и свих логора и јама, из разорених и попаљених српских села и свих простора некадашње НДХ“, наводи Иванишевић.

Он напомиње да у самој Хрватској, такође у истом временском раздобљу, демографски губици српске нације износе 486.000 од укупно 913.000 Срба, који су се ту налазили 1941. године, што је више од половине или 53 процента српске популације која је живјела у Хрватској почетком Другог свјетског рата, 1941. године.

У БиХ, подсјећа Иванишевић, српски губици су у апсолутном износу знатно већи него у Хрватској и износе 721.000 од укупно 1.614.000 лица српске националности, који су 1941. године живјели у том дијелу НДХ, што за европске услове и Други свјетски рат износи огромних 45 процената.

„Ни једна нација или држава у Европи, у оба светска рата 20. века, изузев Јевреја у Другом, али не и у Првом светском рату, није имала толико високе људске губитке“, напомиње Иванишевић за Срну.

Он је подсјетио да су највеће проценте жртава у Другом свјетском рату регистровали Пољска – 20,4 одсто, СССР између 8,8 одсто и 12,9 одсто, Њемачка – 6,1 одсто, те Аустрија – 5 одсто.

Чланак ИВАНИШЕВИЋ: Покренути питање геноцида над Србима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Директор београдског Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић истиче да су у Меморијалном центру Поточари сахрањени, углавном, муслимански војници, који су убијали сребреничке Србе, те да је дошло вријеме да се они измјесте.

Иванишевић сматра да је коначно дошло вријеме да се домаћа и свјетска јавност упозна о чињеници да се у мезарју у Поточарима налазе лица непосредно одговорна за страдање српског становништва, не само тог краја, већ широм Републике Српске.

„Прошло је већ 20 година и вријеме је да се зна ко је ту покопан. Ту су покопани муслимански борци, шехиди. Цивила је отприлике три одсто, а све остало су борци“, наводи Иванишевић.

Он напомиње да на мезарје у Поточарима долазе представници дипломатских представништава, представници и Републике Српске и Србије да се поклоне муслиманским цивилима који су изгубили живот током прошлог рата.

„То, међутим, нису цивили. Дошло је вријеме да се муслимански војници, шехиди склоне са тог простора меморијалног центра и да се покрене иницијатива да то гробље буде за цивиле са тог простора и српске и муслиманске“, наводи Иванишевић.

Он напомиње да његов Институт има конкретна имена сахрањених Бошњака у Меморијалном центру, а као примјер наводи да је ту сахрањено комплетно руководство главног штаба Осме оперативне групе /Армије БиХ/.

Ту су сахрањени и многи команданти бригада, носиоци највиших одликовања, која су добили за паљење српских села и уништавање становника српске националности.

Фото: РТРС

„Имамо документе у којима је наведено за шта је ко одликован. Одликован је, на пример, за то што је учествовао у нападима на села Ратковићи, Брежани и Подравање, а тамо је убијено више од сто српских цивила. Неко је добио за то одликовање, а када је погинуо у некој борби, закопан је у мезарју“, појашњава Иванишевић.

Он објашњава да су у мезарју сахрањени и они муслимански борци који су погинули 1992. године у нападима на српска села око Сребренице, а има и бораца који су из локалног гробља Казани из Сребренице ископани, па премјештени у мезарје, има и оних који су погинули у сасвим другим крајевима, у сасвим друго вријеме.

„Прво – то значи да то нису цивили, него војници. Друго, то нису само војници који су погинули у Сребреници јула 1995. године, него сви њихови војници који су изгинули и претходних година и на другим теренима, чак и у Фочи и Вишеграду.

Ред је да они своје војнике премјесте, нека им подигну гробље и споменике у Федерацији БиХ“, наводи Иванишевић.

Он напомиње да је од мјештана Срба чуо да не желе да дођу на то мезарје, јер су тамо сахрањени они који су палили и убијали по српским селима у Сребреници.

„Каже – `како да идемо тамо када је тамо сахрањен Ахмет Алић, који је спалио наше село и убио моју фамилију`. Како Срби, чије су куће спаљене, а фамилије побијене да иду на мезарје гдје се налазе њихове убице“, наводи Иванишевић.

Настојањима да сахране што више муслимана у том меморијалном центру, муслимани Бошњаци желе да конкуришу чак и Јасеновцу и да докажу да су били жртве „геноцида“.

„Меморијални центар је мјесто гдје се подгријева стална мржња према српском народу“, закључује Иванишевић.

Чланак ИВАНИШЕВИЋ: Измјестити шехиде из Меморијалног центра Поточари се појављује прво на ИСКРА.

Фото: /www.nspm.rs

Директор Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић изјавио је да је освештање храма у Пребиловцима 8. августа од изузетног значаја јер је то мјесто једне од највећих катастрофа у Другом свјетском рату, гдје након усташког ножа ништа живо није остало.

„Јапанци су вршили истраживање прошлог вијека о највећим катастрофама и на треће мјесто сврстали злочин у Пребиловцима. На прво мјесто су ставили Нагасаки, а потом злочин у једном мјесту у Чешкој и у једном селу у Француској које су уништили Американци приликом искрцавања зато што је ту било јако њемачко упориште. Пребиловци су, према њима, трећи највећи злочин у 20. вијеку“, рекао је Иванишевић Срни.

Он је истакао да Пребиловцима посебну тежину даје то што се злочин поновио, односно потомци злочинаца су 1992. године извадили и уништили кости убијених Срба.

„Поновљени злочин много је тежи“, рекао је Иванишевић.

Он је истакао да су српске кости посијане не само у Европи већ и у Африци, да су многа стратишта непозната и безимена, али да је захвалан Богу да су Срби почели да обиљежавају своја стратишта.

„Иронија је да за Пребиловце знају чак и у далекој Азији, а да за тај злочин многи Срби не знају. Само слушамо и причамо, а готово се никада нисмо одужили тим покојницима „, каже Иванишевић.

Он је указао на потребу да Срби и српске институције његују културу сјећања јер ће једино то спријечити да историја буде фалсификована, а жртве заборављене.

„Када држава не брине, а то је чињеница, не може се одржати континуитет, а без континуитета нема сећања, нема истине“, упозорио је Иванишевић.

Усташе су 1941. године у Пребиловцима убиле 850 Срба од укупно 1.000 колико је живјело у том селу.

Градња храма у Пребиловцима, у чију крипту је положено више хиљада посмртних остатака Срба убијених у долини Неретве за вријеме Другог свјетског рата, почела је 1991. године.

Међутим, током 1992. године Хрватска војска предвођена генералом Јанком Бобетком минирала је крипту и багерима практично урадила све да се трагови злочина униште.

Иако је велики број моштију уништен сачувано је седам сандука. Свети архијерејски Сабор Српске православне цркве канонизовао је пребиловачке мученике и славе се као свети сваког 6. августа.

Спомен-храм у Пребиловцима поново се обнавља, захваљујући бројним донаторима. Међу њима велики је број Срба који су поријеклом из Херцеговине. Велику помоћ и подршку у изградњи храма пружила је Влада Републике Српске.

Чланак ИВАНИШЕВИЋ: Његовати културу сјећања како историја не би била фалсификована се појављује прво на ИСКРА.

Фото: /www.nspm.rs

Директор београдског Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић упутио је „Молбу за опроштај“ српским жртвама у Сребреници зато што ће предсједник Владе Србије, „можда, бити принуђен да дође у Поточаре и ода почаст њиховим убицама“.

Иванишевић у саопштењу наводи да је тешку обавезу да затражи опроштај од српских жртава добио од „чланова Српске академије наука и уметности и Академије наука и умјетности Републике Српске, свештеника СПЦ, бивших министара и генерала Србије и Републике Српске те више београдских породица“.

„Ово је највише што ми који тражимо опроштај сада можемо да учинимо и у чему нас нико не може спречити“, истиче Иванишевић, уз напомену да је обавезу да упути молбу за опроштај добио и од многобројних колега и пријатеља.

Такође, наводи се у саопштењу, то траже и протјерани Срба из БиХ, са Космета и Хрватске, настањени у Београду и Новом Саду, српски ратници против Нато агресије, професори виших школа и факултета, пензионери, студенти, ученици и људи са којима Иванишевић скоро свакодневно сарађује.

Иванишевић наводи да од Александра Димитријевића, који је у вријеме кад су га убили имао једва шест година, и његовог три године старијег брата Радисава, убијених 16. јануара 1993. године у Скеланима, тражи опроштај „што ће председник Владе Републике Србије бити принуђен да, не дај Боже, дође у Поточаре и ода почаст њиховим убицама“.

„Молимо за опроштај Матеју /Стевана/ Јашинског, самопрегорног просветног радника из Новог Сада, који је пре неколико деценија дошао у село Загоне да учи српску и муслиманску децу и није хтео кад се заратило да се врати у Нови Сад и напусти село у коме се сродио са децом и њиховим родитељима“, навео је Иванишевић.

Он је истакао да су Јашинског убили 5. јуна 1992. године његови бивши ученици муслимани.

„С њим су убијени и многи бивши ученици српске националности, њихови родитељи, па и старци рођени 1912. године из породица Милошевић, Танасијевић, Гвозденовић, Димитрић, Маловић и Пауновић. Опроштај тражимо зато што ће и вашим убицама да одају почаст“, наводи Иванишевић.

Он молио за опроштај и „Драгомира /Ненада/ Живковића /1971. годиште/ редовног студента друге године шумарства у Београду, свог, како је навео, „омиљеног блиског рођака који се вратио у свој Братунац да му родитељи, бака и млађи брат не буду сами, а убили су га из засједе муслимани у селу Биљача на Петровдан 1992“.

Иванишевић моли за опроштај и најстаријег учитеља Васу Порачу, рођеног 1912. из Крњића, „кога су ножем исекли његови бивши ђаци муслимани 5. јула 1992. године са још тринаест мештана српске нације из овог села“.

„Молимо за опроштај полуслепог и болешљивог старину Радојка Милошевића из села Гниона кога су на Крсну славу, Ђурђев-дан 1992, славском свећом, са јединим гостом Лазаром Симићем из суседног села Студенац, спалили. Тежак терет на своја плећа прима човек који долази да се поклони онима који тебе и Лазара спалише живе“, навео је Иванишевић.

Он оцјењује да су грешни и они који ово пишу зато што још нису у могућности да траже опроштај „од сваког убијеног нашег сународника појединачно и да коначно, и на достојанствен начин, сачувамо од заборава имена српских жртава. Српске државе за то ових година немају новца“.

„Да ли је ових деценија дошло зло време кад се интереси српске државе не подударају са интересима српске нације. Ја ћу, са својим најближим тог дана отићи у прву цркву и упалити свећу за покој душе и мир жртава чије породице су овим гестом дубоко повређене“, наводи Иванишевић.

Он закључује да су „прије десет година у Братунцу и Сребреници мајке српских жртава проклеле председника Србије кад је дошао у Поточаре да се поклони убицама њихове дјеце“.

Чланак ИВАНИШЕВИЋ: Молба за опроштај упућена српским жртвама у Сребреници се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Аустријанац Волфанг Петрич, а потом Британац Педи Ешдаун, у интересу стварања доказа о наводном геноциду у Сребреници, дају иницијативу за подизање Меморијалног комплекса жртвама Сребренице

Аустријанац Волфанг Петрич, а потом Британац Педи Ешдаун, у интересу стварања што убедљивијих доказа о наводном геноциду у Сребреници, а то им је био главни посао, дају иницијативу за подизање Меморијалног комплекса муслиманским цивилним жртвама Сребренице, страдалим јула 1995. године.

Судска документа у Хагу нису била довољно убедљива да се докаже геноцид. У њима се скоро и не помињу цивилне жртве, а без њих нема геноцида. Тако је након пет година узалудног трагања за доказима о геноциду рођена идеја за подизање Меморијалног центра, грандиозног и монументалног објекта који треба да импресионира посетиоце. Логиком – што већи Меморијал, тим већи и српски злочин. Или, комплекс Меморијалног центра је сам по себи довољан доказ, остали докази о геноциду постају сувишни.

Тако је почела злоупотреба мртвих да би се поткрепиле и доказале обмане живих. Влади РС је наложено да исплати за откуп земљишта 4.681.692,00 марака (тај исти Петрић у то време није одобрио Србима Сарајева да скромним спомеником обележе своја страдања у главном граду БиХ).

Не улазећи у многа спорна питања настојаћемо да у најкраћим цртама изнесемо само неколико непобитних чињеница. Укопавања су почела марта 2003. и од тада су почеле преваре. У недостатку цивилних жртава Сребренице укопавани су шехиди и борци Армије БиХ, хиљаде злочинаца погинулих на разним локацијама и у разним временима током рата. Цивилних жртава ту је и данас једва до 10 посто, а Сребреничана и мање од тога.

Данас притиснути непобитним доказима о обмани неко је коначно на улазу исписао и остале општине чије су „жртве“ ту покопане. То су: Фоча, Сарајево, Тузла, Власеница, Зворник, Вишеград, и још десетак. Врхунац безочности је у чињеници да су ту покопани злочинци непосредно одговорни за покоље и прогоне српског становништва. Простор нам, нажалост, не допушта да томе посветимо и више пажње. Али, поменућемо неколико врло интересантних имена.

Ту је помоћник команданта 281. бригаде Хајрудин Авдић одговоран за 74 убиства у десет српских села Сребренице, Братунца и Власенице. Или Ибро (Хусеин) Дудић, мајор, командант 282. источнобосанске лаке бригаде Армије БиХ, који је уништио 17 српских села у којима је убијено 329 мештана. Ибран (Ибро) Муратовић учествовао у нападу и убиствима у поменутом селу Бљечева. Џевад (Рамо) Бабајић из Глогове, учествовао у нападу на Хранчу 25. јула 1992. и убиствима осам мештана. Официри Мехмед (Салих) Салихоџић, Авдулах (Мустафа) Бећировић и Сафет (Хамед) Ахмић били су на важним командним дужностима у штабу 283. источнобосанске лаке бригаде и одговорни су за убиства 189 мештана у 11 села. Авдулах (Авдо) Ахметовић, био је помоћник команданта, а Хајрудин (Хамид) Авдић, члан штаба 281. источнобосанске лаке бригаде и у 13 села учествовали су у убиству 228 мештана. Ахметовић (Нухан) Мухамед, 1948. г. Кладањ – члан штаба Кладањског одреда; Ђозић (Хајрулах) Мирсад, 1977. г. Кладањ – поручник, начелник атомско-биолошко-хемијске одбране 121. брдске бригаде; Салиховић (Алија) Смајо, 1963. г. заменик команданта 1. батаљона 302. брдске бригаде; Халиловић (Омер) Ахмет, 1953. г. командир 2. вода 1. чете 3. батаљона 121. брдске бригаде, Хоџић (Химзо) Сафет, милиционер у СУП Ступари су у разним временским раздобљима учествовали у нападима на српска села Врановићи, Младово, Оловци, Брдијељи, Обрђевци, Брњице, Пелемиши и мучењу затвореника у логору Ступари.

Чланак МИЛИВОЈЕ ИВАНИШЕВИЋ: Чудна мезарја у Поточарима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Директор београдског Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић је оцијенио за Срну да премијер Србије Александар Вучић не треба да дође у Сребреницу јер то није у српском интересу, нити да насједа на провокације.

Иванишевић је навео да је и саопштење начелника општине Сребренице Ћамила Дураковића, у којем упозорава Вучића да не долази у Сребреницу, вјероватно направљено са неким у договору, како би искушавали храброст српског премијера.

„Вучић је храбрији од свих њих заједно, али не треба да наседне на ту провокацију. Кад су рекли да не долази, били су сигурни да ће он доћи. А што би ишао, када то није српски интерес?“, запитао је Иванишевић.

Иванишевић, који се бави сребреничким случајем, рекао је да у Сребреници нема ни десет одсто цивилних жртава, које су покопане у Поточарима, те указао да је ријеч о војницима иако неки, укључујући и Хашки трибунал, говоре о хиљадама сребреничких цивила и перфидно војнике 28. дивизије такозване Армије БиХ називају „малољетним мушкарцима, дјечацима“.

Он је подсјетио да су у свим масовним гробницама у том рејону, а отворено је више од 20, нађена свега два женска тијела, а једно од њих је идентификовано као леш Српкиње Бранке Матић.

„Према томе, нема говора ту о цивилима“, рекао је Иванишевић, који је за потребе одбране првог предсједника Републике Српске Радована Караџића пред Хашким трибуналом евидентирао муслиманске жртве из Сребренице.

Иванишевић је навео да су муслимани на улазу у мезарје у Поточарима написали називе 13 до 15 општина, из којих су муслимански борци ту покопани.

„Они су сами тим списком демантовали да је реч о сребреничким жртвама. Ту су и Сарајлије, затим из људи из Зворника, Власенице, Кладња, Фоче, Вишеграда. Онда се, значи, уопште не говори о сребреничким жртвама, него о војним губицима Армије БиХ“, истакао је Иванишевић, чија је књига о Сребреници преведена на енглески и холандски језик.

Говорећи о британској резолуцији о Сребреници, Иванишевић је рекао да је Запад себи „увртио у главу“ да Срби морају да буду криви и истакао да се тиме жели оправдати бомбардовања и разарања широм Републике Српске, Србије и Црне Горе.

Иванишевић је подсјетио да је муслимански ратни лидер Алија Изетбеговић, када је по наговору из САД наредио својим војницима да се повуку и да не бране Сребреницу, очекивао да ће ту доћи до покоља муслиманског цивилног становништва.

Он каже да су Срби прошли сва муслиманска села, њих 43 у којима нико није био убијен. Према његовим ријечима, то је разочарало муслимане па су хајку против Срба, коју су припремили као да је извршен покољ, представили као да је дошло до великог страдања муслиманског цивилног становништва.

„Камо среће да су се муслимани према Србима понашали као Срби према муслиманима. Онда ми не бисмо имали побијене, нападнута српска села /око Сребренице/, барем би животи тих мученика у тим селима били спашени, добили би хлеб, воду, превоз, што смо обезбедили муслиманима. Међутим, они су у сваком српском селу убили кога су нашли“, навео је Иванишевић.

Чланак ИВАНИШЕВИЋ: Вучић не треба да иде у Сребреницу, и не треба да насједа на провокације се појављује прво на ИСКРА.