Фото Новости

Сликар Љубомир Љуба Поповић (1934-2916) био jе jедан од наjвећих савремених сликара, коjи jе Београд однео у Париз, био jе спона између високих интелектуалаца и обичног народа и сликарство jе било његов живот, изjавили су поводом смрти познатог сликара његове колеге и приjатељи.

Сликар Mилош Шобаjић jе подсетио да jе Поповић био изузетно значаjан на самом почетку свог рада, краjем педестих година.

„Oн припада групи сликара коjа jе после рата однела Београд у Париз, за разлику од предратне екипе коjа jе донела париско сликарство у Београд. У томе jе његов значаj и значаj неколицине сликара око њега коjи су показали Паризу, коjи jе тада био велики центар, шта се ради у Београду и то jе било признато“, рекао jе Шобаjић Танјугу.

За сликара Mихаjла Ђоковића Tикала Поповић jе био „спона између високих интелектуалаца и овог доле света“.

„Доносио jе из Париза увек интересантне вести, догађаjе, а био jе своj, аутентичан. Био jе сjаjна личност и тешко jе попунити његово место“, нагласио jе Tикало.

Историчар уметности Никола Kусовац каже да може бити да jе Поповић унутар историjе српске уметности био важан у jедном тренутку када jе био везан за Леонида Шеjку и Mедиjалу, али да jе он пре свега „светска поjава“, jер jе ушао у све озбиљниjе прегледе светске метафизичке уметности.

„Kада гледамо целину историjе српске уметности, ми ту нисмо претерано jаки, а захваљуjући Љуби ушли смо у наjозбиљниjе прегледе метафизичког сликарства, светског“, додао jе он.

Kусовац jе нагласио да jе Поповић свим своjим бићем био посвећен сликарству.

„Kада смо се овог лета срели на Светоj Гори, већ jе био клонуо. Имам осећаj да jе већ схватио да више не може да слика и онда jе окренуо леђа животу. Сам себи jе пресудио. Сматрао jе да ако не могу да сликам, не могу ни да живим. Сликарство jе било његов живот и оног тренутка када jе осетио да му сликарство измиче, окренуо jе леђа животу“, рекао jе Kусовац.

Живоjин Иванишевић, власник галериjе „Париски круг“ и 13 година Поповићев приjатељ и сарадњик, истиче да нас jе напустио jедан од наjвећих савремених сликара.

„Не знам да ли jе био већи човек или сликар, никад ниjе волео да му кажем уметник, него сликар, учитељ“, рекао jе Танјугу Иванишевић.

„Био jе духован човек, образован, посвећен, живео jе по канонима воjника, посвећен до последњег тренутка, бескомпромисан када jе у питању ликовна уметност, добар човек и увек jе волео људе коjи су стварали, а од других се дистанцирао“, додао jе он.

Иванишевић jе рекао да спремаjу телевизиjске емисиjе о Поповићу и да ће публика имати прилику да види ексклузиван материjал из Париза где jе пре два месеца завршена његова самостална изложба.

За 13 година Иванишевић jе снимио двадесетак емисиjа о Љуби Поповићу, приредио четири монографиjе, као и Поповићеву последњу изложбу у Београду, краjем прошле године у Галериjи РTС-а.

„Његово дело и оно што jе говорио треба да буде путоказ за младе да се посвете уметности, филозифиjи и животу и да jе изнад свих принципа живети од свог рада“, оценио jе он.

Чланак ПРИЈАТЕЉИ: Сликарство jе било Љубин живот се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, youtube/RTS Kulturna baština – Zvanični kanal

Сликар Љубомир Љуба Поповић преминуо је у 82. години живота после дуге и тешке болести, преносе београдски медији.

Поповић је био један од најцењенијих савремених српских сликара, како у домаћим, тако и у међународним круговима.

Његов надреализам често набијен еротским мотивима био је и тема документарног филма „Љубав је вечно чудовиште“ пољско-француског редитеља Валеријана Боровчика.

Рођен је 1934. године у Тузли. Основну школу и гимназију је завршио у Ваљеву, а студирао је на Академији примењених уметности и Ликовној академији у Београду.

Од 1991. године је члан САНУ ван радног састава.

Након првог, двонедељног боравка у Паризу, посвећеног највећим делом посетама Лувру, учествовао је у неколико групних изложби у Београду.

Године 1963. преселио се у Париз и од тада је радио и стварао у Француској.

О његовом делу писали су Ален Боске, Ален Жуфроа, Андре Пјер де Мандијарг и Патрик Валдберг, а касније и многи други аутори, међу којима Етијамбл, Жан Кларенс Ламбер, Жил Нере, Густав Рене Хоке, Жан Кристоф Баји, Жан Луј Ферије, Изор де Сен Пјер, Ан Тронш, Саран Александријан и Мишел Еленбергер.

Чланак ОДЛАЗАК ВЕЛИКАНА: Преминуо сликар Љуба Поповић се појављује прво на ИСКРА.

Фото Новости

У Галерији РТС-а отворена је изложба слика академика Љубе Поповића, чија дела широм света красе музеје, галерије и приватне колекције. Поставка садржи 13 дела великог формата насталих у периоду 1975–2008, из приватних колекција у Србији. Изложбом овог Ваљевца Љубе Поповића обележава се 10 година рада Галерије РТС-а.

Чланак БЕОГРАД: Отворена изложба Љубе Поповића у Галерији РТС-а се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Прошле године Љуба Поповић напунио је осамдесет лета. Међутим, поставка која се у среду, 14. октобра отвара у галерији Радио Телевизије Србије не одржава се зарад обележавања тог јубилеја. Познати уметник у разговору за „Политику”, који водимо неколико дана пред његов долазак у наш град, истиче да му је жеља да се цео тај догађај посвети успомени на Милана Комненића, чији се есеј о његовом сликарству налази у пратећем каталогу али и у монографији „Љуба”, издатој прошле године. Он је са великим успехом писао о мом раду, један је од ретких писаца код нас који је добро разумео сликарство, рекао је Поповић. Како je додао, идеја за поставку потекла је из РТС-а, од Николе Миркова, председника Савета за ликовно стваралаштво те медијске куће, који је пре свега желео да на изложби прикаже познато Љубино дело под називом „Триптих о материји смрти” али се прича у међувремену закомпликовала.

Да ли ће публика имати прилике да га види?

Нажалост не. Мирков је заиста желео да се та слика, која је годинама била у Интерконтиненталу, да би потом, након продаје тог хотела, завршила у неком депоу ван центра Београда, прикаже посетиоцима. Били смо спремни да то учинимо иако је доста оштећена јер је и сам простор галерије велики и за то погодан али је проблем био у томе што ниједна врата РТС-а нису довољно велика да би та слика могла да уђе кроз њих. Реч је о великим димензијама – 4 метра са 2.6 метара. Постојао је предлог да се слика скине и урола у ролну и да се тако донесе у галерију па да се постави на лицу места. Али, осигурање није хтело да пристане на ролање. Очито не знају да се ролањем слике приликом преношења не уништавају већ, између осталог, штите од вибрација.

Када је та слика у питању, осим њене судбине занимљиво је и то да има два назива…

Тачно. Први наслов „Триптих о материји смрти” посвећен је Живојину Павловићу, који је први направио филм о мени. Током рада на слици пао ми је на памет још један назив. Тада сам читао Фрејзерову „Златну грану”, о чаробњацима и магичарима црне Африке па сам у једном тренутку насликао огромну црну жену. И та црна жена је завладала тим триптихом. Пре него што је на инсистирање Стојана Максимовића, архитекте Интерконтинентала, дошла у Београд, слика је била изложена у „Бобуру”, чак је била и репродукована у листу „Фигаро”, где је изашао велики текст на целој страни.

Која ће се дела наћи на поставци?

Биће ту десетак слика великог формата, искључиво она која поседују приватни колекционари у Србији. Врло сам срећан што мојих дела има у мојој земљи, што су се неки људи пробудили и решили да их купе, јер своју каријеру нисам, нажалост, направио у Београду већ у Француској, где су живели они који су решили да уложе у мене, па се већина од мојих око 3.000 слика налази у иностранству. Док неко не уложи новац у сликара он нема будућност.

Многи се питају зашто се ова изложба неће одржати у галерији САНУ, будући да сте њен члан?

Да је дошао предлог то бих прихватио, јер прихватам сваку добру идеју. Ово што ради РТС давно је САНУ требало да уради, поготово што би триптих о којем причамо могао да уђе у академију. Али нису то урадили. Напротив, њих то уопште не интересује, наша академија са мном комуницира неписмено, у погодбеном начину. А ја таква писма бацам.

Долазите у Београд у тренутку док се у свету културе води велика борба за очување разнолике културне баштине, посебно оне коју у Сирији вандалски уништавају припадници Исламске Државе. Како гледате на време у којем живимо?

Прво, престао сам у много тога да верујем. У годинама сам кад сматрам да је виртуелни свет толико морбидан да се све може искористити и представити на сваки начин. Нико више не зна шта је лажно а шта не. Лично не верујем у рушења у Палмири, плашим се да је то ствар пропаганде али наравно да мислим да је и сама помисао да се такви споменици културе сравне са земљом страшна. Јер, ја сам човек из неког другог времена, предратни, васпитаван према моралним начелима која више не важе. Међутим, волео би да се пише и расправља и о важним датумима за нашу историју. А то се пренебрегава. Рецимо, оног дана када сте ме звали да уговоримо овај интервју била је годишњица убиства краља Александра. Ујединитеља јужних Словена. Нико о томе код нас не пише. Ни ви ме нисте ништа о томе питали. Једна таква племенита идеја – ујединити Јужне Словене у једну државу – могла је да настане само у глави неког визионара, човека који има машту. Не заборавите да је та Југославија била је једна срећна земља, у ту земљу се долазило, из ње се није одлазило као што данас млади иду из Србије.

Чланак ЉУБА ПОПОВИЋ: Бацам писма која ми стижу из САНУ се појављује прво на ИСКРА.

Фото Новости

Први аматерски филм који је 1960. године снимио Живојин Павловић у некадашњем Кино клубу, у Београду звао се “Триптих живота и смрти”. Много година касније, осетио сам жељу да направим истоимену слику, прилично амбициозног формата – 2,60 x 4,00 м. Приликом рада, мало сам се изгубио на тој огромној површини.

Тада ми је, сасвим случајно, дошло до руку предратно издање књиге „Златна грана” од Сера Џејмса Фрејзера, која је обиловала илустрацијама и описима магијских ритуала и религиозних веровања. Чуда афричког света, врачеви, црна магија, скулптуре са стравичним главама, оставили су на мене снажан утисак. На слици коју сам радио искрсла је тад велика црна фигура са љубичастим пубисом и од тог тренутка слика као да се отворила. Кад сам је завршио, била је изложена у галерији „Бобур”, коју су водили Пјер Наон и Патрик Тригано, а која је у то време, 1978. године, била једна од најпрестижнијих галерија у Паризу. Међу двадесетак мојих слика великог формата, била је изложена и ова о којој је реч, али сад са промењеним називом: „Сећање на Џејмса Фрејзера” или „Златна грана”. Текст за каталог написала је, већ тад врло цењена, Ан Тронш.

Отварање изложбе су снимили моји пријатељи из „Славица филма”, из Сплита. Пошто из техничких разлога нису могли да осветле галеријски простор друкчије него из доњег ракурса, данас ми ти снимци са отварања изгледају као „Бал вампира”. Изложба је, у сваком погледу, имала велики успех. Било је доста реакција у штампи. Познати француски лист „Фигаро” посветио је изложби скоро целу једну страну свог културног додатка, објавивши чланак о изложби и репродукције слика.

Велики део слика вратио се у атеље. У то време боравио је у Паризу архитекта Стојан Максимовић, који је управо завршавао радове на хотелу „Интерконтинентал”.

Саопштио ми је да је размишљао о томе да читав један зид свечане сале прекрије неком мојом сликом. Зид од 18 метара! Морао сам да га разочарам објаснивши му да је за сликање тако великог формата потребно неколико година рада. Стојан Максимовић је тада, гледајући остале слике по атељеу, дошао на идеју да слици „Златна грана” припојимо са сваке стране по једну од већ довршених слика (нашли смо две са истом висином) и да тако добијемо неку врсту триптиха. Требало је још само мало порадити на спојевима, да би целина била логична. То сам морао да урадим на лицу места, након што су слике стигле у хотел. Помогао ми је мој пријатељ Фило Филиповић, сликар, који је донео палету и боје. И док сам слике дорађивао на местима спојева, схватио сам наједанпут да је првобитни назив слике, „Триптих о материји и смрти”, сасвим примерен новој целини.

За те три велике слике био је предвиђен и одговарајући хонорар, у складу са ондашњим ценама мојих слика на тржишту. А онда се десило нешто потпуно непредвиђено и необјашњиво. Један од мојих колега сликара (кога сам ја иначе био препоручио Стојану Максимовићу кад је бирао слике за хотел, али нисам могао да утичем и на коначни избор) дао је интервју за „Нин” и рекао да су слике за „Интерконтинентал” – преплаћене. Направила се читава мала афера око тога и дирекција хотела је одлучила да мој хонорар преполови. Некако брзо после тога је дошла и инфлација, тако да се и она половина убрзо истопила. На крају је испало да сам ја те слике практично поклонио.

Кад је унутрашње уређење хотела довршено, отишао сам да видим како слике изгледају у тој свечаној дворани. То је ипак било важније од свега. Морам да кажем да је утисак био феноменалан. Сликама је могло и да се приђе и да се гледају са велике дистанце – што је мени увек јако битно. Триптих је деловао као целина, владао је простором. Чуо сам касније да су га покривали завесама кад су Арапи долазили на састанке, по свој прилици због еротске тематике.

И за мене и за Стојана Максимовића, триптих је представљао пример успешне синтезе између архитектуре и уметничког дела. Мислим да ниједна слика из мог опуса није тако зрачила у једном простору. Редитељ Иља Слани је о њој снимио документарни филм. Атмосферу је мало оживео убацивши у кадар високу и витку манекенку, обучену у црно, која се оптички везивала за црну сподобу у центру слике.

Триптих је репродукован у свим мојим књигама, негде у боји, негде црно-бело, али је ушао и у нека друга издања. Десна страна триптиха, названа „Лаокоон” или „Блуд”, уврштена је у књигу Жила Нереа „Еротизам у сликарству, смртоносни троугао”(Nathan, 1990). Савремени француски филозоф и публициста Лик Фери објавио је у својој књизи „Рађање естетике” (Cercile d’Art,2004) репродукцију слике „Сећање на Џејмса Фрејзера”, уз репродукције Салвадора Далија и Беклина. Та врста „педигреа” јако је важна и за слике и за њихове власнике, али ја, признајем, нисам нашао за сходно да о томе обавестим директора хотела. Питам се сад да ли би га то уопште и интересовало.

А онда су дошла нова времена и нове економске рачунице. Хотел „Интерконтинентал” је продат, тј. продата је само зграда и нови власник очекивао је од претходног да из њега избаци све што спада у намештај и унутрашњу декорацију. Архитекту вероватно нико није питао за мишљење, поготово што он сад живи у Америци, на обали Атлантика. Ја сам случајно сазнао да се моје слике налазе у неком депоу на периферији Београда и претпостављам да су тамо температурни и остали услови далеко од музејских. Могуће је и да су оштећене. Могуће је да се чак не зна ни ко је сад њихов власник, ни колико дуго ће још чамити у том магацину.

Београдски галериста Живојин Иванишевић је успео да некако доспе до триптиха и да га фотографише, али његова судбина је и даље неизвесна, да не кажем трагична. Тешко је наћи простор коме би он по формату одговарао. Чак и мој колекционар из Нормандије, власник дворца у који је сместио више од тридесет мојих великих формата, престао је са куповинама слика откако је завршио уређење дворца. Остају музеји. Али, да ли ми још увек имамо музеје заинтересоване да нешто сачувају?

Тај триптих сам радио у периоду кад сам био у напону своје стваралачке енергије који се више никад неће поновити. Страшно је то сазнање колико су слике, у ствари, крхка створења. Понекад ме спопадају црне слутње у којима замишљам како неко маказама комада те слике, у намери да из њих извуче неколико мањих. С обзиром на то да су моје слике пуне детаља, таква „генијална” идеја би лако могла некоме да падне на памет. Стало ми је да кажем да таква врста отпадака никад неће моћи да носи мој потпис.

Кад размишљам о наслову који сам првобитно био наменио слици, чини ми се да је он у себи носио њену судбину. Прича о материји и смрти. Прича о нашем времену, о смрти сликарства, о смрти једне конкретне слике, која ће скончати заборављена у неком мраку и прашини, јер слике више никоме не требају.

Пре неки дан сетио сам се једног немачког филма о Рембранту, који је снимила УФА, почетком четрдесетих. Филм се звао „Вечни Рембрант”, а режирао га је Ханс Штајнхоф. У последњој секвенци филма, Рембрант, стар и одрпан, након што је негде испросјачио мало пара, одлази у градску већницу и успева да, уз помоћ то мало пара, наговори кућепазитеља да га одведе на таван зграде. Таван је огроман и закрчен којечиме, а у његовом дну је једна велика слика. Њен садржај се не види јер је прекривена дебелим слојем прашине. Рембрант прилази слици, кружним покретом отире рукавом прашину са једног њеног дела и у том очишћеном сегменту указује се лик једног од протагониста „Ноћне страже”. Одмах затим, у крупном плану, видимо изборано и злурадо насмешено лице Рембранта. Он изговара једну једину реченицу: „Ово је могао да наслика само велики мајстор”.

Чланак СУДБИНА СЛИКЕ: Шта би рекао Рембрант? се појављује прво на ИСКРА.