Фото: Новости

Све планиране активности на обнови и реконструкциjи манастира Хиландар предвиђене у 2015. години спроведене су по плану, рекао jе данас министар културе Иван Tасовац на седници Kомисиjе за Хиландар.

Kако jе саопштило Mинистарство културе и информисања, поред извештаjа Задужбине Хиландар за 2015. годину на седници jе усвоjен и предлог Плана рада за ову годину коjи омогућава даљи ток обнове jедног од наjзначаjних и наjпознатиjих српских манастира.

Tасовац jе нагласио да Хиландар представља важан део не само религиjског, већ и културног идентитета Србиjе, додавши да заштита културног наслеђа, као и његова адекватна презентациjа, спадаjу међу приоритете Mинистарства и Владе Србиjе.

Чланови Kомисиjе су констатовали да су у 2015. години успешно реализовани Инвестициони програми обнове Улазне зоне и Белог конака, коjи jе наjвише страдао у пожару 2004. године.

Oбjекти Улазне зоне стављени су у функциjу већ за манастирску славу, у децембру 2015, док ће главна активност и у 2016. години бити реконструкциjа Белог конака, коjи jе 2015. године закровљен.

Усвоjени су и Извештаj о санациjи зида палате у Хрусиjи и Извештаj о конзерваторско-рестаураторским радовима на зидном сликарству у цркви Успења Христовог (Св. Василиjе на мору), наводи се у саопштењу.

„Желим да изразим искрено задовољство током и закључцима овог састанка. Након претходне седнице одржане у Хиландару, били су донети закључци о методологиjи рада, коjи су, у међувремену, спроведени у дело“, рекао jе члан Kомисиjе проф. др Владета Jанковић.

Oн jе нагласио да jе Задужбина манастира Хиландар саставила ретко потпун извештаj о извршеним обавезама, додавши да jе план рада за 2016. реалан и остварив.

„Веома jе важно што средства коjима држава помаже обнову Хиландара нису умањена, а Kомисиjа jе сигурна да ће оно што jе опредељено бити искоришћено на наjбољи начин“, казао jе Jанковић.

У 2016. години биће реконструисан и кров манастирске звонаре из средстава Mинистарства културе и уз подршку Друштва приjатеља Свете Горе из Eнглеске.

Поред министра Ивана Tасовца као председника, седници jе присуствовало jош 12 чланова Kомисиjе.

Главни циљ радова у Хиландару jе реконструкциjа и обнова градитељског наслеђа страдалог у великом пожару 2004. године, саопштило jе Mинистарство културе и информисања.

фото Mинистарство културе и информисања

Чланак MИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ: Oбнова Хиландара тече по плану се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Повереник манастира Хиландар Mилош Стоjковић уручио jе данас породици Грбић из Jагодине ваучер од 1.100 евра за ову годину, 100 евра месечно, за шестогодишњу девоjчицу Наталиjу.

„Наталиjа ће по 100 евра помоћи, одлуком Хиландара, добиjати до пунолетства“, рекао jе Стоjковић, приликом уручивања ваучера.

Oн jе напоменуо да jе помоћ овоj породици инициjатива министра Mинистарства за рад и социjална питања Aлександра Вулина, „коjу ми сада испуњавамо“.

Mинистарство за рад и социjална питања jе породици Грбић, интерно расељеноj са Kосова и Mетохиjе, са петоро чланова од коjих нико не ради, помогло да им се кућа уреди и опреми основним покућством.

„Приликом посете министра Вулина овоj породици у jулу прошле године, он нас jе замолио да помогнемо овоj породици, ми смо тада обећали и ово обећање данас испуњавамо“, рекао jе Стоjковић.

Oпределили смо се за наjмлађе дете, додао jе он.

Mаjка деце, Jелена казала jе новинарима да имаjу троjе деце, Наталиjа иде у предшколски а двоjе стриjих у први и трећи разред.

Њих двоjе „раде у надницу“ када има посла и када их неко позове, каже Jелена.

Живе од 22.000 социjалне помоћи, у кући у коjоj нема воде.

Чланак ДАР СА СВЕТЕ ГОРЕ: Наталиjи до пунолетства од Хиландара 100 евра месечно се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Децо моја, доста сте кружили као киша око Крагујевца, време је да уђете у Милутинов храм и латите се посла. Идемо у олтар.

Овим речима пуним поверења, хиландарски игуман Методије лане се обратио рестаураторима из Новог Сада који већ целу деценију, још од оног великог пожара 2004. године, обнављају Хиландар, духовни темељ српске нације постављен на Атосу пре више од осам векова.

После обнове фрескоживописа Светог Саве у Кареји, комплетних дуборезачко-

-позлатарских радова на иконостасу Савине испоснице који су трајали две године, рестаурације иконостаса митрополита Симеона из 1635. године и иконостаса Свете тројице, на реду је Саборни храм.

Главна хиландарска црква била је прва у низу које је подигао краљ Милутин. Грађена је 1293. године, а градитељ је највероватније био Георгије Мармара из Солуна.

– До сада смо рестаурирали Пећку патријаршију, фрушкогорске манастире, храмове СПЦ у Хрватској, Мађарској и Румунији, али то што нам је поверена Саборна црква на Хиландару за нас је највећа част и привилегија – вели Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Новом Саду и члан Комисије Владе Србије за обнову Хиландара.

Радови ће започети овог пролећа, нетом после Васкрса. Велики пожар од пре 11 година заобишао је Милутинову цркву, али њена обнова свеједно ће бити изузетно захтевна. Трајаће пет до 10 година из два разлога: рука рестауратора није је такла пуна два века!

Друго, реч је о „живој цркви“ у којој молитве трају два пута по три сата свакодневно, а када се монаси моле, рестауратори морају да се повуку и „заћуте“.

– Да не бисмо реметили активности свештенства и монашког братства,око иконостаса нећемо подићи скеле како се то најчешће ради, већ ћемо демонтирати део по део, конзервирати те делове у оближњој радионици коју смо ми и подигли пре неколико година, а затим их враћати у цркву – каже Вапа.

Набраја саговорник „Новости“ фазе предстојећег посла: конзервацију и рестаурацију улазних врата у саму цркву, певница, тронова, часне трпезе и на крају иконостаса.

На Светој Гори, рестауратори, сликари, вајари, столари и позлатари из Покрајинског завода за заштиту споменика културе проводе у просеку од четири до шест месеци годишње. На обнови Саборног храма екипа Синише Зековића, сликара-конзерватора и вође радова на Светој Гори, смењиваће се свака два месеца, а у „постави“ неизоставни су Растко Чурчић, Дејан Радаковић и Милош Вујаклија.

Они су уз све набројано, до сада својим вештим рукама вратили у живот око 40 хиландарских икона.

– Неописиво је леп осећај да можете дотаћи такве светиње – каже Зековић.

– Ми смо с годинама готово постали део братства. Сигурно је да ћемо и када се пензионишемо, одлазити тамо. Када једном упознате Хиландар, он вас као какав духовни магнет привлачи заувек.

ЖИВО БИЋЕ

ЗОРАН Вапа, члан Комисије Владе Србије за обнову Хиландара, каже да је закључно са прошлом годином грађевински обновљено око 60 одсто изгорелих делова хиландарског комплекса. Комплетна обнова захваљујући средствима Републике и донатора биће завршена 2020.

– Али, то неће бити крај. Хиландар је живо биће са 42 монаха, са искушеницима и свакодневно са барем 150 ходочасника. Морамо о Хиландару водити бригу и по завршетку обнове. Хиландар није грађевина, то је наша историја и темељ наше државе.

ПОЗЛАТА И ЈАЈЕ

У РЕСТАУРАЦИЈи се примењују традиционалне технике које су старе неколико векова. Користи се полиментна позлата, а као везивно ткиво узима се јаје како би боје имале разноврсне пигменте. Уз све то, за Саборни храм карактеристичан је и раскошни дуборез.

НОВАКОВ КРСТ

БИЛИ су Новосађани у прилици да сретну на Хиландару многе велике људе, међу њима и Владимира Путина, британског принца Чарлса, Новака Ђоковића. Сви они, свако на свој начин, помажу обнову Хиландара. Крст око врата и бројаница на руци најбољег тенисера света Новака Ђоковића дар су хиландарског монаха Марка.

Чланак ОВНОВА ХИЛАНДАРА: Милутинова црква два века нетакнута се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Српска православна црква данас обиљежава празник чудотворне Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, најпоштованије иконе у српском народу.

Икона Тројеручица је, према предању, исцијелила руку Светог Јована Дамаскина када му је она одсјечена по заповијести дамаског калиФа. Свети Јован Дамаскин се борио против иконобораца, али је био оклеветан и неправедно кажњен.

Фото: РТРС

Исцијелила га је Пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица.

По свом чудесном исцјељењу, Свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а Света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Прије свог блаженог упокојења он братији оставља завјештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству Светог Саве Освећеног, једног дана доћи на поклоњење у лавру.

Тако Тројеручица пет вијекова касније доспијева у руке царског сина, тада архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом-патерицом Светог Саве Освећеног.

Централна прослава празника Чудотворне Иконе Пресвете Богородице Тројеручице одржава се у царској лаври Хиландару, на Светој Гори.

Чланак ДАНАС ПРАЗНИК ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ: Најпоштованија икона у српском народу се појављује прво на ИСКРА.

Игуман манастира Хиландар, високопреподобни отац Методије, који је овогодишњи добитник Златиборске повеље, високе награде  коју додељује општина Чајетина, посетио је претходних дана Чајетину и златиборски крај. На скромној свечаности у просторијама чајетинске Библиотеке, признање игуману Хиландара, плакету у повељу, уручио је председник општине Чајетина Милан Стаматовић.

– Долазак игумана Хиландара за све наше грађане је изузетна част и благослов. Преко стотину грађана дошло је да поздрави оца Методија, да приме од њега благослов Пресвете Богородице, иконе Тројеручице као и наших родоначелника Светога Саве и Светог Симеона. Доласком игумана хиландарског сви смо овде у општини Чајетина добили духовно окрепљење и снагу да истрајемо  на светосавском путу, јер је он наш путоказ у свему  што чинимо у нашој заједници – кажу у Чајетини.

Игуман Методије  упутио је речи захвалности општини Чајетина, и свим грађанима у име монаха хиландарског братства, али и свих монаха који су своје животе положили за веру и у славу Бога, уз светосавске поуке о јединству, значају молитви и посвећености Царству небеском.

Архимандрит Методије Марковић најмлађи је игуман Хиландара и најмлађи  игуман на целој Светој Гори.   Рођен је у Чачку 1970. године. Од  2010. је на хиландарском игуманском трону, и  једна је од најпоштованијих личности у Српској православној цркви и међу Србима у земљи и расејању. Веома се истакао у напорима за обнову манастира Хиландар од великог пожара који је 2004. године задесио ову светињу. Под његовим духовним управљањем број монаха се удвостручио, повећао са 25 на 50 колико сада  броји хиландарско братство, а обновљено је 60 одсто пожаром уништених објеката у манастиру.

Игуман Хиландара посетио је  Чајетину у знак захвалности њеном руководству за  немерљив допринос у обнови наше велике светиње. Уз његов благослов највише поклоника у манастир годишње дође управо из Чајетине.

Игуман манастира Хиландар посетио је новоформирану Канцеларију за сарадњу са Руском Федерацијом и освештао просторије  заједно са локалним  свештеником из златиборске цркве. Благослов су добили и запослени у Канцеларији који ће директно радити  на унапређењу економских односа између Србије и Русије. Приликом освећења поклонио је икону Богородице Тројеручице Општини Чајетина, која ће бити у Канцеларији  за сарадњу са Руском Федерацијом.

Игуман је пожелео успешан рад наше Канцеларије на јачању привредне сарадње,  али и духовних веза између братских народа Србије и Русије.     Освећењу је присуствовало око стотину деце из Русије, учесника кошаркашког кампа Универзитета из Ухте који тренутно бораве на Златибору.

Чланак ИГУМАНУ ХИЛАНДАРА НАГРАДА ОПШТИНЕ ЧАЈЕТИНА: Нераскидива веза народа и српских светиња на Светој Гори се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Особито је пријатно шетати по околини монастирској, поред потока до морске обале. На појединим местима налазе се маслинове баште, па кад пређем поред воденице са једним каменом, коракнемо кроз ладовину лиснатих платана, ловорике, мирте… Уопште је у пролеће када птице оживљавају пределе, а растећа врућина није још осушила вегетацију, милина шетати у ладовини пуној мириса од лепог ваздуха.“

Описом Свете Горе Саве Хиландарца из 1894. Ирена Шпадијер уводи читаоца у своју студију „Светогорска баштина“, једну од ретких нових књига о нашој старој књижевности, објављену у „Чигоји“.

Има неке посебне симболике у томе што у ову озбиљну студију која доноси преглед свих писаца који су стварали у Хиландару, писали о њему или поводом њега (а то је готово целокупан списак средњовековне књижевности на челу са Светим Савом), уводи Чех који се замонашио на Светој Гори и сачинио каталог ћирилских српских рукописа манастира Хиландара. У то је уложио готово две деценије преданог рада на сређивању манастирске библиотеке и архиве и то је био први попис свих рукописа, старих књига и уопште вредности манастира Хиландара.

Професор средњовековне књижевности на Филолошком факултету, Ирена Шпадијер, такође доноси изузетан попис, можда најисцрпнији, старе српске књижевности, односно Хиландара као стожера те књижевности и расадника највећих српских писаца. Али она сажима и досадашња знања о Хиландару чији су аутори историчари, историчари књижевности, уметности, филолози – Милан Кашанин, Димитрије Богдановић, Ђорђе Радојичић, Ђорђе Трифуновић, Мирјана Живојиновић, уз имена Светог Саве, Стефана Првовенчаног, Доментијана, Теодосија, архиепископа Данила…

Поред бележака о њиховом животу, анализа и цитата из дела, пред читаоцима је и преглед жанрова старе књижевности – житија, службе, канони, записи… Књига је, како каже сама ауторка, замишљена као сведени преглед српске књижевности Хиландара и Свете Горе, од краја 12. до краја 19. столећа.

– Стотинама километара далеко од своје матице, на Светој Гори је, крајем 12. века настало једно од најзначајнијих књижевних средишта у историји српског народа – манастир Хиландар. Грчки Атос са српским Хиландаром на њему, био је много више од симболичног укрштања двеју култура, два народа, два језика под свеопштим плаштом космополитскога византијског православља.

Он је био идеално место на ком се, већ језички осмишљена и утемељена у отачаству, и поетички могла родити српска књижевност. Дубока повезаност, свеобухватни и јаки међусобни утицаји карактеришу односе матице и Хиландара, Српске земље и Свете Горе. Књижевност која је настајала у Хиландару или била њему намењена, као и она чији су аутори повезани са Атосом, чини окосницу старе српске литературе. У овој књизи сам покушала да сагледам тај феномен за који, чини се, нема паралеле у другим националним књижевностима, па ни у онима које су имале слична духовна средишта на Атосу – каже Ирена Шпадијер.

За савременог читаоца ауторка је опширне цитате појединих књижевних дела пренела на савремени језик, а цела студија писана је литерарно и са нескривеним надахнућем.

НОВА ТУМАЧЕЊА

У „Светогорској баштини“ дати су и неки нови подаци и тумачења, нова запажања која се односе на Студенички ктиторски натпис, Хиландарску повељу Стефана Првовенчаног и чувену алегорију раја у њој, ново читање Теодосија, Данила Другог….

СВЕТИ ПЕТАР КОРИШКИ

Готово истовремено са „Светогорском баштином“ у издању „Чигоје“ објављена је и студија Ирене Шпадијер „Свети Петар Коришки у старој српској књижевности“ која је такође плод вишегодишњег труда и љубави према старој српској литератури.

Чланак „СВЕТОГОРСКА БАШТИНА“: Хиландар – стожер наше књижевности се појављује прво на ИСКРА.

Фото: И. Павићевић

Сви су поспали. Хиландарско братство одавно, ваљда и остали, или тек ћуте, не знам, одавно не чујем шкрипу дрвених степеника из конака…

Верујући сам човек. Заправо, волим за себе да мислим тако, као и сваки лицемер који се крије иза Бога као најјачег ортака из краја.

Сатима већ нисам запалио цигарету – монаси су одавно забравили тешка, железна, заветна, манастирска врата, а иза њих, на гувну над портом је то парче „непричешћене“ земље за нас окађене дуванским „кандилима“…

„Помаже Бог! Одмараш душу, брате!“ Ваљда је тако, ништа нисам одговорио једва видљивој прилици у црном, у још црњој ноћи.

Монах на послушању, ваљда, опсена, приказање, не знам, нисам гледао за њим, а и како бих, ништа црње од светогорске ноћи. Ништа мирније и благовесније од ње. Још су ми ноздрве пуне мириса тамјана, волим тај мирис, смирује. У ствари, то је још једини мирис који могу да осетим – град, дуван и алкохол отупели су чула. Шака лекова за сан, шака лекова да се расаним…

Фото: И. Павићевић

Отац Герасим је наоко прек човек. Није заиста, наоко, кажем, када се насмеје и благослови, сва питомина монаха прокуља из њега и удари као талас о обалу. Пред зору исповеда, после бдења, пред литургију. Једва да у њему има метар и по висине, али има оне духовне ширине, несагледиве… Кажу да је у пређашњем животу био шериф, или полицајац у Америци?! Шта год да је био – тридесет година је отац Герасим – хиландарац, ништа пре тога не постоји.

Једва чује, односно, чује ако викнеш, а толико бих грехова да исповедим, сабрало се у мени за ових скоро 40 година: немира, гордости, лажи, неискреног покајања… А не бих да вичем на исповести, мада знам себе – наћи ћу разлог да не одем, не треба оваквима као ја много да слажу себе.
Однекуд издалека завијају шакали. Можда и није издалека, већ ветар разноси и бацака звукове како се њему прохте? Можда су сишли до порте, можда су далеко у шуми, горе према Есфигмену, зилотској богомољи, или ниже ка мору, нема ни до њега много.

Спава ми се, дан је био дуг, предуг за мој укус, а она сиња горопад немирна и бесна – љуљала је брод као колевку… Волим море, до груди евентуално! Као са девојком на првом састанку… Кажу да данима брод није пловио због таласа. Кажу да имамо среће што је јутрос море мирно па трајект може да исплови из Уранополиса, древне луке под пиргом која скоро читав миленијум стражари на обали, испраћајући и дочекујући барке поклоника.

Чемпрес је најлепше и најмирисније дрво. Овај лево, већи, далеко већи од сабрата, траје из дана Светога Саве.

Чудно је загрлити мирисно стабло, знајући да грлиш векове, сваки од њих мирише лепше од свакодневице коју човек мора вештачки да заслади, обоји, намирише… Не би ли је некако прихватио и прошао њом широм затворених очију.

Има још чемпреса. Пуна их је и мирисна Света гора, али овај, уз саму хиландарску цркву посвећену Ваведењу Пресвете Богородице – храм је за себе.

Очи се тешко привикавају на мрак. Није то тек мрак, рекох, већ милост Божја, па ко веровао, ко не?! Знам како се осећам гледајући у црни строп и црни под, али не умем да опишем. И не знам како ме овај божански мир трпи уопште, јер знам да га нисам достојан. Можда је ово и прво искрено покајање најобичније фукаре која се ломи да запали цигарету… Можда се чемпресу у мраку и цркви у невидиму уморних очију исповедим пре него оцу Герасиму, оном малом Светогорцу ретких, а питких речи?

На врху језика још осећам укус железа порте коју сам целивао по доласку. Ухватио се за непца, не пушта. Није да смета, није да прија, опор је, али срећан сам што ишта осећам тим „ђавољим“ веслом спрженим дуваном, алкохолом, шакама лекова…

Сетих се галебова. Чудних и досадних птичурина што се наврзу на трајект како исплови. Обруше се у јатима, к’о камиказе на ходочасничке барке, па тек када приђу до саме шаке у којој држим комад хлеба, схватим колике су! У биртијашким песмама подраних рибара делују романтичније, далеко им лепа морска кућа, али где да одступим кад се онолика деца не плаше – скачу на ограду, вабе их да приђу, а ова мрцина већ преплашена од тетурања старог „пијанца“ по мору – још ми само ове беле немани фале.

Завидим монасима, а знам да ни за шта не бих мењао тих 50 нијанси сиве свога живота. Ма, којих 50, није то ни трећина сивила плитке воде по којој газим убеђен да разгоним бујицу, а она ни до чланака.

Верујући сам човек, понављам себи, јер лако је мени веровати кад ми се прохте и хоће, онако куповно, малтене. Бројанице и распеће носим као сувенир, али ваљда се рачуна и то кад признам, можда ми се пола и опрости, али опет ће остати превише за исповест на коју, сасвим сам сигуран, нећу отићи. Нисам је достојан, ето, нисам достојан ниједне стопе ове пресвете горе, ове хиландарске благодати, па опет – ту сам!

Фото: И. Павићевић

То је ваљда та промисао Божја, како кажу, не одриче се никога од нас и када се ми одрекнемо Њега?
Хладан заветни камен припрате цркве. Оне коју је подигао кнез Лазар, коју деценију пре Косовског боја. Не мора човек веровати, али не може порећи да је само овде, на овом чистом и мирисном месту најближе суштини што може бити!

На каменом зиду је грб чувеног цара, прстима вучем по контурама, запамтио сам за дана где је, имам неодољиву потребу да додирнем, да се разговорим с вековима…

Ту, који корак даље, уз чудотворну лозу изниклу из камена, из ћивота Светог Симеона Мироточивог, ту је бунар Светог Саве. Чекрк би сасвим сигурно пробудио братију, а опет бих да се умијем и напијем те воде…

Подижући цркву на рушевинама старе, син Немањин и отац српства засадио је онај чемпрес и ископао овај бунар. Чемпрес рађа и мирише, бунар пун воде, лоза клонула, отежала, поштапа се, али рађа и она…

Чекрк би сасвим сигурно пробудио братију и метална канта кад пљусне о воду, а тако бих опет захватио, као што сам уз благослов и за дана… Признаћу, али ако ко помене, пречућу, порећи ћу – пао сам на колена пред иконом Пресвете Богородице Тројеручице.

Који сат раније, да! Много сати раније, ко ће га више знати, на Светој гори не постоји време. Заиста, не постоји, само сати хода од манастира до манастира и звук клепала за богослужење које траје откад је Хиландара! И тишина из олтара је литургија. И кад згасну свеће, горе пламенови воштаница. И када утихну кандила, звече прапорци и мирише тамјан одасвуд. Избија из сваке поре, себи сам миришеш на тамјан, свако ти „Помаже Бог“ мирише на тамјан, ови погани пушачки прсти миришу на тамјан…

Само ова поган од цигарете исто смрди, ал’ тако бих запалио једну, само да је порта одшкринута толико да помолим главу кроз њу! Ма, само да руку и уста протурим кроз забрављено свето железо, но…

Јесам, пао сам на колена, испрва у грчу, уз некакав урлик у глави који се премеће у бол па у урлик поново, а жиле на врату к’о сува дреновина – чинило ми се да кап крви не пуштају уз њих… Не знам колико сам клечао, сећам се гласова људи као кроз воду, тихих молитви, реда који је бивао све краћи, празне цркве потом, звона из манастирске трпезарије, имена моје Јане и Иве која непрестано понављам, имена покојне мајке, изнова и изнова…

Можда је све трајало неколико секунди, не знам, заиста не знам, можда сатима, не знам, нити марим, али ако се ко сети, прећутаћу, пречућу, порећи ћу најбоље што знам, а то знам понајбоље – живим на порицању…

Спава ми се, капци више нису тек тешки, већ неиздрживи! Као туђе да носим, позајмљене, два броја веће, па падају вукући главу за собом.

Чујем шкрипу дрвених басамака гостинског конака, вучем себе уз степенице, тако бих читаву ноћ провео загледан у мрак, прекратко остајем да бих преспавао ову ноћ, али не могу…

Бора је ’62. године први пут дошао у Хиландар. Онда када се могло, али је мало ко смео…

Еј, ’62, па то је више од пола века ходочашћа…

„Први пут као студент архитектуре, са чувеним професором Александром Дероком, пријатељем Пабла Пикаса, летачким херојем Првог светског рата, величином каквих данас нема…“ Преуморан сам да бих заспао. Лежим као клада у кревету до прозора, гледам кроз њега, у мрак, онај дивни, мирисни, певљиви, мислим на Бору, дивног старца с којим сам у причи провео део дана – „Јеванђеље по Бори“, паде ми на памет.

Пола века долази Хиландару. Седели смо код крста цара Душана. На камену где је сјахао с коња дошавши на Свету гору. Ту где су великог владара дочекали монаси и допратили га до светиње.

Долина чемпреса, да, тако се зове то благовесно место. Недалеко од маслине цара – још рађа.

Није ли то та божанска нит о којој су ми говорили старији ходочасници – све у Хиландару и око њега рађа вековима. Безмало миленијум цео, а на оној проклето малој тераси стана у мојим блоковима мушкатла не може да пребаци две године?! Није за поређење, али…

„Није тад било брода као данас. Заправо, јесте, али није сваки манастир имао своју луку, већ је то било кљусе које је пловило од Солуна до Цариграда са свраћањем у Дафне (данас последња лука на Светој гори), па одатле 30 километара пешке, или на мазги ако си те среће…“, говорио је тихо, разговетно, не зарезујући превише моју усхићеност човеком који Хиландар походи пола века.

Ништа спрам векова манастира, али читава историја у односу на све нас које галебови прате на „пијаном“ трајекту.

„Могло се увек, само ко је хтео! Никада ме нико питао није по повратку у Југу шта ћу у Хиландару! Док здравље служи, долазићу, ако Бог да…“, рекао ми је презиме, потрудио сам се да га заборавим, замолио ме је. Данас је ту као један од десетина мајстора који себе узидавају у нагореле зидине манастира.
Доле, ниже у јарузи, Добрица Ћосић је исписивао прве странице „Времена смрти“. Рецимо да су ми то шапнули чемпреси.

Они знају, они све знају…

Ваљда сам заспао, више не видим мрак, а очи су се таман привикле да не гледам кроз њега, већ у њега, суштинска разлика, верујте!

У светогорском мраку човек види оно што човек не види: Георгија Хеландариоса (по њему је манастир добио име), испосника на темељима скоро затрављене цркве, како отпоздравља Светом Сави. Види светог краља Милутина, Лазара, Обреновиће, Карађорђевиће, види пламен који је те 2004. разјапио чељуст над манастиром.

Ципуро је ракија коју сам попио у гостопримници, тек дошавши у манастир. Хиландарска „причест“. Чудесна ракија, опија из прве, али тек колико да растерети чула свега непотребног што ми с копна носимо собом на Свету гору. Спере човека у човеку. Као да неко скине с тебе мокар капут, џемпер, кошуљу, чарапе и поседне те крај огњишта.

Дете сам вињака, ал’ радо бих умро за кафанским столом уз флашу ципуре, на карираном столњаку, као у долини чемпреса…

Нисам се исповедио! Закаснио сам, или нисам желео да одем, желећи да закасним. Нисам ја достојан хиландарске исповести!

Хоћу ли се искупити пазарећи распећа и бројанице у манастирској продавници?! Волим да мислим да хоћу, баш као што за себе волим да мислим како сам искрено верујући човек…

Стојим у костурници. Мала и стара приземљуша уз монашко гробље под манастиром. Једно од најчудеснијих места. Тек нешто светлости пробија уз њу. Осветљава нешто лобања преминулих монаха, препуна их је костурница.

Четири године по упокојењу кости монаха се откопавају, а лобања излаже овде. Стојим међу њима, умрлим хиландарским братством. Неумрлом братијом…

Беле се, жуте и покоја црни. Кажу да су најсветлије оних који су живели животима праведника. Црне се оних који су путем Господњим можда ишли пречицама. Ко сам да судим и пресуђујем кад ни за исповест нисам имао храбрости.

Знам да би ми гавранови завидели на боји моје лобање! Можда је део искреног покајања и то што признајем себи колика сам фукара! Непрестано, наглас, готово да се тако представљам људима, чисто да знају с ким имају посла.

Дете сам вињака, цигарета, гордости, завида, па опет, Хиландар ме трпи! Због тога ми и јесмо ништа наспрам њега! Због тога он и јесте ту због нас! Због тога никада не смемо заборавити значај ове светиње над светињама!

Није чудно, није ни непријатно стајати међу лобањама. Не подсећају на смрт, напротив, више на живот. Суштински, непатворени.

Живот је и та ’91. када је Слободан Милошевић без благослова дошао у Хиландар. Слетео, у ствари! Хеликоптером, малтене до пред порту. Десант на Хиландар…

На месту где је слетео данас је конак за госте. Некада је била башта, најплоднија, кажу. Од те године ништа више није родило на њој, затравила је, закоровила, спарушила се и сасушила земља.

Опет, није моје да судим нити пресуђујем, не чине то ни ови, много позванији од мене.

Таман имам времена за цигарету, у оној пушачкој „лелејској гори“ Свете горе. Још који дим на брзину, пред благослов игумана. Ретка привилегија, али још само који дим…

Отац Методије је млад и речит човек. Благог, баш благог погледа и таквог лица. Свиђа ми се с каквим миром повремено прекине беседу и прође руком кроз браду, увијајући је у шпиц на крају.

Чачанин родом, некадашњи кошаркаш „Борца“.

„У Хиландару нема гостију, овде смо сви домаћини, овде сте и ви домаћини, јер Хиландар је место саборности и духовности Срба! Он је света прошлост коју морамо сачувати за светлу будућност, браћо“, вели, наздрављајући нам ораховачом, пред пут.

„Обнављајући Хиландар, обнављамо себе! Подижући га из пепела, себе подижемо за векова“, рекох, млад и тако лековито смирен човек, баш као и сваки калуђер овде.

Ја сам тек туриста у потрази за траговима истинске духовности у себи, док њихове очи виде кроз светогорски мрак вековима у даљину…

Завидим им, али тешко да бих икада смогао снаге да безличност свога живота заменим миром њихових.
Ваљда неко мора живети и животом грешника, спокојан што се тамо далеко, у врлетној питомини Свете горе пре зоре братија моли и за њега.

Да ли посета Хиландару промени човека, као што кажу? Да!

Исти сам „игуман“ јада и пораза уз своју братију неисповеђених, али није ми проблем да то признам.
Можда сам се и исповедио – не исповедивши се!

Свестан сам колика је Хиландар светиња кад и оваквој фукари подари ноћ мириса чемпреса и мрак у којем по први пут прогледаш…

Дојављује ли неко овим белим морским неманима да сам на броду, па надлећу у јатима?!

Гледам за малом луком у ували Свете горе. Јованица. Све је даља и прозрачнија. Палим једну на другу – никад ми се није више пушило, а никад ми цигарета није била већи туђин него сад! Вратићу се Хиландару, знам! Где год тражио тако мирисну ноћ, неће је бити. Вратићу се, знам…

Чланак ВАСКРС СВЕТЕ ГОРЕ: Вратићу се Хиландару, знам се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Мирослављево јеванђеље је најстарији и најрепрезентативнији српски ћирилични рукопис, а по ликовним украсима заузима јединствено место у нашој и светској културној баштини. Настало је највероватније у последњој четвртини 12. века – у доба стварања старе српске државе. Писано је за зетског кнеза Мирослава, сина Завидина и брата Стефана Немање. Представља највиши степен државних, црквених и културних настојања у раној фази формирања српске средњовековне писмености. Чува се у Београду, у Народном музеју, сем једног листа који је у Санкт Петербургу – сада изложен у Вуковом и Доситејевом музеју. Тај лист је и повод да укратко подсетимо наше читаоце на то драгоцено и велелепно дело наше културе и на то како је свету обелодањено.

Споменик има 181 лист пергамента. Највећи део текста исписао је анонимни писар, док је други, мањи део, писао Григорије дијак. Слова анонимног писара су ћириличка, зетско-хумске редакције, ослоњена на глагољску традицију, док је рукопис Григорија дијака по ћириличком рашком правопису из 11. века.

Мирослављево јеванђеље је познато научној јавности од седамдесетих година 19. века. За откриће овог споменика необично је то што се за њега сазнало крађом једног његовог листа. Дотле је чувано без имена у тишини манастира Хиландара.

У зиму 1845/1846. године Хиландар је посетила руска духовна мисија са археографом и архимандритом Порфиријем Успенским на челу. Опчињен лепотом јеванђеља, Успенски исеца 165. лист и кришом, вероватно испод мантије, износи га из Хиландара. По повратку у Петроград предао је лист у Зимски дворац, одакле је касније пренет у петроградску Јавну библиотеку, где се и данас налази.

Тада је настао и први парадокс у вези са овим спомеником: баш тај исечени лист пронеће славу Мирослављевог јеванђеља по целом словенском свету. Године 1873. тај лист је објавио руски научник И. Срезењски, а 1874. био је изложен на Кијевској археолошкој изложби где га је видео и снимио наш знаменити филолог и политичар Стојан Новаковић. По повратку у Београд издао га је давши му име Мирослављево јеванђеље. Тако је и наша јавност сазнала за тај рукопис и да се књига из које је истргнут налази у Хиландару.

Није познато када је и како је ово јеванђеље доспело до наше светиње на Светој гори. Хиландарци лаконски кажу да је ту одувек било, све до 1896. Те године га је приликом посете Хиландару од братства манастира на поклон, у захвалност за богате дарове којима је засуо ту српску светињу, добио Александар Први Обреновић. Тако су се стекли услови да се рукопис први пут објави. Тај посао урадио је наш филолог и историчар Љубомир Стојановић и већ 1897. године појављује се у Бечу фотолитографско издање у 300 примерака. Данас нам није позната судбина тог издања. Знамо само да је сачуван мали број примерака доступних научницима. Већи број завршио је у приватним збиркама и о њима се ништа не зна.

Требало је да прође сто година да би се појавило друго издање које је прави и потпуни факсимил Мирослављевог јеванђеља. Тај подухват су извели издавачка кућа „Досије” и ЈП „Службени лист СРЈ”. Штампано је само у 299 примерака у Јоханесбургу, у Јужноафричкој Републици.

Рукопис је до Мајског преврата 1903. био у поседу Александра Обреновића. Јеванђеље је под нејасним околностима нестало у ноћи краљевог убиства да би се мистериозно опет појавило тек ратне 1915. Где је било од 1903. до 1915. године, ни данас се не зна. У Првом светском рату пратило је епопеју повлачења преко Албаније заједно са српском војском и краљем Петром Првим. По ослобођењу Београда 1918. пристигло је заједно са Главном државном благајном. Када је 1934. погинуо краљ Александар Карађорђевић, јеванђеље је из државне благајне пренето у Музеј кнеза Павла где је чувано све до новембра 1940. године када је због претње могућег рата сакривено у филијалу Народне банке у Ужицу.

Ту је чувано све до два дана пре уласка Немаца у Ужице 1941. и одатле склоњено у скривницу манастира Раче крај Дрине где је чувано до 8. јуна 1943. Када се по Бајиној Башти тих ратних година пронео глас да се у манастиру Рача чува државно злато, из страха од пљачкаша јеванђеље је пренето у трезор Народне банке у којем је било до свршетка рата. Године 1945. враћено је Народном музеју.

То је кратка историја чувања и скривања нашег најстаријег и највреднијег споменика културе како би избегао судбину многих опљачканих или спаљених драгоцених српских књига. Од када је пренето из Хиландара у Београд, Мирослављево јеванђеље је са државом Србијом и српским народом преживљавало све бурне историјске догађаје 20. века, у правом смислу тих речи.

Тако и данас дели судбину државе и народа док у Народном музеју у Београду чека новац и стручњаке за озбиљну конзервацију. Дотле живимо у нади да ће нам држава једном ојачати и неко од нас смоћи снаге да затражи откуп тог једног исеченог листа који је обелоданио постојање ове непроцењиве књиге – како бисмо комплетирали тај наш најважнији писани споменик.

Чланак МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ: Чувана и скривана српска светиња се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Прошло је 11 година од пожара у манастиру Хиландар, на Светој гори, који је уништио више од половине манастирског комплекса, а до сада је обновљено више од 60 одсто манастира, у шта је уложено више од 12,5 милиона евра.

Управник Задужбине Хиландара Миливој Ранђић је рекао да је 60 одсто обновљено и да обнова не смије да стане, објављено је на сајту Српске православне цркве /СПЦ/.

Он је додао да се завршава Источно крило, улазни комплекс, почиње рад на највише пострадалом Бијелом конаку, који неће бити копија претходног, као и на прилазном путу од Јовањице, а обнова изгорјелих светиња се одвија истовремено.

„Надамо се већој ефикасности, то зависи од средстава. За сваког мислећег, свесног и савесног непроцењив је значај светиње непрекинутог трајања. Шта смо научили – после смрти увек следи васкрсење, из свега излазимо јачи, пожар је уништио много, али и дао прилику да се покажемо на том `барометру Србије`“, рекао је Ранђић.

Више од 8,5 милиона евра дала је Влада Србије, два милиона евра СПЦ, а остало су донације грађана Србије, Русије, Грчке и других земаља – наведено је на сајту СПЦ.

Хиландарска задужбина чије је средиште у Београду располаже са око 650.000 евра годишње, намијењених обнови манастира.

Радови на изгорјелом дијелу манастира започели су 2006. године, послије рашчишћавања изгорјелих објеката и израде пројеката.

Прво је обновљен конак из 1814. а после тога почела је обнова највећег од изгорјелих конака, из 1821. године, а у исто вријеме обновљена је и унапријеђена манастирска економија, подигнути су нови виноград и винарија и обновљено манастирско пристаниште.

Пожар је избио у ноћи 4. марта 2004. године, на једном од димњака конака званог Игуменарија и прогутао је, за само два часа, три конака /Стари и Бијели конак, Игуменарија/.

Током пожара нису оштећене манастирска ризница, библиотека и архив и манастирска црква Ваведења Богородице коју су у 12. вијеку зидали светитељи Сава и Симеон Мироточиви, а доградили краљ Милутин и касније кнез Лазар.

Тада су страдали и административни дио манастира, књижара, свечане просторије за госте, четири параклиса /мале унутрашње цркве/ – Светог Димитрија, Светог Саве Српског, Светог Николе и Светих четрдесет мученика Севастијстих, улазна капију с предворјем.

Дио конака био је непосредно прије тога обновљен. Један од изгорјелих конака грађен је 1640. године а друга два првих деценија 19. вијека. Штета коју је тада претрпео Хиландар је немјерљива.

Братство манастира је успјело да заустави ширење пожара, прије него што је захватио Пирг Светог Саве, ризнице и трпезарију.

Хиландар је изграђен у сјеверном дијелу Свете горе Атос, неколико километара од обале, гледано са истока.

Хиландар су као царску лавру подигли 1198. године српски владар Стефан Немања и његов син Сава, први архиепископ аутокефалне српске цркве.

Стефан, у монаштву Симеон /Мироточиви/ умро је у манастиру двије године касније. Његове мошти у Србију је потом пренио Сава како би над њима помирио завађену браћу.

У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона и фресака у Срба. Манастир је од 1988. године, попут других светогорских манастира, уврштен на Унескову листи свјетске баштине.

Чланак ОБНОВА ХИЛАНДАРА: Непроцењиви значај светиње непрекинутог трајања се појављује прво на ИСКРА.