Фото: РТРС, Википедија

У суботу, 12. децембра, навршава се годишњица смрти једног од највећих српских и свјетских научника Милутина Миланковића, утемељивача модерне климатологије и климатског моделирања.

Због значаја Миланковићевог научног рада 1970. године, на 14. конгресу Међународне астрономске уније у Брајтону, кратер на Мјесецу назван је по њему, а 1973. и кратер на Марсу.

Анализирајући проблем утицаја астрономских фактора на климу током геолошке прошлости Земље, Миланковић је на егзактан начин објаснио периодизације настанка, развоја и повлачења „глацијалних фаза“ у протеклих 600.000 година.

Примјењујући математички апарат и користећи претходна научна сазнања, уз помоћ колеге астронома Војислава Мишковића, Миланковић је доказао да су прецесија, промјена нагиба осе ротације и ексцентрична путања Земље око Сунца доминантни дугопериодични фактори за промјену климе у геолошкој прошлости.

Његово дјело „Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба“ представља најзначајније достигнуће српске науке у 20. вијеку, а прорачун количине осунчавања и средње годишње температуре Марсове површине и доњег слоја његове атмосфере доказано је каснијим космичким истраживањима.

Миланковићев календар је до сада најпрецизнији. У грегоријанском су уочена два крупна недостатка – година је представљена са 365 и 1/4 дана, а наведено је и да 235 лунарних мјесеци представља тачно 19 соларних година.

Миланковић је свој календар базирао на анулацији тадашњих 13 дана – нови календар доведен је на исти датум као грегоријански, преступне године могу бити оне које су ђељиве са четири без остатка, а секуларне године биће само онда преступне ако њихов број вијекова када се подијели са девет даје остатак два или шест.

Све остале секуларне године су просте, што даје потпуну прецизност до 2800. године, односно до тада не може бити никаквог размимоилажења са садашњим грегоријанским календаром.

Миланковић је истовремено и један од твораца тектонике плоча која се знатно примјењује у геологији.

Миланковић је разрадио нумеричку секуларну путању полова ротације, чиме је доказао да је положај континената у геолошкој прошлости био битно другачији од савременог, односно да су се они неминовно временом кретали.

Знатно касније, модерна геофизичка мјерења, сателитска геодезија и радиосигнали потврдили су тачност ових прорачуна.

Милутин Миланковић је научни геније ког је свијет дефинитивно признао 10. децембра 1976. године, када су у часопису „Наука“ објављени коначни резултати опсежног петогодишњег пројекта, чији је основни задатак био да одговори на питање јесу ли Миланковићеви прорачуни били тачни.

Када је потврђено да су варијације Земљине орбите, у ствари, „пејсмејкер“ ледених доба – све дотадашње сумње су распршене, а Миланковићу је признато заслужено мјесто у научној свјетској елити.

Године 1948. изабран је за потпредсједника Српске академије наука и уметности.

Миланковић је рођен 1879. године у Даљу, у Аустроугарској монархији, а умро је 12. децембра 1958. године.

Написао је низ уџбеника, а посебно су били коришћени они из небеске механике коју је држао на Београдском универзитету од свог доласка 1909. па све до пензионисања 1955. године.

Написао је дјела као што су „Историја астрономске науке“, „Кроз царство наука“, „Техника у току давних векова“ и „Наука и техника током векова“, а роман „Кроз васиону и векове“ постао је његов заштитни знак.

На интернету је довољно ући на сајт под називом „Миланковић“ па да претраживач покаже бројне податке о великом научнику, чија су достигнућа равноправна са достигнућима других великих српских и свјетских научника – Тесле, Пупина, Цвијића, Мике Аласа или Панчића.

Чланак УТЕМЕЉИВАЧ МОДЕРНЕ КЛИМАТОЛОГИЈЕ: Дијелови Марса и Мјесеца названи по великом српском научнику се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Руски истраживачи истичу да су одговор на питање како је вода нестала са Марса совјетски научници дали још прије неколико деценија, те да је НАСА само прецизирала те податке.

НАСА је недавно објавила извјештај о узроцима климатских промјена на Марсу, а чланови Руске академије наука истичу да америчка свемирска агенција није открила ништа ново.

Главни научни сарадник на Институту за свемирске студије РАН Олег Вајзберг истиче да „такозване нове чињенице“ о нестанку воде и губитку атмосфере на Марсу“ представљају само прецизирање података које су првобитно добиле совјетске свемирске станице.

Вајзберг жали због тога што се америчке колеге, током конференције за штампу, нису позвале на резултате претходних истраживања.

Према његовим наводима, совјетске свемирске станице „Марс два“, „Марс три“ и „Марс пет“ прве су почеле да истражују атмосферу „црвене планете“.

Седамдесетих година прошлог вијека управо су совјетски научници забиљежили ток атмосферских јона, које су „одували“ соларни вјетрови.

„Тада смо колега Анатолиј Богданов и ја објавили резултате истраживања и закључили да је управо то разлог губитка атмосфере на Марсу“, наглашава Вајзберг.

Експерименти на совјетском вјештачком сателиту „Фобос два“ 1988. године потврдили су резултате тих истраживања, подсјећају научни портали.

Чланак ВАЈБЕРГ: НАСА само потврдила совјетска открића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: НАСА, Спутњик

НАСА је јуче званично саопштила да је пронашла воду на Марсу. Да ли то значи да на Црвеној планети можда има живота?

Вода у течном стању на Марсу чврсто је везана за кристале соли, што значи да НАСА ни у ком случају није на Марсу пронашла језеро или поток.

На Земљи, свуда где има течне воде — има и живота. Међутим, на површини Марса температуре су тако екстремне, а ниво космичке радијације висок, да се већина великих сложених молекула потребних за стварање једињења кључних за живе организме распада под њеним утицајем.

Осим тога, вода на Марсу се само повремено јавља у течном облику, што није довољно за опстанак било којих живих створења.

Ипак, ако воде има довољно, то би могло да обезбеди опстанак људских колонија на Марсу. Не само да би вода могла да се екстрахује из тла, него би могла да се користи и у прављењу ракетног горива за повратак на Земљу.

Научници су уочили дугачак таман траг који вода оставља на планинама на Марсу, а то је поткрепљено и сателитским снимком који можете видети испод.

На њему је уочљиво како је горњи део планине тамнији од доњег, а научници су установили да је то зато што се вода током летњих месеци слива низ планину, док су током јесени и зиме стране планине суве. Разлика у тамној и светлој боји на дну планине у ствари означава место до ког је вода текла.

Тамне, уске бразде се појављују и повећавају током најтоплијих месеци, а нестају током остатка године. Со смањује тачку замрзавања воде, што објашњава како је могуће да и поред ниске температуре на Марсу има воде.

Неки стручњаци већ годинама износе теорије према којима су тамне црте које се јављају на падинама Марсових брежуљака и планина током топлијих годишњих доба (а нестају током хладнијих) потврда да ту има воде.

Вода коју је открила НАСА летелица Орбитални истраживач Марса могла би да настаје отапањем подземних санти леда које се јављају у процесу у ком соли извлаче влагу из Марсове атмосфере или из подземних „резервоара“ воде.

НАСА је почетком године објавила да је Марс у давној прошлости вероватно имао велико море, слично Атлантском океану, али је временом 87 одсто те воде испарило у свемир.

Ако знамо да је живот на Земљи настао у води, односно да је вода савршено место за настанак живота, све ово повећава шансе да ће научници на Црвеној планети можда коначно открити да је живот тамо постојао или да још постоји.

У сваком случају, ово је велики дан за историју науке, пише „Индепендент“.

Чланак ВЕЛИКИ ДАН ЗА НАУКУ: Вода на Марсу — да ли НАСА већ зна нешто што Земљани не знају се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Научници Aмеричке свемирске агенциjе (НAСA) саопштили су данас да на Mарсу има воде и то не само залеђене, већ и у течном стању.

„Mарс ниjе сува, jалова планета као што смо некад мислили“, казао jе на конференциjи за новинаре Џим Грин, директор планетарне науке НAСA, наглашаваjући да jе на „црвеноj планети“ пронађена течна вода.

Kако jављаjу стране агенциjе, реч jе о сланоj води коjа тече у потоцима кроз кањоне и кратере Mарса током летњег периода.

Истраживачи истичу да њихова наjновиjа посматрања „снажно потврђуjу“ стару теориjу по коjоj слана вода сваког лета тече низ поjедине марсовске падине.

Дуге, тамне мрље коjе вода оставља за собом, поjављуjу се током наjтоплиjих месеци на Mарсу, а нестаjу када површинска температура падне током остатка године.

Со снижава тачку смрзавања воде, а научници наводе да би то могло да обjасни ову сезонску „буjицу“.

Будући да jе вода кључни елемент живота, ово откриће би могло да има огромне импликациjе, jер су шансе да на Mарсу постоjи неки облик живота сада далеко веће.

Научници напомињу да jе потребно спровести додатна истраживања како би се установило евентуално присуство микроскопског облика живота на „црвеноj планети“.

Научници су дуго веровали да jе некада давно вода слободно текла Mарсом, али да jе услед климатских промена, пре око три милиjарде година, дошло до њеног драстичног повлачења и испаравања у свемир.

Чланак НAСA ПОТВРДИЛА: Потоци воде на Mарсу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

„Добри су војници Енглези, Французи, Италијани, импресивно делују амерички двометраши навежбаних мишића. Али, немају они оно што има наш војник из провинције. Не разумеју они шта је то „што се мора“ и како је када „је човек на ивици снаге“.

Овако је у својим мемоарима писао пуковник Сергеј Павлов, који је 1999.године командовао батаљоном руских десантника, који су заузели аеродром Слатина. Колона је кренула из Републике Српске 11.јуна у цик зоре. Задатак је био да се стигне пре НАТО трупа, којима је било значајно ближе из Македоније. Ипак, 600 километара пређених одговарајућом брзином су учинили своје.

Генерал-пуковник Леонид Ивашов, у то време начелник главног оделења међународне војне сарадње Министарства одбране РФ објашњава:

– Било је неопходно заштитити Србе и показати да се ми нећемо потчињавати САД, који су се понашали набусито, а на све још требало је и поштовати резолуцију СБ УН 1244. Знамо да Американци и саму суштину резолуције тумаче на свој начин, и да ми нисмо извели наш марш Американци би се на Косову самостално распоредили .

Како су Руске трупе дочекивали у административном центру Косова, приказала је не само америчка телевизијска мрежа CNN у својој рубрици „без коментара“, већ и на филму „Руски тенкови у Приштини“ војног новинара Алексеја Борзенка. Он овај дан у Приштини описује на следећи начин:

– Полицајци су нам проверили документа и рекли да наши тенкови долазе. Ми нисмо могли да поверујемо, а испоставило се да је тачно! Сви су на централном градском тргу- идите тамо, рекли су. Кад смо дошли затекли смо празне цветне леје и веома много људи који руску војну технику засипају цвећем. Дошао је заправо сасвим мали одред. Иза мене су била двојица Срба, који су, како сам схватио, имали неке везе са војним снагама. Они су међу собом тихо говорили: види, мало је Руса. Колико ти имаш људи? Код мене су четворица, код тебе шесторица. Дај брзо да се одвеземо на Слатину, да заузмемо највише тачке око аеродрома, да поставимо оружје и можда заштитимо руске трупе, ако почну да пуцају на њих.

Заиста, у овом маршу руских војника из Босне учествовало је мање од 200 војника. Узгред, још до доласка десантника, обавештајци су беспрекорно одрадили свој посао,обзиром да су још пред крај маја заузели аеродром под своју контролу. Руководилац операције био је, тада још мајор Јунус Бек Евкуров, који је рекао : „Било је нас 18. Било је потпуно довољно. Све смо заузели. Али ипак тако, да нико није ни приметио да смо заузели.“

Јединица је тада добила задатак да, што је пре могуће, пређе више од 600 километара и заузме аеродром „Слатина“, пре доласка НАТО трупа. На оклопним транспортерима су се вијориле руске заставе. Широм Србије и Косова становништво је са радошћу дочекивало руске падобранце, засипајући их цвећем. Колона је стигла у Приштину у два сата ујутро 12. јуна 1999. Сви Срби су изашли на улице Приштине да поздраве руске војнике и официре. Тада су падобранци преузели контролу над аеродром, поставили страже, подигли контролне пунктове на прилазима и спремали се за долазак НАТО трупа. Они су већ били на путу за аеродром.

Фото: vostok.rs

Задатак запоседања „Слатине“ завршен је у 7 часова 12. јуна 1999.

Већ у 11 сати, ка „Слатини“ су почели да пристижу британски џипови и тенкови. Британци су се зауставили испред руских контролних пунктова. У пратњи тенкова су ишли хеликоптери, који су неколико пута покушали да слете на аеродром. Али, наши војници су их спречили у томе. Британски генерал Мајкл Џексон, који је тада командовао НАТО снага на Балкану, изашао је испред тенковске колоне и дао им команду да крену на руски пункт. Међутим, наши мировњаци нису дозволили Британцима улазак на аеродром. Амерички генерал Весли Кларк, командант НАТО снага у Европи, дао је налог за освајање „Слатине“. Он је изјавио да Русе треба уништити, на шта су Британци одбили да се повинују овом наређењу Веслија Кларка. Мајкл Џексон је тада изјавио да неће дозволити својим људима да покрену светски рат. И уместо напада, Британци су опколили аеродром и наше падобранце. 200 људи је остало без залиха хране и воде. Према плану, након што наши мировњаци заузму „Слатину“, требала су на, војно-транспортним авионима, да стигну два пука падобранаца и тешка војна опрема. Међутим, Мађарска и Бугарска су одбиле да Русији отворе ваздушни коридор и 200 руских војника и официра је неколико дана остало препуштено сами себи, окружено НАТО снагама, којих је бивало све више и више. Неколико дана су вођени преговори. Ни Руси ни Британци нису попуштали. После тешких и напорних преговора, стране су се сложиле да се руске снаге распореде у областима под контролом Немачке, Француске и САД. Међутим, „Слатина“ је остала под надзором наших војника. Истина, део аеродрома је био уступљен НАТО снагама за пребацивање оружаних контингената.

У јуну и јулу 1999, из Иванова, Пскова и Рјазања на Косово је стигло неколико војно-транспортних авиона ИЛ-76 са руским мировњацима, војном техником и опремом. Али, већина руских војника и официра је на Косово стигла морским путем. У грчкој луци Солун, са великих десантних бродова „Николај Филченков“, „Азов“, „Цезар Куников“ и „Јамал“ искрцани су наши мировњаци и опрема, који су затим извели марш на Косовo преко Македоније.

Али, приметили су после, 12.јуна 1999.године, када су Руси већ били на лицу места, савршено решени да не пропусте војну технику НАТО на овај стратешки важан објект. Како је накнадно писао један од припадника Ваздушно- десантних снага Александар Лобанцев у својој књизи „ оружје које је свако од нас имао, било је способно да уништи већи део земљине кугле“. А зашто? Зато што је локални конфликт могао да прерасте у нешто много глобалније. Надалеко је позната изјава која се приписује генералу Џексону, команданту британских трупа на Балкану, а која је била изречена као одговор генералу Кларку који је инсистирао на одлучнијем одговору Русима: „Нећу започињати Трећи светски рат за вас“.

А да ли се уопште разматрао сценарио тако озбиљне конфронтације? Говори Леонид Ивашов:

– Ми смо проанализирали различите варијанте и о свакој смо извештавали руководство у Москви. Да би донели одлуку о започињању рата са Русијом, био је неопходан консензус савета НАТО-а. Неколико држава са којима смо водили преговоре неформалним каналима је једнозначно рекло да они неће предузети тај корак. Као друго, чак и да су Американци извршили притисак на своје партнере, као што су учинили пред почетак бомбардовања, ми бисмо свеједно имали неко резервно време на располагању. Постојала је још једна варијанта: чује ли се први пуцањ, онда би српске снаге напустиле споразум о миру и напале НАТО трупе. Они би нам радо пружили подршку. Односно, све варијанте су биле размотрене.

Потом је дошло до проблема са снабдевањем руских десантника, мањкало је дуго очекивано појачање, а у позадини свега тога дошло је до преговора, који су резултирали тиме да је Слатина остала под заједничком контролом са НАТО трупама. Генерал-пуковник Ивашов наставља:

– Реално оценивши ситуацију, ми смо схватили да не можемо потпуно да организујемо и контролишемо ваздушни простор. У то време, то је био скуп и захтеван задатак за нас, а није било ни јасне политичке воље. Односно, ми смо могли или да заједнички користимо аеродром или да се жестоко сукобимо. Само један батаљон није био довољан како бисмо задржали Слатину.

Какву је историјску улогу одиграо марш на Приштину? Можда је долазак руских десантника превише наде дао Србима на Косову, који то време нису искористили да побегну од терора ОВК, а који је постао још гори након рата? Потражимо одговор у књизи десантника Александра Лобанцева „Косово 99“:

– „Руси нису заштитили Србе, а опет, без руских снага, Србима би било још лошије. Војници, посебно на одређеним местима, горели су од жеље да помогну браћи Словенима, али су политичари то све разматрали и доживљавали на другачији начин. У принципу и није могло бити другачије- Русија је тих година била политички потпуно слаба и није могла да се одупре притисцима САД. Што се тиче нас, 200 руских десантника, наша је савест чиста. Ми смо учинили све што је било на нама…“

5. маја 2003, руски председник Владимир Путин донео је одлуку о повлачењу руских мировних снага са простора бивше Југославије. До 1. августа исте године Балкан је напустило скоро хиљаду руских војника и официра – 320 мировњака из Лењинградског војног округа базираних у Угљевику у Босни и Херцеговини и 650 војника Московског војног округа и припадника ваздухопловно-десантних снага размештених на територији Косова у три главне области (у општини Косовска Каменица која је била под контролом Американаца, у општини Србица где су главни били Французи, и у општини Малишево где су командовали Немци, као и на главном косовском аеродрому „Слатина“, који се налази петнаестак километара од Приштине, главног града покрајине).

Одлуке Владимира Путина да повуче руске мировне снаге са Косова биле врло опречне. Реакције су ишле од оштрих критика па до снажне подршке .

Важно је напоменути да су тадашње прозападне власти у Србији после одласка председника Слободана Милошевића питање Косова са Уједињених нација пребациле на ЕУ, а чиме се изгубила и свака шанса за руско ангажовање у политичким процесима.

Тадашњи председник Комитета за одбрану Државне Думе генерал армије Андреј Николајев је рекао:

„Донета је исправна одлука. Русија не може да дозволи да се у присуству њене заставе наставља отимање од Србије земље њених предака, угњетавање и протеривање српског становништва, и албанизација Косова на коме све више влада криминал и тероризам.“

Чланак СЕЋЕЊЕ НА АКЦИЈУ ДЕСАНТНИКА: Руски марш на аеродром Слатина се појављује прво на ИСКРА.