Вардарска дивизија на Крфу (Фото: Sputnik/Javno vlasnistvo)

У годинама нашег пута у ЕУ, стално смо под захтевима да смањујемо националну историју, да смањујемо ту компоненту. Чак су нам поручили и почетком 2013. да не пуштамо одушевљење кроз медије и кроз јавност приликом обележавања стоте годишњице од почетка рата, каже историчар Миле Бјелајац, поводом Дана примирја.

У једном железничком вагону на забаченој прузи у шуми Компијењ, у Француској, 11. новембра 1918. године потписано је примирје. Због тога се у Србији од 2012. тај дан обележава као државни празник Дан примирја. Српски војници имали су значајну улогу у Првом светском рату, али чини се да су савезници некако увек умањивали њихов значај. С друге стране, потомци бораца у Првом светском рату можда и олако прихватају трагичну судбину својих предака.

„Ми смо генерација која је навикла на 29. новембар, тако да ће и овим новим генерацијама бити потребно неко време. Ми смо одрасли на историји Другог светског рата, учили смо целе једне године о партизанским офанзивама, а Први светски рат је био само једна лекција у уџбенику“, каже Слађана Зарић, новинарка РТС-а и ауторка бројних документарних филмова из српске историје, у емисији „Спутњик интервју“.

Француска је потписала на Западном фронту примирје са Немачком, а наш саговорник историчар Миле Бјелајац подсећа да су била и нека друга примирја.

„Италија га је потписала са Аустроугарском, и то је последњи службени акт бивше монархије. Београд је град у коме је потписано последње примирје Првог светског рата 13. новембра са Мађарима и то у данашњој Библиотеци града Београда“, каже Бјелајац.

Он сматра да је веома важно рећи да се деценијама после Првог светског рата па готово и данас занемарује улога француске и српске војске на Солунском фронту. Каже да су то армије које су пресудиле убрзање краја рата, а да у офанзиву на Солунском фронту у тај блицкриг нико није веровао.

„Све савезничке офанзиве почеле су после пробоја Солунског фронта, укључујући тај релативно приметан успех америчких армија на Западном фронту“, каже Бјелајац.

На питање зашто је Србија запоставила тај датум у својој историји, Бјелајац каже да је СФРЈ земља помирења, пошто је настала од победника и поражених.

„Онда је негде тражена мера равнотеже. Да не би били повређени осећаји једних и других настојало се да и победа и 1945. и победа из 1918. постану полако ствар свих грађана Југославије. Србија је негде тим прећуткивањем жртвовала победу за опште добро“, каже Бјелајац.

То је један трагичан период у српској историји, сагласни су наши саговорници.

Новинарка Слађана Зарић прошла је пут српске војске док је радила филм „Срби на Крфу, сто година од албанске голготе“.

„Ишла сам свим правцима, пошто их је било више. Ишла сам колима, и није било усред јануара. Кад видите тај предео, то је планина за планином. Као да је неко узео Земљину кору и згужвао је, па онда кад дођете у луку Свети Јован Медовски у ствари видите каква је то увала, зашто је био проблем евакуације војске. Али оно што је можда доминантно целим путем, јесте да ја то данас не бих издржала и да данашње генерације не би издржале то што су они тада издржали. Некад се запитам да ли смо ми потомци тих људи“, каже Зарићева.

Бјелајац додаје да је 11. новембар само један начин да одамо признање тим људима који су, како каже, били неког другог кова.

„Можда зато што је то била земља сељака. Они су лакше издржавали ране, навикли су на зиму, на оскуднију исхрану. Хирурзи сведоче у историји медицине Првог светског рата да су наилазили, кад би санирали рањенике на Солунском фронту, на самостално зарасле ране на цревима из Балканских ратова“, каже Бјелајац и подсећа да није било железнице за транспорт нити добрих путева.

Сагласни су и да је вера народа у његове официре и вође била јача и да је то носило тадашње генерације. Људске слабости су постојале, било је и дезертерства и непослушности.

Слађана Зарић се надовезује да постоје људи чију судбину нисмо ни после 100 година расветлили. То су људи који су били заробљени у логорима.

„Око 90.000 људи страдало је у логорима у Аустроугарској и у Бугарској. Многи људи не знају да је Матхаузен постојао и у Првом светском рату и да је тамо умрло 8.000 људи који су се национално изјашњавали као Срби. Наш менталитет — ако нисте погинули у борби онда нисте јунак, а велики број логораша били су војници“, каже Зарићева.

Почаст српским војницима враћена је у чувеном вагону, где је 1918. потписно примирје. Коштало је доста труда и воље покојног амбасадора у Паризу Предрага Симића да се та застава врати тамо где јој и место.

„Били смо раме уз раме, верни савезник читавог рата, укључујући наше учешће на самом Западном фронту. Било да се ради о Србима добровољцима који почетком 1916. нису могли да се придруже српској војсци него су улазили у састав француских снага Легије странаца, било да су учествовали парцијално и током Верденске битке и касније док се нису пребацили на Солунски фронт. Дакле, имали смо и живо учешће на Западном фронту“, каже Бјелајац.

Историчар каже и да би српска застава требало да добије своје место и у меморијалу у Нормандији, где су такође постављене све заставе, чак и бивших непријатеља.

„Али није било српске заставе, нити југословенске, јер наводно нису познати подаци о томе да су и Срби учествовали у Нормандији или у касним операцијама за ослобођење Француске. Наравно, Срби јесу учествовали, и управо једна књига говори о херојима Србима у америчкој армији у свим ратовима и показује да су били на многим истакнути местима, укључујући оне падобранце који су први скакали још у току ноћи у залеђе Нормандије, па до оних који су се борили на плажама. Значи незаслужено су Србија и Срби остали без заставе на меморијалу у Нормандији, то је још нешто што треба да се исправи“, каже Бјелајац.

Указује и да у бројној војној и историјској литератури нећете наћи српску војску и српске победе, а на питање да ли тога има довољно у уџбеницима он каже:

„Пишу их наше колеге, али морају да воде рачуна о простору који им даје план који доноси надлежно министарство. Али није више ни надлежно министарство једино које треба кривити због тога. Ми смо свих ових година нашег пута у Европу стално под неким захтевима наших пријатеља из Западне и Средње Европе да смањујемо ту националну историју, да смањујемо ту компоненту. Чак су нам поручили и почетком 2013. да смањимо тон и да не пустимо баш тако неко одушевљење кроз медије и кроз јавност приликом обележавања стоте годишњице од почетка рата. То је све један атак на историјску свест овог простора и народа“.

Чланак АТАК НА СВЕСТ СРБА: Европа тражи да избришемо велике ратне победе и жртве се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

Година за нама обиловала је јубилејима, а један од значајнијих је свакако 100-годишњица искрцавања српске војске на острво Крф. Ни данас, после читавог вијека српски јунаци немају достојно обиљежје на овом острву, искључиво “заслугом” сопственог народа. Зато је Удружење новинара Србије (УНС), у сарадњи са Куриром као главним медијским партнером, покренуло акцију „Израдимо статуе херојима Албанске голготе на острву Видо“.

Спомен-костурница на Виду, где почивају 1.232 војника чија су имена знана и још око 1.500 незнаних јунака, није довршена. То је последње дело чувеног руског и једног од највећих свјетских архитеката Николаја Краснова, изграђена је 1939. године. Подсетимо Краснов је, између осталог, по личном налогу краља Александра Првог, обновио и Његошеву капелу на Ловћену.

Међутим, како је Други светски рат прекинуо њен завршетак, а потоње власти игнорисале страдање и подвиг Срба у Првом светском рату, маузолеј је остао без бронзаних ратника.

На улазу у маузолеј недостају две бронзане статуе српских војника који би требало да одају почаст мртвим ратницима чије су кости унутра и свима онима који су покој нашли у „плавој гробници“ на дну Јонског мора, а таквих је најмање 5.000.

То грчко оствро пружило је утичиште изнемоглим Србима, али и вечно почивалиште за хиљаде оних које су глад и тифус покосили пошто су прошли страхоте Албанске голготе.

Ова акција на јубиларну, стоту годишњицу искрцавања на Крф, реализује се у сарадњи са Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије, које је надлежно за маузолеј будући да је реч о војничком гробљу и са Републичким заводом за заштиту споменика културе из Београда (Завод).

Грчко министарство културе и спорта дало је дозволу за постављање бронзаних раtника пред маузолеј, а груби предрачун Завода показује да је за реализацију пројекта потребно најмање 128.000 евра (комплетан предрачун видети испод, у посебном делу).

Акцији се прикључила и Хуманитарна фондација „Буди хуман – Александар Шапић“, која је дала смс број за Србију (пошаљи 180 на 3030 – цена поруке 100 динара, ПДВ се не наплаћује) и Швајцарску (пошаљи хуман180 на 455, цена 10 ЦХФ).

Овај пројекат од националног значаја подржале су и бројне познате личности, почев од патријарха српског господина Иринеја, који ју је благословио.

„Подржавам и поздрављам сваку акцију која се бави обележавањем нашег присуства на острвима Видо и Крф. Подржавам све што ће помоћи да не заборавимо време страдања и време у којем су наша војска и народ нашли уточисте на тим братским острвима“, рекао је патријарх Иринеј.

Подршка је стигла и од престолонаследника Александра Карађорђевића, који је истакао да је поносан на подвиг својих прадеде и деде краља Петра и потоњег краља Александра и целог српског народа.

„Имајући у виду историјску важност, али и улогу мојих предака у Првом светском рату и преласку преко Албаније, моја породица и ја снажно подржавамо ову иницијативу. За нас она нема само историјски него и лични значај и током кампање ћете моћи да рачунате на подршку породице Карађорђевић“, рекао је престолонаследник Александар Карађорђевић.

Председник Српске академије наука и уметности др Владимир Костић, као и начелник Генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић, академик Мартија Бећковић, глумци Сергеј Трифуновић, Мирјана Карановић, Миша Јанкетић само су неке од јавних личности које су подржале акцију.

Сада је на свима нама да је заједно завршимо у част славних предака.

Донације

Рачуни за уплату донација отворени су у УниKредит банци,
динарски 170-0030003646031-73
девизни РС35170003000364603076
Прималац: Удружење новинара Србије, Ресавска 28 Београд
Сврха плаћања: донација за израду бронзаних статуа за маузолеј на острву Видо

Чланак АКЦИЈА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА СРБИЈЕ: „Израдимо статуу херојима Албанске голготе на острву Видо“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Ђаци генерациjе 17 палилулских основних школа отпутовали су данас на наградно путовање на Kрф у оквиру проjекта “Стопама наших предака“, коjе заjеднички организуjу Српска православна црква и Градска општина Палилула.

Уз ђаке генерациjе са Палилуле на Kрф су отпутовали и ђаци коjи су били наjбоље пласирани на конкурсу Светосавског звонца у оквиру литерарних ликовних, музичких и видео радова на тему “Породица“, затим наjбољи ђаци из веронауке из Републике Српске, федерациjе БиХ и Црне Горе, као и ђаци генерациjе основних школа са териториjе општина Стара Пазова.

Ђаке су на Kрф испратили патриjарх српски Иринеj и председник Градске општине Палилула Aлександар Jовичић, а претходно jе у Саборноj цркви одржан молебан за њихов пут коjи jе служио патриjарх.

“Стопама наших предака jе проjекат коjи траjе од 2012. године са благословом патриjарха Иринеjа и до сада jе са нама ишло више од 200 деце, а ове године водимо нових 46 наjбољих ђака из читавог региона – Републике Српске, федерациjе БиХ, Црне Горе и Србиjе, а иду и деца из Руске школе коjа функционише при амбасади Русиjе у Београду“, рекао jе вођа проjекта и члан редакциjе Светосавско звонце Димитриjе Стикић.

Oн jе истакао да ће деца на Kрфу боравити 12 дана, а да ће том приликом за њих у кампу бити организоване радионице из српског, руског и грчког jезика, књижевности, веронауке, иконописа, историjе, глуме…

Према његовим речима, деца ће имати прилику и да обиђу културе споменике, светиње и острво Видо.

“Специjал jе што обнављамо споменике из Првог светског рата коjи су били запуштени до 2012 године када смо се ми поjавили“, рекао jе Стикић.

Jовичић jе навео да jе реч о прелепом проjекту и да се општина Палилула  укључила у огроман проjекат са СПЦ.

“Ђаци ће провести 12 дана на Kрфу где ће се упознати са нашом традициjом, историjо и свим дешавањима и страхотама коjе jе наша воjска имала за време Првог светског рата“, рекао jе jовичић.

Oн jе апеловао и на остале председника општина како у Београду, тако и шире да подрже проjекат.

Jедан од ђака коjи jе кренуо пут Kрфа jе и Kонстантин Вукић са Цетиња коме jе други пут да учествуjе у проjекту.

“Први опут jе оставио утисак на мене и пожелео сам опет да идем“, рекао jе Вукић додаjући да ће пут памтити читав живот.

Патриjарх jе поручио ђацима да jе Грчка хришћанска православна земља са пуно цркава и народом коjи jе одан своjоj вери и цркви.

Чланак НАГРАДА НАЈБОЉИМА: Ђаци отпутовали на Kрф се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

Поздравима „Кали ора, стратиоти сервико (У добар час, српски војници) – нека вас Бог поживи, добри Срби“, испратили су Грци српске војнике на Солунски фронт у пролеће 1916. године.

После успешног опоравка и реорганизације војске на Крфу, заједничка жеља савезника и српске владе била је што брже пребацивање војника на Солунски фронт.

Савезницима су биле потребне додатне снаге које би јачањем притиска на Солунском фронту ослабиле немачке снаге на Западном фронту. Срби су, опет, нестрпљиво ишчекивали да се нађу што ближе својој земљи и да учествују у коначним биткама за њено ослобођење.

Ратник Божидар Миладиновић сећао се дана када се вратио на Крф после лечења у Бизерти: „На Крф кад смо се, ојачани, вратили из Бизерте, гледао сам један дефиле наших војника. Нисам могао да поверујем да су то они који су се онако јадно, голи и боси, вукли кроз врлети и касније у прихватилиштима. Сад су то били прави војници, усправни, сигурног корака, блиставог оружја.

Ту је била и наша војна музика. Музика! Ко је то могао да очекује, ко се томе надао кад се говорило да наша војска више не постоји, да је сломљена, уништена, да постоје само неки ‘бедни остаци’ који лутају без наде за спас.

Фото: РТС

Ту сам први пут видео неке генерале: седели су у првом реду заједно са француским, грчким, енглеским и италијанским официрима. Тај моменат носим у срцу и никада нећу моћи да га заборавим. Вратила ми се вера у победу, у скори повратак у домовину.

Тада сам помислио да је ова војска неуништива. Срце ми је заиграло од радости и сузе су ми наврле. Људи око мене били су раздрагани, весели, смејали су се. Неки су ме гледали с чуђењем: откуда да у овом тренутку, кад се мери снага и лепота ових младића, један њихов саборац плаче?! А ја сам плакао од радости, од онога што сам видео, био сам срећан, сигуран да више нико неће моћи да нас задржи кад кренемо у домовину.“

Укрцавање трупа почело је 13. априла 1916. и трајало је све до 21. маја 1916. године. Српске новине известиле су са испраћаја српских војника са Крфа: „Крфљани и Крфљанке маја 1916. године плакали су и благосиљали српске војнике: Кали ора, стратиоти сервико (У добар час, српски војници). Нека вас Бог поживи, добри Срби, и увек помогне вама и вашој војсци да се вратите својим кућама и породицама, које вас тако жељно очекују. И данас и увек ми ћемо се за вас молити Богу као једнаки хришћани са вама.“

Грчки новинар М. Ландис испратио је српску војску речима: „Идите, децо! Ето, тим изразом наши славни преци су се опраштали од своје јуначке деце кад би ови полазили у славу. И тај израз више него ма где, доликује да се један упути вама – племенита децо храбре и славне Србије. Идите, децо! Цео Крф вас обожава и прати на пут ка срећи ваше домовине!“

Фото: РТС

Српска војска на Халкидикију

После реорганизације српске војске на Крфу од новоформираних шест пешадијских дивизија (спојен је I и II позив) образоване су три армије од по две пешадијске дивизије. Коњичка дивизија и помоћне трупе изван армијског састава и даље су задржане под Врховном командом.
У састав Прве армије (на положају команданта од јануара до августа 1916. године налазио се пуковник Милош Васић, а затим војвода Живојин Мишић) ушле су Моравска и Вардарска; у Другу армију (командант војвода Степа Степановић) Шумадијска и Тимочка, а у Трећу армију (генерал Павле Јуришић Штурм) Дринска и Дунавска. У саставу српске војске на Халкидикију били су и Добровољачки одред (3.500 људи), Батаљон Срба добровољаца (1.500), Летећи одред војводе Бабунског (120).
На положају начелника штаба Врховне команде био је генерал Петар Бојовић, а врховни командант регент Александар Карађорђевић.

У Солун је превезено 6.025 официра и 124.090 војника и подофицира. Превожење је обављено савезничким бродовима, обилажењем грчког копна до полуострва Халкидики. Ниједан брод није био потопљен. Уз опорављене војнике из Бизерте и Први комбиновани пук, 30. маја 1916. године српска војска је имала укупно 144.000 војника. На Крфу је, поред службеника који су радили у државној управи, остало око 800 официра и 8.000 болесника у болницама.

Чланак У ДОБРИ ЧАС, СРПСКИ ВОЈНИЦИ: На путу за отаџбину, одлазак српске војске са Крфа се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

У априлу, 1999. године, у време НАТО бомбардовања СР Југославије, на аеродром на Крфу слетео је транспортни војни авион, без јасних обележја војске којој припада. Глас о томе брзо се проширио овим грчким острвом, изазвавши гнев житеља што се њихова ваздушна лука користи за операције против Срба. Огорчење је убрзо прерасло у масовне протесте – колона Крфљана упутила се ка аеродрому. Предводио их је Јанис Трепеклис, који ће касније, од 2011. до 2014, бити градоначелник Крфа.

Демонстранти су блокирали аеродром, а затим и оштетили део инфраструктуре, како би онемогућили да НАТО с њиховог острва на било који начин делује.

Свесно су нанели штету свом аеродрому, и то на прагу туристичке сезоне, од које добар део становника Крфа живи…

Тек касније, испоставило се да мистериозна летелица није припадала алијанси: заправо, радило се о руском војном авиону. Према једној верзији, он је принудно слетео због квара, по другој, транспортовао је хуманитарну помоћ за Југославију. Било како било, организатор протеста Јанис Трепеклис изведен је пред суд, али је ослобођен оптужбе.

Ову код нас мало познату причу чули смо приликом посете Крфу, где је минулих дана обележено сто година од искрцавања српске војске, после повлачења преко Албаније. Била је то још једна потврда да пријатељство и солидарност зачета у Првом светском рату није само део историје.

Можда је то најбоље објаснио актуелни градоначелник Крфа Костас Николузос, на комеморацији одржаној на острву Виду, упоредивши судбине грчког и српског народа.

„Срби су крвљу платили распад Југославије и америчку интервенцију. Започели су нови живот из рушевина после НАТО бомбардовања.

Данас наша отаџбина пролази кроз тежак период. Суочени смо са великом економском кризом. Боримо се за наше достојанство и независност, боримо се да поново станемо на своје ноге и на крају ћемо победити. И Срби су се надметали са историјом и изашли као победници”, нагласио је Николузос.

На обалама Крфа чули смо још једно сведочење о солидарности локалног становништва са Србима у последњој деценији 20. века. Не само што су у ратовима од 1992. до 1995. Крфљани прикупљали и слали хуманитарну помоћ – већ су и у време ваздушних напада на Републику Српску протестовали против северноатлантске алијансе, иако је Грчка чланица тог војног савеза.

На овом острву још се памти да је за време дејстава НАТО-а против босанских Срба у близини Крфа био и један од носача авиона САД. Морнарима са тог брода мештани нису дозвољавали да слободно време проводе на њиховом острву, иако су таквом одлуком себе лишили долара које би Американци потрошили на Крфу.

Ни ово не сме да се заборави: у време најтеже изолације СР Југославије, 1993, Општина Крф уступила је Србији здање у центру града, у којем је отворена Српска кућа, као ризница успомена на ратнике који су 1916. овде смештени или преминули после албанске голготе.

На тај начин Крфљани су се показали достојним Јаниса Јанулиса, сиромашног тамошњег сељака који не само да је своју њиву уступио за сахрањивање преминулих српских бораца већ ту земљу није желео да обрађује и када су њихови земни остаци пренету у Маузолеј са спомен-костурницом на острву Видо. На Јанулисовој њиви и дан-данас стоји споменик војницима Дринске дивизије који су преминули на Крфу. Знамење су подигли њихови преживали другови. У камен су уклесали потресне стихове: „На хумкама у туђини, неће српско цвеће нићи. Поручите нашој деци: нећемо им никад стићи…”

Србија се Јанулису одужила подигавши му 1989. споменик у Агиосу Матеосу, његовом родном месту, где је 1916. била смештена Дринска дивизија.

Из тих ратних година памте се и потомцима преносе речи песме „Тамо далеко”. Управо тим стиховима један мештанин Агиоса Матеоса дочекао је српску делегацију која је пре три дана посетила Јанулисов споменик.

———————————————————

Заједничка ратна судбина

Судбина Крфа и Србије слична је и по томе што су их у Другом светском рату бомбардовали и авиони Сила осовине и савезника. Немци су из ваздуха разорили добар део града Крфа 1943, након што је Италија капитулирала, а Крфљани се прогласили слободном територијом. Тада је уништен и хотел „Бела Венеција”, у којем је од 1916, до 1918. била смештена српска влада. Иначе, све три ћерке власника тог здања Јаниса Газиса удале су се за Србе. У нападу 1943. срушене су и зграде Јонске академије и Градског театра и многа друга стара културна здања.

У јуну 1944. Крф су бомбардовале и савезничке снаге, да би заварале Немце и натерале их да помисле да је то увод у искрцавање копнених снага, које се заправо догодило касније, у Нормандији.

Чланак ПРИЈАТЕЉИ ЗАУВЕК: Како је Крф бранио Србе од НАТО-а се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Председник Србије Томислав Николић, који на Крфу предводи делегацију Србије на обележавању једног века од пробоја Солунског фронта, поручио је данас да је братство грчког и српског народа сковано тада за вечност, заувек уткано у наше биће, као део страдалне и јуначке историје Србије заувек.

Србија, поручио је, никада неће заборавити да су се заједно са српским борцима на том фронту борили и гинули војници из Француске, Русије, Енглеске, ирске, Шкотске, Грчке, војска Есад Паше, Канаде, Италије…

На Солунском фронту: погинуло је око 21.000 српских војника, погинуло је око 23.000 француских војника, погинуло је око 3.000 британских војника, погинуло је око 1.500 грчких војника, погинуло је око 3.500 италијанских војника, подсетио је Николић и додао да је по личној наредби тадашњег цара Николаја у Солун на, како су га звали, Македонски или Заборављени фронт, стигло 10.000 руских војника, најбољих припадника московског војног округа.

„Мада су се сви отимали за њих, они су се, по својој вољи, борили у саставу српске војске. Погинуло је око 4.300 руских војника. Све њих Србија никада неће заборавити“, навео је председник и додао:

„Верујемо да Солунски фронт 1915. није могао да спаси српску војску, иако су у Нишу Савезнике чекали славолуци окићени цвећем и нада народа да ће европске војске стићи“, рекао је Николић.

„Веровали смо у себе и натерали савезнике да нам дозволе да пробијемо Солунски фронт 1918, чиме је сломљена кичма силама Осовине и окончан до тада највећи рат у историји људске цивилизације“, навео је председник.

Обраћајући се изасланицима земаља Савезника у Првом светском рату, председнику општине Крф, официрима и кадетима грчке и српске војске, као и потомцима славних српских ратника, председник их је позвао да покушају да замисле, како је рекао, ово бујно зелено острво пре једног века: голо, каменито, без иједног дрвета, док се на њему, испод високе небеске куполе која је тада била једини кров, одиграва једна од највећих драма у историји српског народа.

Грци су га, подсетио је, вековима звали „Острво змија“, а навршио се први век откако га помињемо као „Острво смрти“, зато што је последње коначиште за 7.747 српских војника, дечака-регрута умрлих од исцрпљености, дизентерије, тифуса, запаљења плућа, глади.

„Душе ових наших јунака и мученика отишле су у своју Србију заједно са слободом, освојеном за нас, за нашу децу, за децу њихове деце. Непун километар даље, у граду и на острву Крф, 1916. године сместила се цела српска држава, краљевина Србија: Народна скупштина, митрополија, општинске управе, школе, пореска управа, штампарија… и уморни и измучени стари краљ Петар Карађорђевић, који је са својом војском ишао од Београда до Крфа“, навео је Николић.

И српски војници, додао је, које су далеко у Србији чекали њихови очеви и мајке, браћа и сестре, жене, деца, знајући да војнике нико и ништа неће спречити да се врате кући.

Подсетио је на речи грофа Мориса Метерлинк, славног белгијског писца и нобеловца, у делу „Одломци рата“, које је на српском језику објављено 1918. године, а који каже за српске војнике:

„Нема жртве која би се могла упоредити са оном коју су они дали; и због тога нема славе која би се могла узвисити тако високо као њихова, нити захвалности која би могла превазићи ону коју им дугујемо. Они не само што имају право на најлепше место у нашим успоменама, они имају право на све наше успомене, на све оно што смо ми, јер ми постојимо само због њих.“

Подсетио је, такође, да је краљ на Крфу, за часопис „Питсбург деспеч“, описа зло време у ком се нашла краљевина Србија у изгнанству, између осталог, речима:

„Мој народ је пре две године бројао више од четири милиона. Косио га је тифус који су нам Германи донели. И колико нас је данас остало? Само у Аустрију у ропство је одведено две стотине хиљада људи, способних мушкараца. Није овај рат битка за територије или религијску и културну превласт. Овај рат, овај посебно, ово је рат неслободних против слободних људи….“

Овде на Виду, казао је председник Николић, окончавала се трагедија.

„Регент Александар који се евакуисао из Валоне са последњим војницима, плови тај километар и из даљине гледа призор који је већ виђао у Јовану Медовском, Драчу, Валони — као дебла дрвета, уредно поређани, његови мртви војници. Од јануара 1916. на Видо доводе и доносе хиљаде исцрпљених војника. Више од 6.000 неће преживети“, навео је.

Председник је подсетио да је на само неколико десетина метара од места где стоје по тешком пљуску и ветру, управник импровизоване болнице рапортира врховном команданту извештајем у којем је, између осталог, навео да је „најстрашније било гледати данима како умиру дечаци од десет, дванаест година, како се топе неповратно, а ми не можемо да им помогнемо. Лица те деце, то су били прави ликови наших светитеља… Заслужују да се посвете после свега што су препатили“.

„Нама су причали, а ми причамо нашој деци, они својој а они њиховој, о страдању, патњи, жртви српске младости, о плавој гробници, о томе како је скупа реч ’слобода‘“.

Захваливши народу Крфа, потомцима, како је рекао, несебичним домаћинима наших предака, председник је поручио да је братство грчког и српског народа, сковано тада за вечност, заувек уткано у наше биће, као део страдалне и јуначке историје Србије заувек.

„Нека им је слава и хвала и нека су им лаки пријатељска грчка земља и грчко море“, рекао је Николић на крају свог обраћања.

Чланак БРАЋА ПО ОРУЖЈУ: Руски војници су се по својој вољи борили у саставу српске војске се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Предсједник Србије Томислав Николић поручио је данас на церемонији обиљежавања 100 година од искрцавања српске војске на грчка острва Крф и Видо, да се на том простору одиграла једна од највећих драма у историји српског народа, а да су душе 7.147 српских војника и дјечака – регрута који су ту умрли, отишле у своју Србију заједно са слободом освојеном за дјецу њихове дјеце.

Николић је у говору подсјетио да се на Крфу давне 1916. године смјестила цијела српска држава са свим својим институцијама, да је са својом војском био и измучени стари краљ Петар Карађорђевић, а да су хроничари тог времена попут белгијског нобеловца Мориса Метерлинка оцијенили да „нема жртве која би се могла упоредити са оном коју су они дали“.

„Метерлинк је тада оценио да због тога нема славе која би се могла узвисити тако високо као њихова, нити захвалности која би могла превазићи ону коју им дугујемо. Они не само што имају право на најлепше место у нашим успоменама, они имају право на све наше успомене, на све оно што смо ми, јер ми постојимо само због њих“, рекао је Николић.

Он је указао на ријечи краља Петра изречене те 1916. године да је рат који се водио тад прије свега рат „неслободних против слободних људи“.

„Нека Бог сачува сваког да не позна и не искуси оно што смо ми тад искусили и проживели усред зиме, путева нема, нема стаза, десетине хиљаде умиру од хладноће, глади и умора, жене и деца… Жалим само што нисам био у броју оних који су помрли, говорио је краљ Петар Први“, подсјетио је предсједник Николић.

Он је истакао да потоњи Срби вјерују да Солунски фронт 1915. године није могао да спаси српску војску, иако су у Нишу савезнике чекали славолуци окићени цвијећем и нада народа да ће европске војске стићи.

„Верујемо да би нам помогли да су могли и да би спречили да Аустријанци, Мађари, Немци, Бугари прегазе Србију….. Веровали смо у себе и натерали савезнике да нам дозволе да пробијемо Солунски фронт 1918. године, чиме је сломљена кичма силама Осовине и окончан до тада највећи рат у историји цивилизације“, подсјетио је Николић.

Он је истакао да српски народ никада неће заборавити да су заједно са Србима, на том фронту гинули војници из Русије, Француске Енглеске, Ирске, Шкотске, Грчке, војска Есад паше, Канаде, Италије.

„По личној наредби цара Николаја у Солун је на, како су га они звали, Македонски или Заборављени фронт, стигло 10.000 руских војника, најбољих припадника московског војног округа. Мада су се сви отимали за њих, они су се по својој вољи борили у саставу српске војске. Погинуло је око 4.300 руских војника“, рекао је Николић.

Он је истакао да њих Србија никада неће заборавити.

„Нама су причали, а ми причамо нашој деци, они својој, а они њиховој, о страдању, патњи, жртви српске младости, о `плавој гробници`, о томе како је скупа реч слобода“, рекао је Николић.

Градоначелник Крфа Костас Николузос је подсјетио да је у периоду од 1916. до 1918. године на Крфу било смјештено 150.000 српских војника и избјеглица, да је њих најмање 10 .000 остало у „топлој земљи и сланим водама Крфа“ и успостављене нераскидиве везе које су се потврдиле у времену.

„У рату 1992 и 1999, када је ваш народ великим крвопролићем платио распад Југославије и отворену америчку интервенију и покушао да поново започне свој живот из рушевина НАТО бомбардовања, Крфљани нису само понудили хуманитарну помоћ, већ су и оштро реаговали, као и сви Грци, пјевајући на протестима пјесму `Тамо далеко`“, рекао је Николузос.

Он је нагласио да данас, када Грчка проживљава тешку кризу присуство Срба Грцима много значи и даје им снагу.

Чланак НИКОЛИЋ НА КРФУ: На Виду и Крфу остали они који су изборили слободу за потомство се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Припадници Гарде Воjске Србиjе допутовали су на Kрф и на оближњем острву Виду обавили су генералну пробу сутрашње церемониjе обележавања стогодишњице искрцавања српске воjске на та острва, jавља Танјугов извештач са лица места.

Kако jе предвиђено програмом обележавања, сутра на Kрф долази висока државна делегациjа из Србиjе, предвођена председником Србиjе Tомиславом Николићем и министрима у влади Србиjе Aлександром Вулином, Зораном Ђорђевићем, Иваном Tасовцем.

Планиран jе воjнички верски помен, коjи ће служити митрополит црногорско-приморски Aмфилохиjе, полагање венаца уз све воjне почасти, уметнички програм, као и комеморативна свечаност на отвореном мору „Плава гробница“.

Tакође, свечано ће бити отворена нова стална поставка у Српскоj кући.

Aлбанска голгота устаљен jе назив за повлачење српске воjске и народа преко завеjаних планина Aлбаниjе након инвазиjе Немачке, Aустроугарске и Бугарске на Србиjу, у зиму 1915/16.

Kакво jе тада било стање, говори саопштење немачке Врховне команде од 29. новембра: „Пошто српска воjска више не постоjи, већ постоjе само њени бедни остаци коjи су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по овоj зими наћи своjу смрт, то су прекинуте даље операциjе и неће се више издавати извештаjи са балканског ратишта“.

Tоком повлачења српске воjске преко Aлбаниjе велики броj воjника jе умро од хладноће, глади и исцрпљености.

француска влада 28. jануара одлучила jе да њена морнарица одложи све друге транспорте док из Aлбаниjе не буде извучена српска воjска и од тога дана савезнички бродови су почели убрзано превож те jе до 15. фебруара на грчко острво Kрф превезено 135.000 људи и у Бизерту око 10.000 људи.

Прво искрцавање на „Oстрву спаса“, како су Срби прозвали Kрф, било jе у пристаништу у Гувиjи, шест километара северно од града, а материjалне трошкове опремања и издржавања српске воjске преузеле су француска и Велика Британиjа.

На острву Виду, на коjе су искрцавани наjтежи рањеници, налази се споменички комплекс и у оквиру њега маузолеj.

Oд 23. jануара до 23. марта 1916, на том малом острву умрло jе 4.847 људи.

Видо, организовано као болница, претворено jе у „острво смрти“, а море око њега у „плаву гробницу“, где jе око 5.400 умрлих спуштено у море.

Из пиjетета и поштовања према умрлим српским jунацима, грчки рибари наредних 50 година нису ловили рибу у том подручjу.

Чланак СЕЋАЊЕ НА „ПЛАВУ ГРОБНИЦУ“: Гарда обавила генералну пробу церемониjе на Kрфу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

Српски војници су на Крфу остали само два месеца, али је утисак који су оставили на Крфљане присутан и данас. Када неко у локалном крфском дијалекту жели да објасни да је нешто велико, он каже: „Велико је као баганота“. Реч је изведена из назива некадашњих српских новчаница, банкнота, које су биле толико велике да су импресионирале Грке.

Када Крфљани данас описују некога ко је јако гладан, користе реч „хљебонарис“ која је проистекла из српске речи „хлеб“. Српски војници који су пре сто година стигли на Крф, били су у тако лошем стању да су житељи Крфа морали да пронађу нову реч за њихов изглед. Из тог периода у локалном крфском али и кафанском дијалекту остао је и израз који описује вино доброг квалитета. И данас је у сeлу Агиос Матеос у кафани довољно рећи „црно вино“, ако желите квалитетно вино.

Српски војници су остварили контакте са локалним становништвом у селима где су се логори налазили, али и у самом граду Крфу. Кажу да су крфске кафане постајале пуне онога тренутка када је српским војницима исплаћена прва плата. Тада су у граду почеле да се отварају радње, касапнице, кафане, ћевабџинице, бурегџинице и кујне. Остало је записано да се на све стране „кува, пије и једе толико да су се Грци чудили шта је ово“.

У грчком селу Хломос, у једној од сеоских кућа, отворен је и клуб српских официра из кога су се ориле тада веома популарне песме „Тамо далеко“, „Имам жену много лепу“, „Да су мени очи твоје“… Грци, али и Енглези и Французи који су тада боравили на Крфу, у својим мемоарима записали су да су Срби народ који пева.

Српски војници били су распоређени по логорима који су били претежно организовани дуж источне стране острва. Били су у Гувији, Мораитици, Като Коракијани, Агиос Матеосу… Заједно са припадницима савезничких мисија радили су на изградњи инфраструктуре на острву.

Са Енглезима, припадницима Британске јадранске мисије, правили су пут ка Мораитици и решавали проблем транспорта воде у војничке кампове који су се налазили у јужном делу острва. Градили су докове, постављали телефонске линије, поправљали мостове и свакодневни живот на Крфу чинили организованијим и квалитетнијим. И данас, у крфском селу Потамос постоји мост који су изградили српски и енглески војници. Поред српских војника, којих је било око 140.000, на Крфу се тада налазило и 5.000 Француза, 330 Енглеза и 200 припадника италијанске војске.

У ратним извештајима британских официра налазе се и захтеви који су српски војници свакодневно упућивали савезничкој команди. Међу њима је један стално присутан. Срби, који традиционално воле да једу много хлеба, приговарали су савезницима да је дневна порција меса од 400 грама сувише велика и да би требало да се смањи, а да се повећа порција хлеба. Наиме, савезници нису имали одговарајући калуп за печење хлеба. Имали су калуп од 750 грама што је као дневно следовање Србима било мало.

Зато су конкретније поставили захтев пред савезнике

„1 човек – 1 хлеб – 1 кило!“

Тај захтев су свакодневно понављали. После бројних протеста, захтев Срба је услишен, на Крф су стигли нови калупи за печење хлеба и српски војници добили су веће следовање.

У савезничким белешкама су и бројне догодовштине везане за прославе слава српских јединица. Један од најзанимљивијих записа, оставио је генерал Пијерон де Мондезир који је забележио „виц“ који су српски војници тих дана причали. У тој досетки српског војника крије се оправдање за све страхоте које су у Албанији преживели, али и бескрајна нада и вера у боље сутра и победу. Ево шта је француски генерал, командант савезничке мисије на Крфу тада забележио:

„Господ Бог осети једнога дана потребу да се одмори, и рече Светом Петру да нареди мир и тишину на земљи. Он је већ почео да свлачи обућу леве ноге, кад се зачу ларма.

– Шта је то, упита Господ.
– То су Срби – одговори Свети Петар.
– Шта хоће?
– Они су у рату са Турцима.
— Ко је у праву?
– Па Срби, Господе. Уосталом, ви добро знате да су Турци безверници.
– Добро. Заштити Србе и нека ме оставе на миру!
Срби су потукли Турке… Бог постиже да се потпуно изује. Зачу се нова ларма.
– Шта је?
– Срби, Господе.
– Опет! Па шта хоће?
– У рату су са Бугарима.
– Па Бугари нису безверници. Ко је у праву?
– Срби, Господе. Бугари хоће да им узму Македонију коју су они крвљу освојили.
– Добро. Заштити Србе, али нека ме једанпут оставе на миру!
Срби су потукли Бугаре и Бог се скоро потпуно свукао, кад се зачу још жешћа ларма него ли пре.
– Шта је? Казуј брзо, Свети Петре, јер ми се много спава.
– Господе, опет Срби. У рату су с Аустријанцима, Немцима, Бугарима и Турцима. Али, Срби су у праву.
– То je могућно, али напослетку много ме гњаве! Пошљи их до ђавола за сада, па ћеш ми о томе говорити кад се будем пробудио.
Српска војска је ишчезла са ратне позорнице. Она лута по Албанији и Крфу, па долази ускоро у Солун. Али Бог почиње да се буди. Српска војска ће ступити у борбу и поново ће бити победничка, захваљујући Божјој милости.
Текст је део документарног филма „Срби на Крфу“ који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацији филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС. Фотографије, које до сада нису објављене у Србији, добијене су од Министарства културе Републике Француске а уз посредовање Амбасаде Републике Француске у Србији.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу“ је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Чланак 100 ГОДИНА ВЕЛИКОГ РАТА: Живот српских војника на Крфу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

За време краткотрајног боравка на Крфу, Срби су показали виталност и способност опстанка под најтежим историјским и животним околностима, а Краљевина Србија стекла је углед и међународни положај какав никада није имала у својој историји.

Рано пролеће и блага острвска клима донели су чудесан опоравак српске војске. Уз одговарајући медицински надзор и исхрану, нове униформе и оружје које је допремљено од савезника, вратио се уздрмани морал после преласка Албаније. Као да се сва мука излила са првим купањем у мору.

Реорганизација војске извeдена је по француском плану Инструкције за организацију нових формација српске војске, објављенoм 19. фебруара 1916. године. Oболелог војводу Путника на положају начелника Штаба врховне команде заменио је Петар Бојовић. Другом армијом командовао је пуковник Милош Васић, Другом војвода Степа Степановић, а Трећом генерал Павле Јуришић Штурм.

Нигде логори српске војске нису били тако уређени као на Крфу. На чистини између маслињака подигнути су шатори који су украшени цвећем и зеленилом. Ситним шљунком и камењем различитих нијанси исписани су називи јединица и обележја српске војске и државе. Логори српске војске личили су на градове подигнуте на пешчаној обали.

Фото: РТРС

Српски официри убрзо су повратили снагу и победнички дух стечен после Церске и Колубарске битке. Знали су да је војсци, после искушења кроз која је прошла, потребан одмор, али и дисциплина. Све време боравка на Крфу савезничкој управи није пријевљен ниједан озбиљан инцидент. Из извештаја француског потпуковника Монијала, члана мисије генерала Мондезира сазнајемо:

„Први дани оскудице пружили су прилику да се још једном покаже изванредна дисциплина српског војника. У овој огромној гомили људи и у још мало или никако оформљеним јединицама, улогореним под непрекидним обилним кишама у маслињацима, ниједна жалба за неко посечено или оштећено дрво није приспела француској мисији“.

Упоредо са опоравком војске, образована је и српска држава у изгнанству. Наредбом Врховне команде о повлачењу „држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, иако на туђем земљишту, док је год ту владалац, влада и војска, па ма колика њена јачина била“. Иако без територије, готово сви нивои државне управе радили су на Крфу до краја Великог рата.

Централно место организације био је крфски театра. Општинско позориште је постало седиште српске скупштине и владе. На острву су формирани судови, школе, болнице, позоришта, затвори.

Крфска митрополија је уступила три цркве за обављање верских обреда, цркву Светог Николе, Свете Тројице и Светог архангела Михаила. Из кафана, пиљарница, бакалница и са брода „Србија“ чули су се звуци песме „Тамо далеко“. Најпопуларнија песма на српском језику настала међу војницима на Виду, временом је добијала све радосније тонове. Песму носталгије прихватали су и странци иако нису разумели све речи. Слутили су да се иза мелодије може крити само жал за напуштеном отаџбином, породицом, огњиштем. Неретко се служба у цркви Светог Спиридона завршавала песмом „Тамо далеко“ која је тако прерастала у молитву…

Уз помоћ познатог крфског штампара Ланцаса отворена је штампарија коју су Французи снабдевали најсавременијим штампарским материјалом. У њој су као званично гласило српске владе штампане „Српске новине“ три пута недељно у тиражу од 10 000 примерака. У листу су поред извештаја и вести са фронта први пут објављене Бојићева „Плава гробница“, Дучићева „Аве Сербија“, Ростанова „Краљ Петрова четири вола“ и друга вредна дела.

За време краткотрајног боравка на Крфу, Срби су показали виталност и способност опстанка под најтежим историјским и животним околностима, а Краљевина Србија стекла је углед и међународни положај какав никада није имала у својој историји.

Чланак ВРАЋЕН ПОБЕДНИЧКИ ДУХ: Васкрс Срба на Крфу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

После евакуације са албанског тла од стране италијанске морнарице, први сусрет са Крфом, уместо спаса, Србима је донео кулминацију страдања. Исцрпљени борци су постројени на маленом острву Лазарет, после чега су савезнички санитетски официри извршили тријажу. Витално угрожени војници упућени су на Видо, тада каменито оближње „острво змија“ како су га зивали Крфљани.

Прве пољске болнице на острву Видо импровизовали су Французи и у њима су смештени, углавном, најмлађи регрути који су препешачили тежак мочварни терен између Драча и Валоне.

Тупи звуци ледених киша који су данима без престанка спајали небо са шаторским крилима, камењем и морском пучином пратили су егзодус једне генерације. Преминули борци су у почетку сахрањивани у плитким каменим гробницама у близини обале. Тако је настало прво гробље на Виду са 1.200 српских војника и цивила.

Касније, када више није било могуће сахрањивати на тај начин, беживотна тела из барки француског санитетског брода Свети Фрања Асишки препуштана су дубинама Јонског мора. Тако је настала „плава гробница“, вероватно најпотреснији тренутак целокупне српске историје.

Доктор Владимир Станојевић, начелник болнице Моравске дивизије добио је налог да на острву Видо изврши реорганизацију санитета. О стању које је затекао записао је:
„Ту, у том јаду, прикупљен као у жижи одигравао се у минијатури цео трагизам наше земље. Ту су у предсмртном бунцању и стењању дрхтали и треперили сви најнежнији болни фибри човечије душе. Ту су уз бунцања и стењања о селу и кући нестајали, један за другим, сви које је страшна судбина бацила у овај пакао.“

У предвечерје Другог светског рата Љубомир Давидовоћ је описао сцену када је као министар просвете и црквених дела обишао Видо:
„Првих дана, само првих дана, болесници су лежали по земљи на свежој слами. Обилазили смо их сваког дана. Страх од глади био је већи од страха од смрти. Глад је косила Албанијом, бојали су је се и на Крфу. Требовање за хлеб,за таин, било је највећа драгоценост. Узимали су по тим требовањима иако га нису могли ни смели јести. Органи за варење били су пропали. Лечили су их давањем воде у којој је куван пиринач.“

На острву су се попут муњa шириле гласине да је масовно страдањe резултат инфекције. Доктор Станојевић је оповргао те сумње и као узрок смрти навео такозвани „ратни пролив.“ Смањена отпорност измученог организма, нервно растројство и неквалитетна пијаћа вода и исхрана водили су наглом губитку течности из организма, што је узроковало смрт. Одсуство температуре код већине пацијената, налаз на обдукцијама и податак да нико од санитетског особља није оболео су чињенице које су по свему судећи давале за право шефу српског санитета.

Највеће српско гробље изван Србије истог тренутка је добило свој поетски споменик. Подигао га је тада тек двадесетчетворогодишњи песник Милутин Бојић. И сам потпуно скрхан после преласка Албаније посматрао је како се тела његових вршњака полажу из француских барки. „Плава гробница“, патриотска поема лишена сваке мржње и осветољубивости, остала је до данас најуверљивије сведочанство трагедије једне генерације.

У недостатку квалитетне медицинске и техничке опреме српски санитет је испољио на Виду изузетан смисао за импровизацију. Французи су били задивљени довитљивошћу српског персонала у борби са несрећом. Импровизоване су пољске болнице, кухиње, огњишта. Крајем фебруара, труд и пожртвовање изнад граница људских моћи донео је резултат, помор на Виду је заустављен.

Будући да није вођена прецизна евиденција о броју жртава, није могуће утврдити колико је српских бораца окончало свој пут на дну Јонског мора. На основу неких записаних података и сведочења, извесно је да је преко 5. 000 војника и цивила сахрањено на начин незабележен у светској историји ратовања.

Пред крај Великог рата митрополит Димитрије одржао је над војничким гробљем опело. Том приликом прорекао је:
„Острво Видо постаће за будуће наше срећније нараштаје српски Јерусалим, збориште срећнијих нараштаја.“
Милутин Бојић је своју збирку назвао „Песме бола и поноса.“
Данас, стотину година касније, десетине хиљаде ходочасника посећује острво са готово истим прожимањем та два наизглед супротстављена осећања, бола и поноса.
Грчка реч за бол је – понос.

Чланак НАЈПОТРЕСНИЈИ ТРЕНУТАК СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Видо, пут у „плаву гробницу“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Поводом обележавања стогодишњице евакуациjе српске воjске на Kрф, Mинистарства културе и информисања определило jе сва неопходна средства за реконструкциjу обjекта и сталне изложбене поставке у Српскоj кући на Kрфу.

Tим поводом, министар културе и информисања Иван Tасовац и градоначелник Kрфа Kостас Николоузос разговарали су о активностима на промовисању овог културно-историjског споменика као неизоставног дела културне понуде Kрфа, као и о интензивирању културне сарадње.

У склопу реконструкциjе и модернизациjе сталне изложбене поставке Српске куће, предвиђено jе инсталирање већег броjа интерактивних експоната и дигиталних инсталациjа, у циљу прилагођавања савременим музеолошким стандардима и приближавања садржаjа млађим генерациjама, наведено jе у саопштењу Mинистарства културе.

Реконструкциjу обjекта обавља Републички завод за заштиту споменика, док jе реконструкциjа сталне изложбене поставке поверена Историjском музеjу Србиjе и тиму Kодек института, ауторима вишеструко награђиваних изложби „Србиjа 1914“ и „Пупин“.

Заштита и очување културног наслеђа спадаjу у приоритетне делатности Mинистарства културе и информисања и Владе Републике Србиjе, а посебна пажња ресорног Mинистарства усмерена jе на што ефектниjу презентациjу нашег културног наслеђа у међународним оквирима.

Чланак ИСПРЕД 100 ГОДИНА АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ: У току реконструкциjа Српске куће на Kрфу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

У Трсту, на древном тргу Понте Роса је шарена пијаца, прва тачка путовања у иностранство многих наших суграђана и златног доба реалног социјализма. Међу путницима тог времена, на север Италије пристигао је у железничку станицу и Јевто Јевтовић, солунац, огрнут антеријом и обувен у опанке. Није он дошао у Трст да пазари „фрулице” (фармерке) и „танкерице” (ветровке). Хтео је да види шта има „тамо” куда сви хрле као помамљени. Знатижељан, обишао је старина све тезге Понте Роса и, пролазећи кроз њих на крају пијаце спазио велелепну цркву као од једног комада камена срезану. Није знао да је то храм Светог Спиридона, који подигоше српска властела и трговци на челу са Јованом Милетићем и браћом по вери и еснафу Грцима пре 264 године.

Као сваки домаћин, скинуо је шајкачу, целивао крст престони, оставио пару и наменио шаку воштаница својима за здравље и многима за душу. Отишао до дока, заитио длан мора и принео уснама. Знао је укус, али га није испљунуо. Прогутао горчину и вратио се у воз. Свети Спиридон се осмехнуо, задовољан. Препознао је свог госта. А у повратку, цариници италијански и цариници словеначки, као и сапутници Јевтови до Београда нису имали појма ко је тај чудак без пртљага. У купеу би га неко понекад од шверцера „боцнуо” поскочицом, а он, ћутећи, само вадио из увета шајкаче папир да завије себи дувана.

Јевто Јевтовић је Гојногорац (1892–1977), једини редов српске војске који је изнео на плећима брдски топ, не бацивши га у бездан Проклетија. И тако је топ пренет грбачом, освануо у Драчу. Неокрњен. Када је то чуо француски генерал Гијон, тражио је да га види. Салутирао је ветерану оба балканска рата, одбране Београда, артиљерцу Цера и предао му своју Легију части. Горштак у ставу мирно рече толмачу (преводиоцу): „Не треба мени ордење, већ џебане (муниције), да се вратим Гојној Гори”.

Топ, пет зрна и Јевто Јевтовић се укрцавају на лађу за Крф, заједно са саборцима 10. шумадијског пука. Убрзо, топ и рањеници настављају пут Француске а Јевто на грчком острву са оцем Сретеном – трећепозивцем и своја два млађа брата, близанцима Љубинком и Љубивојем чека команду да се сви врате родној груди. А браћа, Јевто и Љубивоје (1896–1986) независно су водили ратне дневнике. (Едиција, „Слово ратниково – дневници војника сељака”, Миодраг Јаћимовић, Чачак 1980”.) Њихови потомци у Гојној Гори чувају оба оригинала. На пожутелим листовима мастиљавом оловком, краснопис… Тако су их у школи учили. А школа гојногорска, одужила се својим ђацима. Једина у Србији има зидове са 22 спомен-плоче. У периоду 1912–1918. Гојна Гора је дала отаџбини 223 мушке главе. Није се вратио 141. Изнад свих плоча је био двоглави орао у бронзи, скинут у доба реалног социјализма. Душан Савић прича да је као председник месне заједнице села наручио исте грбове 1989. и вратио их на зидове школе. Смењен је убрзо. У селима општине Горњи Милановац списак се наставља: у Брајићима од 21 ратника, само тројица освануше пред родном кућом. У Богданици од 48 њих 35. Полом је дао 151 војника, 81 је погинуо. Дружетићи 145, а 48 остало је живо. Ово село у засеоку Каменица има цркву Светог пророка Илије и зидове спојене као црква Каранска уграђених плоча – спомења и порту са четири крајпуташа. У горњим селима рудничко-таковског краја највише је страдао Теочин. Мобилисаних 185, погинулих 135. Прањани су најбројнији, 464 војника. Половина се није вратила 204. Коштунићи од 242 мобилисана, 143 изгинула.

Сваки рат је неприродна појава. То су знали и они који су без речи и на одјек црквених звона остављали виле и мотике, изљубили чељад и замакоше брдима у знању да се можда никада неће вратити. Знао је то свако, али је „неписмен” сељак имао свест: црква – краљ – отаџбина.

Јевтовићи Гојногорци вратили су се живи Србији. Отац Сретен и три сина. Љубинко (телеграфиста) слободу је дочекао у постељи покошен тифусом, а умро је 1918. године у Војној болници у Земуну. Четврти Јевтовић, Слободан, као најмлађи у кући није учесник рата, са мајком, још дечак, дочекао је оца и своју браћу. Последња страница Јевтовог ратног дневника гласи: „Још један Божић без својих чељади у Гојној Гори. Кад ћемо једном кући. Нико ништа не вели”.

А топ с почетка приче данас се чува у Војном музеју у Марсеју у Француској.

Чланак 100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА: Усправни људи се појављује прво на ИСКРА.

Вишеградски бициклисти, чланови бициклистичке секције планинарског спортског друштва „Столац“, Игор Мучибабић и Владислав Микавица, заједно са колегом бициклистом из Ужица, Мирославом Анџићем, стигли су јутрос у 6,00 часова на Крф у Грчкој.

Данас су посјетили српску кућу и острво Видо, гдје су одали почаст српским војницима погунулим у Првом свјетском рату.

Тројица одважних бициклиста на пут дуг 4.000 киломатара кренули су из Вишеграда 28. јуна и до сада су прешли 2700 илометара.

Повратак у Вишеград планирају за почетак августа, а њихово бициклистичко путовање помогли су бројни спонзори из Вишеграда и Ужица.

Чланак ПОЧАСТ СРПСКИМ ВОЈНИЦИМА: Учесници „Adriatic tour 2015“ стигли на Крф се појављује прво на ИСКРА.