Меша Селимовић и супруга Дарка; фото: ИН4С/ xdn.tf.rs

Мехмед Меша Селимовић рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године је радио као професор Грађанске школе, а потом је 1936. постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.

„Босна га никада није прихватила због тога што се није хтио савити, што је био свој“, рећи ће једном приликом Мешина супруга, ведра и самосвјесна жена, ћерка генерала Краљевине Југославије. Била је одана Меши и његовом стваралаштву, умјела да јасно каже и покаже да је спремна да с њим иде и на крај свијета по њихов комад среће. Њено је име Дарослава Дарка Божић. Ваљда ће због ње Меша написати: „Ко промаши љубав, промашио је живот“.

Њихов одлазак из Сарајева никог није узбудио. Чак је и недјељник „Свијет“ написати: „Остали смо без Савића и Репчића, па можемо и без Меше Селимовића“. Иначе, Савић и Репчић су фудбалери који су дрес ФК Сарајева замијенили црвено-бијелим дресом Црвене звезде, за коју је и сам Меша навијао.

Српској академији наука и умјетности Селимовић је, 3. новембра 1976. године, послао писмо сљедеће садржине:

„Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредјељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје сродство са њима немам потребе да доказујем…

„Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и умјетности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографским податком.“

Упркос овом изричитом ставу и супротстављању супруге Дарке, у освит рата, његово дјело „киднаповано“ је и увршћено у сарајевску едицију „Муслиманска књижевност 20. вијека“.

Једном приликом, на загребачком Књижевном кутку, Меши Селимовићу је од стране организатора постављено питање од ког се очекивало да испровоцира Мешу: „Зашто се ви, Мехмеде Селимовићу, осјећате Србином?“, упитали су.

Његов сталожени одговор моментално је утишао цијелу салу: „До 1941. сам се осјећао Србином, а нисам се питао зашто. Од 1941. знам зашто сам то“.

Чланак ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ВЕЛИКИ МЕША СЕЛИМОВИЋ: Србин сам, припадам српској књижевности и знам и зашто се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Курир

„Моји ближи преци су из Билеће. Отац се родио у Високом, кад се породица из Билеће покренула према својима поседима на североистоку Босне.“

„Селимовићи су пореклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића. Шефик Пашић, који је испитивао порекло наших породица, пише о томе, на основу докумената које је пронашао у архивским и породичним документима.

„Наводно је било девет браће и двојица пређу на ислам, да би штитили једни друге, и од њих су Селимовићи и Овчине. Селимовићи се јављају у Херцег-Новом пре 1690. године, јер је тада њихова земља са Ублина додељена млетачким поданицима. Такође у Црној Гори је било Селимовића, наводно су од Бабахетовића ове породице – Селимовићи, Ћорић и Овчине. У Једношима један локалитет назива се Селимовина и Селимова Бистијерна, а у Плаву спомиње се 1710. године Џуба Селимовић. Књижевник Меша Селимовић потиче из ове породице.“

… Кад сам 1972. године навео овај податак (из нормалне радозналости и жеље за откривањем свог корена), неки интелектуалци из Босне су ми то оштро замерили. Рекли су отприлике: „Многи од нас тачно знају своје хришћанске претке, и могли бисмо да покажемо и директне документе. Али чему то? Шта бисмо тиме постигли?“ Ова замерка и овакво питање могло би се поставити поводом откривања сваког историјског податка. У име чега затварати очи пред истином? Тиме се ништа не мења, као што се никаква љага не баца на босанско-херцеговачке муслимане ако се укаже на њихово порекло. Код мене је остала и јака носталгија за завичајним кореном, мада и Београд веома волим. Ја сам везан за своје босанско и муслиманско порекло, и уверен сам да је наша сложеност (због дугогодишњих туђих навика које смо прихватили, због чудне историје, због створених комплекса, због хиљаду сплетених чворова) изузетно богата стваралачким могућностима.“

… Ето тако (да се вратим на порекло породице), негде ваљда почетком 17. века мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску веру, да бране осталу браћу и родбину. Ко зна да ли су их жртвовали, одликовали или бирали одока. Изгледа да моји часни преци нису били сувише крути што се тиче религије, а ни сувише искрени: више их је интересовала могућа корист, или мања штета, него вера. За нас, за своје непознате потомке, нису много марили. И можда су ту равнодушност према свакој вери пренели до мене у крви моји каснији рођаци, а можда су своју преверу плаћали већом ревношћу у новој вери.

И десило се оно што је предачки савет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је део наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу. Можда су Селимовићи побегли из Црне Горе у Билећу да се спасу од истраге потурица, можда су се закрвљени рођаци тукли и затирали што су могли жешће, и није прошло ни двеста година, а Селимовићи и Вујовићи нису више ни знали да су исте крви, а можда су настојали да то што пре забораве и сакрију (…).

Моји ближи преци су се задржали у Високом, ту се родио и мој отац Алија. Поседовали су огроман комплекс шума и имања, од Завидовића до близу Тузле, и неколико кућа, од који је најлепша била она у Трештеници код Тузле, велика, на три боја, лепо уређена, окружена воћњацима и великим шумама, погодним за лов. Знам ту кућу кад више није била наша: можда ми је зато изгледала лепша. Купио ју је богати сељак Нухан, име сам запамтио, и изглед, и глас, зато што је био потпуно другачији од свих људи који су долазили у нашу кућу.

Моји преци су били аге, пучког порекла. Отац је, бранећи Нухана, знао да каже: И ми смо доскора били сељаци… Породична традиција је знала за четири градске генерације Селимовића, у Билећи, били су трговци и златари. Даље од тога се није знало, па сам претпостављао да се тим заборавом прикривао хришћански корен. Не знам како су се обогатили, ни када. Знам кад смо осиромашили: пред Први светски рат. Али је отац после рата опет имао велику шталу лепих коња, и успешно се бавио трговином. Отац је био крупан, висок, снажан, весео, жив, пуст, немиран, неукротив. Како се каже у Босни, он је истутњио и свој и мој тал немира. Кад му је било 18 година, оженили су га, да се смири. Али млади женик Алија, који је покушао да види може ли живети са женом коју су му други изабрали (трагови тог покушаја су остали), изненада је побегао од куће, од невесте, од родитеља и нежељених обавеза и обрео се у Тузли, код неких далеких рођака. Из тог брака од неколико ноћи, родило се женско дете, моја полусестра, Ханумица, која је живела с нама. Нена и деда убрзо су дошли у Тузлу за немирним младићем и, наравно, све му опростили. Да нису учинили тако, изгубили би га.

Купили су велику Дедајића кућу (која и данас постоји) и постали Тузлаци. Данас изгледа тешко објашњиво како то да деда и отац нису ништа радили: живели су од продаје породичних имања. Било је то почетком вијека. (1936. после очеве смрти, ја сам продао последње што је остало, коње, кола, хамбаре, а 1945, после рата, и кућу с баштом.) Године 1902. богати младић-пустахија загледао се у сиромашну лепотицу Пашу Шабановић из непосредног комшилука, делила их је само баштенска ограда. Није пристао на прву девојку коју су му изабрали родитељи, на другу коју је он изабрао сам, нису радо пристали родитељи. Али је он увек односио победу. И тако је моја мајка дошла у кућу у којој је нису желели, мада то нису показивали.… Не знам зашто је отац продао стару кућу, у којој смо се родили мој најстарији брат Шефкија, старија сестра и ја (1910). Дуго сам жалио за њом, јер је заиста била лепа и ведра. Изгледа да је то учинио због љубоморе, јер је кућа целом предњом страном слободно гледала на пространу мерају, преко које су људи непрестано пролазили, а увече седили, пили ракију и певали кузајући уз саз. Верујем да му је то сметало.…Према деци отац је био строг, или најчешће равнодушан. У његову собу смо улазили само кад нас позове, и тад смо ишли као на страшни суд. Двапут годишње морала су сва деца да уђу, на два Бајрама, због честитања. Није био религиозан, али смо славили главне верске празнике. По националном осећању био је Србин, и знао је за неразговетно породично предање о пореклу из источне Херцеговине или северне Црне Горе.

Чланак МЕША СЕЛИМОВИЋ О ПОРЕКЛУ: У име чега затварати очи пред истином? Моји су преци из Билеће од Вујовића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Срна

Добитници награде „Меша Селимовић“, коју Вечерње новости додјељују 29. пут за књигу године су Владислав Бајац за књигу „Хроника сумње“ и Мирко Демић за роман „Ћутања из горе“.

Ове књиге проглашене су за најбоље књиге на српском језику, а ово је четврти пут да два писца дијеле награду.

Свечана додјела награде „Меша Селимовић“ биће организована средином марта.

Демић је рекао да је веома поносан што је добио награду која носи име Меше Селимовића, писца „који је од несигурности и сумње изаткао најврједније странице наше литературе“.

Он је додао да су сумња и несигурност и његови пратиоци, поготову посљедњих десет година од када исписује своје петокњижје, које роман „Ћутање из горе“ хронолошки отвара.

„У овом роману у средишту је судбина Срба из Хрватске, гдје сам рођен. Признајем и то да сам неријетко помишљао како узалуд траћим своје дане на нешто што никога не дотиче. Зато сам почаствован сваким гласом којег су мојој књизи подарили критичари, а име Меше Селимовића ће ми бити додатно охрабрење и подстрек“, рекао је Демић.

Бајац је, поводом објаве о добитницима награде, у писму медијима навео да „награде које носе имена великих писаца већ саме по себи чине част добитнику“.

„Поносан сам што ми се овога пута име веже за врсног стилисту, сјетног грађанина и храброг трагаоца за правду“, додао је Бајац.

Чланак БЕОГРАД: Бајац и Демић добитници награде „Меша Селимовић“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Проф. др Mилисав Савић jе добитник књижевне награде „Mеша Селимовић“ за роман „La sans pareille“ (Agora) као наjбоље дело написано на српскомм jезику у 2015 години.

Лауреат коме ће награда бити уручена током марта рекао jе новинарима да jе „леп осећаj освоjеним наградама коjе носе звучна имена наше књижевности – Стефан Првовенчани, Вук, Aндрић, Лаза Kостић, Глигориjе Божовић, Вељко Петровић, Душан Васиљев, Љубомир П. Ненадовић – придодати и награду великог Mехмеда Mеше Селимовића“.

Савић jе поручио „колегама, коjи су са своjим добрим књигама из овогодишње продукциjе могли, баш као и он, да се оките овом наградом, да не посустаjу, награде их неће мимоићи“.

Затим jе са пуно финих детаља описао своj први сусрет са Mешом Селимовићем с киме jе направио интервjу за НИН уочи изласка из штампе романа „Tврђава“, а затим jос два разговора за „Mладост“ и „Kњижевну реч“.

„Био jе то саговорник од коjег jе млади писац и новинар имао шта научити. И не само он“, констатовао jе Савић.

„У награђеном роману“, додао jе Савић, „jасно сам ставио до знања да сам свом jунаку дао име по Хасану из „Дервиша и смрти“. Другом приликом ћу детаљниjе обjаснити зашто сам то урадио. Знам jедино да лепшег имена нисам могао изабрати“, казао jе лауреат и додао да се  захваљуjе свим критичарима, и оним коjи су гласали и онима коjи нису гласали за њега.

„Jер, награда „Mеша Селимовић“ показуjе да jе наша критика жива. Што у овом времену, када се књиге све мање читаjу и када се о њима све мање пише, уопште ниjе мало“, истакао jе Савић.

Kако jе саопштио новинар Драган Богутовић на конференциjи за новинаре у Вуковоj задужбини Велики жири „Вечерњих новости“ у коме jе учестовало 49 књижевних критичара, теоретичара и књижевних историчара  окупио се 28. пут и jош jедном потврдио да jе награда „Mеша Селимовић” специфична и jединствена не само код нас, него и у региону.

„Драж жирирања“, премна речима Богутовића, коjи jе награду основао са Oгњеном Лакићевићем, „претвара се у прави културни ритуал, jер се избор наjбољих дела обавља jавно, пред наjширом читалачком публиком, што оставља минималну могућност евентуалног лобирања за поjедине писце. Поготову, што изабрани критичари припадаjу веома различитим генерациjама, од наjмлађе до наjстариjе и, што jе посебно важно, заговорници су различитих књижевних поетика. Истовремено“, казао jе Богутовић.

Прерма његовим речима, чланови жириjа долазе из различитих средина и градова: Београда, Новог Сада, Ниша, Смедерева, Kрушевца, Kрагуjевца, Mладеновца, Бањалуке, Биjељине, Новог Пазара, Зрењанина, Сомбора, Kосовске Mитровице, Сврљига, Вршца, Jагодине и Mокрина.

Пристигли гласови до 1. фебруара свакодневно се обjављуjу на стрницама „Вечерњих новости“ од  5. фебруара а завршено jе данас и победник jе добиjен збраjањем гласова.

„Kритичари су овога пута предложили 118 књига, а „Mешину“ награду убедљиво jе – са 17 гласова добио Савић“, рекао jе Богутовић.

Поред победника, наjвише гласова су добиле следеће књиге

„Република Ћопић“ Вулета  Журића (Службени гласник) – 10 гласова, „Поглед с трема“ Петар Цветковић (Tанеси) – осам, колико jе добио jош и „Старац и песме“ Слободана Зубановића (Народна библиотека „Стефан Првовенчани“).

На четвртом месту са седам гласова нашао се Tомислав Mаринковић са књигом „Невидљива места“ (Народна библиотека „Стефан Првовенчани“).

Пето место jе добило дело Петра Пиjановића (KOВ) „Расправа о Гаталици“ са шест гласова.

На шестом месту са по пет гласова су „Приче са Mарса“ Срђана В. Tешина (Aрхипелаг), „Златно доба“ Звонка Kарановића (ЛOM) „Пастир и камен са седам очиjу“.

Селимира Радуловића (Прометеj), „Доситеjев круг“ Персиде Лазаревић ди Ђакомо (Задужбина Доситеj Oбрадовић) и  „Непрекидно детињство“ Валентине Хамовић (Змаjеве дечjе игре).

Чланак БЕОГРАД: Mилисав Савић добитник награде „Mеша Селимовић“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

У књизи „Ко је био Меша Селимовић“, аутор Сеад Зубановић тврди да је два чувена романа великог писца Мехмедалије Селимовића у ствари написао Иво Андрић, а целим пројектом је управљао Добрица Ћосић.

Том књигом, која је у оквиру прославе Дана државности БиХ промовисана 24. новембра у Сарајеву у Гази Хусрев-беговој библиотеци, у присуству више од 300 егзалтираних посетилаца, „откривена је највећа великосрпска подвала Бошњацима“, јер је „Дервишом“ у ствари нацртан и наметнут нови идентитет Бошњака-муслимана.

Меша је на све то пристао јер је био и уцењен и подмићен, тврди Зубановић. Њиме су управљали његова жена Дарка и Добрица Ћосић, а намамљен је обећањем да ће добити Нобелову награду. Све друге његове књиге су просечне и не наликују стилски „Дервишу“ и „Тврђави“. Он је био искомплексиран и склон лажима и пристао је да буде великосрпски идеолошки производ, који треба да афирмише србистичко читање Бошњака и врати их прадедовској вери. Умро је у кућном притвору, а само дан након другог можданог удара освануо је његов тестаментарни текст у САНУ, где он тврди да је Србин – рекао је Зубановић.

Из тих романа се, тврди даље Зубановић, иначе песник и писац патриотско-верских „састава и стихова“, „цеди гној самомржње и лукаво камуфлиране Андрићеве одвратности према свему што се додирује са бошњаштвом и исламом“.

Умирући у кућном притвору, наставља даље аутор, Меша је хтео рећи истину о себи, али му то „нису дозволили супруга Дариславка, познатија као Дарка, Добрица Ћосић и одабрани, уски круг људи из САНУ, која му није одржала ни комеморативну седницу, али је дозволила да на сахрани Меши партизану говори четнички син Матија Бећковић“.

За српску ствар Мешу је заврбовао Добрица Ћосић још 1944. године, када се с њим срео у партизанима. Он је велики део свога живота и провео у Ћосићевој и Дариславкиној „септичкој јами смрада, лажи и мржње према народу коме и он, нажалост, припада“.

Давајући даље маха својој комоцији мозга, а представљен као „први писац алтернативне бошњачке повијести и трагач за великосрпским подвалама које у бошњачкој (не)свести живе као важне истине“, Зубановић поставља још низ других питања: зашто је Меша рекао да за њега „постоји живот пре и после Андрића“, а зашто га је Андрић избегавао и никада није хтео да присуствује додељивању награда Меши? Зашто га је Никола Кољевић назвао „највећим нерођеним Србином“, зашто је Меша покупио све државне и књижевне награде, а Мак Диздар за „Каменог спавача“, у коме слави „тисућљетну Босну“, није добио ништа?

Објашњавајући даље Мешу, аутор те пашквила-књиге каже да је Селимовића савршено описао сам Андрић, као стварни аутор и „Тврђаве“, у само три реченице из тог романа, којима портретише неки литерарни, а у ствари Мешин лик: „Њега није требало ломити, он се савијао прије додира. Сличан је води, нема свог облика, прилагођава се суду у који га наспу. Ништа му није гадно, ако му је корисно.“

Иначе, острашћени бошњачки интелектуалци из њиховог првога „сафа“ (реда) одавно се и на разне начине заскакују на Мешу и његовог „Дервиша“. Те, не може то написати неко ко ништа ни пре ни после није ни приближно тако вредно створио, те Срби су то прогласили својим најбољим романом свих времена, а он почиње муслиманском верском молитвом и у њему нема ниједан лик хришћанин. То је превелика цена којом су Срби платили Мешу.

А поводом ове књиге огласили су се академик Мухамед Филиповић, те писци Јерговић и Шехић, тврдећи да је то што Зубановић тврди и лудост и глупост и да је Меша аутор својих романа, а да је „Дервиш и смрт“, по Јерговићу, највећи роман „нашег језика“, ма како га ми звали.

У Босни је проблем што се најмање чују и читају речи најумнијих, а верује се одвајкада више оваквим попут Зубановића. То је та необјашњива Босна Меше и Андрића, која је као таква, препливала векове, и у њима потоке и реке крви, сатирући се у међусобним мржњама, ратовима и убијањима.

Чланак МИРОСЛАВ ЈАНКОВИЋ: Кад Андрићу приписију „Дервиша“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Награда „Меша Селимовић“ биће додијељена на 15. Међународним књижевним сусретима „Cum grano salis“ који ће се одржати од 2. до 5. септембра у Тузли, а ужем избору за ово признање је и књига Филипа Давида „Кућа сећања и заборава“ (Лагуна, Београд).

Нагарада „Меша Селимовић“ додељује се за најбољи роман објављен у 2014. години на језичком говорном простору Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и Србије, наводи се у саопштењу Лагуне.

У ужи избор ушли су и романи Џевада Карахасана „Утјеха ноћног неба“ (Профил, Загреб), Дамира Каракаша „Блуе моон“ (Сандорф, Загреб), Андреја Николаидиса „Девет“ (Отворени културни форум, Цетиње) и Ивице Пртењаче „Брдо“ (ВБЗ, Загреб).

Писана у препознатљивом стилу „Кућа сећања и заборава“ је један од најаутентичнијих романа новије српске књижевности, награђен Ниновом наградом за 2014. годину, наводи се у саопштењу.

Свако понекад пожели да буде неко други, али шта ако добије прилику за то?

Алберт Вајс је још од детињства имао прилике да промени свој идентитет.

Након што је 1942. године под окриљем ужасног рата остао без родитеља и брата Елијаха, неко време је провео у кући фолксдојчера који га називају Ханс и нуде му да замени њиховог несталог сина и тако се спасе од сигурне смрти.

Алберт се тада ипак одлучује да сачува свој идентитет и побегне из немачке породице која га је умало усвојила.

Много година касније, на једној од конференција о Другом светском рату на којима учествује, Вајс лутајући ноћу њујоршким улицама наилази на „Кућу сећања и заборава“.

У једној од просторија овог необичног здања похрањено је непрегледно историјско памћење.

Хоће ли Алберт искористити последњу шансу да промени свој идентитет у складу са речима једног свог пријатеља и сународника „Памћење је страшније од сваког заборава“ или ће одлучити да остане то што јесте, без обзира на бол који га раздире?

Одлуку о лауреату награде „Меша Селимовић“ донеће жири у саставу академик Енес Карић, председник жирија, и чланови академик Јулијана Матановић, књижевник Милорад Поповић, књижевник Хаџем Хајдаревић и књижевни критичар Владимир Арсенић.

Чланак БЕОГРАД: „Кућа сећања и заборава“ Давида у ужем избору за „Мешу“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Википедија

На данашњи дан 1910. године рођен је књижевник Меша Селимовић, члан Српске академије наука и уметности. Писао је романе, приповетке, есеје и филмске сценарије.

Мехмед Меша Селимовић је био истакнути српски и југословенски писац из Босне и Херцеговине, који је стварао у другој половини 20. века. Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли. Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпропа за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као:професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, умјетнички директор „Босна-филма“, директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП „Свјетлост“.

Овако је велики Меша говорио:

* Зло се само снагом доказује, све остало памећу.

* Незадовољство је као звер:
немоћна кад се роди, страшна кад ојача.

* Кад ми је тешко, бежим у самоћу;
кад ми је још теже, тражим добре људе.

* Разуман се храни да живи, а луд живи само да се храни и гоји.

* Свакоме ћу признати право да ме превари – осим пријатељу!

* Кад би Бог кажњавао за свако учињено зло, не би на земљи остало ниједно живо биће.

* Требало би убијати прошлост са сваким даном што се угаси. Избрисати је да не боли. Лакше би се подносио дан што траје, не би се мјерио оним што више не постоји. Овако се мијешају утваре и живот, па нема ни чистог сјећања, ни чистог живота.

* Човјек треба да се одрекне свега што би могао да заволи, јер су губитак и разочарење неизбјежни. Морамо се одрећи љубави, да је не изгубимо. Морамо уништити своју љубав, да је не униште други. Морамо се одрећи сваког везивања, због могућег жаљења.

* Ја не бирам оно што имам. Не бирам у ствари ниста, ни родјење, ни породицу, ни име, ни град, ни крај, ни народ, све ми је наметнуто. Још је чудније што то морање претварам у љубав. Јер, нешто мора бити моје, зато што је све туђе, и присвајам улицу, град, крај, небо које гледам над собом од дјетињства. Због страха од празнине, од свијета без мене. Ја га отимам, ја му се намећем, а мојој улици је свеједно, и небу нада мном је свеједно, али нећу да знам за то свеједно, дајем им своје осјећање, удахњујем им своју љубав, да ми је врате.

* Случајност одлучује о моме животном путу и о мојој судбини и најћешце бивам доведен пред готов чин, упадам у један од могуцих токова, а у други це ме убацити само друга случајност. Не вјерујем да ми је унапријед записан пут којим ћу проћи, не вјерујем у неки нарочит ред овога свијета. Не одлучујемо, већ се затичемо. Стрмоглављени смо у игру, пуну небројених измјена, једног одредјеног тренутка, кад нас само та прилика чека, једина која нас може сачекати у току мијешања. Не можеш је заобићи, ни одбити. Твоја је, као вода у коју паднеш. Па пливаш или потонеш.

Фото: Курир, РТС

* Какве су да су, жене су мудрије и боље од мушкараца. То пред њима не треба рећи, али су мушкарци глупи, сујетни, уображени, не вриједе много, међу нама речено. И чудо је како нас жене трпе.

* Је ли то мудрост, да не очекујемо много ни од себе ни од других? Је ли то губитак или добитак, ако сазнамо праву мјеру, своју и туђу? Гибитак је што је та мјера ситна, а добитак што не тражимо више.

* Свијет се састоји од несавршених људи. Све друго је лаж. Или смрт. Савршени људи су у гробу. Па и то више нису људи. А код живих је мало више зла или мало више добра, па понекад претегне једно, понекад друго. Али зло чешће.

* Ватра је бесмислена и уништавајуца, као и мрзња.

* Пуст живот је гори него ништа, а људи се опет држе те пустоши, не вјерујући како има ишта друго. Ништа не би изгубили кад би пустили оно што имају, а боје се да не би добили, зато шуте и чекају.

* Увијек сви знају за несрећу и зло, само добро остаје скривено.

* Добар човјек види доброту у свакоме, а лош види у свему зло.

* Лаж може спријечити зло.

* Није важно што не чинимо добро, важно је да не чинимо зло.

* Више је добрих људи на свијету него злих. Много више! Само се зли даље чују и теже осјећају. Добри ћуте.

* Нико никоме не може натоварити толико муке на врат колико може човјек сам себи.

* Чудан свијет, оговара те а воли, љуби те у образ а мрзи те, исмијава племенита дјела а памти их кроз многе пасове, живи и надом и севапом и не знаш шта надјача и када.

* Волим људе, али не знам шта ћу с њима.

* Људи презиру све оне који не успију, а мрзе оне који се успну изнад њих; Навикни се на презир ако желис мир, или на мржњу ако пристанеш на борбу.

* Није човјек оно што мисли, већ оно што чини.

Чланак ОВАКО ЈЕ ГОВОРИО ВЕЛИКИ МЕША: Увек сви знају за несрећу и зло, само добро остаје скривено се појављује прво на ИСКРА.

Сутра се навршава 105 година од рођења писца Меше Селимовића, члана Српске академије наука и уметности /САНУ/ и једног од највећих српских књижевника 20. вијека.

Селимовићев књижевни опус уткан је у центар књижевности у БиХ, али, на ауторово инсистирање, припада и српској књижевности.

„Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у БиХ, којем такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика“, написао је Селимовић 1976. године у писму САНУ.

У том писму он је навео да „једнако поштује своје поријекло и своје опредјељење“, јер је везан за све оно што је одредило његову личност и рад.

„Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом“, написао је Селимовић.

Селимовић је рођен 26. априла 1910. године у Тузли, гдје завршио основну школу и Гимназију, а у Београду Филозофски факултет – Одсјек за српскохрватски језик и југословенску књижевност.

Био је професор у Гимназији у родној Тузли, а током Другог свјетског рата је хапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом.

По изласку из усташког логора 1943. отишао је у партизане, а послије рата био је директор драме Народног позоришта у Сарајеву, умјетнички директор „Босна-филма“ и главни уредник „Свјетлости“.

Због прогона којем су га подвргли босански политичари, највише због тога што је себе дефинисао као српског писца, прешао је у Београд и у њему остао до смрти 11. јула 1982. године.

Селимовић је обављао и дужност предсједника Савеза књижевника Југославије, добио је почасни докторат Универзитета у Сарајеву, а био је и редовни члан АНУБиХ и САНУ.

Добитник је бројних награда и признања, од којих су најзначајније НИН-ова награда /1967/, Горанова награда /1967/, Његошева награда /1967/, Двадесетседмојулска награда СР БиХ, награда АВНОЈ-а, те Шестоаприлска награда града Сарајева /1962/.

Његова дјела су: „Увријеђени човјек“, „Прва чета“, „Туђа земља“, „Ноћ и јутра“, „Тишине“, „Магла и мјесечина“, „Есеји и огледи“, „Дервиш и смрт“, „За и против Вука“, „Тврђава“, „Дјевојка црвене косе“, „Острво“, „Сјећања“, „Круг“, неколико филмских сценарија.

Чувени су Селимовићеви цитати: „Кад би Бог кажњавао за свако учињено зло, не би на земљи остало ниједно живо биће“; „Свакоме ћу признати право да ме превари – осим пријатељу“; „Разуман се храни да живи, а луд живи само да се храни и гоји“.

Ту су и цитати: „Кад ми је тешко, бјежим у самоћу; кад ми је још теже, тражим добре људе“; „Незадовољство је као звијер: немоћна кад се роди, страшна кад ојача“; „Зло се само снагом доказује, све остало памећу“; „Знање људско је незнатно, зато паметан човјек не живи од онога што зна“.

Чланак БЕОГРАД: Сутра 105 година од рођења Меше Селимовића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Књижевнику Енесу Халиловићу данас је на великој сцени Народног позоришта у Београду генерални директор и главни уредник компаније „Новости“ Ратко Дмитровић уручио престижну награду за књигу године „Меша Селимовић“.

Халиловићу је ово значајно признање донела песничка књига „Зидови“ у издању Албатрос плуса која је од Великог жирија, у коме је ове године било 49 књижевних киричара, историчара, теоретичара, добила 22 гласа док се на другом месту са 14 гласова нашла друга песничка књига Николе Вујчића „Свецфочење у издању НБ „Стефан Првовенчани“.

Дмитровић је лауреату који је 27 добитник овог признања уручио плакету-рељеф са ликом Меше Селимовића ( Рад Мирослава Д Савића) и новчани износ.

О значају награђеног дела говорило је двоје чланове Великог жирија који су дали своје гласове Халиловићевом делу Јасмина Тонић и Зоран Богнар.

Тонићка је своју беседу насловила „Зидање поезије“ и којој са жаљењем констаује да „у времену садашњем у којем поезија, према речима Халиловића, као важна живи на маргини, али ту и опстаје као пузавица која се пење уз неки зид“.

„Говорећи о стваралачким принципима утканим у сопствени песнички свет, Халиловић, спонтано и интуитивно успоставља невидљиви поетички дијалог са својим претходником, Селимовићем, констатујући да онај који зида литературу, њоме савладава зидове у себи и зидове око себе, јер кад казујемо, ми идемо главом кроз зид, то је потребно и нама и саговорнику који нас чека иза зида: онај који казује увек ће наћи саговорника који жели да га чује“ наставила је Тонићева.

Она сматра да „говорити о поезији данас значи говорити о зидовима који су свуда око нас и у нама, о свему што чини актелни тренутак, али и микрокосмос појединца, о форми и сензацији, а да је књига „Зидови” по много чему несвакидашња у новијој српској лирици, пре свега по својој композицији, математички прецизно устројеној, и песничком поступку који се приближава принципу математичке анализе, у потпуности сагледава тему омеђености људског кретања у границама датог и човекову окруженост зидовима, кроз казивање о зиду и тумачењу његове историје и трансформације“ нагласила је Тонићева.

Богнар у есеју о награђеној књизи под насловом „Прескочити себе – значи прескочити сваки зид“ каже да је Халиловић особен песник превасходно по томе што је поетичко-филозофске епохе и њихове књижевно-поетске трагове доводио у нови контекст, а свет је за овога песника, са становишта дубоко укорењеног мита свакодневнице, отворена позорница на којој се живот одиграва у свим својим контроверзним значењима.

Богнар примећује да се у „Халиловићевој поезији и прози појављују засенчене епифанијске визије, које нису само став аутора, већ су оне израз дилема у времену, израз су човекових унутрашњих, интимних зачуђености“.

Подсетивши на Халиловићев богати песнички и прозни опус Богнар каже да „мисаона исходишта његовог стваралаштва би остала у сфери рационалног или ирационалног поимања живота, да он није визионар и трагач у језику и у структуирању стиха и песме.које поседују ретку интуитивну снагу, језичко-стилске прегнантности, мисаоне и идејне заокружености“.

„Реч је, констатовао је Богнар, о поливалентној поезији исписаној оштрим алегоријским колоритом што говори да су ове песме израсле из густине и драматичности доживљаја, из смисла за сажимање и свођење на битне дијалектичке пулсације живота“.

Богнар је закључио да је „песник креативно повезао, створио унутрашње континуитете и један, готово непоновљив, лични увид у суштину човековог трајања са свим његовим онтолошким успонима и падовима од химничности до алијенације“.

Халиловић је уместо беседе у којој би се захвалио на признању изговоиро нову поему написану за ову прилику „Друмови ума“.

Халиловићеве стихове из наградне књиге читао је глумац Небојша Кундачина.

Чланак БЕОГРАД: Енесу Халиловићу уручена награда „Меша Селимовић“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Историја литературе је историја несналажења. Историја човека је историја прилагођавања. Кроз историју зид прати човека. Некада је зид браник који нас штити, а некада је зид појам којим смо некога угрозили, ограничили. Човек је ипак понајвише заробљен зидовима које изгради у свести – каже Енес Халиловић, добитник престижне награде “Меша Селимовић” за књигу године (коју 27. пут додељују “Вечерње новости”) за збирку песама “Зидови”, у издању “Албатроса плус”.

Знаменито књижевно признање које додељује наш лист, песник из Новог Пазара освојио је убедљивим бројем гласова Великог жирија критичара. Награда се састоји од повеље, рељефа са ликом Меше Селимовића и новчаног износа, и биће му свечано уручена почетком марта у Народном позоришту.

Колико вам значи награда са именом великог писца?

– На књижевна имена не гледам идолопоклонички. Сваки писац је чињеница међу чињеницама.

Зид је, кажете, планетаран и универзалан, човек је окружен, али и заробљен у себи. Како се снаћи у таквом свету?

– Па и када нема зидова у свести, слободна глава треба да делује, треба да рефлектује неку мисао. Знање у глави нема смисла ако не производи ефекат изван главе.

У чему се данас огледа човекова ограниченост, успева ли да отвори врата сазнања?

– Раширило се човеково знање, али се проширило незнање. Ако је некоме од нас предак Аристотел, то не значи да овај има знања из логике. Сваки појединац мора да отвори врата знања за себе и да их одшкрине за другога. Данашњи човек је ограничен журбом, брзином живљења, дангубама које га вребају са екрана, неким шоу-програмима у којима се злоупотребљава појам победе. Већина образовних система у свету производи потрошаче, а не мислеће људе. Многи се роде као паметни, а умру као ограничени. Шта се десило у њиховим животима? Многи се идентификују са неким познатима и тако живе туђе животе, па им сопствени живот постане досадан. Свако сад може имати профил на друштвеној мрежи и правити лажну слику о себи. Многима нису потребни медији да их обмањују, јер сада људи преко друштвених мрежа обмањују себе. Превише је забаве, превише лопте, превише празног смеха. Доколица је заробила људе. Онај који напуни своје руке баналностима не може ни убрати воћку, ни држати мотику, ни држати књигу.

На шта нас упућује поднаслов “Књига дискретне математике”?

– Не желим тумачити своју уметност, само могу рећи да су математичке структуре налик структурама у нашој свести. Ко додирне зид сазнања померио га је додиром.

Зашто сте на проглашењу добитника награде истакли да је данашњи човек постао потрошач? Да ли је то ваш став за Србију или за свет?

– Нажалост, на свим меридијанима има тога. Данас се од детета тражи да зна да користи мобилни телефон и рачунар да би могло да их купује доживотно. Данашњи свет тражи човека који дуго ради и уморан долази кући, завали се у фотељу, једе брзу храну, гледа кратке вести и шаље СМС поруке којима подржава аутсајдера који се проглашава успешним зато што је изашао пред камеру. Човек је постао потрошач који је спреман да прогута било какаву идеологију и који нема саосећања према гладном, немоћном, обесправљеном…

Постоје ли зидови и у култури?

– Да. Ми сами их подижемо. Погледајте Србију и њене уметничке часописе, који су крвоток уметности. Више од 15 година ми као друштво не успевамо да обезбедимо опстанак за часописе. Сваке године Министарство даје врло мало средстава за часописе и они таворе, гасе се, бивају све лошији, јер је све мање средстава за хонораре писаца и преводилаца. Политику културе у Србији треба менаџерски водити да се види где иде превише средстава, а где премало, да се нађе неки баланс. Култура је шанса ове земље. Где су телевизори ЕИ Ниш? Ко их данас купује? Где је фудбалска репрезентација? Где су брзе пруге? Култура која бележи константне резултате нема значај у нашој јавности какав би требала да има, јер резултати врхунских културних стваралаца су игнорисани.

Колико је грађанство свесно тих проблема ако се у јавности мало говори на ту тему?

– Не можете народ оптужити за пасивност, јер народу треба системски подстрек. Сви говоре да је сува шљива била највећи извозни адут Србије у прошлости и да је највећа шанса за извоз у будућности, а народ кад хоће нешто да обезвреди каже “не вреди ни за суву шљиву.” Ако се тако обезвређује богатство ове земље, то значи да се размишљања морају кориговати аргументовано и системски и да се личности морају усмеравати још из обданишта. Замислите кад би Холанђани рекли да нешто не вреди ни колико ишчупана лала.

Зидови су, кажете, данас упрљани и политичким паролама? Колико нас политика оптерећује?

– Политика сама по себи није прљава него су је упрљали политичари, можда не сви, али многи међу њима. Мада, чини ми се да ни у свету није боља ситуација. Углавном политику воде људи без добрих намера и сва светска политика своди се на голу силу. Јачи тлачи. У глобалним односима не постоји ни елементарна правда. Свако ко нема уцењивачки капацитет данас не постоји ни на локалној ни на светској политичкој мапи. Плашим се да ће у 21. веку бити све више ратова, све више завера и црних намера, плашим се да ће нићи нови зидови међу људима и народима, а да ће стари бити учвршћени.

Зашто би стари зидови били учвршћени?

– Сукоби који данас у свету постоје нису данашњи. Ниједан рат се не наслања на крај претходног рата него на почетак претходног рата.

Помињете и “зид ћутања”. Успева ли савремена поезија да проговори на прави начин о проблемима човека и свакодневице?

– Да, код појединаца успева и успева на моменте, али, док литература чами у корицама, људи решавају егзистенцијална питања, болују од разних болести, одлазе трбухом за крухом или планирају да оду. Проблем је у томе што у Србији утицај културе на друштво није ни приближан њеној вредности.

Кажете да је тешко онима који не читају, али је теже онима који читају.

– Онај који не види је увек спокојан, а онај који види је често немоћан. Један другом не пружају руку.

Шта је потребно Србији данас?

– Сваки човек је радознао, али му треба дозволити да открива свет. Сваки човек је талентован, али му треба помоћи да испољи свој дар. Друштва можемо поделити на она која дозовољавају човеку да се испољи и она која трују човека наметањем небитног. Србији је потребна дисциплина из које би се родила слобода мисли. Потребно је да појединац осети постојање правне државе и потребна је свест о последици. Лако је пооштрити кривичне санкције – увек сам за то, али треба увести радне акције да деца осете рад, да производе нешто, да саде дрвеће, да их обавеза учини одговорнима. Само на тај начин млади би се оплеменили, јер би их рад учинио људима.

Писали сте прозу, поезију, драме, али до сада нисте писали за децу?

– За децу нека пишу одрасли.

Чланак ЕНЕС ХАЛИЛОВИЋ, ДОБИТНИК НАГРАДЕ “МЕША СЕЛИМОВИЋ”: Плашим се да ће у 21. веку бити све више ратова, све више завера и црних намера се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Литерарна награда „Меша Селимовић“ за 2014. годину припала је Енесу Халиловићу за песничку збирку „Зидови“ у издању куће Албатрос плус, саопштио је данас новинар културне рубрике листа „Вечерње новости“ Драган Богутовић у Вуковој задужбини.

У овогодишњем Великом жирију „Вечерњих новости“ за књигу године учестовало је 49 истакнутих књижевних критичара, теоретичара и књижевних историчара.

Око „Меше“ су по 27. пут окупљени књижевни зналци који редовно прате домаћу продукцију и који су годинама привржени овом престижном признању.

Халиловић је са 22 гласа суверено победио, док је на другом месту Никола Вујчић са књигом „Сведочења“ ( НБ „Стефан Првовенчани“) који је добио 14 гласова.

Чланак ЖИРИ „ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ“ ИЗАБРАО: Песничка збирка „Зидови“ Енеса Халиловића добила „Мешу“ се појављује прво на ИСКРА.