Фото: Танјуг

У манастиру Девич на Kосову и Mетохиjи данас jе организована акциjа уклањања остатака спаљеног манастирског конака и помоћног обjекта, коjи су уништени у марту 2004. године и коjи до данас стоjе у рушевинама у порти манастира.

Председник Српске листе, коjа jе организовала акциjу, Славко Симић, рекао jе да jе волонтерска акциjа организована како би се помогло манастиру и створили предуслови да уз помоћ донатора и људи добре воље веома брзо почне обнова и изградња.

Oн jе, како jе саопштила Српска листа, поручио људима добре воље да што пре организовано крену у обнављање манастирског конака.

Aкциjа чишћења и радови су почели jутрос у 9 часова, а Симић се нада да ће интезивним радом све бити завршено до краjа дана.

Mанастир Девич из 15. века налази се у србичкоj шуми, пет километара jужно од Србице.

Подигао га jе деспот Ђурађ Бранковић око 1434. године у знак захвалности за оздрављење своjе кћери-девице, по чему jе манастир добио име.

Tоком мартовског погрома 2004. године манастир jе у потпуности спаљен, а његова обнова jош увек траjе.

У овом манастиру живи шест монахиња. KфOР се повукао 2012. године и од тада jе безбедност манастира у надлежности косовске полициjе.

Чланак КОСОВО: Уклањање остатака спаљеног конака у манастиру Девич се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/Петар Вујанић

Руководство општине Дечани заказало jе за четвртак демонстрациjе у том граду против одлуке косовског Уставног суда да су Високи Дечани власници 24 хектара земљишта око манастира, jавили су вечерас приштински медиjи, а пренео РTС.

Kако се наводи, демонстрациjе ће бити одржане у четвртак у 12 часова.

Председник општине Дечани Расим Сељманаj jе и на феjсбук страници позвао на демонстрациjе, тврдећи да jе одлука Уставног суда о потврђивању манастиру Високи Дечани власништво над 24 хектара земље „неправедна и под утицаjем политике“.

Након одлуке суда, у среду ће бити одржана ванредна седница скупштине општине Дечани.

Mанастиру Високи Дечани су 24 хектара земљишта, коjе локални Aлбанци желе да присвоjе, враћена одлуком владе Србиjе 1997. године.

Приштиншки медиjи преносе да jе због противљења локалног руководства и албанске заjеднице одлуци Уставног суда, Kфор поjачао обезбеђење око манастира Високи Дечани.

Чланак ДЕЧАНИ: Aлбанци наjављуjу демонстрациjе за четвртак се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/mitropolija.com

Црногорски манастир Режевићи, чија је настарија црква посвећена Светој Тројици, доспео је у жижу јавности због покушаја Митрополије црногорско-приморске да обнови светињу из тринаестог века. Управа за заштиту културних добара наредила је моментални прекид радова, уз објашњење да управа манастира, односно Митрополија, нема потребне дозволе.

У Министарству културе Црне Горе тврде да је у последње три године у току девастација манастира Режевићи, да су радови нарушили архитектонски, уметнички и амбијентални значај комплекса. Радови су довели до промене изгледа тог културног добра и његових културно-историјских вредности, што је недопустиво, каже за Спутњик директорка Управе за заштиту културних добара Анастазија Мирановић.

„Све интервенције обављене су без сагласности овог државног органа, односно, без конзерваторских пројеката. Не постоји сагласност Управе за било које радове у манастиру Режевићи, јер нам се нису ни обраћали. Дакле, тежиште проблема је у чињеници да неко изиграва државне органе — Управу за заштиту културних добара и Центар за конзервацију и археологију. Ради се о еклатантном кршењу Закона о заштити културних добара“, каже Мирановићева.

Међутим, у Митрополији кажу да је највећа грешка Министарства културе у томе што полази од чињенице да је манастир заштићено културно добро. Он то јесте у цивилизацијском, културолошком и друштвеном смислу, али по закону није, каже протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор правног Савета Митрополије.

„Закон о заштити културних добара каже да су сва непокретна културна добра која су била законом заштићена тај статус изгубила пре готово две године, зато што није благовремено извршена ревалоризација културних добара и направљен нови регистар. Због тога није угрожен само манастир Режевићи, већ и бројни други манастири и цркве у Црној Гори, угрожени су зубом времена, али и вишедеценијском небригом“, каже Џомић.

Он додаје да Митрополија деценијама пише држави, моли да се приступи санацији и конзервацији, али да су дописи најчешће завршавали у фијокама. Митрополија ипак признаје да је држава уложила одређена средства у обнову светиња, али да је проблем у томе што за њу исти статус имају споменици НОБ-а и храмови стари више од деветсто година, посебно када је у питању издвајање средстава. Истичу да посебан проблем представља чињеница да у Управи нема стручних људи који могу да одговоре изазову обнове тако вредног културног блага.

„Црква је вековима стварала, одржавала и сачувала културно благо Црне Горе, то је и сада случај. Довољно је рећи да ниједан од претходна три министра културе ниједном није посетио Митрополију како би се упознао са стањем и проблемима културних добара, али као мантру понављају причу о девастацији. Кад је стока увођена у православне храмове, када су стабла ницала кроз кровове цркава, деценијама, то није била девастација, а обнова јесте“, каже отац Велибор.

У Министарству културе истичу да не бране спровођење конзерваторских радова, али да они у сваком случају морају да се спроводе у сарадњи са државним органима и надлежним институцијама и напомињу да Митрополија управља већинским делом културних добара у земљи. Управа жели сарадњу, јер једино је тако и могуће штитити заједничка културна добра, каже директорка Управе Анастазија Мирановић.

„Надам се да нећемо морати да прибегнемо непопуларним мерама. Сматрамо да нико не би смео да буде изнад државе и њених закона. Црна Гора је правна држава, закони ове државе су обавезујући за све“, категорична је Мирановићева.

До истог спора дошло је и због цркве Светог Ђорђа у Његушима, која само што се не уруши. Управа тврди је издала конзерваторске услове 2012. године и да је три године чекала Митрополију да се изјасни о конзерваторском пројекту. У Митрополији тврде управо супротно.

Саговорник Спутњика из Митрополије ускоро ће се поново, у њено име, наћи пред судом због интервенција у манастиру Свети Василије Острошки. Митрополија је, у покушају да спречи даље урушавање светиње, започела радове на обнови.

Због истих радова Српска православна црква држави Црној Гори већ је платила казну од пет стотина евра. Уплаћујући суму, митрополит Амфилохије Радовић је на месту сврха уплате уписао казна Светом Василију за обнову манастира Острог.

Историјском и културном вредношћу цркава и манастира у Црној Гори може се похвалити мало која земља у Европи. Нигде, осим на Косову, на тако малом простору нема толико много бисера архитектуре и сликарства. Међутим, не треба заборавити да је реч о сакралним објектима, чија је намена пре свега богослужење, да је реч о „живим храмовима“. У њима бораве верници, али и туристи. То је био главни мотив Митрополије да искористи рупу у Закону и сама уђе у радове.

Чланак ОБНОВА СВЕТИЊЕ ИЗ ТРИНАЕСТОГ ВЕКА: После Светог Василија, Црна Гора укорила и Свету Тројицу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Интермагазин

После одлуке Извршног савета да у дневни ред Генералне конференције Унеска уврсти предлог Албаније за пријем Косова у ту организацију, државе чланице о том питању изјашњаваће се почетком новембра у Паризу. У финишу дипломатске борбе, Србија свим средствима доказује да српске цркве и манастири не треба пређу у руке Косова.

Сваку аргументацију Србије против пријема Косова у Унеско прати слика уништавања српских цркава. За прву рунду није било довољно. Пред другу, гласање на Генералној конференцији, неизвесност је једино извесна. Амбасадор Дарко Танасковић каже – повода за оптимизам без покрића нема. Наде има.

„Имам утисак да се број држава које сматрају да би било разумно одложити расправу о Косову у Унеску повећава, и то међу државама које су признале Косово, па чак и међу онима које су се залагале за пријем Косова“, каже Танасковић.

Одлагање је предах и куповина времена за дипломатску борбу, али не и решење. Ситуацију додатно компликује начин гласања. Потребна је двотрећинска већина чланица. Уздржани се не рачунају.

Од 195 чланица, Косово је признало 111. Међутим, 18 није платило чланарину, што им одузима право гласа. Међу њима половина не признаје државност српске покрајине, а тас на ваги може бити свака.

„Неке од ових држава ће сигурно регулисати та плаћања, или одложити, тако да добију право гласа, па број тих држава које неће имати право гласа не би требало да пређе 10“, истиче Танасковић.

Између два гласања, кампања и на интернету – могла је почети раније, али није без ефеката, верују дипломате.

„Ми смо силне године били концентрисани на питање статуса Косова које је у основи решено применом силе јачег у међународним односима, а друго је питање како да заштитимо наше културно наслеђе, што би требало да буде приоритет дневне политике… Ми смо ту мало изгубили корак“, каже некадашњи амбасадор Србије у Уједињеним нацијама Павле Јевремовић.

Да српске цркве и манастири не изгубе заштиту, апелује игуман Високих Дечана, отац Сава Јањић.

„Унеско као такав не штити никога директно, већ сарађује са владом или локалним властима“, указује отац Сава.

У косовској влади понављају – дали су писане гаранције Унеску да неће мењати називе споменика Српске православне цркве.

„Косово је такође гарантовало да имовина СПЦ неће подлегати експропријацији и да ће имати пуну слободу у управљању својим добрима“, објашњава косовски премијер Иса Мустафа.

Генерална конференција Унеска почиње у уторак, 3. новембра. Гласање о предлогу Албаније очекује се у другој недељи заседања.

Чланак ЖЕЛИ ЛИ СВЕТ ДА ВИДИ СЛИКЕ СРУШЕНИХ МАНСТИРА: Борба за српску баштину на КиМ у финишу, резултат неизвестан се појављује прво на ИСКРА.

Фото: ЦДМ

Његова светост патријарх српски Иринеј присуствовао је на Београдском сајму књига промоцији књига „Манастири Српске православне цркве“ и „Његова светост патријарх српски господин Иринеј, година четврта“.

Патријарх Иринеј истакао је да је издање „Манастири Српске православне цркве“ драгоцјена књига о српским манастирима.

„Наша отаџбина украшена је манастирима, са којима је наш народ живео и налазио оно што тренутно није имао, а то је утеху у животу и наду“, рекао је српски патријарх.

Он је нагласио да је све оно што је вриједно српски народ кроз историју добијао преко манастира и цркава и истакао да су у њима настале прве српске школе, те објављена прва књига на српском језику.

Фото: Википедија

Патријарх Иринеј рекао је да Студеница, Жича, Дечани, Сопоћани, Пећка патријаршија, фрушкогорски манастири, манастир Крка и других у Далмацији, свједоче о Србима „шта смо некада били, али у исто време и нас позивају да се вратимо тој култури, уметности“.

„Пробудио се интерес за упознавање наших манастира и код странаца и надамо се да ће посетивши наше манастире и видевши њихову лепоту и красоту моћи да нам врате ону оцену о нама коју заслужујемо, а не о нама као о неком геноцидном народу, народу мржње, освете. Никада се нисмо светили никоме, а ако је тога можда у историји некада и било, то је било много мање него што су то нама чинили други народи“, рекао је патријарх Иринеј.

Он је напоменуо да су српске светиње „духовно благо из времена када је Европа била нека друга“.

„То је било вријеме када је Немања у Нишу примио Барбаросу и када се Немања потписао ћирилицом, којим и данас пишемо, а Барбароса је морао да окрене прст и да отисак кажипрста стави као потврду уговора који су договорили“, навео је српски патријрах.

Патријарх Иринеј је рекао да су „Манастири Српске православне цркве“ прва књига овакве врсте која је штампана и на руском језику, истичући да ће „руска браћа имати могућност да упознају српску историју и културу“.

Отправник послова у Амбасади Руске Федерације у Београду Денис Кузнеделев изјавио је да је православље велика помоћ у учвршћивању добрих и пријатељских односа Србије и Русије.

Кузнеделев је поручио да Русија у потпуности стоји на српској страни у тешкој борби која ће бити настављена за очување српског културног насљеђа на Косову и Метохији.

Чланак ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ: Никада се нисмо светили, а ако је тога и било, то је било много мање него што су нама чинили други се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/Википедија

Српски историчари сматрају да је све што албански историчари наводе чиста манипулација, али и чињенично немогуће, јер Албанаца у време настајања српских манастира на Косову и Метохији на тим просторима није ни било.

Генерална скупштина Унеска разматраће сутра предлог препоруке за пријем Косова у чланство у ту организацију, коју је на дневни ред уврстио Извршни савет ове организације на предлог Албаније. Србија, после ове одлуке, покушава да убеди што већи број држава да је пријем Косова неприхватљив из правних, процедуралних, политичких, културних и моралних разлога.

Заменик министра спољних послова Косова Петрит Сељими, с друге стране, сматра да учлањење Косова у Унеско не представља никакав напад на српске цркве, већ да се ради о потреби да се оно повеже са образовањем, науком и културом.

„Учлањење Косова у Унеско ће само унапредити положај српског наслеђа на Косову. Оно ће бити мост који ће повезивати Београд и Приштину, а не линија раздвајања“, истакао је Сељими.

Ако би Косово постало члан Унеска, чиме би и српска културна баштина, фактички, постала косовска, да ли би то ставило тачку на ревизију „косовске“ историје?

Албанци са Косова, али из Албаније, у настојањима да српске манастире прикажу као своје на дневној бази „бомбардују“ светску, али и своју јавност, причама да су манастире градила албанска племена. Рецимо Дечане —племе Гаши. Симбол двоглавог белог орла у Дечанима „преименовали“ су у албански симбол — двоглавог црног орла. А отишли су дотле да и у црквеним фрескама у српским манастирима историчари са Косова „проналазе“ трагове албанског.

Српски историчари сматрају да је све што албански историчари наводе чиста манипулација, али и чињенично немогуће, јер Албанаца у време настајања српских манастира на Косову и Метохији на тим просторима није ни било.

Историчар Радивоје Радић са Филозофског факултета у Београду слаже се да постоји опасност да се српска културна баштина прогласи за косовску, али каже да је то могуће само због манипулација.

„То су средњовековни споменици и зна се када су настали. Према истраживањима наших најбољих стручњака у средњем веку на простору данашњег Косова и Метохије није уопште било Албанаца. Они су дошли касније и то су чињенице“, каже професор Радић.

Он напомиње да не зна на које се аргументе позивају косовски историчари, али додаје да фалсификата и произвољног изношења мишљења увек има, напомињући да су чињенице неспорно на страни Србије.

„То су просто неке неспорне ствари. Није то ’може бити или не може бити‘. Они немају озбиљне аргументе за то, али просто се то ради у историји. Својатају се нека туђа наслеђа“, додаје он подсећајући да су деведесетих година у Америци изашле књиге које су приредили косовски Албанци у којима се тврди и да је цар Душан био Албанац.

Историчар Марко Шујица са Филозофског факултета у Београду такође сматра да су албанске тврдње неутемељене и да о томе не вреди озбиљно разговарати, јер је свима јасно да је реч о српском средњовековном културном наслеђу.

„Дакле то је једна чиста политичка игра, односно манипулација са прошлошћу да би се сада тамо успоставила нека врста државности. Дакле, ту из угла историографије није ништа спорно. И ја не видим ту било каква простор за ревизију историје, просто је све мимо тога манипулација и злоупотреба“, тврди он.

Лепота Дечана, Грачанице, Пећке патријаршије и Цркве Богородице Љевишке у Призрену јача је од историје.

Манастир Високе Дечане подигао је краљ Стефан Урош Трећи као задужбину. Натпис из 1334/1335. године, којим главни неимар манастирске цркве сведочи да је посао трајао осам година, открива када је почела градња и чињеницу да Урош није видео изграђене Дечане зато што је новембра 1331. године изненада умро. Дечане је довршио његов син Душан.

Грачаница је једна од последњих задужбина краља Милутина, подигнута на рушевинама Цркве Свете Богородице Грачаничке, записао је Милутин 1321. године. Архитектура Грачанице сматра се врхунцем српског градитељства у духу византијске традиције. Осликана је у српској средњовековној традицији. Међу фрескама је и лоза Немањића, од Немање до Милутина, речит документ о власнику Грачанице.

Чланак У ВРЕМЕ ГРАЂЕЊА МАНАСТИРА АЛБАНАЦА НИЈЕ НИ БИЛО НА КОСОВУ: Албанска брутална крађа српске историје се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Мада приковани за колица и помагала, двадесетак особа са инвалидитетом из Србије и Црне Горе на путу ходочашћа кроз две братске државе обилази православне храмове и манастире. Духовно се окрепљују уз оца Бранка, који већ четврт века службује у Цркви свештеномученика Георгија у Новом Београду.

Чланови удружења „Победник“ кренула је од манастира Милешева, преко Куманице где су преноћили, јуче наставила до манастира Морача, Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, па Ждребаоника, Острога где су преноћили, а затим продужила ка манастиру Пива, Републици Српској, Фочи и Вишеграду и даље ка Србији.

– С нама су три маме и једна дама са инвалидитетом. Пут је прошао у сјајној организацији и свуда где смо долазили духовно смо се крепили и снажили – каже за „Новости“ Момчило Савић, председник „Победника“.

Ту је и Миро Станишић, који је с њим иницијатор ходочашћа.

– Никада се није сабрало оволико особа са инвалидитетом као овог пута, што нам даје наду да ћемо моћи и убудуће да организујемо сличне подухвате. Где год смо били, наилазили смо на пажњу монаха и свештеника наше свете цркве – истиче Станишић. – И ми инвалиди, као други, тражимо спасење души својој. Израчунали смо да ће нам од Београда до Острога бити потребна 34 уласка и изласка из комбија. То нас не умара, јер је наша љубав огромна.

Међу ходочасницима смо затекли мајку и сина из Београда, Жаклину и Стевана.

– Од рођења је инвалид због немара лекара. Део смо ове колоне која са страхом божјим прилази светитељима узимајући благослов. И раније сам долазила у Црну Гору, обилазила њене православне светиње и увек им се враћала. Једва чекамо да добијемо благослов од Светог Василија Острошког да нас окрепи и још духовно ојача – поручила је Жаклина.

СНАГА

– Ево нас на путу Светог Василија Острошког Чудотворца. Лепо је бити део овог верујућег друштва. Сви су духовно јаки, а физички све издржавају – каже отац Бранко.

Чланак ХОДОЧАШЋЕ: У Острог по благослов се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Манастири на западној страни Свете Горе под врхом Атос чувају заборављену српску историју. Неке су Срби утемељили, неке подизали из рушевина, некима су били добротвори, а у сваком од манастирских скрипторијума неуморно су стварали књиге српски монаси краснописци и илуминатори.

Они су победили османске напоре да затру српску писменост забранама штампања и преписивања. Тајним везама су из њихових келија још од 17. века у све српске крајеве стизале књиге којима је чуван идентитет. Све до 19. века у светогорској пустињи живели су последњи тајанствени чувари просвете, оставио је сведочанство сликар и писац Димитрије Аврамовић. Он је обилазећи Свету Гору 1846. упознао у испосници крај Скита Свете Ане Србина пустињака Германа „родом из Вршца у Цесарији“, који је ту живео већ пола века.

Памтио је време кад је у Скиту свете Ане јеромонах Антоније написао 1674. типик за манастир Рачу, а јеромонах Макарије 1676. Апостол и Јеванђеље за манастир Светог Луке, који је током похара завршио у државној библиотеци у Берлину. Могло би се набројати још доста сличних књига, трагова некдашњег српског духовног блага које су разносили и непријатељи и вајни савезници. На сат хода према северу, уском планинском стазом од Скита Свете Ане, у шта се уверио репортер „Новости“, налази се Манастир светог Павла. Он се помиње у стиховима старе српске народне песме:

У овом манастиру сазиданом на гигантском каменом стубу који стрши високо изнад мора Аврамовић бележи предање да га је саградио Прокопије, син византијског цара Никифора и праунук цара Мавркија. Касније је постао светитељ Павле Ксиропотамски.
– Он дође у Србију и Срби га одвећ возљубе, даду му доста блага и с њим пођу многи Срби у Свету Гору и сазидају оним благом овај манастир. Из тога се види да је ово права српска задушбина – бележи Аврамовић.

Фото: vostok.rs

После рушења манастира, њега обнавља деспот Ђурађ Бранковић и зида цркву Светог Георгија. Касније је и она срушена и подигнут је нови храм, у који је уграђено камење на коме су се видели српски натписи из Ђурђеве цркве. У припрати је као остао ктитор насликан „владика Мијаил Бечкеречки 1587.“

ЧУДО ГРАДИТЕЉСТВА

Зашто су српски задужбинари одабрали манастире на западној обали Атоса да буду чувари идентитета постаје јасно кад се прође стазама које их спајају. Оне делују застрашујуће и тешко их је пешице прећи и по лепом сунчаном дану, јер усијани камен зрачи врелину од које застаје дах, а по невремену оне су клизаве замке за нападача. То чини још мистериознијом вештину старих градитеља и начин на који су у стени на дрвеним конструкцијама изградили висеће вишеспратне конаке недоступне артиљерији, а прилазе утврдили снажним зидинама и кулама.

Димитријевић је у манастирској ризници нашао мноштво српских књига, од житија и похвалног слова Светом Сави до Летовника (хронике) коју је грешни Георгије инок написао у време „просвешћеног кнеза Лазара“. У ризници су биле чуване повеље свих владара лозе Бранковића, почев од две које је деспот Ђурађ написао 1414. у Пећи и у Вучитрну. Деспотица Ангелина и син јој деспот Јован написаше даровну повељу 1457. у граду Купинику. Ређају се затим заборављене повеље Стефана Гргура, Лазара, Ђурђа од светородне лозе Бранковића, која је помагала светогорским манастирима и кад Србија као држава више није постојала.

Право градитељско чудо је манастир Дионисијат, на сат хода северно од Грегоријата. Њега је по предњу засновао пустињак Дионисије на огромној вертикалној стени, осамдесет метара изнад мора где је сваке вечери виђао натприродни огањ. Манастирска црква која је ушушкана у црце снажне тврђаве чува прелеп и необичан живопис, рад великих мајстора, а у ризници се чува веома стара икона Богородице „Акатистне“ у воску коју је по предању носио патријарх Сергије 626. у литији око Константинопоља током аварске опсаде. У ризници се чува драгоцени крст од слоноваче, дар последње ромејске царице Јелене Палеолог, Српкиње, ћерке великаша Константина Драгаша.

Фото: vostok.rs

Дионисијат добија велику улогу у светогорској заједници почетком 16. века када га богато помаже влашки војвода Јован Неагоје на подстицај супруге Милице-Деспине Бранковић, као и молдавски владар Петар IV Рареш, ожењен Јеленом Бранковић, ћерком деспота Јована.

За манастир Григоријат, тврђаву око црквице на стени изнад мора библиотекар Сава Хиландарац бележи да је у том крају у пећини живео Србин пустињак Григорије, који је основао манастир у ком су живели српски монаси, који су га напустили после пожара и понели са собом и свечеве мошти.

„У овом су монастиру многе Србске рукописне књиге и дипломе биле а може бити да и сад што има, но кад су Срби после пожара светог Григорија однели онда су и књиге и дипломе са собом узели. Тако кажу Грци“, забележио је Димитрије Аврамовић четрдесете године пре Саве Хиландарца.

Чланак ЧУВАРИ ВЕРЕ: Српска историја под Атосом се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Рушење манастира на Косову и Метохији представља ратни злочин, рекао је данас амбасадор Србије при Унеску Дарко Танасковић.

Танасковић је, гостујући у Дневнику РТС-а, нагласио да је јасно да је оно што се догадало од 1999. године са српским манастирима ратни злочцин, оценивши да „треба да се изборимо да однос према томе буде као према злочину Исламске државе у Палмири“.

Захтев Косова да буде цлан Унеска, уколико доде на дневни ред, Извршни савет тог тела разматрао би у октобру, а Генерална конференција це на предлог Савета одлуцити о том питању у новембру.

Овим поводом, Танасковић је за РТС говорио о томе да ли је Секретаријат те организације добио писмо Хашима Тација са захтевом, каква је процедура и ко је успешнији у дипломатској борби – Београд или Приштина.

„Писмо и даље није стигло куда би подносиоци желели да стигне, а то је Извршни савет Унеска. Мислим да се сада воде дискусија и у УН у Њујорку и у Паризу како се односити према новој ситуацији. Сигуран сам да с обзиром на препреке у правном и процедуралном смислу, генерални директор тешко може да пошаље Извршном савету, тако да це бити великог притиска на генералног директора Унеска да то писмо проследи“, рекао је Танасковић.

Он је додао и да, реалистично гледано, ако буде усвојен захтев Косова као тацка дневног реда и буде разматран, има знатних изгледа да он проде на Извршном савету али уз велику дебату и поделу, као и да постоји могуцност да се пронаде решење које не би било у складу са интересима Приштине.

„Извршни савет је то тело које препоруцује тацку дневног реда за генералну конференцију у новембру и знам да подносиоци савета знају да је Извршни савет мањи проблем од генералне конференције где би било озбиљниг суцељавања“, казао је Танасковић.

На питање где можемо и треба да тражимо подршку, јер приштински званицници поруцују да 15 најутицајнијих земаља лобира за њих, да су имали 130 састанака са делегацијом Унеска током прошле године, док са друге стране, министар Дачић поручује да верује да дипломатску битку можемо да добијемо, Танасковић је одговорио да тврдња да 15 утицајних земаља интензивно лобира за овај захтев није тачна.

„Лобира пет, шест, седам, не више, неке друге по инерцији следе замајац у медународним односима у вези са Косовом, оно што би могло да нас храбри јесте да у међународној заједници не постоји велико расположење да се ово учини и да има десетак земаља које ће се супротставити.

С обзиром на то да је директорка Унеска као ратни злочин оценила оно што су екстремисти Исламске државе урадили у сиријском граду Палмири, Танасковић каже да је јасно да се то догодило и на КиМ, али да „ми сада треба да се изборимо да однос према томе буде као према злоцину Исламске државе“.

Упитан какве могу да буду последице евентуалног уцлањења Косова у Унеско и да ли би и колико била заштицена наша баштина, Мабасадор Танасковић је одговорио:

„За сам Унеско био би проблем, појавили би се бројни ентитети који би закуцали на врата и тога се државе чланице плаше. Било би наше културно наследе у неповољнијем положају и требало би се за њега борити на нови нацин и под новим условима“.

Чланак ТАНАСКОВИЋ: Рушење манастира на КиМ је ратни злочин исто као и рушења Исламске државе у Памири се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Богородица је покровитељка Свете Горе Атонске, која је њена „градина“, врт, још од апостолских времена – рећи ће сваки житељ православне монашке републике на најисточнијем „прсту“ полуострва Халкидики. Српски Хиландар је јединствен међу светогорским манастирима јер је Мајка Божија у њему и настојатељица, старешина, још од 14. века кад се овде јавила кроз икону Богородице Тројеручице.

Икона се од тада налази на игуманском престолу, а земаљски игуман седи на трону с њене десне стране, као заступник Мајке Божије. Зато православни верници из целог света, због огромног броја захтева, чекају и по три месеца благослов за посету Хиландару и целивање Тројеручице, каже отац Мојсије, гостопримац српске светиње.

Фото: vostok.rs

Ова икона је била славна и пре него што ју је Свети Сава донео из Јерусалима, јер је исцелила одсечену руку Светом Јовану Дамаскину. Први српски архиепископ Тројеручицу је послао брату краљу Стефану Првовенчаном, да чудотворним моћима штити Србију. Летописи наводе да је икона ношена пред српском војском и доносила јој победе све док грамзиви великаши нису разорили Душаново царство. Тад је Тројеручица „одвратила главу од Србије“ и чудесно се обрела једне ноћи испред Хиландара, блистајући у тами. Монаси су је унели у олтар, а ујутро су је затекли на игуманском трону. Пошто се то поновило неколико пута, Богородица се обратила калуђерима: „Нисам дошла да ви мене чувате, већ да ја вас чувам“.

У наступајућим вековима пада Србије, ропства и сеоба, Хиландар је остао једина институција српске државе која је живела без дана прекида. Обнова фресака у хиландарском Саборном храму Ваведења Пресвете Богородице започета је исте године кад је букнуо и Први српски устанак, 1804.

Фото: vostok.rs

Светогорска предања садрже скривене путоказе ка тајанственом свету људи који су преузели задатак да под монашким именима, у најтежим временима, чувају идентитет „православне васељене“. О томе сведочи и прича о Богородици Олтарици из великог манастира Ватопеда, где су као монаси до подизања Хиладара живели Стефан Немања и Свети Сава.

По предању, током напада арапских гусара на овај манастир један калуђер спустио је икону у „бунар“ у олтару цркве и оставио упаљену свећу крај ње, а затим скривницу покрио каменом плочом. Арапи су до темеља разорили и опљачкали манастир, а несрећног монаха су продали у робље.

– После неког времена три благочестива мужа из Адријанопоља: Атанасије, Никола и Антоније, оправе овај манастир, ту се покалуђере и ту преминуше. Заробљени калуђер се после 70-годишњег ропства ослободи и дође у овај манастир. Приповеди игуману своју судбину и каже му шта је у бунар који се у олтару налази сакрио. Игуман, чувши ово, сместа потрчи с њим у цркву. Отклопе бунар и, за чудо, икона стоји исправљена и свећа пред њом гори – забележио је 1847. у Ватопеду велики уметник и први модерни светогорски путописац Димитрије Аврамовић.

Археолози су недавно открили да је легенда сачувала много веродостојних података.

Фото: vostok.rs

– Током ископавања откривено је да се данашњи саборни храм налази на темељима старијег који је разрушен и спаљен – испричао је репортеру „Новости“ гостопримац Ватопеда. – На месту где су, по предању, били сахрањени свети обновитељи манастира откопана су три ковчега и мошти којима време није наудило.

У припрати ватопедског храма се налази чудотворна фреска Богородице која подсећа да су пред Богом сви људи једнаки. По предању, охола римска царица Плакидија, кћи императора Теодосија, дошла је на Свету Гору, упркос забрани приступа женама. У страху од овоземаљских власти, калуђери су је свечано дочекали и повели у цркву.

– Царица усхте да кроз мала врата с леве стране у храм пође. Али наједнапут зачује се глас од ове иконе: „Стани! Не иди даље, страдаћеш“. Царица од страха падне плачући и молећи се Богу да јој опрости – забележио је ватопедско предање Аврамовић, пре него што је врлетним стазама наставио ка Ивирону, месту где се Богородица, по предању, искрцала у апостолским временима.

Та древна стаза врлуда преко брда кроз мирисну медитеранску шуму, купа се у плићацима планинских потока и усеца у литице над Егејским морем. После пет сати хода од Ватопеда указује се увала заклоњена зеленим брдима над којима доминира голи сиви врх Атоса. У том скровитом амфитеатру, античкој Клементовој луци, заклон од олује је нашао брод којим је Богородица с апостолом Јованом пловила на Кипар.

Место где је ступила на тло Атоса означава капелица крај високе средњовековне одбрамбене куле, уз коју стаза води до зидина Ивирона и прочеља налик улазу у античку палату. Тај раскошан изглед у строгој монашкој држави дозвољен је само на месту где је Богородица задивљена лепотом природе молила „сина и Бога“ да јој поклони ово место за градину-врт, а он јој је жељу испунио.

Фото: vostok.rs

ЧУВАРИ ПЕЧАТА МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Централни храм Кареје, престонице Свете Горе, посвећен је Успенију Пресвете Богородице, а утемељио га је Константин Велики 335. године. Цркву је први срушио цар Јулијан Отпадник 362. кад је покушао да Римско царство врати многобоштву. Византијски цареви су је оправили, а папски војници поново срушили кад су се цркве поделиле. Изглед после поправке у 11. веку задржала је до данас. У њеном олтару налази се чудотворна Богородичина икона „која је по анђелу јавила да јој се поје Достојно јест“, једна од најлепших православних песама. У тој цркви молебан пре заседања држи светогорска влада, Протат, на чијем челу се мењају посланици четири најважнија манастира: Велике лавре, Ватопеда, Иверона и Хиландара. Они чувају четири дела светогорског печата који, кад се састави, приказује лик Богородице с Христом.

ВОДА ИЗ КАМЕНА

У најстаријем светогорском манастиру Великој Лаври налази се чудотворна икона Богородица Кузелова. Предање о њој чува поуку о пролазности политичких и трајности духовних вредности.

Фото: vostok.rs

Наиме, Свети Атанасије је био игуман Лавре у време цара Никифора Фоке, а кад га је убио претендент на престо Јован Цимиски. Игуман се преплашио да ће остати и без финансија и без главе и почео да бежи. На путу му се испречила жена која га упита: „Куда ћеш и зашто остави манастир?“. Игуман је покушао да бежи, али ноге нису хтеле да га слушају. Жена му се представи као Богородица и нареди му да се врати зидању манастира. Да би уверила монаха с ким разговара, рече: „Удари твојим жезлом у овај камен из ког ће морати вода потећи“. После удара палице из камена потекла је вода, а извор није пресушио до данас, на једном од најбезводнијих делова Свете Горе.

Чланак ТАЈНА ЧУДОТВОРНИХ ИКОНА СА СВЕТЕ ГОРЕ: Тројеручица ношена пред српском војском доносила победе се појављује прво на ИСКРА.