(Марко Милачић) Фото: Sputnik/ Радоје Пантовић

Предсједник Праве Црне Горе Марко Милачић поручио је премијеру самопроглашеног Косова Рамушу Харадинају да држи „даље руке од Црне Горе“, након што је Харадинај изјавио да Албанци треба да на предстојећим предсједничким изборима подрже кандидата ДПС-а Мила Ђукановића.

Милачић сматра да је овом изјавом Харадинај захвалио ДПС-у и Ђукановићу лично за признавање „лажне државе Косово“.

Он оцјењује да је овим „фрапантним мијешањем у црногорске предсједничке изборе постало више него очигледно да је Ђукановићево признавање лажне државе Косово стигло на наплату“.

„Водећи се логиком да се сличан сличном радује, Ђукановић и Харадинај настављају својеврсну коалицију насталу 2008. године када је наша власт, супротно, како је премијер Душко Марковић казао, вољи 85 одсто грађана, ставила печат на признање ткз. независног Косова“, сматра Милачић.

Он истиче да никада неће признати лажну државу Косово.

Чланак МИЛАЧИЋ ПОРУЧИО ХАРАДИНАЈУ: Даље руке од Црне Горе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, facebook/marko milacic

Притисак на грађанског активисту и лидера Отпора безнађу Марка Милачића се наставља. Он је данас у затвору саслушан због паљења НАТО заставе. У изјави, коју је објавио на свом фејсбук профилу, Милачић је објаснио како је, док је хтио да се пред ЗИКС-ом обрати јавности, плава крпа са амблемом НАТО савеза, изненада долетјела од правца Владе Црне Горе, те да је он, у акту самодбране, „знајући да је ријеч о крпи која персонификује недемократски и убилачки савез, те организацији која подржава овдашњи мафијашки режим“ извадио упаљач и запалио је. Милачић је казао да је крпу запалио у одбрани свог образа и части али и одбране слободе Црне Горе, те нагласио да би НАТО заставу запалио „увијек, на сваком мјесту“. Он је истакао да је то „дужност и обавеза сваког слободног грађанина и чин елементарне самоодбране“ и, позвао „грађане да раде исто гдје год уоче заставу те демократске организације (НАТО)“.

Изјаву Милачића преносимо у цјелости:

Налазим се у Затвору за кратке казне због прекршаја, тј. спречавања службеног лица у вршењу службене дужности, гдје ми је изречена новчана казна која је замијењена у казну затвора у трајању од 20 дана.

Дана 10. 04. 2017. године у 11:45 часова дошао сам испред ЗИКС-а Подгорица, на издржавање казне затвора у трајању од 20 дана, казне која је врхунац једног монтираног политичког процеса и хитне политичке пресуде, на дан НАТО савеза, у случају у ком сам двије године раније само бранио своје уставом загарантоване слободе.

Намјеравао сам да се испред капије ЗИКС-а, због горе наведеног, али и других ствари, обратим јавности и људима који су дошли да ме испрате на издржавање затворске казне. Прво што сам урадио прије постављања мобилног звучника, обратио сам се службенику ЗИКС-а који се налазио на капији у том тренутку, у жељи да га информишем али и, по могућности, добијем сагласност за наведени предстојећи наступ. Од стране службеника ЗИКС-а Подгорица ми је речено, након његове консултације са надређеним, да могу без проблема да урадим шта сам наумио, савјетујући ме да то учиним испред капије са лијеве стране, гледајући са улаза према ЗИКС-у, како би, како је казао, евентуално несметано могла да пролазе возила ЗИКС-а, што сам и урадио.

Након постављања мобилног звучника послије мојих првих ријечи, зачула се сирена као за вријеме бомбардовања и у том тренутку, на запрепашћење свих присутних, невјероватном брзином из правца Владе Црне Горе долетјела је крпа плаве боје са амблемом НАТО савеза, која се зауставила тачно иза мојих леђа.

Шокиран том невјероватном појавом, а знајући да је ријеч о крпи која персонификује недемократски и убилачки савез, те организацији која подржава овдашњи мафијашки режим, у акту самоодбране хитно сам, како би се што прије ријешили те пријетње, извадио упаљач и запалио ту крпу. Чим је почела да гори сирене су потпуно почеле да се гасе, а ја сам осјетио невјероватан мир у себи и око себе, наставио говор и отишао на издржавање затворске политичке казне, одакле ово и говорим.
На питање ПС: Да ли је дана 10. 04. 2017. године, приликом доласка у ЗИКС на одслужење затворске казне донио заставу са симболима НАТО организације, коју је након тога запалио, исти изјављује:

„Као што сам у свом исказу рекао, поменута крпа се сплетом невјероватних околности створила иза мене, а ја сам у чину елементарне самоодбране само бранио образ и част себи, присутних, али и Црне Горе и спалио је.“

На питање ПС: Да објасни повод паљења НАТО заставе испред ЗИКС-а на дан 10.04.2017. године, исти изјављује:

„Црној Гори пријети окупација: Огромна већина грађана, њих 84% желе референдум о чланству у НАТО-у, а већина грађана такође жели неутралност као спољнополитичко опредјељење наше земље. Истовремено, три деценије несмијењена власт, не дозвољава нити да будемо неутрални, нити да се о томе одредимо на референдуму, како приличи једном таквом друштвеном, државном, историјском питању.

У томе их подржава организација, чија крпа је изгорјела тога дана и то је двоструко насиље над овом земљом и овим народом, насиље које долази из црногорске власти, али и њихових партнера у НАТО-у. Стога је поменути чин одраз елементарне самоодбране, заштите слободе и достојанства, али и одбране слободе Црне Горе и темељног принципа демократије.“

На питање ПС: Да ли је био свјестан да је изазвао узнемиреност код грађана и службеника ЗИКС-а који су се налазили у близини мјеста догађаја, којом приликом је запаљена застава НАТО савеза, исти изјављује:

„Не, напротив. Сви присутни су аплаудирали, а службеници ЗИКС-а су својом гестакулацијом и мимиком такође благонаклоно прихватили поменути чин самоодбране, што је и логично, јер су сви они, као и сви грађани Црне Горе, на удару овог великог насиља у режији двије криминалне организације – ДПС и НАТО. Дакле, имајући у виду ситуацију на лицу мјеста, нико није узнемирен, напротив. Такође, нити у једном тренутку док је крпа горјела, нико од присутних службеника ЗИКС-а нити једним словом, а камоли радњом није упозорио на наводну узнемиреност.

Како су они апарат силе и додатно представници државне институције, за очекивати је, да ако постоји евентуална узнемиреност, да би хитно реаговали и уклонили узроке узнемирености, што се није догодило, а што се може лако провјерити увидом у видео запис цијелог догађаја, који је без икакве монтаже, доступан на мом фејсбук налогу. Због свега тога јасно је да нема говора о узнемирености, већ потпуно супротно, о апсолутном миру и одобравању.“

На питање ПС: Да ли би поновио чин паљења НАТО заставе и у будућем времену, исти изјављује:

„Увијек, на сваком мјесту. Урадио бих то са великим задовољством и овдје у затвору, само да таква крпа постоји. То је дужност и обавеза сваког слободног грађанина и чин елементарне самоодбране. Стога позивам све слободне грађане да раде исто гдје год уоче заставу те демократске организације (НАТО). Међутим то није довољно, па се у наредном периоду морамо озбиљно позабавити организовањем системске борбе, у маниру жестоке грађанске непослушности, против те и њој сродне криминалне организације ДПС.“

Чланак МИЛАЧИЋ: Запалио сам НАТО заставу у самоодбрани се појављује прво на ИСКРА.

Фото: facebook/marko milačić

Функционер покрета „Отпор безнађу“ Марко Милачић је јуче, дан након НАТО рођендана, добио решење суда по којем ће морати на издржавање казне затвора у трајању од двадесет дана, на основу пресуде од пре две године.

Реаговање Марка Милачића преносимо у целини.

Ово је Гвантанамо демократија

Докле они иду, пазите сада. Јуче сам, малтене на рођендан НАТО савеза (само дан касније), добио рјешење суда да морам у затвор, двадесет дана, због казне од 500 евра, која ми је, у једном монтираном и хитном поступку, изречена прије двије године, тачно на дан НАТО савеза, 4. априла 2015. године, а сада преиначена у казну затвора.

Можда ћете се сјетити: тада сам, током обиљежавања њиховог празника — на тргу је била уприличена она морбидна изложба оружја коју су посјећивала и дјеца — пролазио центром, а полицајац ме је, из чиста мира (нисам планирао било какав скуп), зауставио и под пријетњом привођења захтијевао легитимисање.

Додатак: тог јутра, ваљда да би били сигурни у мир током НАТО рођендана, испред улаза зграде у којој живим, на другом крају града, превентивно су, из кола, незаконито(!), осматрала два инспектора у цивилу (препознао сам једног, избацивач у градском кафићу, Јанковић). На оку су цијело јутро држали моје дијете и моју жену који су били испред зграде и који су примијетили чудно понашање.

Одбио сам легитимисање, прије свега што ми се полицајац обратио са: „Милачићу, дај личну карту“, и што је било јасно, и из ранијих сусрета у полицији, да одлично зна о коме је ријеч. Жељели су тада да ме по сваку цијену склоне одатле, легитимисање је било само алиби (али и провокација!), баш као што су привели једног младића који је кренуо по хљеб, а живи у згради непосредно поред уприличене изложбе. Савјет за грађанску контролу рада полиције, подсјећам, у потпуности је уважио моју притужбу.

Пристанак на легитимисање значио би, тако сам мислио тада, а и сада, пристанак на бесрамни притисак, па сам га одбио — као чин грађанског неприхватања кршења мојих Уставом загарантованих слобода, слободе на кретање — да се легитимишем, јер им је мој идентитет био итекако познат, што су ми на лицу мјеста и признали. Они су, потом, хтјели да ме на силу приведу, а ја сам се отргао и потрчао педесетак метара и сам дошао до марице, у жељи да не трпим њихове диктате.

И тада сам казао, а сада понављам: плаћање казне значило би прихватање одговорности за нешто за шта нисам крив, још више, за угрожавање мојих слобода. Зато нијесам, нити намјеравам да икада платим казну, иако још имам законску могућност за то. Плаћањем казне постао бих саучесник једног накарадног и бесрамног режима и система који гуши све који другачије мисле, нарочито када је у питању НАТО.

За крај оно тренутно најважније и најзнаковитије. Одлучили су да позив за затвор уруче баш сада, у тренутку када, између осталог, радимо на „Иницијативи за референдум“, док се заједно боримо да се чује глас огромне већине грађана, док власт покушава да мимо воље народа одлуку о једном тако важном друштвеном и државном, историјском питању, донесе у полу-парламенту.

Ријеч је о невиђеном притиску и жељи да се, по сваку цијену, сви они који им сметају на овом њиховом насилном путу, склоне, на овај или онај начин, да се у јавности криминализују, облате, етикетирају. Тако то ради НАТО, са својим локалним партнерима, то је њихово поимање демократије, планетарно: Гвантанамо демократија. Неће им проћи, узалуд се труде, ово је борба у којој, дугорочно, губе, као и сви окупатори кроз историју: слобода увијек проклија.

Позван сам, коначно, да 24. априла, у 9 сати, дођем у Суд за прекршаје, ради извршења казне. Поћи ћу тамо да видим да ли ће заиста, онако како су најавили, одлучити да заводе НАТО диктатуру и шаљу у затвор.

Казну платити нећу, ни по коју цијену, и радије ћу одробијати тих двадесет дана, и тамо бити слободан.

Чланак ПОДГОРИЦА: Марко Милачић мора у затвор се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Мирослав Карадаглић

Референдумски караван стигао у Брисел – посљедње одредиште путовања. Бројним посланицима Европског парламента, на позив литванске парламентарке Татјане Жданоке, обратио се Марко Милачић.

Милачић је пред посланицима представио политичку ситуацију у Црној Гори, проблем због кога је Караван кренуо на пут, пренио мишљена саговорникâ из региона и осталих земаља Европе, са којима се Каравн сусрео. Позивајући се не елементарне принципе демократије објаснио је зашто је и колико важно организовати референдум у Црној Гори по питању уласка у НАТО. Он је појаснио и какви све процеси стоје у позадини НАТО интеграцијâ:

– Стиче се утисак да је ради увлачења Црне Горе у НАТО све дозвољено, па и крађа избора, репресија, монтирање судских процеса, завођење фактичког вандредног стања у данима избора, уопште сваки механизам кривотворења и правно-политичке агресије на ову малу земљу велике историје. Не желимо да се миримо са тиме. Власт у Црној Гори личи на групу коцкара који се играју са безбједношћу наше земље.

Милачић је казао да уколико власт истраје у избјегавању референдум, мимо огромне већине грађана који су за то, НАТО заједно са својим партнерима у Црној Гори ствара подлогу за нестабилност.

– Иако се Црна Гора и Украјина не могу поредити по геополитичком утицају, у Црној Гори све више се уочава процес украјинизације. Агенда украјинизације је јасна: потпирују се националне подјеле, подржавају недемократски, чак и фашистички режими, који Западу служе као марионете, стварају се банана, пропале државе, лаке за контролисање. То су несуверене и колонизоване земље. Борба против тога императив је нашег времена, антифашизам за 21. вијек. Идеја одржавања референдум о НАТО-у зато је дио много веће борбе за демократију и хуманији свијет.

Фото: Мирослав Карадаглић

Хавијер Коузо, потпредсједник Комитета за спољне послове (АЕЕТ) и посланик Уједнињене љевице у Европском парламенту пружа пуну подршку расписивању референдума о НАТО-у:

– Подржавам референдум о чланству у НАТО јер мислим да је то фундаментално питање и да је демократски питати грађане, нарочито због тога што у овом моменту НАТО постаје све скупљи, све насилнији и ширећи се на Исток доводи нас у опасност од рата великих размјера. Због тога, моја пуна подршка референдуму.

Мишел Колон, директор независног медија Инвестиг Ацтион, као Белгијанац који живи у Бриселу, тврди да НАТО треба укинути:

– Био сам у Југославији, много година па и 1999. током НАТО бомбардовања. Видио сам шта је НАТО урадио, убијајући људе и мислим да је то банда криминалаца. Неколико година касније био сам у Либији и гледао дјецу на земљи, од 4 године, од 6 година, страдалу током НАТО бомбардовања, а НАТО се правдао да су то војни циљеви. Тврдим да нема потребе придруживати се НАТО-у. Напротив, треба га укинути. Као Белгијанац који живи у Бриселу сматрам да би то било добро за мир. Више не постоји Совјетски Савез и нико неће напасти Белгију, никоме НАТО не треба. Уосталом, и превише је скуп. Из мог угла, то је само војска више нација која је покренула рат у Европи против Југославије, рат у Азији против Авганистана, рат у Африци против Либије а неколико пута су изводили и војне маневре против Венецуеле. Дакле, он служи за „свјетски ударˮ и зато нам није потребан.

Колон је нагласио да је референдум о НАТО-у неопходан:

– Уколиоко нека земља жели да постане члан НАТО-а, то наравно треба да одлуче грађани. Не може 1% становништва, такозвана елита, да одлучи о томе. У питању су међународни односи, ради се о рату и миру, ради се о томе да ли ћете трошити свој новац купујући оружје и ратовати или ћете градити школе и болнице. Зато народ мора да одлучи о томе јер то је демократија.

Референдумски караван наставља посјету Бриселу.

Чланак МИЛАЧИЋ: Борба за референдум о НАТО-у дио борбе против фашизма се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/Tim Referendumskog kravana​​

„Референдумски караван“ посетио је јуче Београд, где је на Правном факултету одржана трибина „НАТО у Црној Гори — Сигурност или претња по Србију?“, на којој је вођена веома оштра расправа с обзиром на то да нису сви излагачи имали исте ставове кад је реч о НАТО-у.

На трибини су говорили предводник „Референдумског каравана“ Марко Милачић, професор Правног факултета Бранко Ракић, председник Центра за проучавање глобализације Дејан Милетић и писац Дејан Лучић.

У тросатној расправи Милетић је истакао да не треба живети у прошлости, већ треба гледати садашњост и будућност „и да нас о неким одлукама нико неће питати“.

„Зато је увек боље бити са онима који играју у првој лиги““, нагласио је он.

Сматрајући да улазак у НАТО не може бити оправдан покоравањем „закону јачег“, Милачић је одговорио:

„Да се водимо тим принципима и да смо хтели да будемо на погрешној страни, на страни јачег, то смо могли бити и 1941. године. Ми можемо бити у клубу јачих, али нећемо, јер јачи је увек носилац грубе силе, а груба сила увек са собом носи неправду.“

У преподневним часовима тим „Каравана“ у Народној Скупштини Србије примио је народни посланик и члан Двери Иван Костић, као и председник Српске народне партије Ненад Поповић.

Следећа станица Референдумског каравана је Бањалука.

Чланак МИЛАЧИЋ: Да смо хтели да будемо са јачима, могли смо и 1941. се појављује прво на ИСКРА.

Нови директор Ургентног центра Нермин Абдић уклонио је бакрорез Косовке дјевојке који ту стоји деценијама, као поклон Црвеног крста Југославије. Историчар Шербо Растодер, читам, каже да „се с гуслама тешко може свирати роцк музика, чини се још тежим подухватом Његошем подучавати младе, бољем и хуманијем свијету.” Гориво је поскупило 16 центи. Млади одборник послат у затвор, на три мјесеца. Шта, дакле, имамо овдје?

Поједини, видим, упућују, као-фокусирани на “суштаствене” проблеме, да се не треба бавити “идентитеским питањима”, Његошем и гуслама, да је то димна завјеса за лакше увећање намета, пореза и слично. Они би, тако испада, ти борци на живот и смрт, као, одмах повели народ на улице и скинули власт, ти и такви, само да им ови који се баве идентитетским питањима, не скрећу пажњу, не одвраћају их од “егзистенцијалних” питања. Шта, онда, имамо ту?

Када ћемо схватити: капитализам не гута само материју већ и дух. Похлепа (која се поспјешује), као погонско гориво “врлог новог свијета” и неоколонијалног израбљивања којем тепамо “неолиберални капитализам”, води до стварања човјека-робе и човјека-роба. Такав полу-човјек или не-човјек, роботизирани потрошач, заправо: слуга, да би постао потпун изданак капиталистичког свијета, зацртани створ у строју, мора бити тотално лишен сјећања. Човјек без прошлости, човјек без историје, човјек који заборавља, човјек који се не сјећа, коначно – човјек којем није стало. Такав човјек је понос ЦНН-а.

То је, суштински, један од кључних корака успављивања човјека. Такав човјек – онај којем није стало до сопственог идентитета, својег ја, па тиме и идентитета заједнице којом је окружен и обликован – такав човјек је спреман за тортуру, експеримент. Човјек-заморче. Ако ја, као Куч (узмимо насумично комад историје) – потпомогнут и притиснут пропагандом – заборавим на битку на Малом Орљеву, крајем 17. вијека, онда корачам путем којим заборављам себе и своје. То није колективизам и традиционализам, напротив, то је истински индивидуализам и цивилизованост: знати себе.

Ако заборавим себе, зар очекивати да се побуним на 16 центи поскупљења горива, на хапшење младића због његових политичких ставова? И ту је кључ, веза на којој почива класна експлоатација: она, да би била коначна, мора бити укоријењена у духу, јер све мимо духа је површински захват. Они, знамо, иду дубље. Роваре по нама, дубоки коп. Овдашња криминална мануфактура тек је најамно радилиште по директиви одозго.

Ту дођу двојица са почетка поста, као нус-појаве те громадне и глобалне игре: локални апаратчици – један необразован и карикатуралан; други изразито образован, мој професор – да покушају прикрити оно што се прикрити не може, рецимо ово: Његош смо ми, као кичма тијелу и као очи глави – њиме се држимо усправно и гледамо право, па и овако понижени и увријеђени. Црна Гора и Његош долазе у пакету: ко једно од тога двоје не прихвата – тај не прихвата оно друго. Већих истина од ове немамо.

Ако не одбранимо Његоша и историју, не можемо ни поскупљење горива. И то дође у пакету

Борба је тотална или није борба!

Чланак МАРКО МИЛАЧИЋ: Колико кошта Његош? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/Википедија

Након што је Влада Црне Горе повукла из скупштинске процедуре измене Закона о државним празницима, којима је предвиђено да 13. новембар, дан рођења Петра Другог Петровића Његоша, буде државни празник, грађански активиста из Црне Горе Марко Милачић објавио је своју колумну.

Моји Црногорци, видим да свете кости прађедовске, па и ове моје, затирете. Страшило је слушат, мој народе, што чините, како земљу нашу свету и име њено пресвето каљате. Сном мртвијем спавате Црногорци, огледало моје српско, црни дане, а црна судбино! Сада вам ни ја нијесам добар, је ли, а у ваше име и име нашег отачества зла ндживјех сваколика.

Крвљу смо натопили ове планине за слободу се борећи, да остане за вијек и вјекова име наше и ријеч наша, а ви? Чујем да владари ваши данашњи, погани изроди, ни дан мог рођења не смију прославити, да им неке аге и бегови то бране, а они их слушају због богатстава овоземаљских. Је ли тачно то, моји Црногорци? То сам заслужио, је ли, племе моје, бесудна моја земљо? Куда ћете с клетвом прађедовском?

Нијесам се могао ситан насмијати када ми дође глас како зборите да сам „геноцидан“ према Турцима био, о грдни дане, да те Бог убије, који си ме дао на свијету! Смијешни ли сте ви који то поменусте, тужни ли сте ви који то прихватисте, људи, не брукајте се, малено је ово царство, част и брука живе довијека. Замислите колика је то лажа: није Стамбол био „геноцидан“, но ја што сам ову шаку народа од њега бранио. Кад данашњу премислим вијећу, распале ме ужаса пламови: то што ви радите, играјући се именом мојим, не боли мене због имена мога, но ви тако име своје у блато бацате, име земље своје и дух историје наше. Хоћете ли, Црногорци, да затрете све оно зашто смо ми, ваши пређи, гинули и крв пролијевали, да пљунете на јуначки аманет, дивно име и свету слободу?

Нијесам се ја, ни ја ни сви моји и ваши преци, Петровићи, све од владике Данила, па и прије њега, крвили с Турцима — помуслимањенима, наше крви и језика, или Арбанасима — што нам је мило, што немамо паметнија посла или што туђу крв волимо, но што морамо. Нијесмо ми никога нападали, но смо бранили крв нашу да се не угаси, овдје на огњишту нашем: жене наше, ђецу нашу, вјеру нашу. Нијесмо ми бирали непријатеље наше, но они нас, вјековима кидишући на врлети ове слободом овјенчане, да опусте земљу свуколику, ка скакавац што поља опусти. Ко смо били ми, мало руках, малене и снаге, били смо ово: сирак тужни без нигђе никога.

Није Богдан Вуков посјекао, уплашени мој народе, главу Махмут-паши на Крусима што му је било досадно на његовом огњишту у селу Залазу, но што је бранио душу земље своје, коју је Стамбол хтио да прогута, гутајући друге земље и народе. Нијесам ја, нити моји, откинули главу брату цара у Стамболу, но његови моме брату Јоку, кад је имао само петнаест љета, у Челињем Потоку: што је коме био крив мој Јоко Петровић, па су му главу поболи, попут трофеја, на требињску тврђаву.

Јесмо ли ја и моји палили џамије по Стамболу и овдашњим пашалуцима, или су они слали војске и палили нашу земљу, наше Цетиње, наше светиње и наше манастире, вјековима. Јесам ли ја мачем покрштавао, или су они народ мој мачем турчили, друге вјере пружајући посластице. Да нијесам писао против потурица, браћом нашом потурченом, што би било са осталијем народом нашим и земљом нашом? Истурчио се плахи и лакоми — друкчије се тада освајало, видим да Зло то сада мудрије ради — па мислите ли моји Црногорци, да је требало као духовни и свјетовни владар, владика Црне Горе, да ћутим када ми народ преотимају?

Дужност је света моја била да то, како знам и умијем, па некад и прејаком ријечју, но чиме ћу друго — боље но мачем, у заметку прекинем и спасавам што се спасити може: Што утече испод сабље турске, што на вјеру праву не похули, што се не хће у ланце везати. Бранили смо се, људи, не будите смијешни и незнавени: да нијесмо тако не би нас било овако, нити нас, нити наше Горе Црне. То је била борба за опстанак, моји Црногорци, а не борба против Некога. То је била борба за слободу, а не борба против Нечијега. Ко год да је вјековима хтио да уништи сјеме наше, исто би се према њему опходили. Волим ја, људи моји, све народе које год вјере били — сваки човјек је луча тамом обасјана — но непријатеље не волим и не бирам. Не изврћите, не газите образ црногорски!

Не брукајте име свете земље наше и свете слободе наше! Не играјте се са собом, бог вас клео!

Чланак МАРКО МИЛАЧИЋ: Отворено писмо Његоша Црногорцима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/Приватна архива

Покрет за неутралност Црне Горе оценио је данас да је протокол који је Црна Гора потписала о приступању НАТО-у нелегитимни акт, који нема утемељење у народној вољи.

„Реч је о недемократском чину, супротном жељи већине грађана Црне Горе, који је плод договора две партнерске недемократске елите — оне у седишту НАТО-а, у Бриселу, и ове на власти у Црној Гори“, наводи се у саопштењу.

Извршни директор Покрета Марко Милачић каже да ће као такав тај документ, али и сви евентуални наредни документи који се тичу приступања бити темељно преиспитани када се у Црној Гори стекну елементарни демократски услови и дође до смене власти, несмењиве 27 година.

„Како је показала афера ’Депеша‘, коју је јавности доставио Покрет за неутралност, премијер Мило Ђукановић вуче Црну Гору у НАТО, између осталог, на бази класичних фалсификата када су у питању подаци о подршци грађана учлањењу у НАТО. Афера ’Депеша‘ је демонстрирала да црногорска власт фабрикује факте, смањујући број противника НАТО интеграција за чак 11 одсто“, подсетио је Милачић.

Зато је, како каже, јасно да данашње потписивање Протокола о приступању нема додирних тачака са историјском одлуком, како желе да је прикажу у пропагандним пунктовима режима, већ о још једној у низу превара грађана Црне Горе.

„Да је НАТО заиста демократска организација не би, узмимо само то за пример, улазио у уговорне односе са Милом Ђукановићем, последњим европским аутократом, премијером који са скупштинске говорнице своје политичке опоненте назива ’битангама‘, ’кретенима‘ и слично“, закључује Милачић.

Чланак МИЛАЧИЋ: Потписивање протокола о приступању НАТО-у нелегитиман акт се појављује прво на ИСКРА.