Први свјетски рат (фото: из архива) Фото: РТРС /Мондо

У петак се навршавају 103 године од завршетка Колубарске битке, која представља најважнију битку између Србије и Аустро-Угарске у Првом свјетском рату.

Колубарска битка вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту дужем од 200 километара, и то је највећа битка коју је српска војска водила у Првом свјетском рату, која је постала једна изузетна лекција из историје, борбе, вјере и одлучности.

Иако је цијели свијет очекивао капитулацију Србије, Прва армија којом је командовао генерал Живојин Мишић извела је успјешну противофанзиву против бројније и боље опремљене аустроугарске војске.

Значај битке огледа се у томе што Аустро-Угарска није успјела да уништи Краљевину Србију, па су зато Централне силе морале да се боре на три фронта.

Аустроугарски командант Оскар Поћорек, знајући да је српска војска видно ослабљена и исцрпљена, одлучује да предузме нови напад и коначно уништи српску војску и освети јој се за пораз нанесен на падинама Цера.

У Српској војсци лоше стање осим исцрпљене војске, великог броја рањеника отежавали су и честа дезертерства војника који су у паници покушавали да збрину своје најмилије који су из Подриња бјежали од аустроугарских злочина и насиља.

Уочи саме битке српска врховна команда одлучила је да рањеног Петра Бојовића замијени Живојин Мишић, генерал поријеклом из ваљевског краја.

Једино што је тих ратних дана ишло на руке српској војсци да их заштити од аустроугарске армије били су лоше вријеме и тежак терен, који су успоравали напредовање непријатеља.

Битка је почела 16. новембра, када је српска војска успјела да задржи све положаје и одбије налет аустроугарске армије, али је морала да се повуче.

Живојин Мишић, упркос томе што је ситуација била крајње очајна, доноси одлуку која ће касније се учити на свим војним академијама свијета.

Мишић одлучује да одбије наређење команде да не одступа ни педља како не би угрозио положаје остале двије армије. Он своју Прву армију повлачи 20 километара у дубину позадине.

Врховну команду опасно је разљутиио тај маневар Мишића, али им је он саопштио да је једини начин да сачува и опорави своје снаге и да ће Београд, ако буде освојен, поново ослободити. А ако остане на положајима које му је одредила Врховна команда, поручио је, да ће он и његовај војска бити уништени.

Српске јединице су због тога 30. новембра напустиле Београд, а Аустроугари су тријумфално ушли у небрањен град наредног дана. Побједничка парада одржана је у њему 3. децембра.

Војници Живојина Мишића су се у међувремену одморили, а стигла им је и муниција за топове. На његов приједлог, дан аустроугарске параде у Београду изабран је за почетак напада, па је 3. децембра Врховна команда покренула свеопшту офанзиву.

Мишићева Прва армија напредовала је брже и полетније од других, пробијајући аустроугарске линије одбране. Неумољиво су напредовале и у Београд су ушле 15. децембра. Разбијена Поћорекова војска побјегла је преко Дрине, Саве и Дунава.

Српска Врховна команда је 16. децембра објавила: „На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника“.

Генерал Живојин Мишић је због успјешног вођења операције унапријеђен у чин војводе, док је Оскар Поћорек смијењен с мјеста главнокомандујућег Балканске војске и јавно осрамоћен у Бечу.

Побједом српске војске у Колубарској бици Аустроугарска није успјела да порази Краљевину Србију, па су Централне силе и током 1915. биле приморане да се боре на три фронта – Западном, Руском и Балканском.

Чланак СЈАЈНА ПОБЈЕДА СРПСКОГ ОРУЖЈА: У петак 103 године од завршетка Колубарске битке се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић предводио је  државну церемонију поводом обележавања 102. године од Колубарске битке у Спомен-храму са костурницом Светог Димитрија у Лазаревцу.

Након церемоније полагања венаца и одавања војних почасти, генерал Диковић је подсетио да је то место сведочанство о поднетој жртви за једну бриљантну историјску победу малог балканског народа над моћном царевином у Првом светском рату, саопштило је Министарство одбране.

„Ово је прилика да се сетимо подвига наших предака, хероја Првог светског рата, да одамо почаст свим знаним и незнаним борцима који су положили своје животе за одбрану Србије. Пре 102 године, читава тадашња Србија, од Ужица и Чачка, до Лазаревца и Београда, била је поприште велике Колубарске битке“, рекао је он.

„На овом месту исписане су неке од најславнијих страница херојства и одважности српског војника, вештине ратовања, тактике и стратегије српског војног руководства – нагласио је генерал Диковић подсећајући да је то била битка којом је сломљен мит о непобедивости германског царског оружја, битка која је малим народима улила наду и пренела поруку да „бој не бије свијетло оружје…“, казао је Диковић.

Према његовим речима, у Колубарској бици остварена је једна од највећих победа у српској ратничкој историји – победа исписана именима више од 250 хиљада српских војника који су у њој учествовали, именима 22 хиљаде погинулих, 91 хиљаде рањених и 19 хиљада заробљених – којима смо, како је додао, вечно захвални, одајемо дужно поштовање и чијим се сенима клањамо, наводи се у саопштењу.

„Као војник, изражавам и дужно поштовање свим погинулим непријатељским војницима у Колубарској бици. И у време највећих сукоба, српска војска се на примерен начин односила према непријатељским војницима, поштујући њихово достојанство. Ова спомен-костурница у којој, заједно са српским, почивају и аустроугарски војници, сведочи о хуманости једног народа и једне војске“, истакао је генерал Диковић.

Оњ еуказао да је отаџбина за српског војника увек била светиња током минулих векова, а тако је, како је истакао, и данас и тако ће бити у времену које долази.

Начелник Генералштаба је поручио да припадници Војске Србије имају узоре у српским војсковођама и војницима из Првог светског рата, а успомена на борце славне Колубарске битке, који су положили животе за Отаџбину, никада неће избледети.

У наставку програма одавања државних и војних почасти код Споменика српском ратнику у центру Лазаревца, венце су положили делегација Министарства одбране и Војске Србије, помоћник министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милан Поповић, председник општине Лазаревац, представници амбасада Аустрије, Мађарске, Словачке и Чешке у Републици Србији, бројних општина, невладиних организација опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије и други, наводи се у саопштењу.

Организатор државне свечаности је Одбор Владе Републике Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије у сарадњи са Општином Лазаревац.

Чланак БРИЉАНТНА ПОБЕДА: Обележена 102. годишњица Колубарске битке се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Полагањем венаца и одавањем државних и војних почасти на Спомен-храм са костурницом Светог Димитрија у Лазаревцу данас ће бити обележена 101. годишњица Колубарске битке, а државну церемонију предводиће помоћник министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милан Поповић.

У крипти Спомен-цркве Светог Димитрија почива преко 40.000 српских и аустро-угарских војника, саопштио је републички Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије који је заједно са општином Лазаревац организатор свечаности.

Истог дана, церемонијом полагања венаца и одавањем државних и војних почасти код Споменика српском ратнику у центру Лазаревца наставиће се обележавање годишњице овог значајног историјског догађаја.

Венце ће положити и делегација Министарства одбране и Војске Србије, председник Општине Лазаревац, представници амбасада Аустрије, Мађарске, Словачке и Чешке у Србији, као и представници бројних општина и невладиних организација опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Колубарска битка није само највећа савезничка победа остварена током 1914. године, већ је и уџбенички пример вештог стратегијског деловања малобројније и слабије опремљене оружане силе, која је из дефанзиве успела да ток борбе преусмери у брзу и изненадну офанзивну акцију.

Тактика коју је применио генерал Живојин Мишић, након победе на Колубари одликован чином војводе, представља јединствен пример војно-стратегијског преокрета који је безмало пораженој војсци донео најзначајнију победу у Првом светском рату, наводи се у саопштењу.

Чланак ЛАЗАРЕВАЦ: Обележавање 101. годишњице Колубарске битке се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика, Д. Крунић

Када је 1921. године умро Живојин Мишић, велики српски војник и командант Прве армије у Колубарској бици, све српске новине пренеле су да су наводно његове последње речи биле: „Ситуација на фронту повољна, непријатељ одступа на свим правцима.” Но, када је један струганички сељак дошао код његове удовице Немице Лујзе Крикнер Мишић, да провери да ли је то истина, она се кисело насмејала и одговорила да јој је само стегнуо руку и издахнуо.

То је заправо била још једна у низу подвала, неистина и некоректности према истинском хероју који је свим својим бићем, вештином и пожртвовањем бранио Србију. И мртвог га разни политички сплеткароши нису оставили на миру.

После пуних 100 година од Великог рата, јавности, а пре свега млађим генерацијама, преко драме „Мишићи”, која је настала по мотивима из мемоарске, романескне и историјске грађе, први пут се говори и о трагичној судбини војводине породице.

Редитељ Мирослав Трифуновић, који је заједно са Тамаром Јаковљевић радио на адаптацији, то јест драматизацији текста, у представу је укључио скоро 40 глумаца. Главни лик је војводина супруга Лујза Крикнер Мишић, коју је изванредно одиграла глумица Катарина Вићентијевић – кроз чију животну линију се прелама судбина њеног вољеног и поштованог супруга, три сина и три кћерке.

Мало је познато да је Живојин Мишић говорио четири светска језика и да му је животно гесло било „Не стајати ни у смрти”, тако да је исповест о злој коби његове породице препуштена Лујзи Крикнер, која се за њега удала још док је била ученица другог разреда гимназије.

Чињеницу да је кроз вене њихово шесторо деце текла српска и немачка крв многи су узимали као повољну околност у тешким ратним временима. Међутим, дешавало се нешто сасвим супротно као у каквој класичној грчкој трагедији, где се о хриди и стење разбија оно што је највредније унутар породице.
– Александар Мишић, херој Првог светског рата и балканских ратова у чину мајора придружио се Дражи Михаиловићу на Равној гори. Крајем 1941. године заробили су га Немци. Један високи официр када је сазнао да му је мајка Немица понудио му је слободу, ако се одрекне српских корена, што је он категорично одбио. Након тога стрељан је у Ваљеву.

Његовог старијег брата Радована, који је имао бриљантну војну каријеру и као пуковник највиши чин после оца у целој породици, такође су ухапсили 1943. године Немци и упућен је у концентрациони логор у Нирнбергу а потом премештен у град Ханелберг, из којег је две године касније његовој породици стигла депеша да је умро од туберкулозе.

Трећи син Војислав после школовања на војној академији у Русији одлази у Лондон где завршава студије хортикултуре и враћа се у Србију. Запослио се у Градском зеленилу и заједно са Срђаном Мркушићем, легендарним голманом „Црвене звезде”, радио на уређењу парковских површина у Београду.

Као симпатизер комуниста и партизана ухапшен је 1943. и затворен у логор на Бањици. Ипак, Немце и наше жбирове, на неки начин, била је срамота да држе у тамници сина војводе Мишића па су га пустили на слободу. Међутим, већ 1948. нашао се на списку путника за Голи оток. Острво на којем га је дочекало свеколико понижавање, батинаши, неподношљиво сунце и змије. Тамо је провео скоро три и по године, где је редовно пролазио кроз шпалир који је назван „удри војводиног сина” – испричао нам је Трифуновић, и додао да војвода своје синове током њиховог војевања није штедео, и уз сву очинску брижност, ни за једног никада није ургирао да буде прекомандован на неко повољније и безбедније место.

У боју, као и он, увек су били у првим редовима. Три војводине кћерке – Елеонора, Олга и Анђелија – све време су биле језгро породице и у свим трагичним догађајима који су пристизали један за другим настојале да очувају одређену дозу оптимизма и вере у живот и боље сутра. Док се породична кула Мишића рушила, њен најчвршћи стуб све време била је Лујза која је 1943. године из протестантске прешла у православну веру.

Њени манири, однос према војводи и деци били су саздани од оног најбољег што је понела из свог германског васпитања и оног стеченог из српске традиције и обичаја. И у најтежим ситуацијама храбрила је супруга и била на његовој страни. Она је мајка херој и жена, из добростојеће немачке породице, која је жртвовала све због љубави према српском младићу који ју је заједно са собом одвео у легенду и незаборав. Магдалина је било њено православно име, које је узела да би „бар на оном свету била са својима”. Умрла је у дубокој старости 1956. године.

Драма „Мишићи”, коју су на сцену поставили земљаци ове славне породице, врло брзо добила је позиве од многих театара из Београда и Србије, јер је у највећем делу земље војвода Живојин Мишић нека врста култне личности. Понајпре у главном граду, о чему сведоче и подаци са његове сахране када је на улице изашло хиљаде грађана. Тако нешто виђено је само када су умрли Тито, Зоран Ђинђић и српски патријарх Павле.

Снимиће и филм

Сазнајемо да се и даље ради на дописивању текста који ће на пролеће бити понуђен некој продуцентској кући да се по њену сними играни филм, јер сага о породици Мишић тако нешто напросто тражи.

Носеће улоге у драми о Мишићима поред глумице Катарине Већентијевић имају и Драган Лукић (као Живојин Мишић), затим Бранко Антонић, Петар Нинић, Љубивоје Марковић, Божидар Милић, Мирослав Мандић, Горанка Калембер Лучич и други. Сценографију је урадио Душан Арсенић, костиме Бранка Шишиначки Обрадовић и музику др Воја Милутиновић.

Чланак ДРАМА О ТРАГЕДИЈИ СИНОВА ВОЈВОДЕ МИШИЋА: Александра стрељали Немци, Радован умро у концетрационом логору, Војислав голооточки заточеник се појављује прво на ИСКРА.