ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ (Фото: М. Цветковић)

– Језик симбола који Емир Кустурица употребљава јесте ствар која ће сијати кроз време и на људе утицати да добро промисле о стварима и околностима. Ооснивањем Андрићграда Кустурица је ушао у једно поље које га сврстава у ретке посленике културе и подвижнике друштва који чине ствари које за већину људи делују немогуће и неоствариве.

Ово у интервјуу „Искри“ каже Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије. Са Вукосављевићем смо разговарали на Мећавнику где је гост Кустендорфа који се одржава по 12. пут.

Сложићете се констатацијом да је једно писмо живо онолико колико се користи. Судећи по томе, нашој ћирилици, која је културно језгро овог народа, не пише се добро. Шта сте ви, током свог мандата, као министар културе учинили да се то промени?

– Ситуација је врло сложена. Мања употреба ћирилице није последица једног историјског тренутка, већ дужег временског периода и компликовани историјски, политички и друштвени разлози су на то утицали. Оно што је Министарство културе и информисања урадило јесте да је предложило измене и допуне Закона о језику и писму, и у тим изменама и допунама се третирају неке околности које би и чија би употреба могла да доведе до кориговања тих незгодних последица које нисмо само ми, него су их сви запазили. Међутим, те измене и допуне закона већ једно годину дана стоје на Влади Републике Србије која их још није ставила на дневни ред. И даље, још неко време, верујем да је у питању загушење прописа и једна велика активност Владе, међутим, ускоро ћемо морати снажније да инсистирамо да Влада стави измене и допуне тог закона пред посланике Народне скупштине.

Једноставно, било је различитих тумачења, из добро познатих углова, да такве измене и допуне и промене доводе до сузбијања латинице и да су то мере које су уперене против латиничног писма. Наравно да су то бесмислице које имају своје идеолошко-политичко покриће и мотивацију. На овај начин, као што смо ми то предложили, желимо да се избегне дистинкција службене и јавне употребе која заиста не постоји нигде у Европи и свету. Једноставно, треба да се користи термин „јавна употреба“ и да тамо  где год је држава присутна и на било који начин било у јавним предузећима, медијима и на други начин, ћирилица мора да буде обавезно писмо, а да се наравно стимулише одређеним разумним мерама употреба латинице, а и ћирилице у свим другим областима као што су уписи радњи и предузећа, декларација на робама и тако даље.

ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ И ЕМИР КУСТУРИЦА (Фото: М. Цветковић)

Ми сматрамо да су те мере разумне. Сличне мере спроводе се у Бугарској, Русији и другим земљама, тако да питање ћирилице, односно заштите употребе ћириличког писма није за нас идеолошко питање нити политичко, већ је оно трансисторијско и  културолошко питање. Није тешко запазити да је то спори ритам промена. У питању су промене које су дугог трајања како их назива један француски историчар Бродел, промене које су неприметне да дневном нивоу, али које се после одређеног временског периода појављују као корените промене у односу на претходно стање. До неких ствари долази спонтано, до неких долази са неком намером.

Рецимо, латиница је први пут званично донета на аустроугарским бајонетима у окупирани Беобрад 1915. године када је донета и мера забране употребе ћириличког писма. Исто се десило у Црној Гори када је Италија окупирала Црну Гору, затим се десило поновило 10. априла 1941. године у тзв. НДХ, и, наравно, јасно да су окупатори, и Аустроугари, и италијански фашисти, и Павелићева лажна, злочиначка товревина, међу првим доносили меру забране употребе ћирлице што значи да су они врло добро знали колико је тај елемент битан део културног језгра српског народа и колико нападом на тај елемент почиње или може да почне процес не само физичке него и менталне окупације једног народа.

Наравно, процеси који су се касније одвијали нису имали директно ту мотивацију, можда донекле прикривену. Деценијама је енглески језик у званичној употреби, читава индустрија забаве, индустрија робе широке потрошње су на енглеском језику. Енглески је језик интернета, и последично, латиница постаје први, интуитивни избор не намером појединаца или већине, већ једноставно стицајем околности. Ми сматрамо да ту не треба приступати са великом политичком напетошћу. У питању су разумне мере једне разумне културне политике и Министарство кутлуре и информисања ће наставити да спроводи напоре у вези са законским предлозима који треба да пруже додатне мере заштите ћириличком писму.

Оно што јесте чињеница је да се ћирилица учи од првог разреда основне школе као прво писмо и да њу сви знају. Свако ко заврши основну школу зна и ћирилицу тако да није спорно стицање знања и употреба ћирилице у погледу капацитета којима човек располаже, али писмо јесте онолико живо, свако писмо и сваки језик, онолико колико су у употреби. Према томе, наше мере и наше процене су базиране на тим проценама и тим чињеницама.

Што се тиче струке, ми овде имамо велику подршку и то је охрабрујућа чињеница.

ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ (Фото: М. Цветковић)

Радите под одијумом националисте. Да ли вам смета када вам кажу или напишу за вас да сте националиста? Где је та граница између националисте и онога ко изнад свега воли своју државу, свој народ, своју културу?

– Знате, то је стара прича. Код нас се из фиоке извлаче епитети, атрибути испражњени од смисла и од садржаја и служе само за лепљење политичких етикета. Наравно, то је комично и безначајно за мене, а поготову када се има у виду из којих и каквих кругова таква врста инкриминација, ако је то уопште инкриминација, долази. Сматрам да бити националиста јесте једна битна особеност сваког разумног човека. Наравно, паралелно са тим је важно да човек има своје интернационално усмерење, да воли и познаје друге културе, да је свестан  да је његова култура, култура његовог народа, током векова и примала и давала утицаје. Та размена утицаја је веома значајна. Не постоји аутохтона култура која обитава у историјским ходницима као самодовољна, она увек трпи утицаје на свим пољима, и то су углавном добри утицаји. Према томе, ради се о политичким детињаријама. Рећи за некога да је националиста, за мене апсолутно није увредљиво, чак је нека врста похвале, ако то тумачимо на једини могући начин и језички и смисаоно и симболички, да је човек начелно заинтересован за просперитет, напредак своје нације, и наравно своје државе у свим областима и свим правцима. Мени је то, ако уопште обраћам пажњу на такве ствари много више комплимент него било какав  разлог за забринутост или покушај да демантујем такве тврдње.

Ваш став јесте и да је задатак Владе, вашег министарства да води „гипку“ културну политику. У ком смислу гипску и према коме гипску?

– Кад кажем гипку, мислим да је то политика, а овде је реч о културној политици, која је могуће да буде реализована. Свет идеја и свет представа које свако од нас као појединац има, свет неких заједничких представа друштвених група, јесте, наравно, добра ствар. Међутим, живот је компликован, а политички жвиот, друштвено-историјски живот једног народа и једног друштва, у овом случају друштва, је предмет различитих утицаја и околности. Према томе, не може ни нашим породицама да се деси сво оно што очекујемо од своје деце, или од својих рођака преко ноћи. Једноставно, ми се залажемо да спроводимо ону културну политику која је базирана на разумним, јасним и високо вреднованим циљевима историјских интереса српског народа И других националних мањина које живе у држави. Треба да покушавамо да подстакнемо, да покренемо оне ствари за које мислимо да у датом временском оквиру могу да буду реализоване, одрживе и самодовољне и корисне. Дакле, не заносимо се. Енглеска пословица каже: „Рим није саграђен за један дан.“ Према томе, све оно што је деценијама код нас ишло погрешним стазама или се радило на погрешан начин не може бити исправљено за време једног министра, тачније за време сазива једног министарства. Свесни смо да је одрживост битан елемент и у том смислу сам говорио о гипкости, а не као о прилагодљивости како се ова реч може тумачити. Дакле, није у питању седење на две столице или нека врста политичког опортунизма, већ супротно од тога. Гипкост значи труд и воља да се оствари оно што је разумно и оно што је оствариво.

Народни музеј у Београду посетио је огроман број људи. Испоставило се да је и те како недостајао Београду. Колико вас овакве вести охрабрују, колико оне дају наде и снаге за неке предстојеће изазове?

– У питању су веома охрабрујуће вести. Велика посета није никакво изненађење, јер смо је очекивали, али искрено, нисмо очекивали да ће музеј посетити баш толики број људи. Ово је једна добра вест и добра околност, али је веома битна и због једне много дубље и шире ствари. Наиме, код нас постоји једна вишедеценијска политика ружења народа у оквиру које се тврди да је народ прост, да тежи баналним садржајима, да је изгубио своју душу, да је необразован и да културни садржаји нису његов приоритет. Нормално, ми у министарству сматрамо да то није тачно. Видите да на Београдски сајам књига сваке године дође 200 хиљада људи и да наше библиотеке из године у годину остварују већу читалачку публику. Ово је једно социолошко питање. Уколико друштву нудите квалитетне садржаје, оно ће те садржаје конзумирати, расти уз њих и интелектуално стасавати, а уколико друштву понудите баналне садржаје, опет, по природи људског друштва и људског духа, биће оних који ће да похрле тим садржајима. Дакле, задатак друштва, министарстава културе и просвете и једне разумне владе јесте да на сваки начин друштву нуди суфицит квалитетних садржаја, а дефицит нечега што се не може сматрати моралним и друштвено прихватљивим. Велика потврда ове претпоставке јесте управо број посетилаца Народног музеја. Тако је и са другим институцијама. Карте за наше најбоље позоришне представе унапред су распродате, ФЕСТ има огроман број посетилаца, успешни су концерти квалитетне музике, велики број људи посећује изложбе. На друштво можете гледати са песимизмом или можете увиђати његове потенцијале да се развија. Свакако се може говорити о бројним проблемима, али наше друштво има жеђ за културним садржајима, па је наша мисија ту жеђ утолити или утољавати у складу са могућностима и самим тим ће дуго трајање квалитетне понуде условити да раст моралног, васпитног, културног и образовног нивоа. Кажу да се глобалном цунамију баналног садржаја не може одупрети, јер је он преко многобројних медија доступан свима. Ово свакако јесте забрињавајући процес, али и у том случају веома је важно пружати отпор борећи се квалитетом, традицијом, иновативношћу и добром вољом. Српска култура је култура снажног унутрашњег језгра, дугачке традиције, јаких садржаја са многим невољама које су наше друштво и државу угрожавале, али ми имамо на шта да се ослонимо, имамо чиме да се поносимо, па самим тим, треба и даље стварати услове да се ово друштво богати културом, а да се упорно, без обзира на повремене поразе и одступања, боримо против сваке врсте баналности и простаклука у сваком виду, у сваком облику и свуда.

Како се осећате када се у нама суседној Црној Гори појави снага која каже – песник Матија Бећковић овде није добродошао, треба му забранити не само да говори своје песме него му забранити и улаз у ту земљу?

ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ (Фото: М. Цветковић)

– Са великом забринутошћу смо примили вест о таквој одлуци. Касније сам добио информацију из Министарства културе Црне Горе да то није у потпуности тачно и да не постоји никаква забрана. У почетку то јесте изгледало тако, а можда заиста и јесте било онако како смо у првом тренутку и помислили. Уколико му јесте забрањен улазак и ако је неки орган у Црној Гори донео такву одлуку везан за пролаз српских интелектуалаца пореклом из Црне Горе, онда је то један веома забрињавајући гест који не доприноси сарадњи две државе, који може да доведе до мера реторзије са наше стране, али то не води никуда. Овакве ствари не би требало да се дешавају. Једноставно у бици за сопствени идентитет и реална и остварива права у сврхе просперитета, Црна Гора не би требало да посеже за таквим средствима, јер она не воде никуда. Постоји проблем идентитетског питања између Србије и Црне Горе, дакле нашој вишевековној народној испреплетаности, и то доводи до тога да неко или неки делови владајуће номенклатуре у Црној Гори долазе до једног таквог потеза или намеравајућег потеза, али свакако тај потез неће довести ни до чега осим до нових подела и разарања темеља на којем односи блиских братских народа треба да почивају. Наравно, када се говори о блиским или братским народима, та улица мора да буде двосмерна, јер један смер не води никуда и протоком времена ће довести до компликација. Лично, гајим наду и оптимизам да је реч о једном грубом кораку изнуђеном одређеним околностима у чије мотиве не желим да улазим, јер би се свакако дошло до забрињавајућих закључака, али верујем да се такве ствари више неће поновити и да је у питању један непријатни и исхитрени инцидент.

Да ли је уметност живот или је уметност живети у данашњој Србији?

– Веома занимљиво питање на које морам одговорити да је тачно и једно и друго. Свакако да уметност јесте живот. Креативна снага појединца и друштва јесте основна покретачка снага за сваку врсту напретка. Сви искораци које је историја запазила и препознала на историјској платформи, а да нису нестали у вихорима историје, били су прожети културним садржајима који доводе до креативности, што доводи до развоја друштва, образовања, па самим тим и државе. Дакле, култура је та која ствара цивилизацију, а не обратно. Тек касније цивилизација ствара оклоп који штити културу и који омогућава да се цивилизација даље развија. Стога, уметност јесте живот. Међутим, ви сте са питањем били у праву, јер живети у узбурканим глобалним временима јесте нека врста уметности зато што се свет у којем обитавамо мења, мења се његова структура, стари односи се руше, нови још увек нису настали, па историјске околности доводе до сталних напетости и сукоба. Можемо да се надамо да ти историјски ломови неће довести до тога да постане права уметност живети. Верујем да ће друштво да смогне снаге да избегне ратове, а победи у већ постојећим ратовима који се тичу очувања животне средине и културе. Остаје нам да се надамо да ће кроз уметност, културу и интелектуални просперитет моћи да се превазиђу све напетости које је почетак 21. века донео са собом.

Покретач сте петиције за оснивање Музеја жртава геноцида над српским народом у 20. веку. Да ли вишак страдања Срба има везе са мањком културе?

– Свакако да има. Код нас постоји Музеј жртава геноцида, али ја сам заиста био покретач идеје да се оснује музеј који сте споменули, јер када се каже геноцид, увек се мисли на веома трагичну судбину нашег народа у Првом и Другом светском рату од стране бугарског окупатора, од стране Албанаца на Косову и Метохији, од стране мађарског окупатора у оба рата, од стране немачког окупатора, па према томе, трагични догађаји јесу део културе једног народа, али не треба их памтити у сврхе реванша, односно песимистичког историјског памћења, већ управо супротно – народ мора да зна које су околности довеле до његовог страдања како би извукао поруке за будућност. Музеј српских жртава геноцида у 20. веку је неопходност и наставићу да улажем напоре да се ова идеја оствари и да се тако очува култура сећања у Србији и Републици Српској.

Шта за вас представља заједнички пројекат вас и Емира Кустурице назван „Београдски контрапункт“ и колики је одјек имао ван граница Србије?

– Имао је занимљив одјек. Идеја је да се од Београда направи место које је исходиште занимљивих интелектуалних расправа. У питању је главни град Србије, најважнији културни центар целог региона и осим приказивачких уметности, сматрамо да Београд корак по корак мора да постаје међународни центар интелектуалних дебата о уметности, култури, стваралаштву уопште и да тако окупљамо интелектуалце из целог света који ће Београд доживљавати као град у којем ће различитост мишљења бити добродошла. Професор Кустурица је пружио велику помоћ својим присуством и захваљујући њему је одјек изван Србије био запажен. У Србији је то наишло на веома добре реакције. Знамо да велике ствари почињу практично ни из чега. Оне често почињу од ентузијазма, од идеје, па су тако настајали БИТЕФ, БЕМУС, ФЕСТ и остале ствари којима се поносимо. Сматрамо да Београд има интелектуалне потенцијале и међународни углед и да протоком времена, јер није могуће одмах, може бити препознат као центар интелектуалних сучељавања на пољу културе и општих цивилизацијских токова у свету.

Како гледате на мисију Емира Кустурице и његових градова? Каква је ваша реакција на споменик Мехмед-паши Соколовићу и патријарху Макарију, браћи која загрљена дочекују госте у Андрићграду и поруку – можемо заједно, доста је било ратова и крви?

– Тешко је преценити значај изградње Андрићграда, а у симболичком пољу и постављања споменика које су историјски токови раздвојили. Језик симбола које је Емир Кустурица овом приликом употребио јесте ствар која ће сијати кроз време и на људе утицати да добро промисле о стварима и околностима. Споменици и друге ствари из области културе делују снагом својих симбола и продубљивањем асоцијација. Стога, тај споменик је изванредан пример промишљања о српском културно-историјском језгру, о нашим поделама, о нашим суновратима, али и о нашим успонима. Са друге стране, идеја Андрићграда је несвакидашњи светски подвиг да се нашем највећем писцу Иви Андрићу, можда се неко неће сложити, већ ће бирати између три или пет највећих, дакле, једном веома особеном човеку српске историје и културе, не само зато што је лауреат Нобелове награде, подигне град. Подићи град из маште посвећен живој успомени на великана наше књижевности јесте један од највећих потеза Емира Кустурице. Он се у области у којој је и сам великан, а то је филм, већ доказао и њему су признања пристизала и пристижу са свих страна, па је он један од највећих редитеља краја 20. и почетка 21. века у целом свету и на то не треба трошити пуно речи. Међутим, оснивањем Андрићграда Кустурица је ушао у једно поље које га сврстава у ретке посленике културе и подвижнике друштва који чине ствари које за већину људи делују немогуће и неоствариве. Такав град, тачније начин да се очува успомена на великог књижевника и његово дело, не постоји нигде у свету. Лично мислим да је у питању потез великог значаја и великог добачаја, па Емир Кустурица, не само због тога, заслужује једно трајно признање у том и другим његовим пословима и треба му пружати сваку помоћ.

Да ли стајати уз Емира Кустурицу донекле значи и стајати уз српску културу и њену одбрану?

– У симболичком смислу да, без икакве сумње.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ, МИНИСТАР КУЛТУРЕ: Бити националиста јесте битна особеност сваког разумног човека! се појављује прво на ИСКРА.

Мећавник (Фото: Sputnik / Радоје Пантовић)

Трећи Јесењи позоришни фестивал, који озбиљно прети да постане један од најзначајнијих театарских фестивала како у Србији тако и у региону, одржава се 2. и 3. новембра на Мећавнику.

У жељи за преиспитивањем граница између позоришта и филма и постављањем питања да ли оне уопште постоје, одлучено је да слоган трећег по реду Јесењег позоришног фестивала буде: „Позоришни Кустендорф“.

Али не само због тога. Фестивал чији је оснивач Емир Кустурица, у студентском такмичарском програму, а по узору на свог старијег брата Кустендорф, ове године постаје интернационалан, и такав ће бити у годинама које долазе.

Гостујући у Спутњиковој емисији „Орбита културе“, селектор фестивала редитељ Милан Нешковић објаснио је да се идеја за Јесењи позоришни фестивал јавила још пре седам-осам година.

„Када је Кустендорф, који се одржава зими, био млад фестивал у свом успону, помислио сам — зашто не би свако годишње доба имало свој фестивал. Први корак је био фестивал руске класичне музике Бољшој и њега смо конципирали, направили да се одржава лети. А онда сам ја, онако брже-боље да не ’улети‘ нека друга уметност, предложио да правимо на јесен позоришни фестивал, са чим се Емир сложио.“

Нешковић је нагласио да је Кустурица свестрани уметник и да је велико искуство радити и конципирати један фестивал са таквим човеком.

„Излишно је причати шта се научи од њега о односу према уметности и уметности самој. Он црпи своје инспирације од античке драме преко ренесансног сликарства до класичне музике и рокенрола. И он све то поседује у својој глави чак и када се бави градњом. Он размишља и о Вивалдију и о Леонарду док гради Андрићград. И то се види у његовим филмовима.“

Гордана Ђокић, прошлогодишња добитница награде за најбољу глумицу на Јесењем позоришном фестивалу, истакла је у емисији „Орбита културе“ да је значај ове манифестације немерљив.

„Пре свега као прошлогодишњи учесник могу да кажем да сам захвална што овај фестивал постоји. Вишеструко је значајан. Окупља младе људе који су упућени једни на друге, омогућава нам да имамо радионице. Имамо прилику да учимо и активно учествујемо на тим радионицама и да касније имамо размену мишљења, упознајемо друге школе, људе који су из других градова и самим тиме тај фестивал представља слободу и младост истовремено“, закључила је глумица.

У такмичарском програму ове године биће четири представе, три са академија из Србије и једна из Русије, које се боре за награду „Златни лист”. Државна позоришна академија из Јарославља такмичиће се са представом „Слон“, Александра Копкова, Академија уметности Београд са представом „Маму му јебем ко је први почео“ Дејана Дуковског, Факултет драмских уметности Београд одиграће „Пошто гвожђе“ Бертолда Брехта, док ће се Академија уметности у Новом Саду представити комадом „Док чекамо Годоа“, по култној драми Семјуела Бекета.

Позоришни фестивал који се одржава уз подршку компаније НИС, а у организацији „Раста интернационала“ угостиће и ансамбл НП Сомбор са представом „Кад би Сомбор био Холивуд“ рађеном у стилу немог филма, као и представу БДП-а „Црна кутија“, инспирисану великим италијанским филмским хитом „Савршени странци“.

Емир Кустурица, оснивач фестивала, одржаће радионицу на тему филма и позоришта, будући да се више него успешно бавио и једним и другим медијем. А овогодишњи жири који сачињавају глумица Аница Добра, позоришни редитељ Никита Миливојевић и драмски писац и сценариста Маја Тодоровић, доделиће четири награде најбољим позоришним остварењима.

Чланак МЕЋАВНИК: Кустендорф, ал’ на даскама се појављује прво на ИСКРА.

Print

Трећи Јесењи позоришни фестивал редитеља Емира Кустурице одржаће се 2. и 3. новембра на Мећавнику, уз подршку компаније НИС, у организацији Раста Интернационала.

У жељи за преиспитивањем граница између позоришта и филма и постављањем питања да ли оне уопште постоје, одлучено је да слоган трећег по реду Јесењег позоришног фестивала буде “Позоришни Кустендорф”. Али не само због тога. Ове године фестивал у студентском такмичарском програму, а по узору на свог старијег брата Кустендорф, постаје интернационалан, што ће и наставити да буде у годинама које долазе.

Такође, Мећавник ће угостити и ансамбл НП Сомбор са представом “Кад би Сомбор био Холивуд” рађеном у стилу немог филма као и представу БДП-а “Црна кутија” инспирисану великим италијанским филмским хитом “Савршени странци”.

Емир Кустурица, оснивач фестивала, одржаће радионицу на тему филма и позоришта, будући да се више него успешно бавио и једним и другим медијем.

У такмичарском програму ове године биће 4 представе, три са академија из Србије и једном из Русије које се боре за награду “Златни лист”. Државна позоришна академија из Јарослава, Русије такмичиће се са представом „Слон“, Александра Копкова, Академија уметности Београд са представом „Маму му јебем ко је први почео“, Дејана Дуковског, Факултет драмских уметности Београд одиграће „Пошто гвожђе“, Бертолда Брехта док ће се Академија уметности у Новом Саду представити комадом „Док чекамо Годоа“, по култној драми Семјуела Бекета.

Селекција фестивала поверена је награђиваном редитељу Милану Нешковићу који иза себе има више успешних представа на сценама најеминентнијих позоришта у Србији и шире.

Компанија НИС је трећу годину заредом генерални спонзор Јесењег позоришног фестивала. Пружање подршке пројектима из области културе, науке и образовања, са посебним акцентом на развој младих талената, један је од стратешких циљева компаније НИС, који се реализују под слоганом „Будућност на делу“.

Чланак „ПОЗОРИШНИ КУСТЕНДОРФ“: Трећи Јесењи позоришни фестивал Емира Кустурице 2. и 3. новембра на Мећавнику, уз подршку НИС-а се појављује прво на ИСКРА.

(Петар Пеца Поповић) Фото: kustendorf-filmandmusicfestival.org

– Сасвим је природно што Емир Кустурица, који је човек ренесансних интересовања, није могао да одвоји, ово претпостављам, значај филма и музике у свом животу, а заправо се филм и музика преплићу. То је нешто важно што допуњује фестивал. Могу вам рећи да би многи музички фестивали волели да су имали програм какав је имао Кустендорф.

Ово у ексклузивном интервју „Искри“ каже Петар Пеца Поповић, чувени  рок критичар, новинар и књижевник, са којим смо разговарали током 11. Кустендорфа који је у недељу завршена на Мећавнику.

Како вам се чине филмови који се приказују у оквиру такмичарског програма овогодишњег Кустендорфа и има ли филм на коме да остане?

Знајући да је у понуди било на хиљаде филмова, затим је селекциона комисија одабрала 640 и о њима причала, а да је у конкуренцију ушао 21 филм, онда можете да замислите каква је то жудња да се ти филмови прикажу. Ово је један од ретких фестивала у свету где су млади аутори у фокусу. Лично мислим да је, због наведеног броја, победио сваки филм који је ушао у званични такмичарски програм.

Добити награду је питање укуса различитих људи. Не заборавите, имате професора из Француске, професора из Енглеске и професора из Шведске. Свако од њих, кад види прву сцену из филма, одмах зна одакле је шта преузето. Ко добије награду на фестивалу, улази у свет филма и пружа му се велика шанса. За десет година, од ових такмичара, имаћемо бар пет освајача свих великих светских награда, и то је огроман успех.

Упутите нас у значај оних који су наступали у музичком програму фестивала.

Филм и музика су највећи феномени у култури двадесетог века. Филму припада крчење стазе кроз прву половину двадесетог века. Прво неми филм, па звучни филм 1927. године, а рокенрол је преузео много тога из филма и пронео то до краја двадесетог века. Сасвим је природно што Емир Кустурица, који је човек ренесансних интересовања, није могао да одвоји, ово претпостављам, значај филма и музике у свом животу, а заправо се филм и музика преплићу. То је нешто важно што допуњује фестивал. Могу вам рећи да би многи музички фестивали волели да су имали програм какав је имао Кустендорф. Друга ствар, симболично, фестивал је отворен са Геријем Лукасом који је озвучио неми филм из 1924. године. Дакле, 94 године касније, неко је озвучио филм за који је оригиналну музику написао Ерик Сати, велики француски композитор са краја 19. и почетка 20. века. С обзиром на то да ми не знамо ту музику, Гери је одмах видео филм и свирао своје, што је феноменално, јер он толике године касније показује синергију и смисао читања старог филма на нови начин. Сигуран сам да је то свима било узбудљиво. Сам тај чин озвучавања немог филма је ужасно тежак задатак. Имали смо срећу да је овде био Гери Лукас, један од најинтересантнијих музичара на америчкој сцени.

Смемо ли тврдити да су Емир Кустурица и његов бенд један од ретких доказа да панк и виртуозност ипак иду заједно, упркос чувеној предрасуди?

Наравно, али не би било поштено рећи само панк, јер оно што заступа Но Смокинг Оркестар, то су све оне вредности које заправо Кустурица носи кроз своју поетику. То значи – радост, тугу, отвореност различитим искуствима, културама, традицијама, географијама. Начин на који он панк, без страха, меша са различитим искуствима и културама је нешто што јесте неодољивост на музичкој сцени, и то не само на овим просторима. То што он ради је више препознато у свету него овде. Велико је задовољство видети и чути свих ових година колико се они у ствари мењају, али једна константа остаје, а то је енергија и то је бескомпромисно и без страха улажење у музичко искуство, и то се чује и види.

Како сте га доживели као певача?

Откако се он латио микрофона, то све другачије звучи, и то је део онога што сам рекао да се они стално мењају. Потпуно је други доживљај када пева класичан певач, да то тако назовемо, а другачије када пева аутор, јер аутор зна шта је хтео када је писао песму. Емиру Кустурици верујете чак и кад пева, а то је велико откриће ове године на Кустендорфу.

Човек сте који је пропутовао свет и присуствовао бројним фестивалима. Колико је Кустендорф другачији од осталих?

Да се не лажемо, највећа предност Кустендорфа је у томе што, када дођете на њега, тешко можете да одете, не само тог дана, него генерално сте опседнути њим. Тешко је из овог бајковитог света вратити се у обичан свет. У обичном свету ви немате три велика светска редитеља, једног који је добио Златну палму у Кану, другог који је пре три године добио Оскара и једног који је узео све што филмска уметност признаје као трофеје, да буду отворени, дружељубиви и да се не устежу да испричају, не само о својим квалитетима, него и о својим манама и то поделе са свима онима који тек улазе у филм. Овде није у питању само то што ће их видети, већ они имају прилику да поразговарају са најеминентнијим ствараоцима филма који без стида, без комплекса деле своја искуства. Онај ко је ушао у свет филма као аутор, а боји се реакција и суда, после прича ових редитеља, своје незнање гаји на нови начин. На овај начин он обогати своје сазнање чињеницом да неки од великих редитеља нешто не зна.

Сорентино је рекао да паметни редитељи не користе музику у својим филмовима, али да он није толико паметан. Шта то он налази у музици, песми, што ти „паметнији“ не налазе?

Не заборавите да је Спрингстин рекао да више научи од песме која траје три минута, него од свог целокупног школовања. Нама су песме промениле живот, није нама политика променила живот. Политика се труди да нам промени живот. Наш живот одређују песме. Ми из песама, звука, из неког стиха узимамо гесло за остатак живота, узимамо мисао која нам не дозвољава да спавамо, узимамо мисао која нас нагони да будемо другачији људи него што смо били док нисмо чули то и у томе лежи смисао праве поетике. Важна је једино порука!

Каква је музичка индустрија данас и колико уметници успевају да одрже пажњу оних који их слушају?

Кустурица је у Београду рекао једну веома интересантну ствар, а то је да ће се убудуће све више ићи на филмске пројекције као на оперу. Опера је била велика уметност 19. века, филм је велика уметност 20. века, али откако су интернет и телевизија преузели форсирање телевизијских серија, људи су нагло изгубили концентрацију за тридесет минута садржаја, а не за два сата. Некада је одлазак на оперу био најважнија ствар на свету. Мислим да Куста управо тако прави филмове – као да је то најважнија ствар на свету. Друго, каква је то музика данас у свету кад толики број њих на концерте долази са додатном опремом, са компјутерима. Тако данас имате један чудан, ретуширан свет. Имате свет који није реалан у којем је све пластичним операцијама измењено. Данашња музика постоји са разним протезама. Замислите како би данас звучао Хендрикс. Поставите та питања. Гледао сам Пинк Флојд 1967. године када их је било четворо и фантастично су звучали, а данас има више људи иза бине и више миксета и компјутера него што можете да замислите. Џими Хендрикс је свирао то што је свирао без помоћи иједног музичара са стране и било какве технологије. Он узме гитару и промени свет. Данашња велика имена своје песме, које су снимили на својим компјутерима, које су навежбале са бројним музичарима, свирају само одређене песме из свог репертоара. Ако промене листу песама, пада цео систем. Ми живимо у фотошопираном свету, а у њему је и музика фотошопирана, да се не лажемо. Ова савремена музика није истинита. Истине су данас сасвим другачије. Е зато одете и слушате Бруса Спрингстина или неки бенд у блуз клубу и увидите да нема преваре и да је оно што се свира оно право. Човекова основна потреба је да чује изворност. Ми смо од ње одсечени. Ако имате ПР службе које преправљају речи својих налогодаваца, ако имате компјутере које преправљају ваш изглед чинећи вас мршавијим и лепшим, ако имате програм преко којег свако ко не зна да пева постаје певач, а ко не зна да свира постаје свирач, какав је онда то свет? Некада је све било у оригиналу. Видело се, кроз ваш рад, који страх хоћете да превазиђете, који сан желите да остварите, за коју ствар сте хтели да покажете да има смисла и значило је да прича коју желите да испричате вреди и да треба да је чују остали. Бојим се да долази свет који губи потребу за истином, јер ако лаже председник Америке, зашто не би лагао и клинац у својој соби који не зна да свира, али има компјутер којим ће изгледати као да зна.

Можете ли навести неке песме које су се прославиле уз помоћ филмова?

Не заборавите да је Ђорђе Марјановић захваљујући филму ушао у наше животе 1959. када је снимио „Звиждук у осам“. Не заборавите да је „Девојко мала“ исто тако песма из филма. Не заборавите „Ђелем, ђелем“. Саша Петровић је једну песму ставио у пет филмова! Када је објављен „Титаник“, уз њега се продавао албум музике из филма, и то само четири песме. Дискографска кућа је знала да ће филм повући продају. Од „Грознице суботње вечери“ и осталих, па овамо, увиђате колики је значај музике. У нашој земљи, на срећу, су се у то упетљали Зоран Симјановић, који је прво био рокер, а онда је постао композитор филмске музике, онда имате Бату Ковача и многе друге који су својим делима променили перцепцију и значај музике у домаћем филму. Замислите само филмове Емира Кустурице без музике!

Управо Емирови филмови нас доводе до питања шта мислите о музици Стрибора Кустурице и њему као бубњару и композитору?

Не могу да причам много о њему као композитору ван филма, јер сам ја слушао његову музику која се нашла у два велика филма. Сигурно је да без Стриборове музике не можемо замислити те Емирове филмове. Дивно је што је од једног дечка, којег се сећам од времена када је почео да свира бубњеве, постао композитор. Имао је срећу да одраста у друштву многих великих уметника и нека не чуди што је израстао у уметника. Имате оца који сину даје слике, а син за њих прави музику. За мене је то заиста дивно. Још боље је што из тога настаде озбиљна музика.

Где је српска рокенрол музика данас и шта јој се дешава?

Постоји податак да је 2017. година једина година у историји музике од друге половине 20. века и прве половине 21. века да рокенрол музика није најважнија на свету! Тек је на четвртом месту. Имате реп, па нови ритам и блуз, затим латино музику, а тек онда рокенрол. То се никад није десило, али увек имате неког клинца негде у свету који мисли да својојм гитаром и песмом може променити своју улицу, школу или свет, и то је оно што је дивно. Као што је рокенрол или панк мењао вокабулар 50-их, 60-их и 70-их година 20. века, сада је реп променио језик, и то не само енглески. Реп је увео нову лексику. Врло је значајно ово поменути. Рокенрол је згубио значај и тржиште није заинтересовано за њега, па је тешко продати рокенрол. Видео сам на последњем албуму „Партибрејкерса“ да се може купити на само седам места у Србији, па можете замислити докле смо дошли. С друге стране, уколико данас урадите нешто добро, одмах се у целом свету, захваљујући интернету, зна за то. Знате, кад Бајага пева „горе од Аљаске до Аустралије“, то је истина. Може свуда да иде и пева нашима и понеком странцу. Имате феномен Кустурице и његовог бенда који свирају на најчуднијим местима на свету и онда људи кажу да је то захваљујући нашим избеглицама који живе по целом свету. Нема наших избеглица у Сеулу, нема у Владивостоку, нема у Буенос Ајресу. Нема толико Срба у Мексику, па да се деси да читави градови лудују уз Но Смокинг Оркестра. Свет је уморан од једноличног звука и отворен је да чује музику земаља које не познаје. Како другачије објаснити да Дивна Љубојевић има два пута по осам хиљада људи на концерту у Санкт Петербургу? Она је 14 албума објавила прво у иностранству, па онда у Србији. Онда имате феномен Амире Медуњанин којој Њујорк Тајмс посвети већи простор него било којем политичару из Србије икада. Прошле године је њен албум „Дамар“ на светској листи етно албума проглашен за четрнаести. Више албуми немају тираже, али концерти имају.

Ко је из Србије, што се тиче рокенрола, остварио највећи домет у свету, односно, ко је из Србије важан за светску музичку баштину у овом жанру?

Чорбини и Бајагини текстови би, када би били преведени на енглески, били веома важни. Мислим да је Душков текст „Шта би дао да си на мом месту“ један од најважнијих текстова на свету. Душко Трифуновић има 432 отпевана текста, а од тога само један наручен! А тек Арсенова, Балашевићева, Бајагићева и Џонијева поетика… То су писмени текстови, док су песме са почетка Битлса и Стонса чисте бесмислице. Данас су постали важни политика и спорт и због тога ми не видимо домете наших музичара у свету, иако политика уопште и није важна.

Узела је маха тврдња да је рок музика антирелигијска. Наравно, не слажем се са тим, али ме интересује можете ли нам ви рећи нешто о томе?

Не видим зашто је то питање толико важно. Мислим да у свакој уметности има више религиозности, можда је боље рећи духовности, него што заступа било која црква. Права уметност долази из духовности.

Који је Кустуричин филм, по вашем мишљењу, најбоље украшен музиком?

Када у свету причате о Емиру Кустурици, имате три филма – „Дом за вешање“, „Подземље“ и „Црна мачка, бели мачор“. У та три филма морате тражити по чему је он у свету познат. Свет није довољно упознат са филмом „Живот је чудо“, или са филмом „На млечном путу“ који тек треба да се открива. То је процес. Не заборавите да је филм „Црна мачка, бели мачор“ приказиван 13 година у Шпанији, а разлог мора бити и музика, док се на шпанском говорном подручју приказује и данас.

Ако је музика живот, а и живот је музика, која би песма певала причу о вашем животу?

Филм „Заробљено време“ који направио Милан Никодијевић, а у којем сам ја главни јунак, завршава се песмом „За који живот треба да се родим?“. Ову песму некако сматрам том једном која највише одговара мом животу. Као да ме Дадо Топић питао шта да напише. Тако исто песма Џонија Штулића „Пит и то је Америка“ као да је песма о животу мог деде који је у Чикагу ложио високе пећи и после две године се вратио да проси моју бабу, а једино што је донео из Америке било је бело одело за свадбу. Није знао ни речи енглеског.

Можете ли нам рећи више о филму „Заробљено време“?

Милан Никодијевић је професор режије на факултету уметности у Новом Саду и он је пре три и по године пожелео да путујемо просторима бивше Југославије и разговарамо са мојим друговима. Снимљено је 112 сати материјала, са музичарима, спортистима, књижевницима. Нисам знао да је његова намера да направи road movie и он је изабрао 35 људи који се налазе у филму. Филм је добио награду на фестивалу у Шибенику, а приказиван је и у Торонту, Ванкуверу, Београду, Загребу, Новом Саду и скоро свуда је пола сале плакало на крају филма. Биће приказан и као серија од шест епизода у којима ће бити приказани сви који су снимани. Сад ће бити приказан у Торонту на „Crossroads“ фестивалу.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ПЕТАР ПЕЦА ПОПОВИЋ: Емиру Кустурици верујете чак и кад пева, а то је велико откриће ове године на Кустендорфу! се појављује прво на ИСКРА.

Емир Кустурица (Фото: С. Гарић)

Редитељ Емир Кустурица је пре 11 година покренуо фестивал Кустендорф са жељом да се на њему укрштају мишљења и идеје великана светског филма и младих људи на почетку своје пловидбе водама седме уметности. А шта мисли о модерним трендовима у свету филма открио је у интервјуу за Б92.нет…

Са прослављеним синеастом разговарали смо управо о тој идеји, али и о мерењу времена филмском траком, биоскопу као месту ритуала, негативностима мејнстрима, „нетфликсима“ као филмској реалности данашњег времена и идеалима из дела Достојевског.

Много младих људи из света филма посећивало је Мећавник за последњих 10 година Кустендорфа. Да ли се и колико њих до сада приближило филмским великанима због којих су и долазили?

„То питање нас води, рецимо, у сферу воћарства. Да ли је упутно да се проба тегла која је направљена и стоји у неком шпајзу, хлади се, јер још увек није дошло пролеће. И кад узмеш ону кајсију која је претворена у слатко, осећаш се к’о да лебдиш. Тако је исто и са овим филмовима. Прво, овај простор је дефинисан недостатком симптома савременог света. Овде се дође у реконструкцију једног села које нигде овакво није постојало, јер је станиште динарске куће подразумевало пет, шест кућа, а овде је практично симулиран Ефесус, град у Турској, у коме је рођена Милетска фолозофска школа и који је, отприлике, ове површине“, каже Кустурица у разговору за Б92.

„Дакле, кад се овде дође ти немаш ниједан утисак о томе да живиш у времену у коме су напућене усне и затегнута лица у фотошоповима бег од стварности и где се, заправо, фикција, по некој идеји друштва спектакла, како га је одредио један француски писац, све одвија у тој фикцији произведеној да човека одврати од његове природе и његове суштине. Овде је све обрнуто. Овде је, заправо, прво гравитационо постављена та главна пројекција, која има високу резолуцију и добар квалитет звука, што није карактеристика наших фестивала. Онда се ту стекну сви који ту треба да буду. Ту нема нико ко не треба. Односно, Мећавник никада није привлачио ни велике криминалце са златним ланцима, нити су ту биле старлете. Ту су увек долазили људи који се, некако, уклопе у концепт у коме је људска идеја већа од самог човека, а једнако важна као и људски живот.“

Кажете да „време мерите филмском траком, уназад“. Кроз разговор са младим филмским ствараоцима, који у Дрвенграду разматрају идеје о будућој сарадњи, закључио сам да они данашње дигиталне техничке могућности које су им на располагању, сматрају неопходним, док на Вас гледају као на филмски узор.

„То је свуда у свету, само није код нас јер су на ФДУ учили људе да не треба да раде филмове какве радим ја. Прве две године они су имали забрану са ФДУ-а да долазе овде, онда су волшебно се окренули. Зашто то говорим? Зато што је врло важно да се светски рецепти кинематографије примењују, а не уско гледање на филм. Да ли је то америчка Б продукција, па сте имали 10 година професоре који су учили студенте да се скраћено изражавају и да верују у тај скраћени, крими, израз. Овде је то поље раширено и овде, уистину, влада закон интернационалности. Зато што је интернационалност судбина човечанства. Овде су сви дочекани са набољом намером и упаво узори, о којима говорите, су заправо данас расточени и све их је мање. Време, о коме сам ја говорио, је време Антонионија, Бергмана, Роселинија, Де Сике, америчких редитеља, Артура Пена… Све је то негде стало осамдесетих година. А то само говори да је тај центар светског идеализма, што је био Холивуд негде тамо до седамдесетих година, заправо доживљава своју супротност, и он постаје као негативно одређење.“

„Курс који заузимају млади људи који овде дођу, а они су већ изабрани по укусу који одстрањује негативност тог мејнстрима за кога ја мислим, нажалост, да никада неће бити побеђен, зато што ће технолошки процес да изведе филм на потпуно други колосек. Филм ће све мање да буде средство које обједињује људе у катарзичним моментима на великом екрану. Гледајући филм заједно – филм постаје стварно већи од живота, како је тврђено у Холивуду. А данас је све мањи и мањи, јер су то простори у којима се једу хамбургери, телефонира, праве селфији и гласно прича. Али филм ће да се, управо захваљујући снази тих младих људи избори кроз тражење алтеративних путева и већ постојећих комуникација које иду од мобилних телефона, до тих ‘нетфликса’ и чуда, који су већ нанели штету филму. Али, теба бити оптимиста и треба веровати да управо ти млади људи, не само ови који дођу овде, него они који су заражени том врстом филма, да ће они, заправо, да пренесу нас и направе неки догађај којим ће да изведу неку тиху револуцију и упуте нас на стварну људску драму и на што вреди у људском животу и што је транспоновано филмском траком.“

А могу ли ти „Нетфликси“ и сличне ствари макар делом да послуже као оружје за остварење тога?

„Тешко, зато што Нетликс затвара простор. Нетфликс, прво, тржишно делује. Он за седам долара човеку да да види колико год може да види филмова у месец дана. А један ритуални излазак у биоскоп који може да се претвори у љубавну причу, који може да буде и тренутак скривања од неког рата који долази, или било шта друго, он ће имати све мање шансе. Али не треба бити песимиста. Углавом, то ће се исецкати на милион нових виђења филма у коме ће, опет, своје место имати, веће него што сад има, филм који је паметан, а није глуп.“

Прошле године сте најавили сте свој нови филм, који ћете снимати у Кини. Докле сте стигли са тим?

„Ја пишем роман, кинески роман, који је садржан из идеала литературе Фјодора Михајловича Достојевског. Дакле, ја стварам лик од кнеза Мишкина и Раскољникова. То ће бити један човек, у овом случају. Морална дилема коју он треба да разреши је, такође, дилема Достојевског. Реч је о једном човеку чија ћерка расте, а он упада у невоље тог раног каптализма. Односно, у транзицији у којој се налази Кина, у том силном обрту који производи људске драме, где у једном тренутку тај човек бива изложен питању, кад више не може да враћа зеленашу лову, он га упути на његову ћерку и предложи му да његова ћерка буде, заправо, враћање дуга том богатом човеку“, закључује Емир Кустурица у разговору за Б92.

Чланак КУСТУРИЦА: На Мећавник су увек долазили људи којима је људска идеја већа од самог човека, а једнако важна као и људски живот! се појављује прво на ИСКРА.

Александар Берчек и Емир Кустурица (фото: Д. Карадаревић)

Овацијама глумачком великану Александру Берчеку, доделом награда, уз помало сете, много радости и енергије, уз довиђења до идућег Кустендорфа, у  биоскопу „Проклета авлија“ вечерас је свечано затворен 11. Кустендорф филм фестивал.

Свечаност је почела кадровима улога Александра Берчека, из много његових незборавних филмова, а публика у препуној фестивалској сали глумачког великана поздравила је на ногама – овацијама, вишеминутним аплаузом…  Српску глумачку легенду, Емир Кустурица затим је наградио признањем за будуће стваралаштво која се од ове године зове „Дрво живота“.

– Дружио сам се са Берчеком у време кад је показивао особине бизнисмена. Путујући по свету и кад сам срео Марлона Бранда, он се понашао као Берчек – није причао о ономе што најбоље ради. Он је у стању да уради оно што неко не може ни да замисли. Огромно је задовољство што вечерас могу да доделим награду за будуће стваралаштво која се зове ‘Дрво живота’. Честитамо! – поздравио је Берчека Емир Кустурица додељујући му награду.

(фото: Д. Карадаревић)

Кад су се аплаузи стишали, Берчек се захвалио на награди:

– Сад живим у једном селу на Фрушкој Гори и бавим се обликовањем дрвета. Овоме што је мој велики пријатељ, редитељ и градитељ рекао немам ништа да додам, већ потврђујем све што је рекао. С обзиром на то да је ово награда за будуће филмове, професоре, редитељу и градитељу, памет у главу – рекао је Берчек.

Након доделе награде публика је имала прилику да ужива у наступу културно-уметничког друштва које је изводило традиционалне српске песме и игре. Једна од кореографија изведена је уз композицију Стрибора Кустурице.

(фото: Д. Карадаревић)

Прву награду Кустендорфа „Златно јаје“ добио је Ракан Мајаси за филм „Бомбона, „Сребрно јаје“ Самех Алаа за филм „Петнаест“ а „Бронзано јаје“ Никола Вучинић за филм „Лумпен“. Награду „Вилко Филач“ добио је Пјотр Јанушкијевич а посебно признање жирија  Русланд.

Фестивал је завршен речима Емира Кустурице:

Александар Берчек и Емир Кустурица (фото: Д. Карадаревић)

– Фестивал је откључан непостојећим филмом. Филм Мајаковског и Љиље Брик је био катапулт за овај фестивал. Проглашавам фестивал затвореним!

Довиђења до 12. Кустендорфа.

Александар Берчек (фото: Д. Карадаревић)

Чланак НА МЕЋАВНИКУ СВЕЧАНО ЗАТВОРЕН 11. КУСТЕНДОРФ: Овације и награда за Александра Берчека, признања најбољим филмовима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: kustendorf-filmandmusicfestival.org

Четвртог дана Фестивала присутни су имали прилику да гледају филм Рикша, филипинског режисера Паола Виљалуне и да учествују у радионици са режисером.

Добитник Златног пехара на 20. међународном филмском фестивалу у Шангају, Виљалуна је део такозваног филипинског новог таласа, незваничног филмског покрета насталог почетком двехиљадитих. Иако формално није реч о покрету, број независних филмова и младих режисера који су се у последњих десет година појавили на Филипинима, скренули су пажњу филмског света. Виљалуна наводи појаву дигиталног филма и приступачност дигиталне опреме као узроке који су довели до појаве толиког броја нових филмова и аутора – филм Рикша снимио је за педесет хиљада еура, у року од десет дана.

Иако су Филипини и раније имали aктивну филмску индустрију, пре појаве дигиталног филма није било толико независних продукција, док данас, тврди Виљалуна, од 150 филмова колико се годишње сними, скоро половина су независне продукције. То је довело до могућности да се направи искорак и праве не само акциони филмови, комедије и романсе, већ и лична, ауторска дела, попут Рикше. Режисер тврди да на Филипинима ауторски филм има бројну биоскопску публику, заинтересовану за филмове који се баве филипинским карактером, који истражују класу, историју, и религију народа.

Рикша је филм о сиромашној филипинској породици из Маниле, која одлучује да напусти град и крене у потрагу за бољим животом у провинцији. На путовање крећу у јединој ствари коју поседују – рикши, којом отац породице превози поврће и тако зарађује за живот. Иако огрезли у поражавајуће сиромаштво, Виљалунини ликови у сваком тренутку остају породица и једни у другима налазе вољу за животом.

Режисер истиче како није хтео да прави филм за европљане, што значи да је сиромаштво само оквир за истраживање филипинског карактера и да је филм, у суштини, морао ићи изнад сиромаштва, како каже Виљалуна, да би могао ишта аутентично рећи о људима које представља.

Као и Лав Дијаз, који је био прошлогодишњи гост Кустендорфа, и Виљалуна инсистира на филму који доводи у питање филипинско друштво и провоцира могућност промене. Ове провокације нису резултат беса, него долазе искључиво из посвећености коју режисер има према свом окружењу – Рикша је велики доказ тога.

Чланак РАДИОНИЦА СА ПАОЛОМ ВИЉАЛУНОМ: Породица подстиче вољу за животом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: kustendorf-filmandmusicfestival.org

Стефан Командарев, режисер из Бугарске допутовао је синоћ на Мећавник. Традиционални дочек са хлебом и сољу уприличио му је сам професор Кустурица. Филм Стефана Командарева Правци, који је премијеру имао у оквиру канског програма Известан поглед, биће приказан данас у 17 часова у биоскопу Проклета авлија у Дрвенграду.

Фото: kustendorf-filmandmusicfestival.org

Чланак КУСТЕНДОРФ 2018: Стигао и Стефан Командарев се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Раде Прелић

У свом интервјуу за Искру, овогодишњи специјални гост Кустендорфа, велики италијански редитељ Паоло Сорентино, причао је о Мећавнику, филму, писању, Емиру Кустурици и многим другим стварима које се тичу уметности, чији је он, свакако, репрезентативни представник.

С обзиром на то да сте били гост на овом фестивалу и 2014. године, какве утиске носите са овог места? Можете ли нам рећи нешто више о вашем доживљају фестивала и самог Мећавника?

– О овом фестивалу и овом месту мислим све најбоље. Град је заиста предиван, па се управо тако и осећам кад год дођем. Потпуно је невероватан осећај кад вас овде позове лично Емир Кустурица. Још као двадесетогодишњак сам био заљубљен у његове филмове и ни у најлуђим сновима нисам замишљао да ћу икада имати било какав однос са Емиром, а данас смо пријатељи. То је још један од разлога зашто се увек обрадујем њему, његовим позивима и доласцима овде. Он је један од ретких генијалаца у историји филма.

Да ли сте видели други град, од камена, једини подигнут у славу писца, а чији је творац, опет, Емир?

– Нажалост не, али сад кад сам од вас за њега чуо, имам велику жељу да га посетим.

Да ли је Мећавник најбољи доказ да се не живи само за уметност, већ и да је могуће живети у уметности?

– То је фантастично питање и велика идеја. Свака вам част на томе! Сматрам да је то питање на које би пре Емир требало да одговори, јер је ово његов град и он у њему живи. Ако се он осећа као да живи у уметности, онда је у питању један од најсрећнијих људи на свету.

Фото: Раде Прелић

Како је Ватикан реаговао на серију „Млади папа“?

– У почетку, Ватикан је реаговао тишином. По мом мишљењу и тишина је реакција. Та тишина је очекивана, јер су они заиста мудри и треба им времена да дају званично мишљење о нечему. Снага Ватикана је у тој тишини. Тек пре неколико месеци, заузели су став који је позитиван. Рекли су да је моје виђење односа човека према религији заиста искрено. Стога, у питању је закаснела, али позитивна реакција.

Како је Џад Лоу реаговао на вест да желите да баш он игра главну улогу у овој серији?

– Џад Лоу није био мој први избор за ту улогу, али се показао као најбољи. Што се тиче његове реакције, био је врло узбуђен, истински поласкан и фасциниран идејом да игра једну тако захтевну улогу.

Поред филма, бавите се и писањем. Шта вам је драже од та два вида уметности и у којем од процеса више уживате?

– Писање је процес који заиста волим и у којем искрено уживам, што, после оволико година, не могу рећи за режирање, тј. за процес настанка филма. Наравно, више новца се заради филмом, и то је један од разлога зашто се бавим филмом. Опет кажем – један од разлога, јер није и најважнији, али своју срећу налазим у писању. Када пишем, поред тога што то чиним у самоћи, а самоћу волим, кроз то писање могу да оживим све своје сулуде идеје, што филм не може да ми омогући. Филм је ограничен разним стварима, од монтаже до музике и светла.

Мајкл Кејн, Џејн Фонда, Харви Кајтел, Џад Лоу, Тони Сервило, Шон Пен, Франсес Мекдорманд… Постоји ли неки глумац са којим нисте радили, а да бисте желели?

– Са многима бих волео да радим. Желео бих да радим са Метјуом Меконахијем, Лајамом Нисоном и мојим фаворитом Бенисијом дел Тором. Жеља ми је да снимим филм са Џеком Николсоном, али се бојим да је касно за то. Покушао сам да убедим Џина Хекмена да радимо заједно, али то није било могуће, јер он не снима од 2008. године. У пензији је.

Да ли мислите да Оскар, као награда коју сте и ви добили, још увек има релевантност као пре четрдесет година?

– Заиста не знам. За мене лично, добијање Оскара је добра ствар у смислу престижа. Увек ће ме сматрати оскаровцем, а то помаже у реализацији неких будућих пројеката. Дефинитивно је корисно, а значај саме награде некад и сад не бих поредио. То што је корисно добити га је једина константа. Нажалост, када добијете Оскара, сви вас памте по томе, иако ваше целокупно дело превазилази тај један или два филма по којима вас, због Оскара, памте.

Да ли тренутну геополитичку ситуацију у свету треба искључиво схватити као нешто лоше, или би за уметнике било боље из тога извлачити материјал за неко уметничко дело?

– Нисам баш особа коју треба ово питати пошто ја волим да правим филмове о људским осећањима, јер без обзира на ситуацију у свету, осећања су увек иста. Некад интензивнија, некад умеренија. Из разлога што сам искључиво тумач осећања, ја не разумем ништа друго око себе.

Да ли сте познавалац српске кинематографије?

– Нажалост, у Италији, због лоше дистрибуције, нисмо у могућности да пратимо српску кинематографију. Тако да, гледао сам само Емирове филмове, а од свих њих ме највише очарава „Дом за вешање“.

Рекли сте да сте почели да режирате под утицајем Емира Кустурице. На који начин је он утицао на ваш рад и колико је он важан за историју европског и светског филма?

– Сматрам да је Емир Кустурица један од пет или шест најважнијих редитеља у историји европског филма, а и Европа је свет. Он је на нивоу Бергмана и Фелинија.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“, ПАОЛО СОРЕНТИНО: Кустурица као Бергман и Фелини се појављује прво на ИСКРА.

Једанаести Међународни филмски и музички фестивал Кустендорф почиње сутра на Мећавнику и трајаће до 21. јануара 2018. године. Фестивал се одржава у организацији продукцијске куће Раста интернешнел и под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије, Мећавник града и ТНСО. Млади филмски ствараоци и великани светског ауторског филма биће у фокусу и овогодишњег Кустендорфа.

Шведски редитељ Рубен Остлунд, аутор филма „Квадрат“, добитника Златне палме у Кану, и славни италијански редитељ Паоло Сорентино биће гости Мећавника од уторка.

Рубену Остлунду ће ово бити прво учешће на Кустендорфу, док је Паоло Сорентино био гост 2014. године. Сорентину ће на отварању фестивала бити уручена награда за животно дјело. У једном од биоскопа његова серија „Млади папа“ биће пуштана 24 сата. Тема овогодишњег Кустендорфа биће питање да ли је добар садржај отишао са филма и из биоскопа на телевизију, односно у тв серије. а Сорентино ће о томе говорити младим редитељима.

ТАКМИЧАРСКИ ПРОГРАМ – Такмичарски програм једанаестог Међународног филмског и музичког фестивала Кустендорф ће се састојати од двадесет и једног филма домаћих и иностраних аутора. За фестивалске награде Златно, Сребрно и Бронзано јаје такмичиће се филмови младих режисера из Холандије, Кине, Либана, Русије, Србије, Црне Горе, Пољске, Египта, Израела, Француске, САД, Хрватске, Мексика, Јордана и са Филипина.

Међународни жири чине председница жирија Роса Атаб, продуценткиња, и професори Властимир Судар и Серж Регур. Награду „Вилко Филач” за најбољу фотографију доделиће Иштван Борбаш.

На конкурс је пристигло више од 600 филмова, а у селекцији су се нашли филмови који се издвајају по стилу, техничком умећу и аутентичном погледу на свет.

САВРЕМЕНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ приказаће неке од најбољих филмова новије продукције. Фестивал ће отворити редитељ Рубен Остлунд, кански победник, са филмом „Сквер“. Гост другог фестивалског дана биће прослављени редитељ Паоло Сорентино са контроверзном серијом „Млади папа“, док ће у оквиру „Ретроспективе великана“ бити приказани његови награђивани филмови. У „Савременим тенденцијама“ наћи ће се и филмови „Никада ниси заиста био овде“ редитељке Лин Ремзи,  који ће на радионици представити продуценткиња Роса Атаб, затим, филипински филм „Рикша“, добитник „Златног пехара“ у Шангају, бугарски филм „Правци“, кинески филм „Сунце које може да помера планине“, као и француско-белгијски филм „Верност”. Разговоре са студентима водиће редитељи ових филмова: Паоло Виљалуна, Стефан Командарев, Ћијан Вон и Микаел Роскам.

РЕТРОСПЕКТИВА ВЕЛИКАНА биће посвећена истакнутим филмским уметницима, глумцу Александру Берчеку и режисеру Паолу Сорентину, а у овом програму биће приказана и два југословенска филма из 1967. године: филм „Бреза” Анте Бабаје и „Празник” Ђорђа Кадијевића.

КУСТЕНДОРФ ПРЕДСТАВЉА – Фестивал Кустендорф у оквиру пратећег програма представиће публици два нова филма млађих аутора: „Песма језера Свеј” Арија Голда и документарац Танкреда Рамона „Нема богова, нема господара: историја анархизма”.

МУЗИЧКИ ПРОГРАМ – Сваке вечери, након пројекција и радионица, концерти музичких група употпуниће надалеко чувени ноћни живот Кустендорфa. На свечаном отварању фестивала наступиће Гeри Лукас, амерички гитариста са богатом музичком каријером која је обележена сарадњом са Леонардом Бернштајном, Џефом Баклијем, Ником Кејвом, Лу Ридом и многим другима. Јапански бенд „Јапалкан“ наступиће након Геријевог перформанса. Такође, гости Кустендорфа међу првима ће чути нумере са новог албума Емира Кустурице и „Но смокинг оркестра“ на концерту другог фестивалског дана. Музички програм обогатиће и наступи „Влатко Стефановски трио“, француског бенда „Барбо“ и легендарног српског рок бенда „Бајага и инструктори“.

Међународни филмски и музички фестивал Кустендорф  је један од ретких фестивала на свету на коме је на сваком кораку видљива размена енергије младих и искусних уметника, а који угошћава прослављене ауторе, глумце и музичаре те бројне младе филмске ауторе и студенте филмских школа из целог света, као и друге еминентне госте из света филма.

Чланак ОСТЛУНД И СОРЕНТИНО НА МЕЋАВНИКУ: Једанаести „Кустендорф“ почиње сутра у Дрвенграду се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Пикула

Магија „Кустендорфа“, чаробни тренуци Филмског и музичког фестивала на Мећавнику, гости фестивала, победници, сада већ чувени Кустини перформанси, несвакидашња атмосфера фестивала без црвеног тепиха и реклама, све то забележено је на филму „Ретроспектива Кустендорфа“, направљеном у част 10 година Кустуричиног фестивала.

На филму забележена су, поред осталог и гостовања Никите Михалкова, Андреја Кончаловског, Петера Хандкеа, Ашгара Фархадија, Алексеја Балабанова, Немање Радуловића, Монике Белучи, Јануша Каминског, Абаса Киористамија…

Филм можете погледати на страници „Мећавник“ на нашем порталу.

Чланак ДЕЦЕНИЈА КУСТЕНДОРФА: Магија „Кустендорфа“, гости фестивала, чувени Кустини перформанси, на филму „Ретроспектива Кустендорфа“ на порталу „Искра“ се појављује прво на ИСКРА.

(Емир Кустурица и Душко Ковачевић) Фото: Јесењи позоришни фестивал, фејсбук

У дворани „Проклета авлија“ на Мећавнику вечерас је свечано отворен Други јесењи позоришни фестивал Емира Кустурице који се одржава уз подршку компаније НИС, а у организацији Раста Интернационала.

Госте у пуној дворани „Проклета авлија“ поздравио је оснивач и идејни творац фестивала Емир Кустурица примећујући да је на позоришном фестивалу на Мећавнику све више људи.

– Позориште служи да нас одбрани. На овом фестивалу има све више људи. Може ли боље бити него да овај фестивал отвори Душан Ковачевић? -питао је Кустурица.

Кустурица je додао да је давно постојао обичај Старих Грка да људи долазе из свих крајева да виде шта је то посљедње што знају из митологије, а да је постављено на сцену, и које је то узбуђење које ће да их доведе до катарзе.

„Међу онима који су стизали у Епидаурус, било је ментално обољелих, паметних, углавном позориште је било једно од оних мјеста гдје је човјек доживљавао катарзу и послије којег се боље осјећао. Говори се већ 100 година да је умјетност у кризи, а Душко Ковачевић је констатовао да умјетност није у кризи, већ да је друштво у кризи“, навео је Кустурица.

Он је истакао да може да се говори о новом времену, „међувремену“ у којем позоришна представа може да буде играна уживо или гледана као филм.

„Према томе, кад представа ваља, када филм ваља, он преживљава лакше него што је то било у прошлости јер постоји хиљаду начина да се добро дјело види. Утолико је Душкова опсесија Космосом она која говори о дубокој вези коју позориште оживљава када је у питању велики писац“, нагласио је Кустурица.

Он је додао да је највеће узбуђење то што Фестивал, осим гостију из Вишеграда и Ужица, има госте и са Пала.

Отварајући Фестивал, Душан Ковачевић је рекао да је причу „Хипноза једне љубави“ писао са осјећањем да се она догађа на једном оваквом мјесту, да је „близу звезда и да је негде на планини“.

„То је прича која само привидно има комедиографску ноту, а заправо је прича она која је свима нама брига – колико нас има, колико ће нас бити, како живимо, да ли одлазимо или остајемо, са великом надом да ће се ствари поправити“, каже Ковачевић.

Сутра, другог дана Фестивала, у 13.00 часова на сцени „Проклета авлија“ биће одиграна представа „Скоро па драма“ Итана Коена, у извођењу Факултета драмских умјетности из Београда. У биоскопу „Стенли Кјубрик“ у 14.30 часова биће одржана радионица Снежане Тришић.

У амфитеатру „Ноам Чомски“ у 17.00 часова биће изведена представа „Шест лица тражи писца“, аутора Луиђија Пирандела, у извођењу Академије уметности из Новог Сада, док ће у 20.00 часова на сцени „Проклета авлија“ представу „Галеб“ Антона Чехова извести студенти Академије уметности из Београда.

Проглашење побједника и затварање Другог јесењег позоришног фестивала планирано је у 22.15 часова на сцени „Проклета авлија“.

Компанија НИС другу годину заредом је генерални спонзор Јесењег позоришног фестивала, који се ове године одржава под слоганом Матије Бећковића „Као да живимо у међувремену“, у организацији „Раста интернационала“.

Чланак МЕЋАВНИК: Свечано отворен Други јесењи позоришни фестивал Емира Кустурице се појављује прво на ИСКРА.

(Душан Ковачевић) Фото: intermagazin.rs

У препуној сали биоскопа „Стенли Кјубрик“ на Мећавнику, а у оквиру Другог јесењег позоришног фестивала, радионицу је вечерас одржао прослављени српски писац и академик Душан Ковачевић.

Оснивач и идејни творац Мећавника и фестивала Емир Кустурица рекао је поздрављајући госте да је позоришни фестивал у Дрвенграду „један од најважнијих подухвата у биографији Мећавника или ничије земље која је претворена у културну дестинацију“.

– Позоришни фестивал је идеја да свако годишње добаа резултира озбиљним подухватом. Не може овај фестивал боље почети од ове радионице са Душком. Ово је прича Душана Ковачевића – без шале – рекао је Кустурица.

Ковачевић је на почетку радионице читао своје две приче везане за позориште – „Праисторија једне представе“ и „Одмах се враћам“.

– Ово што сам читао је пролог или предговор драмама. Оне описују моје осећање света када сам као дете гледао у небо питајући се где смо ми као људи у универзуму. Фасцинација небом и универзумом јесте резултирала овом вечерашњом представом.

Бити жив је највећа невероватноћа и изузетно је лепа ствар. То је прича о чуду. Повод за писање драма које ћете ви играти или режирати, у мом случају су биле опсесивне теме. Маратонци су моја самоодбрана мог младалачког страха од смрти.

Свако ће неки свој проблем писати или играти. Сви ми мучимо исту бригу чим се бавимо истим послом и ако се неко тиме обрадује, онда знате да сте нешто урадили. Мој савет је да људи, ако почињу да пишу драму, покушају да је напишу у једној реченици или на једној страни.

Волим да се играм у свом послу. Не могу да пишем ако ме нешто не тера да експериментишем – рекао је Ковачевић.

Потом су уследила питања студената који су учествовали на радионици.

Чланак ДУШАН КОВАЧЕВИЋ НА ЈЕСЕЊЕМ ПОЗОРИШНОМ ФЕСТИВАЛУ НА МЕЋАВНИКУ: Бити жив је највећа невероватноћа и изузетно је лепа ствар! се појављује прво на ИСКРА.

Џони Деп са Кустурицом у Дрвенграду / Фото: Спутњик/ AFP 2017/ MILOS CVETKOVIC

Нико не зна какво чудо магнетски привлачи светске великане на једно брдо у Србији, окружено шуметином, калдрмисаним путељцима, сеоским кућама, цветним ливадама, пчелама, дивљим зверима…

Пре 2002. године на Мећавник су ретко свраћали чак и мештани Бајине Баште, најближе вароши коју само Тара дели од мокрогорске ветрометине.

У суботу увече, директно из Париза, где је свирао испод Ајфеловог торња пред пола милиона људи, на Мокру гору слетео је руски маестро, светски диригент број један Валериј Гергијев.

Чим је изашао из хеликоптера на хелиодрому Дрвенграда, велики уметник је свежу мећавничку ноћ претворио у магију већ са првим грациозним замасима командујући Симфонијском оркестру „Бољшој“.

Прошло је 15 година откада на Мокру Гору не могу ни да залутају тарски међеди (тако у том крају тепају медведима), али из дубоке четинарске шуме могу да чују чаробне звуке који не нарушавају природну хармонију него се у њу утапају.

А било је звезданих вечери кад су на Мећавник долазили Брајан Фери, Дејвид Гилмор из „Пинк флојда“, светска, а наша — блузерка Ана Поповић, виртуоз Немања Радуловић, прослављени руски пијаниста Јуриј Розум, француска хит група „Заз“…

И није било лако погодити Мокру гору пре две деценије, кад се крене креманским путем ка Вишеграду, а ноћу су се, као у „роуд мувију“, само назирале из мрака оронуле планинске куће питомог села где живе горштаци.

Последњих година, чудесни Дрвенград, који је надвио то место, могао би да се види и из „aвакса“ и осталих свемирских сателита, а у њега, баш са неба, слећу звезде које никад нигде нисмо видели, осим у гламурозном окружењу рефлектора и црвених тепиха.

Легенда мокрогорска каже да је италијанска лепотица Моника Белучи, у августу 2013. године, кад се пробудила на Мећавнику, раскририла прозоре и удахнула мирис бобица које су јој пецнуле ноздрве, остала потпуно без текста од позитивног шока.

А прича се да је глумчина Џони Деп, у глуво доба мокрогорске ноћи, после неколико домаћих ракија пресечених црних вином, изашао из кафане, прошетао до споменика са својим ликом који краси Дрвенград и у истој секунди се на оштром ваздуху — потпуно отрезнио.

Чудно је, кажу кремански сељаци, да у пророчанству Тарабића нигде не пише да ће у њихов комшилук, ту у „ривалску“ Мокру гору, слетати челичном птицом највећи светски уметници.

А стизали су, дочекани хлебом, сољу и љутом домаћом ракијом и филмски чудотворци Никита Михалков, Џим Џармуш, Андреј Кончаловски, Абас Кјеростами, Ашгар Фархади, Павел Лунгин, Паоло Сорентино, браћа Дарден, Фатих Акин…

Највећа имена седме уметности, добитници Палми, Лавова и Оскара, долазили су по тајни мокрогорски пелцер, баш тамо где се тешко може утврдити одакле ветрови фијучу и на којој то страни сове хучу и зрикавци зричу.

И овенчане глумице Селма Хајек, Изабел Ипер и Одри Тату, нежне и суптилне уметнице, дочекане су на пропланцима грубог и на први поглед полудивљег Дрвенграда, у коме се већ кад крочи нога осети благост, једноставност, природно и неусиљено гостопримство и топлина.

Прошао је током викенда на Мећавнику још један успешан фестивал руске музике „Бољшој“. Долазе полако припреме и за нови Кустендорф.

Долетеће на обронке Таре још многа светска имена. И они, чије присуство могу само да сањају филмске продукције, маркетиншке куће, музички менаџери, организатори и селектори бројних фестивала, пи-ар тимови, стручњаци за адвертајзинг…

И нико не зна шта те све велике звезде и уметнике доводи тамо где нема ни ауто-пута ни аеродрома ни петљи и кружних токова, ни луксузних тајних одаја, ни папарацо ловаца…

Нико не зна какво их чудо магнетски привлачи на једно брдо у Србији, окружено шуметином, калдрмисаним путељцима, сеоским кућама, цветним ливадама, пчелама, дивљим зверима…

Зна, у ствари, само један човек.

Емир Кустурица.

Чланак ЧУДО ИЗ МЕЋАВНИКА: Шта је Гергијевa, Депa, Џармушa и Монику Белучи привукло под Тару и Шарган? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Фестивал класичне музике „Бољшој“, чији је идејни творац режисер Емир Кустурица, биће одржан по пети пут од 13. до 15. јула на Мећавнику на Мокрој Гори, саопштено је из продукцијске куће „Раста интернешенел“.

Програм фестивала и његов значај биће представљени сутра на конференцији за новинаре, на којој ће осим Кустурице, учествовати и селектор такмичарског програма Дејан Спаравало и представник компаније „Гаспром њефт“, која је подржала Фестивал.

„Фестивал је покренут са идејом да промовише што већи број младих талентованих музичара из музичких школа и академија, са жељом да овај музички догађај буде уврштен међу најзначајније европске и свјетске фестивале класичне музике“, наведено је у саопштењу.

Чланак КУСТИНА МАГИЈА НА МЕЋАВНИКУ: Фестивал „Бољшој“ од 13. до 15. јула се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Свјетска прича о нашем првом предсједнику – на Мећавнику и у Андрићграду приказан је филм „Радован – Повик иза зидова тамнице“, Драгана Елчића.

Ово је ексклузивна прича о Радовану Караџићу, испричана као лична исповијест иза зидова тамнице у тренуцима пресуде на 40 година затвора.

Режисер Драган Елчић вјерује да ће његов документарни филм о првом предсједнику Републике Српске Радовану Караџићу бити свјетска прича и да ће гледаоци кроз њега моћи на објективан начин да сагледају личност Караџића, али и вријеме које га је истакло у први план. Филм открива многе ствари о којима се до сада није ништа знало, али слиједи и људску линију која никога неће оставити равнодушним.

Циљ је стварање ванвременског остварења које ће остати у насљеђе будућим нараштајима као дио српске историје и традиције.

– Јесте то аутентичан филм, али је филм који је надишао актуелни тренутак, без обзира у ком се Радован налази, него је филм који је ванвременски зато што је на бази докумената: На бази чињеница и пресјека ситуације урађено је нешто што представља малу историју српског питања на овим просторима – каже Слободан Стојановић, директор фотографије.

Филм је у Андрићграду одгледао и чувени руски редитељ, глумац и професор Николај Бурљајев.

– Данас је важно и Србима и Русима говорити о том човјеку који је од стране Јуда предат Хашком трибуналу. За већину људи, како у Србији, тако и у Русији, име Радована Караџића се разумијева у смислу хероја – рекао је Бурљајев.

Лик Радована Караџића тумачи глумац Љубо Тадић. Свјестан је да ће филм о Караџићу за многе бити контроверзан.

– Негдје у самој ћелији, у полутами, одвија се живот који на себи има велико бреме. Сама испитивања, бреме свих оптужби које је добио – каже Тадић.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију подигао је 1995. године оптужницу против Радована Караџића. Караџић је био у бјекству од 1996. до 21. јула 2008. године када је ухапшен у Србији. Филм „Радован – Повик иза зидова тамнице“ биће премијерно приказан у Сава центру у Београду, 11. априла.

Чланак МЕЋАВНИК, АНДРИЋГРАД: Филм о Радовану Караџићу пред публиком се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Документарни филм режисера Драгана Елчића под насловом „Радован – Повик иза зидова тамнице“, који представља ексклузивну причу о првом предсједнику Републике Српске Радовану Караџићу, биће приказан на новинарској пројекцији у недјељу, 9. априла, на Мећавнику.

У биоскопу на Мећавнику пројекција почиње у 12.00 часова, а предвиђена је и конференција за новинаре.

На новинарској пројекцији, као и премијери филма која је предвиђена у уторак, 11. априла, у Београду, специјалан гост ће бити Николај Бурљајев, глумац, редитељ и професор, с обзиром на то да је филм увршћен у програм фестивала „Златни витез“.

Филм је лична исповијест иза зидова тамнице у тренуцима пресуде на 40 година затвора, али и прича о Караџићевом скривању, начину хапшења и његовом изручењу Хашком трибуналу.

Елчић је Срни раније изјавио да је најважније што је основа за документарни филм, у трајању од 90 минута, настала из пера првог предсједника Републике Српске.

Продуцент филма Бранислав Окука навео је да је ријеч о дугометражном документарном филму чији је циљ стварање ванвременског остварења које ће остати у насљеђу будућим нараштајима као дио српске историје и традиције.

Фото: М. Цветковић

„На овај начин желимо да ставимо на пијадестал патриотизам и усмјереност истинским православним вриједностима једног малог народа, зарад његовог очувања и интегритета“, рекао је Окука Срни.

Он поручује да на тим темељима треба да се настави даље вођење српске политике, да се унутрашњим деструктивним политичким дјеловањем и личним интересима не би доводио у питање опстанак српског народа, који је кроз историју показао да је бројно мали, али велики по храбрости, истрајности и истинској љубави према отаџбини.

Љубивоје Тадић, који у филму глуми Радована Караџића, рекао је раније да зна да ће филм о Караџићу за многе бити контроверзан, али да је „лидера Републике Српске глумио због овог и оног свијета“.

Филм је рађен у продукцији Удружења „Част отаџбине“ из Београда.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију подигао је 1995. године оптужницу против Радована Караџића. Караџић је био у бјекству од 1996. године до 21. јула 2008. године када је ухапшен у Србији.

Филм „Радован-Повик иза зидова тамнице“ биће премијерно приказан у Центру „Сава“ 11. априла, са почетком у 20.30 часова.
Срна

Чланак МЕЋАВНИК: У недјељу пројекција филма о Радовану Караџићу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Осми по реду пролећни Вивалди форум биће одржан од 20. до 24. марта на Мећавнику. Овај форум постао је неизоставан догађај за многе директоре, предузетнике и све оне који раде и размишљају градећи каријере на темељима правих вредности, а у циљу постизања што бољих резултата. Назив овогодишњег форума је „Напред са оним што већ имамо!“

Ове године, услед великог интересовања, форум ће бити значајно проширен већим бројем тема, временом за дискусије и бројним садржајима у оквиру неформалног дела програма.

Вивалди форум ће отворити Јан Лундин, амбасадор Краљевине Шведске у Србији.

На скупу ће учествовати педесет гостију из области друштвеног, економског и културног живота, као и стотину привредника и најбољих студената факултета у Србији.

Међу предавачима на овогодишњем форуму наћи ће се: Арно Гујон, директор НВО „Солидарност за Косово“, Дејан Стојиљковић, писац, Јово Бакић, социолог, Миодраг Зец, економиста, др Алексеј Комов, амбасадор Светског конгреса породице у УН, Оља Бећковић, новинар, Чедомир Антић, историчар, Милан Стаматовић, председник општине Чајетина и многи други оснивачи, власници и директори компанија из Србије и региона.

Партнери у организацији форума су Српски пословни клуб Привредник и Српска асоцијација менаџера – САМ.

ПРОГРАМ ВИВАЛДИ ФОРУМА МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ ОВДЕ —>

ПРОГРАМ

Чланак МЕЋАВНИК: ПОЧИЊЕ ПРОЛЕЋНИ ВИВАЛДИ ЦЕО ФОРУМ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

За истраживаче руде никла у Србији, судећи по њиховој најезди која не јењава, ускоро би се могао отворити посебан шалтер у Министарству рударства.

А, дијалог странке и чиновника – могао би бити овакав:

– Молим вас, дајте ми формуларе за истраживање руде никла.

– Које ћете? Са министром, његовим помоћником, државним секретаром као партнером или обичне?

Ово је шала – заснована на збиљи која говори да су све до сада издате дозволе за истраживање руде никла у Србији издате уз перманентно и флагрантно кршење неколико закона! Државни функционери и чиновници, чак и када су суочени са доказима о кршењу закона – то игноришу, а ”кривицу” за спречавање незаконитог истраживања руде никла – сваљују на ”јавност и локалне заједнице” и ”њихов негативан став и противљење истраживању и експлоатацији руде никла”.

Неки министри, као бивши министар рударства – Милан Бачевић, отишли су и корак даље, оптужујући стручну и грађанску јавност за ”незнање”, јер ”експлоатација никла апсолутно је безбедна”, а Бачевићев ”корак најдаље” био је  – измена Закона о рударству којом је ”локална заједница” потпуно развлашћена и елиминисана из одлучивања – хоће ли се на територији на којој живи и којом управља отворити неки рудник или не!

Да претходне тврдње не би остале само ”прича без доказа” или ”засноване на личним ставовима противника експлоатације никла”, читаоцима ”Искре” предочавамо низ докумената. Њихова хронологија и садржај – прилично су ”сувопарни”, како и доликује правним документима, али је упознавање са њиховим садржајем – неопходно за потпуно разумевање државно-приватног марифетлука који траје и који за исход може имати укидање законских одредби које онемогућују спрегу личних интереса и корпоративног капитала, а на штету здравља и буџета грађана Србије.

Пример први: одустајање пред тужбом

    Интересовање за рудне залихе никла у Србији у овом веку први пут је испољено 2004.године, када је ”Европа никл” из Велике Британије у Београду регистровала фирму ”Динара никл”. Ова фирма одмах је добила дозволу за истраживање руде никла на два локалитета: у Мокрој Гори, код Ужица, и Липовцу, код Аранђеловца.

Негативна реакција становништва Мокре Горе и Емира Кустурице, тада директора Парка природе ”Мокра Гора” – којег је основала Влада Србије да би  управљао заштићеним природним добром ”прве категорије”, као и шире јавности, учинили су да Министарство рударства убрзо ”повуче дозволу” коју је издало ”Динара никлу”.

То је образложено ”негативним реакцијама јавности” – па је остављен утисак да је Министарство ”брижно изашло у сусрет грађанима”.

Таквим понашањеим и стварањем таквог утиска, Министарство је успешно одвратило пажњу јавности са несумњивог кршења закона, због којег је неко морао да одговара. У чему је кршен закон?

По Закону о рударству, Министарство је пре издавања дозволе морало тражити сагласност локалне самоуправе на чијој територији би се вршила геолошка истраживања. Другим речима, дозволи претходи сагласност СО Аранђеловац (Липовац) и СО Ужице (Мокра Гора). Та сагласност нити је тражена – нити је Министарство рударства обавестило две општине о издатим дозволама. Ужичани су за дозволу сазнали из новина, па су тек након упорних, двомесечних урганција, од Министарства добили дозволу на увид!

Прекршен је и Закон о заштити природе – јер се, према његовим одредбама, дозвола за истраживање руде никла на територији заштићеног или претходно заштићеног природног добра (што је случај са Мокром Гором), не може издати без претходне сагласности Завода за заштиту природе. Ту сагласност Министарство је тражили тек после издавања дозволе, а након ”прозивки” у медијима и Влади Србије.

Докази?

Прву дозволу за истраживање руде никла у Мокрој Гори потписао је Дејан Рајковић, помоћник тадашњег министра рударства Радомира Наумова (ДСС), 16.новембра 2004.године. Дозвола није достављена ни Скупштини општине Ужице (иако на крају решења, под насловом ”Достављено”, пише да јесте), а ни Заводу за заштиту природе Србије.

То је само ”врх леденог брега” кршења закона у овом случају.

Два месеца касније, када је Ужичанима коначно омогућено да добију дозволу којој су претходно требали да дају сагласност,  јавни правобранилац Ужица је 21.јануара 2005.године против Министарства рударства и енергетике поднео тужбу Врховном суду Србије!

Осим на већ поменута кршења одредби Закона о рударству и Закона о заштити природе, Јавно правобранилаштво у тужби наводи да ”није уважен ни важећи Просторни план Србије, којим је подручје Таре, Златибора и Златара у планска документа уврштено као регија националног ранга, односно као туристичка регија првог и другог ранга”.

У не као рударски басен!

Игнорисан је и Закон о планирању и изградњи, наводи се у тужби,  односно овим Законом установљен Просторни план посебне намене Националног парка ”Тара” у којем су Мокра Гора и Шарган саставни део.

Тужба указује Врховном суду  да су Просторним планом Србије вршена и планирана основна геолошка истраживања, те да у Плану истраживања (на карти бр.5) нема Мокре Горе ни као зоне са перспективним појавама и условима за развој нових капацитета.

Ужичани су Врховном суду указали и на кршење одредби Закона о  општем управном поступку  (чл. 184, став 1) којим се прописује да се решење пред једним органом – ако је предвиђено доношење претходног решења пред другим органом – не може донети без претходног решења (у овом случају: СО Ужице и Завод за заштиту природе). Суду су предочени докази да је Министарство накнадно тражило сагласност Завода за заштиту природе – тек на инсистирање СО Ужица и да је решење које је донео Завод било одбијајуће!

Према Јавном правобранилаштву, најдрастичније је кршење Закона о рударству: ”У решењу (дозволи) није прецизирано да ли се ради о основним или детаљним геолошким истраживањима. Ова чињеница је од изузетног значаја, јер у зависности да ли се ради  основним или детаљним геолошким истраживањима прописан је посебан поступак. Члановима 40-44 Закона прописано је да се основна истраживања врше на основу дугорочних и годишњих програма… Дугорочне доноси Скупштина Србије, а годишње Влада Србије, док радове, по тим плановима, уступа Министарство рударства и то путем јавног конкурса”.

У пракси, Министарство рударства је увело ”Динара никл” у посао  – без икаквог конкурса.

У тужби се указује и на избегавање јавних набавки и концесија:

”Уколико се ради о детаљним геолошким истраживањима – донето Решење (дозвола) је у супротности са  Законом о средствима у јавној својини Републике Србије, што природна богатства јесу, а  у том случају решење се издаје када сагласност да Влада Србије, по поступку прописаном Законом о јавним набавкама  и Законом о концесијама истраживања и експлоатације свих минералних сировина, уз обавезно спровођење јавног конкурса. На јавном конкурсу могу да учествују домаћа и страна правна лица под условима и на начин прописан Законом о геолошким истраживањима, а то значи да испуњавају услове из члана 12. Закона  у погледу броја и структуре запослених”.

Норилск, рудник никла у Русији, Фото: Google earth,

Епилог 1: Тужба је поднета врховном суду Србије 21.јануара 2005.године. Истог дана СО Ужице дописима је од Владе Србије тражила поништење решења Министарства рударства, а од Министарства је тражено одлагање извршења решења.

Епилог 2:  Влада није разматрала захтев и није укинула решење, нити је Врховни суд разматрао тужбу, јер су Министарство рударства и ”Динара никл” одустали од  истраживања, само четири дана након подношења тужбе!

Решење о укидању свог решења потписао је помоћник министра Дејан Рајковић, а званично обавештење о одустајању потписао је министар Радомир Наумов, 25.јануара 2005.године и послао га Скупштини општине Ужице:     ”Обавештавамо вас да је Министарство рударства 25.јануара 2005.године укинуло решење о извођењу истражних радова руде никла… Наиме, после разговора представника Министарства и представника ”Динара никла” – пише министар Наумов – а имајући у виду негативне реакције које су у јавности и код локалне самоуправе проузроковане доношењем решења којим се одобрава извођење геолошких радова на подручју Мокре Горе, обе стране дошле су до закључка да је у овом тренутку у обостраном интересу да предузеће ”Динара никл” одустане од геолошких истраживања на подручју  Мокре Горе”.

    Тог 25.јануара 2005.године, познатом и као ”три одустајања у једном дану”, ”Динара никл” заиста је званично одустала од истраживања у Мокрој Гори.

Фото: Project for Serbia

Коначан епилог:

    После свега – заиста није дошло до истраживања руде никла у Мокрој Гори, али нико није нити смењен нити је одговарао за кршење закона и   ”марифетлук у покушају”.

Истраживања су спречена реакцијом Парка природе са Емиром Кустурицом и грађанима Србије, а не претходном применом закона која не би ни дозволила издавање дозволе.

Изостала је и ”пост примена” закона, јер ниједан појединац нити институција нису процесуирани, упркос тужби Скупштине општине Ужице.

Уместо свега побројаног, а подразумевајућег у правној држави, коначан епилог је да се изашло у сусрет незадовољним локалним заједницама и грађанима који мисле да ће истраживање никла и његова експлоатација угрозити њихово здравље.

    Наравно да би огрозило њихово здравље, али одустајање од истраживања руде никла никако није ”милосрдни чин” власти, него законска премиса коју бахато и крајње неодговорно игнорише власт, срамно потцењујући интелигенцију сопственог народа.

Истог народа коме се ”никловано кукавичје јаје” поново покушало подметнути 2012.године, па 2017.године, са новом влашћу, новим министрима, новим партијама – али са свима њима само  једном заједничком особином: никл и новац не разликују њихове страначке боје, нити њих интересује цена  здравља којим ће народ платити њихово богатство.

У наставку: Пример други, покушај ”никловања Шумадије”

Чланак ПАДАЈУ ”НИКЛОВАНЕ” МАСКЕ: Ко опструише закон и обмањује грађане Србије (2) се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић

Овогодишњи Кустендорф украсила је и ретроспективна изложба плаката који сведоче о десет година постојања тог фестивала. И ове године, Мећавник је културни центар света, а Емир Кустурица домаћин који је умео да помири и Исток и Запад, и Север и Југ, и то тако да су сви срећни што имају прилику да буду гости великог редитеља.

Док разгледамо плакате питамо прослављеног редитеља да ли му се са ове дистанце чини да је, можда, некад могло бити другачије, боље, да је још нешто требало да буде урађено или да је сувишно.

— Нисам имао таквих мисли. Изложба је импресивна јер су плакате правили сликари, фотографи чија естетска намера није била да сниме најбоље композиције, али у постављеном редоследу се виде сви актери. Сви који су значајни за протеклих 10 година. Mене то заиста људски потреса, јер није ствар у томе што је ових 10 година тако брзо прошло, него што ће и наредних десет и што човек, када више ради, у ствари, убрзава тај процес. Вероватно најбоље живе монаси у пустињи који не једу, не пију… Уопште немају идеју о пролазности као ми који се бавимо овим послом. Врло је важно да изложба показује да уметност пружа радост и да још постоји нека играрија која се данас све више избегава када су у питању филм или књига.

Сада се све своди на минимални израз који треба да произведе велика осећања. А бојим се да он никад не успе у тој намери. Мислим да је овај фестивал успео да направи узбуђење на сваком плану. Главно узбуђење је одабир студентских филмова чија је дужина од 10 минута до пола сата, а онда и шест филмова људи који су већ остварени, где се само поглед великог аутора тумачи као уметничко разумевање, а камоли разговор о томе. Oви плакати на најбољи начин говоре о томе да је уметност преживела, и мада чак и кад је плакат у питању, видимо вулгарност савременог израза у коме се, кад се рецимо рекламира гума, стави лепа жена, па се каже — може да издржи најтеже ударе, и слично.

Плакат као идеја свео се на провокацију, а наши плакати говоре о дубини жеље да то буде уметнички, да буде весело, и да то не буде самртна озбиљност која заправо тера људе од филма, пошто филм као категорија преживљава страшну трансформацију. Број прозора који су се отворили, то јест, како кажу Енглези, начина на које филм може да се види, огроман је и филм је заправо у невољи.

Променио се језик филма, а ја сам један од оних диносауруса који се везују за седамдесете и деведесете када је филм још увек био, не само средство за окупљање људи, него и инструмент за продубљивање осећања. А да би се осећања продубила потребни су простор и време.

Данас је лако гледати филм, то више није одлазак у салу, није дружење. Данас је то телефон и усамљени човек, мали екран. Да ли сте некад пожелели да будете редитељ који ће свакоме да поклони лични филм, да га гледа у својој соби, сам, на мини екрану? — Јесам, али такав филм не значи ништа, зато што не може да произведе емоције, то производи само информације. Велики екран, биг скрин, то је питање велике пројекције, питање деобе архетипа у групи. Човек који плаче у групи повуче и оног поред себе да заплаче. Кад људи заједнички гледају позоришну представу, врло је значајно да буду заједно, да деле емоције. Данас, нажалост, нови човек гледа филм и истовремено телефонира или је на интернету. То је нова фаза, мислим да ће излаз из ње бити различите форме, филм ће моћи да се гледа на лајв стриму или на телефону. Претпостављам да ће биоскопа бити врло мало, у сваком великом граду по један мултиплекс, као што данас имамо једну или ниједну оперу.

А и број гледалаца филма ће бити као број оних који данас иду у оперу?

— Да. То је проблем глобализације, она има консеквенце које су несагледиве за човека. Човек не може без архетипа, а филм, најснажнији израз тог архетипа, потиснут је у односу на информатички систем, јер он човеку налаже драму коју је некад филм сугерисао. Филм ће бити гурнут са свим својим естетским арсеналом и утолико ће осиромашити људски живот. Биће толико мало тих опера хауса, да ће представљати више реликвију, него комуникацију с временом. Мени је жао, али је то изгледа незаустављиво. Својевремено сте изјавили да је стваралаштво отимање слободе. Ви сте у протеклих десет година направили три филма, написали две књиге, саградили два града. Да ли сте морали толико много да „отмете“ и да ли сте довољно слободе „отели“? — Данас су ти појмови потпуно изопачени. Данас нам је велика светска сила наметнула да се заправо питање о безбедности поставља уместо питања о слободи. На Западу се реч слобода уопште више не помиње, то је као нека полурелигијска реликвија. Слобода је за њих у иметку, у материјалном, они уопште више не помињу духовну слободу јер су им душе толико избаждарене и толико су им истетовирани унутрашњи садржаји да они више и не могу да изражавају слободу на онај начин на који ми још верујемо да постоји. Истини за вољу, једна од најбољих књига коју сам прочитао је роман „Слобода“, а тај роман Џонатана Френзена заправо говори о томе како људи имају мало слободе, како су данас закопчани својим психолошким ограничењима и како се у том развоју људских односа троши слобода. Она једноставно не само да више није циљ него је изгурана са дневног реда људског живота. Овде, у нашем свету, слобода игра огромну улогу, зато што ми још увек нисмо избаждарени. Ми смо већ сада инцидент у овом свету….

— Ми смо инцидент свакако у овом делу Европе, ми не слушамо беспоговорно оно што нам се говори, него некако успевамо да одгајимо своју крушку, јабуку, направимо своју ракију, ја направим свој сок и имам идеју о свету који није ничим ограничен.

Правите свој сок, градите градове од природног материјала. Како се слажу те две слободе, да уживате у прављењу сока и кућа од природног материјала? Човека уметника не би требало да занима од чега је кућа или сок… — То је исто. Филм у једној од својих фаза подразумева и сценографију. Ја сам мање више све филмове снимао у изграђеним или дограђеним сценографијама. Ретко се када дешава да дођете, да све постоји и одмах снимате. Право да се живи уз своје пројекте, то је још један аспект слободе. Слобода је директно пропорционална интелектуалном развоју. Јер када се интелектуално развија, а нема спутана осећања, човек у ствари реализује своје снове и тако најбоље потврђује своју слободу. Мислим да је неопходан одређени коефицијент интелигенције, односно рада на себи да би човек могао да буде слободан. Слобода постоји као формална појава, она је као математика, њу не можемо да опипамо, не можемо да је вулгаризујемо као што данас покушавају оним: „Само је богат човек слободан“.

Читам ових дана да о Вашој безбедности брине Русија. Значи ли то да имате С-400? Како Вас бране овде…

— Мене брани пре свега моја припадност праведном свету, српски народ је једини који чак и у својој химни пева о правди и призива правду од Бога. Е, утолико је и моја приврженост Русији, коју призивам као већег брата да једним оком гледа свет, а другим посматра како му се мали брат понаша и шта ради. Неколико пута сте седели са Путином. Како изгледају ти разговори? Причате ли о светским темама, или о филму, можда о породичним темама? — То изгледа врло напето зато што је он човек који емитује енормну снагу. Он има све што вас преноси у сферу разговора са једним од најмоћнијих људи. Путин је јединствена појава зато што је он једини џудиста који је ушао у светску политику. Мислим да је рвање са историјом и та његова историчност коју увек пројектује у разговорима, заправо нешто што ми делимо.

Наше пријатељство је постало веће оног тренутка кад сам ја у „Политици“ написао текст о мом познанику који је веровао да су Американци ослободили Европу од фашизма. А онда сам ја рекао: „Нећу да ти мењам мишљење зато што би то могло да те унесрећи“. А управо су Руси ослободили Европу жртвујући више од 20 милиона људи, док су Американци само учествовали у том ослобађању. Стигли су 1944. године, онда кад је мање-више требало само да се појаве.

Не желим да поништавам идеју савезништва које је тада стварно постојало, али треба да се подсетимо како је фашизам настао. Као што је у Први рат Америка ушла тек 1916, дакле у другој половини рата, тако је и у Други светски рат ушла искрцавањем у Нормандији тек после жртвовања које су Руси имали за ослобађање од фашизма. И шта се сад дешава у свету? Ми смо фашисти, а они тамо су антифашисти. Е па то неће моћи. У Србији постоје читави нивои бивше генералске деце Титове Југославије који уживају слободу захваљујући НВО и начину мишљења који је потпуно очишћен од патриотизма. А патриотизам је такође естетика, питање признања неких чињеница, питање копчи које вас воде према будућности. Утолико је Путинова појава значајна. И да се само појавио и рекао: „Не, Европу нису ослободили сами Американци, него смо се ми жртвовали за њу и заједно са савезницима ставили тачку на Други светски рат“, било би довољно. Путин је, ако ништа друго, стао на пут томе да се једна погрешна историјска тврдња претвара у стварност. Живимо у времену у којем брзина размене информација не обезбеђује уопште веродостојност и највећи број најпривлачнијих информација данас није истинит. У Француској данас сваки други човек верује да их је ослободио солдат Рајан! Зато је борба за правду, за истину заправо и борба за слободу.

Имамо ли могућности да се у поплави лажних информација изборимо за истину?

— Америка је моћна сила и она са својом естрадом из Холивуда чини највећи део посла блокаде слободног света. Они намећу и своје сузе, и своја убиства, и своју агресивност, и све најгоре што у том народу постоји. А ја сам уверен да највећи део америчког народа није такав, то су две-три корпорације које држе ту естраду да им служи за све најгоре што им је неопходно. Тако и сад питање Трампа. Ја нисам никакав заљубљеник у Трампа, али сам заљубљеник у слободу. А ту слободу они њему не дозвољавају зато што нешто ту криво ради. Сад, да ли је то трик, па ће се показати да је он само нови избор либералне Америке, а да Клинтонова заправо није могла да заврши неки нови посао — то је питање. Ипак, чини ми се да је његова победа проистекла из тога што је тај мејн стрим, главни ток медија, заправо поражен. Човек се директно обраћао људима, они су у том директном обраћању препознали нешто своје и он је победио.

Чланак КУСТУРИЦА: Ми смо инцидент јер не слушамо беспоговорно оно што нам се говори се појављује прво на ИСКРА.

У препуној биоскопској дворани Мећавника вечерас је премијерно приказан нови филм Емира Кустурице „На млијечном путу“. Била је ово српска премијера најновијег остварења славног режисера, а колико је интересовање данас на Мећавнику владало за овај филм, говори и податак да ће током вечери, за оне који поподне нису успели да уђу у биоскопску салу бити организована још једна пројекција.

Емир Кустурица и глумица Слобода Мићаловић, награђени су после пројекције дуготрајним аплаузом и овацијама публике.

– Искуство какво смо имали са овим филмом не може да се мери ни са једним другим јер је рађен по искуствима из прошлости. Прављен је језиком 70-их и 80-их, а то је универзални језик који се сада ретко користи – рекао је Кустурица, обраћајући се публици после пројекције филма.

– Ми живимо у времену када је кинематографија отворила многе начине да се филм гледа, али све мање овако. Можете да претпоставите шта значи четири године чекати сунце у земљи у којој га нема често. Једне читаве године у Требињу га није ни било. Битно ми је да је језик прилагођен ликовима и да смо показали ту лепоту Херцеговине – рекао је Кустурица, додајући да су глумци и група људи која је радила на филму дала је 100 посто од себе.

После пројекције, публици се поклонила и Слобода Мићаловић.

– Захвалан сам јој и што је са Моником, али и са свим натуршчицима укључујући и мене јер је са мном највећи проблем био, успела у овом филму. Могу ја да будем фотогеничан, али сам се суочио са глумачким неискуством – рекао је Кустурица.

Фото: З. Шапоњић

Слобода Мићаловић открила је публици да је вечерас први пут гледала ову верзију филма, те да је сваки пут обузму неке нове емоције.

– Сан сваког глумца који жели да помери своје границе је да ради са редитељем попут професора Кустурице. Он нас, за разлику од многих других, не ставља у калупе и не држи се сценарија стриктно, већ допушта да се сцена спонтано развије. Изазов је био и физички савладати све задатке – казала је Слоба и додала да је фасцинирана храброшћу редитеља да јој допусти да покаже што никада пре није.

Пре пројекције филма додељена је посебна награда “Кустендорфа” сценаристи Гордану Михићу за будућа остварења. Приказани су и инсерти из Михићевих филмова.

– Ову награду и ово вече, заправо посвећујем њему који је један од најбољих сценариста у Европи и који, заправо, тек сада улази у зрелу фазу. Надамо се да ће још бољих сценарија да напише. Овде смо и да му захвалимо што је уграђен у бедеме европске и југословенске кинематографије – рекао је вечерас на Мећавнику Емир Кустурица уручујући Михићу награду.

– Мислим да сам све рекао својим филмовима али морам да кажем да када погледам с којим сам све људима радио на филму до сад, осетио сам искрен бол што нису са нама. Ова почаст је њима који више нису са нама и који су успели да ураде нешто што је у одређеном тренутку било изнад свих очекивања у земљи која није пружала велике могућности. Ево, док сам гледао пре овога како млади уметници посматрају мој филм “Вране”, осетио сам велику тугу што се ништа није променило за скоро 50 година али и велико задовољство јер сам стекао нову духовну браћу – рекао је Михић примајући награду.

– Кутстурицу сам упознао док је био студент у Прагу и ево после толико година дођем на Кустендорф и питам га како све то носи на леђима а он ми каже: “ Још ме држи онај почетни адреналин”. У име тога хвала ти – узвратио је Михић Кустурици.

Чланак КУСТЕНДОРФ 2017: Српска премијера филма „На млијечном путу“, овације за Кустурицу и Слободу Мићаловић се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Милош Цветковић

– Први пут сам на Кустендорфу и – фасциниран сам оним што овде видим!

Сценариста Гордан Михић гост 10. Кустендорфа, стигао је данас на Мећавник где ће поподне одржати радионицу студентима режије. Публика овогодишњег Кустендорфа биће у прилици и да погледа својеврсну ретроспективу филмова, најзначајниха остварења Михића и да чује искуства чувеног сценаристе.

– Ја не могу да дајем савете младим људима како да се данас понашају у складу са временом, могу да им испричам нека своја искуства. Да ли ће им користити или неће ја то не знам. У сваком случају, филмови који се данас снимају одговарају данашњем типу гледалаца. Људи су притиснути у целом свету ужасним дешавањима, и траже одушка, више једноставности, топлине… У писању нема пензије, док могу писаћу – рекао је Михић по доласку на Мећавник. .

– Може ли овај концепт који се противи индустрији забаве да опстане као такав? – питали су новинари Михића.

– Ја мислим апсолутно да може. Сигуран сам да постоје и да ће увек постојати људи који мисле на овакав начин, који осећају на овакав начин и који имају потребу за стварима које су другачије од нечега што је главни ток ствари. У свим временима ово се дешавало, долазило до опасности да права уметност нестане, да је замени нешто друго и то јесте опасност и сада, догађа се нешто што је убиствено за људе који немају критички однос према ономе што гледају. Површна, јефтина и банална уметност је преузела главне токове, ја бих то назвао удруженим злочиначким подухватом свих могућих телевизија које праве ријалити шоуе, које праве бесмислене, програме који сужавају свако људско достојанство који се не баве никаквим егзистенцијалним питањима, него, просто, најпростијом, највулгарнијом, најпростачкијом забавом. Битно је да постоје овакве ствари које враћају веру у то да ће нешто што је добро и право ипак опстати – каже Михић.

И Кустендорф и Кустурица из године у годину понављају стално једно исто питање, шта ће ово бити са нама?

-Ште ће бити са нама, то питање човечанство стално поставља кроз историју.  Човечанство је често било на ивици катаклизме, па се увек некако извлачило. Мислим да ће и овог пута да се извуче, мада мислим да су се ужасни, тешки и страшни облаци надвили над нама, владају насиље и непоштовање људског достојанства, владају сила и неправда, али, све има свој ток, и све те такве ствари на крају доживе своју катаклизму, нестану са сцене. Свет почива на људима који верују у живот, који верују у љубав – каже Михић.

Како сте реагоали када су вас позвали на Кустендорф, када су вам рекли да ће бити ретроспектива ваших филмова, јесте ли рекли, о Боже, опет ћу гледати своје старе филмове? – питали су новинари Михића-

– Ја одавно не гледам своје старе филмове, не зато што много радим и што немам времена, него, што ми је болно да их гледам. Рецимо, у „Вранама“, нема оних људи  са којима сам тај филм створио, остале су само две глумице и један глумац, сви остали су давно отишли. „Кад будем мртав и бео“, да и не причам… Понекад погледам неки мали део, али, признајем, не могу све да одгледам. Немам снаге. Звали су ме пре три године у Загреб где су „Вране“, ако смем тако да кажем, биле откровење на једном фестивалу тзв субверзивног филма и сви су били фасцинирани  како је пре 47 година направљен такав филм у једној земљи за коју се сматрало да је тоталитарна, да је недемократска… У време када смо ми правили филмове држава је финансирала филмове који су на неки начин били против ње. Ја сам са 29 година имао 11 играних филмова, три телевизијске серије, дајте ми данас човека који са 30 година има два филма, једва, а то је било време на које сви данас бацају дрвље и камење. Не величам то време, али су у то време у структурама власти били људи који су били за то да се поштују стваралачке слободе, који су нас помагали. Жика Павловић је рекао да је то било Периклово доба у уметности, а зна се ко је био Перикле. Мислим да ћемо опстати, али, то се неће догодити само од себе, морамо се борити, што је Гете рекао – „само онај заслужује слободу и живот ко се бори за њих“ – каже Михић.

Чланак ГОРДАН МИХИЋ НА „КУСТЕНДОРФУ“: Ужасни, тешки и страшни облаци надвили су се над нама, влада насиље, непоштовање човека, али, проћи ће и ово! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: М. Цветковић, Блиц

На Кустендорфу ће данас бити приказан и најновији филм Емира Кустурице „На млијечном путу”.
-Ево, тресем се ко прут (смех). Нешто чудно има са тим филмом. Имао је громогласну премијеру у Венецији, невиђену премијеру у Лисабону, имао је три пројекције у Лондону, по Москви је кренуо да игра у 400 биоскопа, а код нас… ваљда се то у мом случају подразумева. Као…он је ту, он је скупио паре, он то може и сви само чекају да кажу: ‘Па добро је…” – рекао је тим поводом Емир Кустурица.

Први дан Кустендорфа, између осталог, свакако су обележиле и речи Емира Кустурице изговорене у, можда десетак минута, односно у тренуцима док се, у складу са праксом фестивала, на платоу испред цркве Светог Саве чекао долазак руског писца Захара Прилепина и финског редитеља Анти Јокинена.

– Прилепин је сигурно најпознатији руски писац. Оно што сам прочитао, говори да је реч о великом књижевнику. (…) Припремајући овај, 10. Фестивал ишли смо дубље у памет и у откривању нових људи. Гошћа је рецимо и млада француска глумица Виржин Ефира коју можда очекује награда “Цезар”. Највећа добит “Кустендорфа” је Лав Дијаз, један од највећих живих аутора. Кинематографија није оно што је била пре 10 година, не постоје више филмови какве ја радим и мени слични, зато што је те филмове Холивуд отео. Нема компромиса између циркуса и озбиљности као што су били велики амерички филмови седамдесетих година. Данас је то индустрија преузела, тај естрадни део Холивуда који заправо држи Вашингтон, и у он у тој спрези и плаче и смеје се. На другој страни су филмови који се снимају са 80.000 долара. И ти људи остваре велике резултате као што је Лав направио, иако ми је уз вино рекао и да би волео да направи филм од макар два милиона – испричао је Емир Кустурица и додао:

-Ми смо покренули фестивал када је почела да се распада кинематографија коју ми знамо из прошлог века, али ће она да класификује све што се дешава и ове разне електронске прозоре кроз које може да се кликне и види неки филм или серија, а они ће бити немилосрдни било да је у питању Балзак или Енди Ворхол. Деведесетих година “Њујоркер” је проглашавао Ворхола већим уметником од Микеланђела, што је, глупост јер различити стилови не могу да се пореде. Ворхола се данас сећају само провинцијалци, а с друге стране имате Дијаза, аутора са Филипина, који прави своје филмове по рецептури моралних дилема, које је Достојевски успоставио – навео је познати редитељ.

Он је истакао да су филмови у овогодишњем такмичарском програму можда понајбоља селекција од почетка.

– То значи да се охрабрени јављају и да ће такви лакше чинити искорак. Верујем да ће у будућности, када се отворе нови прозори кроз које кинематографија може да се гледа, све што вреди остати, а оно друго ће однети пролазност – објаснио је он.

Чланак ВЕНЕЦИЈА, ЛИСАБОН, ЛОНДОН, МОСКВА, МЕЋАВНИК: Данас на „Кустендорфу“ премијера новог филма Емира Кустурице „На млијечном путу“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/Алексей Дружинин

Наиме прослављеног српског филмског режисера, већ извесно време прате и о његовој безбедности брину руске службе безбедности, Спољна обавештајне службе Русије али и припадници ФСБ (Федералне службе безбедности), сазнаје Правда из руских извора.

Место где проводи највише времена Мећавник, односно Дрвенград на Мокрој Гори али добрим делом и Андрић град у Републици Српској покривени су и сателитским надзором увек кад се Кустурица налази у њима али и на путу ка њима.

Руска безбедносна брига за Кустурицу појачана је након што је он добио Орден пријатељства од председника Русије Путина.

Мирослав Лазански тврди да је довођење Кустурице у везу са атентатом који се догодио у Сопоту, иако то није умало везе са њим, означавање њега као мете.

– Кустурица је неко ко заступа Србе и наше интересе и због тога је мета број 1 за џихадисте и све који су против Срба. Повезивање њега са атентатом у Сопоту и тврдње да је његов живот био угрожен је означавања њега као мете – објашњава Лазански.

Лазански тврди и потврђује да је Кустурица под заштитом руских служби.

– Руске службе штите Кустурицу и прате његово кретање. Ко би хтео да угрози Кустурицу ушао би у сукоб са руским специјалним службама, а знамо колко су оне ефикасне. Сви се сећамо оног који је попио полонијум у Лондону – казе Лазански.

Чланак КУСТУРИЦА ПОД ЗАШТИТОМ МОСКВЕ: Руске специјалне службе ће обезбедити прослављеног режисера! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Гости непрестано пристижу на Мећавник, а њихов домаћин, оснивач фестивала, угледни српски редитељ Емир Кустурица дочекује их, према традицији, уз погачу, со и медовачу.

Први гост „Кустендорфа“ стигао је још у петак. Реч је о награђиваном филипинском редитељу Лаву Дијазу, овогодишњем победнику филмског фестивала у Венецији. Овај филипински редитељ, кога је Кустурица окарактерисао као филмског ствараоца који брани све оно што је кинематографија одавно престала да буде, каже да му се веома допада атмосфера на фестивалу специфичном по томе што је место сусрета великих светских имена и младих који тек почињу да се баве седмом уметношћу.

Фото: З. Шапоњић

Дрвенград је у суботу био обасјан сунцем, које је улепшало добродошлицу руској књижевној звезди Захару Прилепину и финском редитељу Антију Јокинену, који је у Дрвенград стигао хеликоптером. На „Кустендорф“ је у вечерњим сатима стигла и председница жирија фестивала, кинеска књижевница и сценаристкиња Глинг Јан.

Фото: З. Шапоњић

Он је у изјави медијима, док је чекао руског писца Захара Прилепина и финског редитеља Антија Јокинена, поменуо да раније најављивана оскаровка Марион Котијар не може да дође због поодмакле трудноће, али да ће зато гост бити млада француска глумица Виржин Ефира, која „очекује награду Цезар“.

Прилепин је, сматра Кустурица, сигурно најпознатији руски писац. „Оно што сам ја прочитао говори да је реч о великом писцу. После дужег времена у Русији имамо неког за кога можемо да кажемо да је велики, велики писац“, рекао је он.

Фото: З. Шапоњић

На другој страни су, према речима Кустурице, филмови који се снимају са 80.000 долара. „И ти људи остваре велике резултате, као што је Лав направио, иако ми је рекао синоћ уз вино да би волео да направи филм од макар два милиона“, додао је Кустурица. „Ми смо покренули фестивал када је почела да се распада кинематографија коју ми знамо из прошлог века, али ће сигурно она да класификује све што се дешава и ове разне прозоре кроз које може да се кликне и види неки филм или серија, а они ће бити немилосрдни, било да је у питању Балзак или Енди Ворхол“, казао је Кустурица.

Он подсећа да је деведесетих година „Њујоркер“ проглашавао Ворхола већим уметником од Микеланђела, што је, сматра, потпуна глупост јер различити стилови не могу да се пореде.

„Ворхола се данас сећају само провинцијалци, а с друге стране имате Дијаза, аутора са Филипина, који прави своје филмове по рецептури моралних дилема које је Достојевски успоставио. Зато ја верујем да све што вреди, у будућности ће, када се отворе нови прозори кроз које кинематографија може да се гледа, остати, а оно друго ће пропасти заједно са пролазношћу“, додао је признати редитељ.

Фото: Кустендорф

Чланак ФЕСТИВАЛ КОЈИ СЕ ДРЖИ КРИТЕРИЈУМА: Све што вреди ће остати, а оно друго ће пропасти заједно за пролазношћу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Кустендорф

Десети међународни филмски и музички фестивал Кустендорф отворен је вечерас у биоскопској дворани Проклета авлија на Мећавнику.

На почетку церемоније изведена је слепстик тачка инспирисана елементима овогодишњег плаката Фестивала. Уследио је ретроспективни филм са снимцима, музиком и мотивима са претходних девет фестивала.

Фото: Кустендорф

Церемонија отварања настављена је говором Емира Кустурице. Он је истакао да је главна идеја Фестивала да створи место сусрета за младе и остварене ауторе, рекавши: „Пошто сам и сам био студент, сећам се шта је за мене значило да сретнем, на пример, Формана. После тога сам дуго мислио да ли ме је погледао овако или онако, да ли он тај мали филм којег сам му показао воли или ме фолира, али је идеја о великим ауторима остала идеја водиља у мом стваралаштву.“

Фото: Кустендорф

– Емотивно је било да гледам себе уназад или важније је куда даље. Проблем је јер су сви велики уметници прошли кроз овај фестивал. Једино решење је да чекамо да они који су овде победили постану велики – рекао јеКустурица и наставио:

Фото: Кустендорф

– Ми смо започели овај фестивал у уметничко невреме. У зачетку технолошке револуције у којој су отворени многи прозори, многи нови начини приказивања филмова. Ту је највише страдао филм који је комбиновао забаву и уметност. Али ми смо срећни шта постоје људи који негују уметничке филмове и који долазећи овде побуђују наду за будућност оних који тек почињу – рекао је Кустурица.

Фото: Кустендорф

Лаву Дијазу, режисеру са Филипина и добитнику Златног лава на фестивалу у Венецији,  потом је уручена традиционална награда за Будуће филмове.

Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије, отворио је фестивал говором, поздрављајући госте фестивала и истичући вредност борбе коју Фестивал води за ауторски приступ филму и поручио: „…свима онима који су покушавали да од филма направе скаредну став и да запрљају оно што су људски таленти породили, желим да брзо умру мушки.“

Фото: Кустендорф

Церемонија отварања завршена је концертом Но Смокинг Оркестра уз Адама Стингу и Новосадски Биг Бенд. Концерт је почео нумером из филма Жена која је отишла, а затим су уследиле теме из филмова Емира Кустурице.

Чланак ОТВОРЕН 10. КУСТЕНДОРФ: Отпор свима који су од филма хтели да направе скарадну ствар и запрљају оно што су људски таленти породили се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Лав Дијаз, филипински режисер, победник Венецијанског фестивала 2016. на Мећавнику. Један од највећих живих режисера данашњице, каже за Дијаза Кустурица. Домаћин Мећавника и Кустендорфа за Дијаза још каже да је аутентични комуниста, човек који живи у складу са филмском естетиком.

Ексклузивно за Искру, Лав Дијаз говорио је данас о свом схватању живота и уметности, о Србији, Путину, филмовима које прави…

Јуче сте овде на Мећавнику рекли да је Достојевски ваш херој. Зашто?

– Отац ми је био социјалиста, одрастао сам уз много књига на југу Филипина где је мој отац радио као учитељ у племенима, већина је била на руском, од Достојевског, Чехова… Чак сам добио и руско име Лаврентиј, тако да је то веома утицало на мене. Он је веома пуно писао о стањима човека.

Је ли истина да сте име добили по Лаврентију Берији? Како се то догодило?

– Нисам знао да је Лаврентиј Берија био масовни убица, убио је велики број људи. И питао сам оца зашто ми је дао име по њему, он је рекао да није било по њему већ зато што је име Лаврентиј лепо и значи лав.

Кустурица за вас каже да сте аутентични комуниста, он је православни а ви аутентични комуниста? У чему је разлика?

– Можда је у питању пракса, начин на који се раде ствари. Марксизам се може прилагодити. То називамо дијалектиком, преиспитујемо ствари, истражујемо живот. Не само да се бавимо животом, већ и да га истражујемо и да му се супротстављамо.

Шта је за вас данас комунизам?

– Због пада, комунизам има репутацију неуспеха. Али велика идеја је и даље ту. Комунизам и марксизам су то. Треба је прихватити и применити. Чак и ако сте само појединац. Себе не сматрам само уметником, сматрам се културним радником. Део моје улоге уметника подразумева да применим дијалектику на свој рад. Да посматрам историју, проучавам је и поредим са нашим животима, на тај начин сам и културни радник.

Ваши филмови су прави целовечерњи, трају по четири, осам сати, колико је тешко држати пажњу гледалаца тако дуго, кад данас на интернету пажњу држе једино клипови од седам, осам секунди?

– То је контра. Када сам почео да се бавим филмом знао сам то, изучавао сам га. Све је наметнуто, изманипулисано. Суштински, то нам намеће тржиште. Морате остати у оквиру два сата да би људи то гледали, радња мора да се креће брзо, од сцене до сцене. Схватио сам да морамо еманциповати уметност, еманциповати филм, његову праву природу, као оруђе културе, уметничку форму. Ако је форма уметности, онда је слободна, зашто се морамо ограничити на само два сата, зашто мора да се прати конвенција брзог кретања радње са сцене на сацену? Зашто филм мора да се подреди само радњи глумаца, ликова? То је веома млад медиј, стар тек сто година, раст филма је и даље широк. Морамо да померамо границе, да откријемо више нивое. На тај начин га можемо употребити као оруђе да унапредимо човечанство.

Какви су ваши први утисци о Србији, Мећавнику?

– Интересује ме Србија, али сам први пут овде. Прочитао сам пуно о историји овог дела света, о историји Србије. То је паралелна историја, као и у југоисточној Азији, имамо веома сличну сложену историју. Другачије је држање, али је борба у друштву иста. Тако да можете да се поистоветите ако погледате моје филмове, видећете да су о томе – постколонијалном периоду, колонизацији, етничким питањима и сложеностима, моралним темељима друштва, дилемама, системима вредности, невољама кроз која су прошла ова друштва.

Колико је место попут Мећавника важно у борби против глобализма, холивудизације свега?

– Тек сад разумем да је ово самоодрживо окружење. На све нас утиче глобализација, али можемо и да се одупремо. Морамо да почнемо од појединца, да схватимо да се морамо одупрети, због здравља, због будућности. Ако погледате интернет, све је брзо, ако не удахнете, одузеће вам се много. Треба да удахнемо отпор. Права промена ће настати из отпора.

Председник Филипина Дутерте, земље из које долазите, недавно је западне политичаре назвао будалама, а за Обаму је рекао да је „кучкин син“. Шта мислите о таквом ставу свог председника, какав је он човек?

– Не знам још увек, на позицији је тек три месеца. Уноси много промена, чак и начин на који говори је другачији. У последња три месеца било је 6000 убистава корисника дроге. Тако да не знамо, и даље га анализирамо. Веома је контроверзан, напада Запад, напада Папу.

Шта мислите о руском председнику Путину?

– Добро балансира између Истока и Запада у свету оваквом какав је данас.

Ваша земља има тешку, сложену историју колоније, колико је колонијама тешко да се заиста ослободе од колонизатора?

– Након шпанске колонизације, покрстили су нас у католичанство, 80% Филипинаца су католици. Осмочасовни филм који се приказује овде, говори о реоволуцији на Филипинима. Године 1890. смо добили слободу али су онда дошли Американци, одузели су нам слободу и остали су ту до 1992. године. Чак и сада нам намећу ствари. Историја је веома сложена, као и ваша. Скоро 400 година шпанске владавине, скоро 100 година америчког утицаја, 4 године јапанских напада између Првог и Другог светског рата, и онда 17 година војне владе под Маркосом, која је била веома брутална. Имамо веома сложену историју, сложену кутлуру, збуњену културу која још увек трага за својим идентитетом.

Чланак ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ЛАВ ДИЈАЗ, ФИЛИПИНСКИ РЕЖИСЕР: Морамо се одупрети, због здравља, због будућности… се појављује прво на ИСКРА.

Фото: З. Шапоњић

Захар Прилепин, највећи живи руски писац, стигао је данас поподне на Мећавник где ће вечерас присуствовати отварању 10. по реду Кустендорфа. Великог руског писца, на Мећавнику је традиционалним српским поздравом „добро дошао“, хлебом и сољу дочекао домаћин фестивала Емир Кустурица.

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Чланак КУСТЕНДОРФ 2017: Захар Прилепин на Мећавнику, хлеб и со за пријатеља из Русије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Кустендорф

Министар културе у Влади Србије Владан Вукосављевић стигао је данас поподне на Мећавник где ће вечерас званично отворити 10. по реду фестивал филма и музике „Кустендорф“ чији је оснивач Емир Кустурица. Министра Вукосављевића на Мећавнику је дочекала Маја Кустурица, селектор такмичарског програма, уз традиционалну добродошлицу – хлеб, со и медовачу.

Фото: Кустендорф

Званични програм Кустендорфа почиње данас поподне пројекцијом филма „Жена која је отишла“, филипинског режисера Лава Дијаза који је јуче стигао на Мећавник, после филма Дијаз ће одржати радионицу студентима режије, затим ће на Мећавнику бити приказан 40-минутни филм посвећен гостима Кустендорфа а у 23 сата је церемонија свечаног отварања.

Фото: Кустендорф

Фото: Кустендорф

Чланак МЕЋАВНИК: Министар културе Владан Вукосављевић стигао на Мећавник, вечерас ће отворити 10. Кустендорф се појављује прво на ИСКРА.

У Дрвенграду на Мокрој Гори, почиње јубиларни, 10. међународни филмски и музички фестивал „Кустендорф“.

Фестивал ће отворити прошлогодишњи побједник Венецијанског фестивала филипински режисер Лав Дијаз.

Лав Дијаз (58), Филипинац чији је филм „Жена која је отишла“ освојио Златног лава на 73. Фестивалу у Венецији, јуче је стигао на Мећавник.

Емир Кустурица пожелио је добродошлицу Дијазу, изјавивши да је јако срећан што је управо он дошао на отварање фестивала који брани вриједности јер је он један од предводника, неко ко брани своју нацију, историју и вриједности своје културе.

У такмичарском програму биће 22 филма.

Сваке вечери, након пројекција и радионица, биће организовани концерти музичких група. Фестивал се завршава 19. јануара.

Чланак МЕЋАВНИК: Јубиларни „Кустендорф“ данас отвара Лав Дијаз се појављује прво на ИСКРА.