Фото: Политика

Протеклог викенда овде је писано о необичном сну Милете М. Продановића (1883–1945) из места Прањана код Чачка, који се збио током Церске битке у Првом светском рату. Милета и рођени брат му Здравко били су учесници оба балканска рата, а војничке униформе обукли су већ током мобилизације за Први светски рат. Милета је био интендант у Шумадијском артиљеријском пуку, а Здравко наредник и барјактар Трећег нишког коњичког пука. Милета је од почетка до краја водио дневник, објављен 1994. године као „Ратни дневник 1914–1918”. За време Церске битке Милетина јединица задесила се на Радоњића брду. У дневнику за дан 4. август (по старом календару) Милета је записао да је већ од раног јутра почела артиљеријска паљба са обе стране „која јака и жестока цели дан траје… Један пеш. пук Моравске дивизије рано уводи се у борбу и развија се код села Текериша. Наши успевају да заузму село Текериш…”

„Ја сам тог раног јутра узео кола и повео војнике у село Кривају те купио зоби за коње и купио стоке за клање за исхрану људи. По свршеном послу журио сам у батерију и у 4.30 часа по подне стигао на положај Радонића брдо. Батерија је била у дејству. Известио сам командира о храни коју сам набавио, а он ми је захвалио на мом заузимању за батерију. Сео сам позади топова одмора ради на жиле исплакане кишом од неке старе трешње. Батерија дејствује. Мени само срце заспало. Седећи наслоњен на лактове одмах заспах.

Одједном у сну створи ми се слика велике крваве борбе у великом ушореном селу; лепа црква порушена гранатама и са обаљеног торња једна цигла више од њене половине наднела се. Мислио сам како је њена тежа не обали. Тог тренутка изби стрељачки строј и мој брат Здравко са исуканом сабљом пред стројем. У том моменту он пада погођен. Ја се пренем из сна. Ово ми се све збило за неколико тренутака. Скочим са тог места, протрљам чело. Видим да је то сан. У том ме командир упита. ’Шта је теби Милета, те си тако пребледео?’ – шалећи се са мном – ’сигурно си се уплашио кад видиш како се много гине’. Ја му рекох за сан…”

Слика сна није напуштала Милету ни следећих дана. „Све ми је мој Здравко био на уму”… Међутим, о повезаности сна са јавом сазнаће шест дана касније. О томе је у свом „Ратном дневнику” записао: „Недеља 10. августа. Облачно. Пошто сам описао све коње, које смо од плена добили, завео их и списак послао дивизиону, упитао сам командира, да одем на Џајевац више Новог Села, да се видим са Здравком. Он ми одобри, само пошто ручам, јер је већ било 11 часова. „Па узми једног војника, нека пође с тобом. Понесите пушке, јер терен није рашчишћен”…

Одмах по подне узјахам коња са још једним војником и пођем за Џајевац… Чим сам био у Новом Селу, сретоше ме неки коњаници, које сам упитао за трећег коњички пук. Они ми рекоше да су сви коњички пукови на Џајевцу код Чекошине и пођоше, али после 50–60 метара када су одмакли зовне ме један по имену. Познао ме је и каза ми: ’Сигурно си пошао да се видиш са Здравком’. Одговорих му да јесам. Каже: ’Што ћеш чути доцније, боље да ти кажемо. Камо среће да је добро, али шта ћеш, таква му је судбина’. Ја отрнух. Рече ми: ’Здравко ти је погинуо 4-ог овог у борби за Прњавор’. Као да ме уби”…

На Џајевцу Милета се сусрео са са војницима и официрима Трећег коњичког пука и Трећег ескадрона, који су му описали битку у селу Прњавору где је његов брат Здравко храбро погинуо. „Још по доласку у Ниш, приликом мобилизације, Здравку М. Продановићу предата је пуковска застава, да је победоносно носи до последње капи крви не испусти да падне у руке непријатељу. Уочи дана погибије молио је да неко понесе заставу, да би он могао да јуриша напред у бој”…  За понедељак 11. август Милета је записао:

„Око 10 часова стижемо у Прњавор. Страшну слику рушевина представља село Прњавор: на све стране порушене куће. Када сам био поред цркве погледам торањ обаљен гранатама. Једна цигла више од њене половине наднела се и стоји – не пада. Станем, погледам ово велико ушорено село, које ми одмах би познато из сна од 4. августа. Прекрстим се и зачудим: ’Боже, како је ово могуће?’… Могао сам потрефити и место где је Зале погинуо… Дођосмо до раскрснице, на самом ћошку код кафане Топузовића… Видео се траг крви где је веселник погинуо”…

После Цера, Албаније, Крфа, Лазарета, Вида, Солуна, Кајмакчалана… Милета М. Продановић се вратио из рата 1918.

Чланак 100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА: Кад сан постане јава се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Има неких догађаја из Великог рата крајње мистичних, који никада неће бити разјашњени. Један од таквих догађаја наводи у свом „Ратном дневнику 1914–1918” Милета М. Продановића (1883–1945) из места Прањана код Чачка. Милета и брат му Здравко, синови трговца Милоша и Марице Продановић, учествовали су у оба балканска рата, а од јула 1914. борци су Првог светског рата. Даровит и отресит, Милета је водио дневник, писао заповести, цртао пределе и борбене положаје. За јединице Шумадијског артиљеријског пука, у коме је био распоређен, набављао је провијант: храну за људство, сено и зоб за коње и волове који су теглили топове, хаубице и комору. Његов брат Здравко био је наредник и заставник-барјактар у Трећем нишком коњичком пуку.

Догађаје и датуме Милета је у свом дневнику водио по старом календару. За 4. август 1914. наводи: „Леп и ведар дан освиташе. У 7.40 часова пре подне поче артиљеријска паљба са обе стране, која јака и жестока целог дана траје. Један пеш. пук Моравске дивизије рано уводи се у борбу и развија се код села Текериша. Наши успевају да заузму село Текериш… Наше пак десно крило ка Румској, тешко напредује… Један дивизион пољске артиљерије Дринске дивизије дође на Радоњића брдо и са три батерије отвори паљбу, помажући наше десно крило…

Противничка артиљерија са Голог брда и Трбосиља дејствовала је целог дана у правцу Радоњића брда… Ја сам тог раног јутра узео кола и повео војнике у село Кривају те купио зоби за коње и купио стоке за клање за исхрану људи. По свршеном послу журио сам у батерију и у 4.30 ч. по подне стигао на положај Радонића брдо. Батерија је била у дејству. Известио сам командира о храни коју сам набавио, а он ми је захвалио на мом заузимању за батерију. Сео сам позади топова одмора ради на жиле исплакане кишом од неке старе трешње. Батерија дејствује. Мени само срце заспало. Седећи наслоњен на лактове одмах заспах.

Одједном у сну створи ми се слика велике крваве борбе у великом ушореном селу; лепа црква порушена гранатама и са обаљеног торња једна цигла више од њене половине наднела се. Сам мислим како је њена тежа не обали. Тог тренутка изби стрељачки строј и мој брат Здравко са исуканом сабљом пред стројем. У том моменту он пада погођен. Ја се пренем из сна…

Ово ми се све збило за неколико тренутака. Скочим са тог места, протрљам чело. Видим да је то сан. У том ме командир упита. „Шта је теби Милета, те си тако пребледео”, шалећи се са мном, „сигурно си се уплашио кад видиш како се много гине?“. Ја му рекох да се лично смрти нимало не плашим за себе, што је уверен из минулог рата, а и из борбе прошлог дана, јер сам увек био у борном делу батерије, али му рекох да сам моментално сад, кад сам сео, заспао и сан ми веома ружну слику представи. Све ми је мој Здравко на уму, јер видим какве се крваве борбе воде и водим, да човечји живот није ништа“…

За уторак, 5. август, Милета у дневнику пише да је њихова јединица изашла на Цер. „…По изласку на врх Цера видик на све стране је врло велики. Шабац сав гори. Тако исто и сва села по Мачви горе. Топови на све стране грме… Са Цера се лепо видело како противник одступа низ Јадар и Јадарску Лешницу. Њихова мунициона колона у долини Јадранске Лешнице остави сва кола и побеже чим у колону паде. Наш артиљеријски метак… Лепо је са Цера посматрати богату Мачву и Поцерину, али је сада жалосно. Противник је све упропастио, опљачкао, попалио, само се димови пуше. Сваки се осећао радостан што је непријатељ овако разбијен, али сам ја ипак некако нерасположен“…

Ратнику Милети се стално враћао сан који му се збио претходног дана. Тек, тај сан био је, испоставиће се, јава. Док је Милета клонуо иза хаубица које су грувале и кратко уснио, истога тог трена, у селу Прњавору код Шапца, у бици са непријатељем – пао му је брат Здравко!… О збиљи догађаја сазнаће тек шест дана касније.

У дневнику о томе пише: „Недеља 10. августа. Облачно. Пошто сам описао све коње, које смо од плена добили, завео их и списак послао дивизиону, упитао сам командира да одем на Џајевац више Новог Села, да се видим са Здравком. Он ми одобри, само пошто ручам, јер је већ било 11 часова. „Па узми једног војника, нека пође с тобом. Понесите пушке, јер терен није рашчишћен“… Одмах по подне узјахам коња са још једним војником и пођем за Џајевац“…

Чланак 100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА: Сан уз тутањ хаубица се појављује прво на ИСКРА.