Фото: vostok.rs

Срезојевци су између Чачка и Горњег Милановца. Брдовита удаљеност од градова чини да су људи са тог подручја благодарни и правдољубиви. Немају Срезојевци цркву, ни кафану, али имају кнегињу. Љубица Вукомановић, жена кнеза Милоша Обреновића, одавде је. У центру села подигнут је споменик овој трпељивој супрузи и мајци.

У ослободилачким ратовима Србије, Срезојевци су дали 124 ратника. Погинуло је 77 а 47 је преживело ратове. Од почивших, чије кости осташе по бојиштима разним, издваја се крајпуташ Антонијевићима, Павлу и његовим синовима, Јовиши (Јовану) и Радојку. Сва тројица погинули су исте године, 1915. Места самртног часа и укопа остала су непозната.

Близу главног пута у Срезојевцима је кућа Милоша Антонијевића. У окућници воћњак и бунар. Оседели Милош показа руком и прошапта: „Тамо су њих тројица, мој деда и два стрица… Ајмо”.

У рудничко-таковском крају нема оваквог крајпуташа. Из једног комада камена исклесано је три крстолика обележја. У вајарску и духовну целину повезује их заједнички темељ – цокла. Мере сва три спомена су врло сличне, разлика је у неколико центиметара. Први до бунара је Павле. Лице његово највише је оштећено. Немогуће је ишта прочитати јер су слова окруњена. У наличју, слика је боља.

У крсту цртеж длетом распетог Христа. Стопала Господа ослањају се на дуплу лучну бордуру која опасује спомен са све четири стране. Испод је тролисни крст у изрезбареном венцу 12 листова, симбола дванаест апостола. Средњи крсташ најбоље је очуван и може се прочитати: „ЗАНАТЛИЈА ЈОВАН АНТОНИЈЕВИЋ ИЗ СРЕЗОЈЕВАЦА РАБ БОЖЈИ ВОЈНИК”.

У реду најдоњи дубећи камен орнаментисан је по боковима. Десна бочна страна приказује пушку, цеви окренуте земљи а супротна лева приказује цвет који вијуга и на врху завршава са две латице срцастог облика. Лице војника у камену време је окрунило, назире се украсни рам. Наличје пешчара има тролисни крст, у њему уклесано око. Јединствена ликовна целина и породична драма. Мајстор, каменописац није потписан али се географски и временски може оправдано и по стилу самоуког клесара претпоставити да је ово чудесно остварење, триптих крајпуташ, дело Уроша Марковића из Прањана (1883–1963).

Повод јесте трагичан али је место за дубећи камен бирано. Уз кућу, да их обилазе ближњи, у воћњаку где шљиве цветају и крај воде, симбола чистоте.

Деда Милош ослоњен о своје претке прича: „Павле је имао још једног сина Милосава који преживе рат. Јовиша (сви су га у кући звали Јован) и Радојко погинуше као момци, неожењени. Извукли су се из мртви преко Солуна Милосављеви стричеви; Чедомир, Војислав и Гојко. Њих четворица подигоше овај успоменик на вечнос’. Мој отац је Чедомир… Ја сам остао у селу… Овај бунар има воду над водама. Некада се 17 кућа напајало одавле. Има воде, нема уста. Шљиву крај спомења нећу да вадим, нека је, да и њима падне кад се усити, за мелем на рану… И ја ћу Богу на истину. Остаће камен или дрво. Ко издржи дуже, причаће… Наша се кућа никада није опоравила од овог губитка.”

Саша Савовић,
Политика

Чланак СРПСКА СУДБИНА: Крајпуташ за оца и синове се појављује прво на ИСКРА.