Фото: vostok.rs

Повратак Српске војске са бојних поља из балканских ратова у престоницу Краљевине Србије био је обележен на свечан начин. Да се зна и не заборави, да је највеличанственија војничка парада и прослава у историји спрског народа одржана 13. августа, по старом, односно 24. августа по новом календару 1913. године. То је како су тада писале новине био „Дан Народног Признања славом увенчаним ратницима нашим“.

Сво становништво Београда је изашло у сусрет победиоцима. На челу свечаног дефилеа био је престолонаследник Александар. Појава пукова славне српске војске више „Славије“ дочекана је са урнебесним клицањем. Краљу Александру је тада поклоњена златна сабља а војводи Радомиру Путнику ловоров венац. Председник општине Љубомир Давидовић, предајући Престолонаследнику дар Београда, златну сабљу, поздравио га је речима:

„…Ваше Височанство,

Снага и свест нашега народа никада се није тако дивно манифестовала као у овом ослободилачком рату. Она је најпре лагано расла, затим нагло бујала у горостас српских армија, које су преплавиле српску земљу од Дунава до Бијелога Мора, од Јадрана до Једрена. Јунаци су крв точили, робље је сузе проливало али: из крви је слобода никла; из суза се правда подигла; оствариле су се тежње читавих столећа; јава је доскорашњи сан многих милијуна. Велико дело ослобођења српскога племена, за које се живи и мре почело је да се изводи…. Добро дошли Височанство са својим витезовима, добро дошли у престоницу која Вас воли и која се Вама поноси. Живели.“

После председника општине ступио је пред Престолонаследника председник Народне скупштине Андра Николић обраћајући се речима:

„Ваше Височанство,

Овом радосном одушевљеном дочеку који престоница Србије, разумејући своју дужност, чини Вама и Вашим славним победничким четама, придружују се најтоплије и народни представници.

Председниково право и дужност да говори у име Народне скупштине мени никад није било пријатније него у овом тренутку, кад имам среће исказати Вам, Височанство, а у лицу Вашем исказати целој српској војсци да Народна Скупштина захваљује војсци за одлично извршење ратног задатка и да њеном светлом јунаштву одаје признање и хвалу.

Народна Скупштина увек се најусрдније старала о нашој војсци, гледајући у њој узданицу Народног Завета. Богу хвала, сад смо испуњени неизмерном радошћу, што се у љутим борбама, у сукобима с јаким противницима осведочило и пред целим светом доказало и потврдило да је наша војска одлична и да је наше надање на њу било оправдано. Сад је Народна Узданица постала Народно Поуздање, чврст темељ напретку и свестраном развитку народа.

Сад је јасно, сад могу сви увидети да светле војничке заставе наше војске које су у победном ходу прешле Албанију, Стару Србију, Македонију и Тракију, не закриљују само војничке јединице него су још моћна заштита и српској слободи, српској школи, српској трговини, српском праву и напретку.

Слава српским светлим заставама!

Слава српској војсци!“

Како су их тада називали, Осветници Косова и Сливнице ушли су у Београд кроз тријумфалне капије. Капије почињу од Славије и ређају се Немањином и Карађорђевом улицом до Калемегдана, па онда Кнез Михајловом улицом до Славије.

Прва капија је на празном простору код „Славије“ и носи натпис с једне стране: – „Куманово – Скопље – Прилип – Битољ- Добро дошли, осветници Косова! С друге стране: „Штип – Кочане- Босиљград – Радовиште- – Ви имате су чим пред Милоша“.

У Немањиној улици подигнуте су две капије. Прва носи натпис, с једне стране: „Виле ће се грабит у вјекове, да вам вјенце достојне саплету“, а с друге стране: „Душаново Скопље сад је наше. Вама слава то је дело ваше!“. Друга капија има натпис с једне стране: „Бјежи грдна клетво с рода, завјет Срби испунише!“ а с друге стране: „Од Једрена до Јадрана ори с слава наших дана.“

Капија на почетку Карађорђеве улице носи с једне стране наслов: „Косово је освећено, – Сливница је покајана“, а с друге стране: „1389. (Косовска битка) – 1912, 1883 (Сливница) – 1913.“

Капија код „Београдске Задруге“ носи овај натпис: „Част и слава палим за Отаџбину!“, а с друге стране: „Слава српским херојима!“; капија код „Мирковића и Лукића“, с једне стране: „Живела Српска Војска!“, а са друге стране: „1389- 1913.“. Капија код хотела „Национала“ има ове натписе: „Живели српски официри!“ и „1885.-1913.“, а капије, које су на улазу Калемегдана, на Калемегдану и у почетку Кнез Михајлове улице, најлепше су али без натписа.

Капија код фирме Јефта Павловића и Комп. и Кнез Михајловој улици има с једне стране натпис: „Слава Врховном Команданту“ а с друге стране: „Мудрост владаоца и снага народа, то су победници!“

Капија код „Русије“ носи натпис. „Нека се овај вијек горди нада свијем вјековима“, а са друге стране: „Слава Престолонаследнику!“ Капија код „Гранд Хотела“ има натпис: „Живела српска војска!“ и „Име вам се хвалом спомињало док је Сунца и док је Месеца!“

На последњој капији код „Руског Цара“ с једна стране: „Слава Војводи Путнику!“ а са друге стране: „За Косово – Куманово; за Сливницу – Брегалницу!“, а на Терзијама је писало:

„Закликтао бели оро,

У бојноме своме жару,

Дична, храбра српска војска,

Вратила нам славу стару.

–

Благо вама од сад и до вијека,

Ви имате су чим ред Милоша,

и пред друге српске витезове.“

По пристизању славних пукова на Београдску тврђаву, откривен је величанствен споменик Карађорђу. Том приликом Министар војни ђенерал Милош Божановић предао је споменик Вожда Карађорђа председнику београдске општине овим говором:

„Господине председниче,

…Преко овог светог места, на коме је подигнут овај споменик, пре 107 година, Врховни Вожд Српског Народа Велики и Бесмртни Карађорђе, оснивач славом увенчане династије Карађорђевића, лично, са мачем у руци на челу својих ратних другова, проломио је београдску тврђаву, срушио у њој турску силу и начео силно османлијско царство.

Цео свет чуо је тада за овај подвиг његов и наших витешких предака.

…Свако поприште Вождовог ратног похода буди свете спомене у захвалној души данашњих захвалних Срба; али ово место и спомен знамените 1806. године Српству су нарочито драги, јер је тада овде, пред војничким генијем Карађорђевим и витештвоом његових другова наших предака, заједно са овим великим утврђењима, пала и сама глава земље Београд, данашња престоница наше славне и миле Отаџбине Србије. Зато је баш на овом месту поникао овај славни споменик .

Краљевско српска родољубива војска није могла остати равнодушна према неумрлој сени Оца Србије Великог Карађорђа, овога славног витеза, овога највећег Србина, који прену намучени српски народ из вековног ропства 1804. године, и који је по речима нашег песника Његоша:

„дунуо живот српској души…

српске мишице јунаштвом запојио…

и варварске ланце срушио…“

Српска војска да би дала захвалности и дивљења сени Оца Србије, Бесмртног Вожда Карађорђа, подиже њему, оставља Српству овај скроман споменик, који ће кроз векове указивати новим поколењима на Ореол Славе, који краси бесмртну главу овога Великана, и на захвалност данашње генерације Краљевско-српсе војске. Српска војска је тим сретнија и поноснија што овај споменик оставља Српству данас, долазећи непосредно са бојних поља; са освећеног Косова, из Старе Србије, Албаније, Маћедоније и Тракије, куда је, по светлом примеру Витешкога Оца Србије, гредила путем славе и части и проносила своје победоносне Заставе из боја у бој, из славе у славу, и одакле је дана дошла да баш на овом месту свије своје славом увенчане заставе да мирно отпочину.

Господине председниче,

Као представника Краљевске престонице, ја Вас и уме Српске војске молим да примите на чување овај споменик, који Краљевско Српска Војска преко Вас предаје у аманет престоници Београду и миломе Српству.

Нека би дао велики Бог да овај споменик буде жижа, око које ће се скупљати Срби са свих страна, кад год устреба да се развију наше славне заставе, те да нас поведу онамо, куда је тежио геније Великога Вожда Карађорђа.

Слава неумрлом Карађорђу!

Слава свима великим синовима српског народа који паде за част и славу Отаџбине!“

Након дефилеа, откривања и предаје споменика Вожду Карађорђу Београду и Српству, дефиле је настављен према Теразијама. На свечаном ручку у Двору Краљу је наздравио председник Министарства Никола Пашић:

„Ваше Величанство и Ваша Величанства,

У овим историјским данима дозволите ми, Ваше величанство, да узмем себи слободу да дадем израза општој народној радости, што је Косово освећено, што је Сливнички засенак сјаја српског оружја збрисан, што је име Србиново високо уздигнуто – што је Велика Србија створена….Требало је труда и пожртвовања и сталности да се залече ране ранијијх година да се државне финансије уреде, да се економско стање побољша, да се финансијска моћ државе подигне и наоружање војске изврши, да се Србија вине из унутрашњих ситних спорова на висину задатка српског народа, и приступи остварењу српске заветне мисли .

… Одушевљена, спремна и неустрашива српска војска – прва армија под командом Вашега узвишенога сина, а нашега омиљенога престолонаследника Александра сударила се је с Турском силом на Куманову и у дводневној љутој битци славно је побеђена турска војска и Косово освећено.

Од те одсудне велике победе, српска војска под командом младог, одушевљеног и храброг престолонаследника ишла је од једне победе до друге и ослободила је уз помоћ осталих армија целу Немањићку Стару Србију са старим престоницама наших старих краљева и царева….“

Након завршетка овог дела свечаности, за официре је у хотелу Бристол приређен банкет, док су војници имали ручак на Бањици.

Данас тог споменика нема. Подигнут на месту где је сада споменик Захвалности Француској. Овај величанствени споменик порушен је током бомбардовања Београда 1915. године и никада није обновљен. Био је једна од светиња Београдске тврђаве. Нови споменик Карађорђу накнадно је подигнут поред Светосавског храма на Врачару.

На крају, да напоменемо и знамо, а у поводу стогодишњице подсећања на велике успехе српске војске током балканских ратова којима је коначно остварена петвековна национална тежња за ослобођењем од турског ропства, да се имена славно палих официра, подофицира и војника налазе се уклесана у великом списку на мермерним стубовима маузолеја, задужбини Краља Петра Карађорђевића на Опленцу. Под насловом чланка: „Краљева задужбина – за јунаке“ стајало је уписано:

„Да би сачувао спомен сенима оних витезова који су за Краља и Отаџбину, за Крст Часни и Слободу Златну положили своје животе по широким пољима и високим горама Старе Србије, Македоније и Албаније, који су своје животе жртвовали, да би омогућили живот петвековним робовима, Краљ Петар је наредио, да се израде спискови свих за Народ и Отаџбину палих Косовски осветника, чијим ће поносним именима бити украшени за вечито сећање и поимање мермерни стубови Краљевске задужбине на Опленцу у Тополи.

Хвала Краљу, који тиме даје најлепши украс својој богатој задужбини!

Слава онима, који су се жртвујући се за нас све и остварујући велику Косовску идеју, показали достојни ове пажње свога Краља и своје цркве.“2

Чланак СЛАВНИ ДАНИ: Повратак победничке Српске војске у Београд 1913. године се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Краљевина Србија, у пролеће и лето 1915. године није са Централним силама преговарала о склапању сепаратног мира, нити је била упозната са одредбама Лондонског уговора или другим документима које су њени савезници у тајности потписивали са неутралним земљама, желећи да их придобију на страну сила Антанте. Другим речима, не постоје докази да је Србија тада пропустила прилику да са својим савезницима потпише споразум, односно постигне неки договор којим би избегла будућа, велика страдања или добила територијална проширења која би за њу била боља солуција од стварања јужнословенске државе. Ово, у разговору за „Политику“ напомиње историчар Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије и аутор већег броја књига и расправа о Првом светском рату, укључујући и оне који се односе на покушаје његове ревизије.

Шта је Србији, од стране савезника конкретно нуђено у лето 1915, односно јесу ли се од ње очекивали и неки уступци зарад „опште ствари“?

Још од почетка рата савезници су на Србију вршили притисак да Бугарској уступи источни део вардарске Македоније, односно територију лево од реке Вардара. Ти захтеви су током 1915. године интензивирани. На томе је од почетка инсистирала Русија, што је донекле и разумљиво будући да је улазак Бугарске у рат на страни Централних сила могао витално угрозити њене интересе, односно довести руску војску у неповољан положај. Она нам је реално и пружала највећу помоћ, још од почетка рата. Али су од Србије, због својих интереса то исто тражили и остали савезници, посебно Француска и Велика Британија.

Како је Србија реаговала на све те захтеве?

Српска влада је такве захтеве одбијала. Она је истицала да није примерено од савезнице тражити територијалне уступке истичући да би пристала на мање корекције граница и то само уколико Бугарска пружи чврсте гаранције да ће приступити силама Антанте. Пашић је правилно процењивао да постоје мале шансе да се тако нешто догоди, јер је Бугарска тада војно, финансијски и династички била везана за Централне силе. Догађаји који су ускоро уследили дали су за право таквом ставу српске владе.

По чему је та, 1915. година, још била специфична?

Почетком 1915. интензивирани су преговори са Италијом, како би се и она придобила да у рат уђе на страни сила Антанте. Ти преговори су вођени мимо Србије и она са њиховим појединостима, укључујући и детаље које је односе на „Лондонски уговор“, није била упозната. За одредбе тог уговора Србија је сазнала тек после Октобарске револуције, тако да не стоје тврдње да смо тада пропустили прилику да заокружимо границе неке, будуће државе. Наша дипломатија није била упозната ни са детаљима преговора вођеним са Румунијом око њеног уласка у рат. Такође нема ни доказа да су Централне силе, пре своје офанзиве из октобра 1915. преговарале са Србијом о склапању некаквог сепаратног мира, нити је било реално од Србије очекивати да тако нешто тада прихвати.

Уместо тога Србија је још на почетку рата иступила са тезом о стварању заједничке јужнословенске државе?

Србија је још на почетку рата то истакла као један од својих главних, ратних циљева, а Нишка декларација из 1914. била је само формална, парламентарна потврда тог циља. Теза о заједничкој држави била је реакција Србије на све те притиске, али и начин да се на њену страну придобију Јужни Словени који су живели унутар Аустроугарске. Наша влада је финансирала „Југословенски одбор“ и подстицала окупљање политичара и јавних радника сличне оријентације. Али идеја о стварању јужнословенске државе наилазила је на противљење савезника, па се на преговоре о оквирима њеног будућег уређења сачекало до 1917. године, тј. до потписивања Крфске декларације.

На какву је реакцију та иницијатива наишла код политичара из Аустроугарске којима је ова идеја, генерално била прихватљива?

Све зависи од тога са којих су позиција наступали и којој су опцији припадали. Међу члановима Југословенског одбора било је људи различитог убеђења, а сам Анте Трумбић био је праваш, па му је била блиска идеја да унутар будуће, заједничке државе, Хрватска временом добије висок степен самосталности. Било је и другачијих ставова. Мање је позната чињеница да је баш међу Хрватима настала теза о „троименом народу“. То је за неке њихове политичаре био начин да постану део веће (у овом случају јужнословенске) целине како би лакше заступали своје интересе, одбранили се од претензија већих држава, али и како би се, на крају рата нашли на страни која је била победничка.

Какве су тада биле економске и друштвене прилике у Србији и да ли је она могла све те притиске да издржи?

Осим што је имала огромне људске жртве рат је Србију и економски веома исцрпео. То не чуди када се зна да је рат Србију месечно коштао 30 милиона франака, да је оно мало индустрије било готово замрло, да је било много рањених, око 200 хиљада избеглица углавном из Босне и Херцеговине, много ратних заробљеника.. Србија је, осим тога финансирала и црногорску војску и храном помагала становништво ове државе, а издвајан је и новац за дипломатске иницијативе, Југословенски одбор… Али за све време рата српска валута била је стабилна и није било инфлације, а динар је према франку био у односу један према један. Ту финансијску стабилност динара признавале су све светске банке тога времена, а током окупације уважавале су је и аустроугарске власти.

Због чега сте значајан део свог научног рада посветили откривању узрока покушаја ревизије Првог светског рата, посебног оног дела који се односи на улогу Србије?

Плаши ме покушај утврђивања методологије чији је крајњи циљ релативизација узрока који су довели до почетка Другог светског рата. Мислим да се због тога кренуло од 1914. и да је то крајња намера тезе да је Први светски рат био „велика људска трагедија“. Он то свакако јесте, али ко је ту трагедију и са каквим намерама започео, односно шта би се десило да се у тој трагедији нису бранили и борили за слободу они који су први нападнути. Бојим се да је то крајњи циљ, а ми смо, као мали народ само мали сегмент читаве те приче.

Чланак МИЛЕ БЈЕЛАЈАЦ, ИСТОРИЧАР: Српска влада није знала за одредбе Лондонског уговора се појављује прво на ИСКРА.