Књига, Судија у рату и миру (Фото: РТРС/ kupindo.com)

Канцеларија Владе Србије за Косово и Метохију представила је енглеско издање књиге „Судија у рату и миру“ ауторке Данице Маринковић којом је она срушила све покушаје да се антитерористичка акција српских снага безбједности у селу Рачак на Космету 1999. године представи као наводни масакр над цивилима.

Помоћник директора Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију Петар Петковић истакао је да ће се Канцеларија постарати да се примјерак ове књиге нађе на свим релевантним свјетским адресама на којима се данас баве Косметом.

„Овај превод је од изузетног значаја за државу Србију, јер је то један од начина да шира међународна јавност сазна шта се дешавало на подручју Космета током деведесетих година прошлог века, посебно када је реч о случају `Рачак`. Књига јасно говори да се тамо није десио никакав масакр како је пожурио да то помпезно целом свету саопшти /тадашњи шеф верификационе мисије ОЕБС-а на Косову/ Вилијам Вокер“, објаснио је Петковић, преносе београдски медији.

Према његовим ријечима, та књига свједочи и о храбром животном путу ауторке која се борила за истину и рушење зида ћутања који у иностранству често окружује тему Косова и Метохије.

„Дана Маринковић је својим аргументима и доказима јасно показала праву истину о Рачку и то је на крају морао да прихвати и Трибунал у Хагу“, рекао је Петковић.

Он сматра да је ова књига разбила стереотипе о Рачку и показала какво је мјесто тај догађај имао у контексту покушаја отимања јужне српске покрајине.

Ауторка књиге Даница Маринковић, судија у пензији, захвалила је Канцеларији Владе Србије за Косово и Метохију на помоћи, рекавши да јој не треба већа сатисфакција од тога што ће истина сада имати прилику да допре до свјетске јавности.

„Задовољна сам што ће светска јавност сазнати истину и нећемо стати на овоме. Наставићемо да радимо и покушати да обезбедимо средства да се књига преведе на руски и француски, те организују промоције у иностранству“, рекла је Маринковићева.

Према њеним ријечима, политичари у свијету знају шта се десило у Рачку, али је важно да истину сазнају и обични људи, како би свима било јасно да је СР Југославија бомбардована без основа.

Чланак ХОЋЕ ЛИ НЕКО ДА ЧУЈЕ ИСТИНУ: Представљено енглеско издање књиге о истини о случају „Рачак“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

У Андрићграду промовисана је поетска руковет „Пред сјенима српских мученика“ у којој су сабране 33 пјесме о страдању српског народа у 20. вијеку.

У поетској руковети, коју је приредио професор српског језика из Фоче Раде Лаловић, заступљени су радови 24 аутора, међу којима Матије Бећковића, Десанке Максимовић, Јована Дучића, Добрице Ерића, Стевана Раичковића и Рајка Петрова Нога.

Рецезент књиге Дивна Васић рекла је да су пјесме инспирисане страдалачком судбином српског народа, посебно у 20. вијеку.

„Ово је поезија која опомиње. Пребрзо смо опраштали злочинцима, лако прелазили и заборављали стратишта и губилишта. Зло се не смије заборавити“, рекла је Васићева.

Она каже да Лаловић избором пјесама подсјећа све да српске жртве никада не смију бити заборављене.

Фото: Срна

Приређивач збирке Раде Лаловић рекао је да је ово једина поетска руковет антологијског типа о српском страдању у Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима, Шумарицама.

„Ова антологија као таква може послужити за проучавање не само Холокауста, него и геноцида почињеног над српским народом“, рекао је Лаловић, чије су три пјесме заступљене у књизи.

Он је навео да се идеја за настанак ове књиге родила прије двије године на семинару за просвјетне раднике о теми Холокауста.

„Изненађење је наступило када смо колеге и ја увидјели да је јако мало пјесника писало о Јасеновцу. Мало је било оних који су у њежне стихове умотавали бројне ране страдалништва нашег народа“, каже Лаловић.

Наставник српског језика Душко Крсмановић рекао је да је велики број пјесама из ове руковети написан у форми молитве.

„То и не чуди, с обзиром на то да је у временима када се од људи не може очекивати милост и људскост једини излаз могуће потражити од Господа“, рекао је Крсмановић.

Чланак АНДРИЋГРАД: Промовисана књига „Пред сјенима српских мученика“ се појављује прво на ИСКРА.

„Наше су само речи“ (Службени гласник, 2017) Милана Ружића, младог писца и сталног сарадника Искре, биће промовисана у уторак 7. марта у 18.30 часова у Библиотеци града Београда (Читаоница Фонда уметности).

О књизи ће говорити писац и уредник овог издања Владимир Кецмановић, књижевни критичар Желидраг Никчевић, прослављени песник Матија Бећковић и аутор.

Чланак НАШЕ СУ САМО РЕЧИ: Промоција нове књиге Милана Ружића у Београду, говоре Матија Бећковић, Владимир Кецмановић и Желидраг Никчевић се појављује прво на ИСКРА.

У књижари „Или – или“ у Андрићграду вечерас ће бити одржана промоција књиге „Где сам то погрешила“ аутора Љиљане Шарац.

У књизи се говори о пријатељству, породичним односима, психологији, снази љубави и мало познатом, ријетко спомињаном српском принцу Ђорђу, сину Петра Првог Карађорђевића, речено је Срни у књижари.

Промоција је заказана у 18.00 часова.

Чланак АНДРИЋГРАД: Промоција књиге „Где сам то погрешила“ се појављује прво на ИСКРА.

Матица српска, – Друштво чланова у Црној Гори, Братство Пековић, Издавачка кућа Јасен и ТВ ИН4С срдачно вас позивају на промоцију књиге:

Седам Његошевих сахрана – Ка Његошевом коначном почивалишту

О књизи говоре:
Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије
Протојереј-ставрофор о. Момчило Кривокапић
Проф. др Владимир Божовић
Јован Јоцо Маркуш
Живко Пековић
Слободан Кљакић, коаутор
Модератор вечери ће бити Милорад Дурутовић.

Промоција књиге биће одржана у уторак, 24. јануара 2017. године у 19 часова Књижара Матице српске, Римски трг 50/I, Подгорица.
Његошев аманет Црногорцима

„Ја хоћу да ме сараните у ону Цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру, да ћете тако учинит, како ја хоћу,онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалостиви и ту моју жалост стављам вама на душу.“

Чланак МАТИЦА СРПСКА: Промоција књиге „Седам Његошевих сахрана – Ка Његошевом коначном почивалишту“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Прво издање књиге Адолфа Хитлера „Мајн кампф“ у Њемачкој након Другог свјетског рата показало се бестселером и иде у шесто штампање, саопштио је издавач ове књиге.

Институт за савремену историју из Минхена саопштио је да је 85.000 копија књиге нацистичког вође „плануло“ са полица од првог штампања у јануару.

Овај признати институт тврди да се овим не промовише ултрадесничарска идеологија него подстиче дебата о порасту оштрих политичких погледа у савременом западном друштву.

Организован је низ презентација и дебата о „Мајн кампфу“ широм Њемачке и Европе, што је омогућило да се сагледа утицај овог дјела на друштво, преноси АФП.

„Испоставило се да је страх од тога да би књига допринијела промовисању Хитлерове идеологије и служила у неонацистичке пропагандне сврхе потпуно неутемељен“, рекао је директор института Андреас Виршинг.

Он је додао да је „дебата о Хитлеровом погледу на свијет допринијела да се сагледају узроци и посљедице тоталитарних идеологија у вријеме када десница поново добија на популарности“.

Чланак БЕРЛИН: Хитлеров „Мајн кампф“ бестселер у Њемачкој се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Срна

У Београду је данас представљена књига „Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској“ Јована Мирковића, која представља илустровану историју геноцида над свештенством СПЦ и српским народом у НДХ.

Епископ пакрачко-славонски Јован сматра да ова књига представља непроцјењив документ о страдању свештенства СПЦ, њене имовине и вјерника, те да су Мирковић и једна мала издавачка кућа „Свет књиге“ учинили оно што су пропустиле најодговорније институције у Србији.

„Зашто ни на једном мјесту у Београду не пише Јасеновац, гдје је монографија САНУ о Јасеновцу и о страдању српског свештенства и народа? О Јасеновцу данас истински брину само три монахиње… Оне пале брикете и обилазе гробове“, упозорио је Ћулибрк.

Он је замјерио институцијама, власти и српским медијима што се само паушално брину о српским стратиштима и напоменуо да током боравка патријарха цариградског у Јасеновцу готово да и није било српских медија да извјештавају.

„Као владика Јасеновца ја Вас позивам – дођите. Док долазите дотле је наше“, истакао је владика Јован на промоцији у Дому војске.

Академик Љубодраг Димић оцијенио је да су иза ове књиге обично институције и цијели тимови, те је стога њена вриједност утолико већа, јер је продукт вишедеценијског рада само једног човјека.

„Ову књигу слободно можемо назвати илустрована историја геноцида. У њој имамо биографије 227 убијених свештеника. Имамо регистар више од 688 срушених православних светиња, 319 драгоцјених фотографија која илуструју страдања“, рекао је Димић.

Он је додао да ова књига потврђује да се у НДХ десио духовни, културни и физички геноцид једног народа, али је напоменуо да можда касни неких седам деценија, али је дошла у вријеме када је у току једно „велико прање историје“ што је чини изузетно драгоцјеном.

„Страдало је српско свештенство на целој територији НДХ. Имамо имена покривена фотографијама и биографијама… Знамо да је са друге стране 133 свећеника Католичке цркве директно учестовало у покољима, од чега 27 лично са ножем у руци“, указао је Димић.

Аутор књиге Јован Миљковић објаснио је да је Српска православна црква духовна вертикала српског народа, а да су они који су хтјели уништити српски народ знали да то могу да ураде само ако униште СПЦ.

„Стога не чуди да су управо православни храмови били мјеста масовних убистава. У чак 48 храмова почињена су убиства, клања, силовања, а храмови су после паљени. Укупно их је 428 спаљено, а 157 уништено и девастирано“, рекао је Мирковић.

Приређивач књиге Стево Ћосовић напоменуо је да се у књизи међу страшним злочинима налази и онај да су проти Данилу Штрпцу у Босанском Новом усташе живом одрале кожу.

„Иживљавали су се над њиховим породицама. Ето, засметало им је нерођено дијете у утроби једне протинице па су га извадили ножем. Зло се зауставља, ако се памти. Треба их зауставити памћењем“, истакао је Ћосовић и додао да је историја као жива вода која обликује садашњост и усмјерава будућност.

Историчар Предраг Марковић указао је да је Јасеновац највећи логор у свијету послије логора за Јевреје у Пољској, а да су димензије злочина нас Србима у НДХ систематски заташкаване.

„Да није људи као Јован ми не бисмо знали колике су димензије тог злочина… Ето у Глини и Госпићу су Срби масовно убијани баш у храмовима. На тај симболичан начин затире се и народ и духовност и успомене“, рекао је Марковић и додао да Мирковићева књига треба да буде у свакој парохији, сваком дипломатском представништву, у српским домовима.

Чланак БЕОГРАД: Представљена књига „Страдање Српске православне цркве у НДХ“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

На Међународном сајму књига у Београду данас је промовисана књига „Свједочим злочин над злочинима“ новинарке Мире Лолић Мочевић, у којој је објављено 12 потресних свједочанстава о страдању дјеце у логорима Независне Државе Хрватске.

Књига је представљена на штанду Представништва Републике Српске, гдје је историчар Јово Мирковић присутне подсјетио да је у логорима злогласне НДХ у којим је било затворено више од 74.000 српске дјеце, од којих је 60.234 убијено.

Мочевићева је рекла да је једини гријех те дјеце био тај што су била српске националности.

Према њеним ријечима, сва дјеца која су доживјела страхоте НДХ три пута су убијена – када су одведена од родитеља у логоре, када су покатоличена и када су убијена.

Она је истакла да се не смију заборавити страхоте које је српски народ претрпио у НДХ, као и деведесетих година прошлог вијека.

– Те страхоте се, у складу са православљем, морају опростити, али се не смију заборавити. Свако заборављено зло је извориште новог зла – рекла је Мочевићева.

Уз књигу је изашао и филм на ди-ви-дију о страдању дјеце у логорима у Доњој Градини, Сиску, Млаки и Јастребарском, као и другим мјестима широм НДХ.

Мочевићева каже да је филм, који је снимљен поводом 75 година од страдања српског живља на тим просторима, преведен и на њемачки језик, јер јој је сугерисано да Нијемци не знају о томе да су у НДХ постојали логори за дјецу.

– Наша је обавеза да у уџбенике уђе информација о тим страдањима и да се зна да је ријеч о дјеци од седам до 11 година, да је у једном дану у околини Бањалуке страдало 2.800 дјеце – рекла је Мочевићева.

Чланак БЕОГРАД: Промовисана књига Мире Лолић Мочевић о страдању дјеце у НДХ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Прослављени српски режисер Емир Кустурица представио је на Београдском сајму књигу „Сјећање ћелијаша“ аутора Елеутерија Фернандеса Ујдоброа и Маурисија Росенкофа која говори о затворским данима доскорашњег предсједника Уругваја Хосеа Мухике.

Говорећи на штанду Андрићевог института из Андрићграда, који је објавио ову књигу, Кустурица је истакао да је Мухика нетипичан јунак и човјек који је своје политичке идеје платио најскупље на свијету, пошто је био утамничен више од деценије.

Фото: Г. Недељков

Он је рекао да западни новинари праве грешку када Мухику називају најсиромашнијим предсједником на свијету зато што не знају његову биографију.

Кустурица каже да је Мухика схватио да је живот кратак да би се проводио у шопинг-моловима и да је важније живјети, односно да је важније бивствовање, а не имање.

„Његово бивствовање је симбол онога што зовемо античким јунаком, јер нема невоље коју није прошао и то је претворио у духовно, а не материјално богатство“, нагласио је Кустурица.

Он је најавио да би у децембру требало да заврши филм о Мухики, тако да ће идеја Мухикиног свијета добити нову димензију.

Кустурица је поновио да Мухика није сиромашан, него имућан човјек који има пса, невене које узгаја и продаје, аутомобил „бубу“, јер је схватио да му у животу не треба више.

„Занимљива је Мухикина перцепција живота јер није дозволио да постане роба, него је остао човјек и схватио да не треба траћити вријеме, него живјети живот“, рекао је Кустурица.

Преводилац књиге са шпанског језика Силвија Монрос Стојаковић рекла је да ова књига представља сјећање Мухикиних сабораца и да говори о времену које је он провео утамничен у подрумима касарни – 13 година, шест мјесеци и девет дана.

У предговору ове књиге пише да се аутори Ујдобро и Росенкоф сјећају како су као таоци успјели да сачувају људско достојанство у вријеме уругвајске војне диктатуре када су били смјештени у ћелије једва веће од мртвачког ковчега, спавали на бетону, а када им нису давали храну и воду пили урин и јели муве, црве, папир и земљу.

Фото: Г. Недељков

Чланак САЈАМ КЊИГА: Кустурица представио књигу о затворским данима Хосеа Мухике се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Sputnik/ Владимир Астапкович

Дефинитивно бих на филму волео да будем Тарас Буљба, а књига која ми је променила живота је Лимоновљева „Ја сам Едичка“, изјавио је вечерас гост Београдског сајма руски писац Захар Прилепин.

Српска песникиња Милена Марковић нашла се у публици која је познатом писцу постављала питања. Она је питала Прилепина како се одлучио да описује природу и у својим књигама, када је то просто ишчезло из модерне књижевности.

„Писци данас у великој мери живе у градовима. Чак и ти писци који живе на селу не учествују у сеоским радовима. Моја жена увек у шали каже да је невероватно како описујем природу када немам појма како се који цвет зове, али ја сам одрастао на селу. Око мене је била цела фарма. Некада човек није могао да живи без коња, а данас му та племенита животиња није потребна“, казао је Прилепин.“

Милена Марковић је питала великог руског писца која књига му је променила живот и који јунак са филма би желео да буде. „Имао сам 16 година када сам прочитао књигу Едуарда Лимонова ’Ја сам Едичка‘. Та књига ми је скинула невидљиве наочари које сам до тада имао, и боје и људи око мене су постали живљи и другачији. Гогољ има приповетку о Тарасу Буљби. Дефинитивно бих на филму волео да будем Тарас Буљба“, истакао је Прилепин.

Он је додао да је пре десетак дана завршио снимање филма.

„Живим на селу и тамо су ме нашли. Одбио сам их у први мах, али моје четворо деце ме је наговарало да се ’снимим за филм‘, па сам попустио. Тамо сам преживео пакао. Одмах су ме убили у првој сцени коју смо снимили. Било је страшно. Не само да су ме убили, већ сам морао акробацијски да падам на неког дечака“, рекао је Прилепин. Прилепин је у разговору са публиком рекао и да обожава нашег славног редитеља Емира Кустурицу чије је све филмове гледао, као и да у стану има целу полицу са књигама српских аутора међу којима посебно воли књиге Моме Капора. „Јако ценим стил Моме Капора, који је истовремено писао прегледно и осећајно. Волео сам да читам и дела Павића, Горана Петровића, Ћосића и Андрића“, казао је Прилепин.

Чланак ПРИЛЕПИН: Обожавам Кустурицу чије сам све филмове гледао, у стану имам целу полицу са књигама српских писаца се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Прослављени српски режисер Емир Кустурица биће сутра на штанду Андрићевог института који и ове године представља своју издавачку делатност на Сајму књига у Београду. Кустурица ће говорити на промоцији књиге „Сећање ћелијаша“, аутора Елеутерија Фернандеса Ујдоброа и Маурисија Росенкофа која говори о затворским данима доскорашњег председника Уругваја Хосе Мухике.

Књигу је објавио Андрићев институт у Андрићграду, а промоцији књиге у каменом граду на Дрини летос је присуствовао и сам Мухика. Књигу је на српски језик превела Силвија Монрос Стојаковић.

Чланак САЈАМ КЊИГА У БЕОГРАДУ: Кустурица сутра на штанду Андрићевог института, представља књигу о затворским данима Хосе Мухике се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Међународна едиција 100 словенских романа, српског издавача „Архипелаг“ представљена је протеклих дана на неколико књижевних догађаја у Москви.

На 29. Међународном московском сајму књига едицију 100 словенских романа на националном штанду Србије представио је Гојко Божовић, главни уредник овог међународног пројекта, саопштио је „Архипелаг“.

„Едиција 100 словенских романа је највећи међународни пројекат у који је тренутно укључена нека од словенских књижевности. Започета пре десет година, ова едиција је, захваљујући раду националних издавача и националних жирија критике, као и Форума словенских култура, обликована као антологијски и репрезентативни пресек романа писаних и објављених на неком од словенских језика после пада Берлинског зида“, рекао је Божовић.

Како се наводи у саопштењу, постоје три разлога због којих је ова едиција основана.

„Најпре због тога да се повећа књижевна и културна размена међу словенским културама и књижевностима. Потом да се створи нова генерација преводилаца са словенских језика. И нипошто не на последњем месту: да се у заједничком наступу нагласи вредност савременог словенског романа и подстакне његово превођење на друге језике. Страни издавачи су у међувремену препознали антологијски карактер и књижевни значај романа заступљених у едицији 100 словенских романа, због чега књиге из ове едиције већ излазе на енглеском, шпанском и португалском језику“, рекао је Божовић.

Божовић је о едицији говорио и у оквиру званичног програма 29. Међународног московског сајма књига, на представљању Издавачког центра Рудомино, које је руски издавач ове едиције.

Током боравка у Москви, Божовић је имао неколико састанака са уредницима Рудомино о сарадњи и даљем раду на едицији 100 словенских романа, као и о објављивању књига српских писаца у издању овог руског издавача.

Посебну промоцију едиција 100 словенских романа доживела је у оквиру програма 4. Међународног конгреса преводилаца руске књижевности. Покренут 2010. године, овај конгрес се одржава бијенално у Москви, а ове године окупио је преко 320 преводилаца, писаца, уредника и издавача из целог света.

Гојко Божовић је на Конгресу преводилаца руске књижевности представио издања Архипелага из области руске књижевности. Божовић је имао посебно излагање о едицији 100 словенских романа у оквиру секције „Писац и преводилац: савезници или непријатељи“, у коме је представио досадашњи рад Форума словенских култура, издања едиције 100 словенских романа и говорио о кључним тематским и поетичким аспектима романа заступљених у овом антологијском избору.

На руском језику у едицији 100 словенских романа управо је објављен роман Горана Петровића „Ситничарница ’Код срећне руке‘“, а до краја године биће објављени роман Ласла Блашковића „Мадонин накит“ и Светлане Велмар-Јанковић „Лагум“.

Чланак ПОДУХВАТ: У Москви представљено „100 словенских романа“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Приштина је забранила уношење књига на српском језику на територију Косова и Метохије, па их службеници плијене на административним прелазима према централној Србији, пише „Блиц“.

Да је проблем ескалирао потврђује и допис „Пошта Србије“ од 2. јуна у коме је руководство наредило службеницима да морају упозорити клијенте, који желе да поштом пошаљу књиге на Косово и Метохију, да пошта неће сносити трошкове ако књиге на административним прелазима буду одузете.

Потпредсједник у приштинској влади Бранимир Стојановић рекао је за овај лист да су одузимања књига на административним прелазима до сада била спорадична, али да је то сада постало пракса.

Чак су и за сајамске манифестације били онемогућени српски издавачи да их доставе.

Стојановић каже да не постоји званична одлука владе у Приштини и да је могуће да је неко министарство донијело интерни акт о коме он није упознат.

У Канцеларији Владе Србије за Косово и Метохију нису упознати о овом поступку Приштине.

„Ако је Приштина увела такву забрану, онда би то био фашистички приступ њихове власти. Испитаћемо о чему је ријеч“, рекли су у овој канцеларији за „Блиц“.

Чланак ЧИСТ ФАШИЗАМ: Приштина забранила уношење књига на српском језику се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

У Српскоj академиjи наука и уметности данас jе одржана трибина, организована у оквиру обележавања 75 година од формирања логора Jасеновац, на коjоj jе помовисана књига академика Mатиjе Бећковића „Tри поеме“.

Oтвараjући скуп управник Библиотеке СAНУ академик Mиро Вуксановић казао jе да су ове три Бећковићеве поеме молитве Богу – „Господе помилуj „,“Учини ми љубав“ и „Слава теби Боже“.

Према речима Вуксановића, песник и маjстор речи jе у поеми „Учини ми љубав“ узео именицу душа из коjе jе поникла љубавна нежност, као код свих и свуда и подигао jе у суперлатив над суперлативима.

Бећковићеву поезиjу су тумачила и два професора универзитета Jован Делић и Стоjан Ђорђић, а затим jе публика имала прилику да им Бећковић казуjе своjе стихове.

И у свим поемама, казао jе Ђорђић, се славе Бог, љубав и молитва и то jе „триптих религиjских поема, о чему говоре већ и њихови наслови“.

Прву поему, рекао jе Ђорђић, Бећковић jе написао 2013. узимаjући за основу познату и наjкраћу хришћанску молбу за милост Божиjу коjа jе стала у само две речи: Господе помилуj.

„Oд те две речи, чиjим се неброjеним понављањем добиjа та молитва, песник jе започео своjу необичну модерну епско-лирску творевину – молитвену поему“ и развио jе до песничке молитве за све, обjаснио jе Ђорђић.

„Друга поема, испевана годину дана касниjе, коjа носи наслов „Учини ми љубав“, прелази из молитве у похвалу, из молбе за божjе спасење, у оду наjвећоj милости божjоj, милости љубави“, констатовао jе Ђорђић оцењуjући да jе да jе ова поема „похвала љубави, уjедно и молитва за љубав“.

Док jе у средишту прве поеме, закључуjе Ђорђић, њен лирски субjект, људска душа, у другоj љубави, дотле jе у трећоj главни предмет управо божанско биће, коме се све ове молитвене речи шаљу.

Делић jе у Бећковићевим стиховима препознао утицаj Дантеа Aлигиjериjа и Вилиjема Шекспира, а од домаћих да jе на трагу стихова Лазе Kостића.

Бећковић jе пре него што jе прешао на читање неких одломака из Tри поеме коjе су, инаце, обjављене као посебна књига у Српскоj књижевноj задрузи подесетио да jе у Jасеновцу заклан Драгиша Васовић, члан СAНУ. Њему у спомен изговорио jе песму „Kажа“.

Чланак БEOГРAД: На трибини у СAНУ представљене Бећковићеве поеме се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

У књижари „Или-или“ у Андрићграду одржана је промоција досадашњег стваралаштва списатељице Ангелине Петровић из Обреновца.

Петровићева је рекла да су сви њени романи психотрилери. „Моје приче су приче о томе шта носимо у себи, какве вриједности имамо и у њима је садржана само истина“, рекла је Петровићева.

Она је додала да романи које је објавила нису лагано штиво, те да је у њима ријеч о човјековом суочавању са најдубљим тајнама које носи у себи.

„Посљедњи роман који сам објавила носи назив `Неопроштено` и говори о писцу који има породицу, али сазнаје да га жена вара. Он се налази пред великим искушењима и одлучио је да побјегне у прошлост. Главни јунак пише роман у којем се изборио са својим животом“, навела је Петровићева.

Фото: Срна

Ангелина Петровић рођена је 1966. године у Источном Сарајеву. Осим романа, објављивала је кратке приче и пјесме.

Први роман под насловом „Психа“ објавила је 2011. године и он је награђен књижевном наградом „Пегаз“.

Члан је Удружења књижевника Србије и добитник „Златне значке“ 2014. године за допринос у области књижевности.

Чланак АНДРИЋГРАД: Промоција стваралаштва Ангелине Петровић се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

У биоскопу „Доли Бел“ у Андрићграду вечерас је промовисана књига потпуковника у пензији Ђорђа Аничића под називом „Смена“, која представља његов ратни дневник у вријеме НАТО агресије на Србију.

У овој књизи-дневнику Аничића, који је 1999. године био замјеник команданта Трећег ракетног дивизиона Противваздушне одбране /ПВО/, говори се о свакодневном животу његове јединице која је помоћу руског ракетног система оборила амерички бомбардер „Ф-117“, такозвани невидљиви.

„Књига прати ратни пут Трећег ракетног дивизиона и бележи моја размишљања, борбене радње, осећања, тај осећај кад сте уведени у рат са најмоћнијим земљама света, остављени сами без и једног савезника. То је један реалан запис из ракетне станице“, рекао је Аничић.

Фото: С. Гарић

Он је истакао да су у књизи одсликани његови ратни другови, однос претпостављених команди, шта је и ко командовао, са чиме су се сретали на терену и како изгледају налети НАТО авијације.

„У књизи се налази жива реч и запис из ратне јединице, што је врло драгоцено, а све је записано у реалном времену“, каже Аничић.

Он је рекао да је био један од најоптерећенијих људи у ратном дивизиону јер је сам увезивао све јединице.

Фото: С. Гарић

„Нисам веровао да је дошао рат, јер смо део породице европских народа, а онда смо схватили да ми морамо да научимо рат. Схватили смо сву снагу којом располаже противник и тражили смо техничке и тактичке поступке и радње које могу да нам пруже начин да преживимо“, додао је Аничић.

Наводећи да књига има историјски значај, Аничић је рекао да је носилац ПВО у одбрани Београда био Трећи ракетни дивизион, који је ратовао свих 78 дана бомбардовања од стране НАТО.

Према његовим ријечима, то је једини дивизион који није имао губитака у људима и техници, а који је прешао више од 100.000 километара.

„Мој највећи допринос, и за јединицу најзначајнији, свакако јесте начин и дужина борбеног рада и начин употребе имитатора зрачења за време борбеног рада. Пронашао сам системско решење за противрадарске ракете ХАРМ“, рекао је Аничић.

Фото: С. Гарић

Аничић је навео да је књига до сада више пута промовисана – у Србији, Русији, Црној Гори, Румунији и БиХ.

Током промоције у Андрићграду, приказан је инсерт из документарног филма „Дух из Срема“, који се снима према мотивима из књиге.

Режисер филма Немања Јованов рекао је да је филм „Дух из Срема“ у процесу настајања, а да је идеја дошла по мотивима ратног дневника „Смена“.

„Када сам прочитао књигу размишљао сам како да ову поруку пошаљемо до већег броја људи. Одлучио сам да ступим у контакт са аутором књиге и тако смо заједно одлучили да радимо на овом филму“, испричао је Јованов.

Фото: С. Гарић

Он је рекао да на филму ради екипа младих људи, чији је циљ да јавности представи овај филм као веома значајан пројекат, који ће испричати причу хероја који су се 78 дана бранили од демонског непријатеља – НАТО-а и успјели да пронађу рјешење како да се поставе у раван са њим.

Јованов је додао да су они то оправдали тиме што су оборили три авиона, да нису били ниједном погођени, а рат су преживјели без људских губитака.

На промоцији су говорили и Борис Стоименов, Драган Матић, Ђорђе Малетић.

Чланак АНДРИЋГРАД: Промоција ратног дневника „Смена“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС/Срна

У Добоју је вечерас представљена књига „Доктор Томан“ аутора Славка Никића из Београда, која реконструкцијом киднаповања начелника Хируршке клинике приштинске болнице Андрије Томановића приказује дио трговине органима и крвљу 2.500 отетих Срба са Косова током рата 1998. и 1999. године.

Пензионисани пуковник МУП-а Србије Славко Никић, као свједок и оперативац у тадашњим сукобима на Косову, у књизи реконструише још неразјашњену судбину киднапованог доктора Андрије Томановића који је присиљен да обучи своје колеге Албанце у приватној болници у Тирани за вађење органа и крви отетим Србима, али и другим неподобним лицима.

Никић, како наводи, на основу чињеница и оперативних података расвјетљава пут киднапованог доктора који је „зеленом ладом из Клиничко–болничког центра у Приштини одвезен до Урошевца, одакле је возилом са ознакама УН пребачен до Скопља, затим до Тетова, па до Тиране“.

Аутор се добојској публици представио и књигама „Нулта крвна група“, „Командантне убице“, „Јована“ и „Служба“, у којима именује и открива албанске злочинце, те доказује њихове злочине.

Никић као кривце за још неразјашњену судбину 2.500 киднапованих Срба, жртава трговине органима и крвљу, наводи челнике служби државне безбједности, војске и полиције тадашње Југославије, за које истиче да су, у настојању да буду подобни, радили супротно српским интересима.

Славко Никић из Београда до сада је написао 14 књига у којима је ријеч о његовом раду у МУП-у на пословима сузбијања наркоманије, при чему је и једини преживјели из групе оперативаца.

Први примјерак књиге „Доктор Томан“ Никић је 1. октобра прошле године лично уручио генералу Ратку Младићу у Хагу.

Промоција књиге „Доктор Томан“ одржана је у Умјетничкој галерији Добој.

Чланак ДОБОЈ: Промовисана књига о страдању Срба на Косову се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика/Р. Крстини

Безброј пута је писано о лакрдији са наградом за „најчитанију књигу” коју додељује Народна библиотека Србије, а која се некада додељује књизи која је заиста најчитанија, а некада и не.

Разлог – о томе која је књига најчитанија не одлучује читаност, него жири?!

Узрок – једноумна свест књижевне шатро елите, којој није довољно то што, злоупотребљавајући непостојање чврстих норми и критичке јавности, остале књижевне награде дели својим „заслужним” представницима, не водећи рачуна о квалитету написаног, или како јој се дигне, него фалсификује и егзактну чињеницу као што је број читалаца.

Упркос очигледној превари утканој у процедуру доделе ове награде, и упркос томе што је Управни одбор Народне библиотеке – у којем већину чине представници поменуте „елите” – још прошле године званично признао неприхватљивост сопственог брљања, признање је и ове године додељено по старом, шизофреном принципу.

Као и толико пута до сада, превара би прошла у тишини, да овогодишњи добитник Филип Давид на додели није направио скандалчић, опљунувши присутног председника републике.

Разлог зашто – ако му је присуство Томислава Николића као почасног госта доделе неприхватљиво – награду није одбио, Давид налази у „чињеници” да су му је доделили „читаоци”.

Не знам да ли је књига Филипа Давида заиста била најчитанија – могуће је и да јесте, пошто су му припадници поменуте „елите” претходно обезбедили „Нинову” награду, која доноси велику читаност, и пошто му је издавач „Лагуна”, која зна да књигу учини читаном – али, и ако јесте и ако није, ни ову награду му нису доделили читаоци, него бесмислени жири, па је, уколико држи до здравог разума и до морала, лауреат имао добар разлог да је одбије много пре него што је ушао у салу библиотеке и видео кога све тамо има.

Симптоматично, у слављењу Давидовог скандалчића најгласнији су они претходни лауреати ове награде који су је добили потпуно незаслужено, јер им књиге нису биле најчитаније.

Ма колико звучало непопуларно у јеку општенародног одушевљења гестом за који, како рече Томислав Николић, није била потребна „ни храброст ни васпитање”, не могу да не приметим један непријатан детаљ.

Ако за неке друге бруке јесте, за суштинску бруку уткану у процедуру доделе ове награде актуелни председник Србије – било онакав какав је био, било онакав какав је сад – тешко да је одговоран.

Чланак ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ: Једна награда и два скандала се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

На свечаности поводом 85 година постоjања Библиотеке града данас су саопштени наслови 10 наjчитаниjих књига у 2015. години, а прво место припало jе роману Mишела Уелбека „Покоравање“.

За таj роман уредник и власник „Боока“ Иван Бевц примио jе награду.

На другом месту jе трилер Jу Несбеа „Снешко“ у издању “ Лагуне“ коjа jе на тоj листи имала jош две књниге: „Ухваћен“ Харлана Kобеjна коjи се нашао на петом месту и „Убити птицу ругалицу“ на деветом месту, коjу jе „Лагуна“ обjавила у сарадњи са „Платоом“.

Издавачка куца „Вулкан“ заузела jе треће место романом „Девоjка од папира“ Гиjома Mусоа, док jе четврто припало „Геопоетици“ са романом „Kафка на обали мора“ Харукиjа MУракамиjа.

Роман Ирвина Jалома „Лечење Шпенхауером“, коjи jе обjавио „Плато“ заузео jе шесто место а на седмом се нашао „На рубу вечности “ Kена фолета“ у издању „Eвро боока“.

„Боока“ jе заузела осмо место романом фредерика Бегбедеа „Романтични егоиста“, а на десетом се нашла књига „Психиjатри, психолози и други болесници“ Родрога Mуњоса Aвие у издању „Самиздата Б92“.

Чланак „ПОКОРАВАЊЕ“: Десет наjчитаниjих књига у 2015. у Библиотеци Београда се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

Награда за животно дело Андрићевог института из Андрићграда додељена је Матији Бећковићу, коме је признање припало и за недавно објављене „Три поеме“, док је најбољи роман у 2015. години по оцени жирија, „Осама“ Владимира Кецмановића.

Велика књижевна награда Андрићевог института додељена је први пут, у две категорије — за укупан допринос српској књижевности аутора који је у протеклих пет година објавио запажено дело и за најбољи роман објављен први пут у Србији и Републици Српској на српском језику од 1. јануара до 31. децембра.

Покровитељ награде је председник Републике Српске Милорад Додик. Поред повеље, лауреати, Матија Бећковић и Владимир Кецмановић добили су новчане награде од 25, односно, 15 хиљада евра.

Награде је уручио директор Института „Иво Андрић“, наш прослављени режисер Емир Кустурица. Он је, говорећи о награђеном роману Владимира Кецмановића, између осталог рекао:

„Задовољство ми је што је почетак новог живота Института ’Иво Андрић‘ започео романом за кoји интимно мислим и осећам да ће бити један од кључних у нашој литератури. Роман ’Осама‘ ће бити нова будућност српске књижевности. Управо тај роман ће успоставити нашу награду као вредну у култури уопште“, рекао је Кустурица.

Фото: С. Гарић

Образлажући одлуку жирија за укупан допринос српској књижевности, председник, проф. др Јован Делић је нагласио да је Матија Бећковић, као мало ко у светским размерама, уклопио архаично и модерно, због чега су „његове поеме светски феномен, а не неки епски српски анахронизам, ограничен дијалектом и провинцијским међама“.

Академик Бећковић одлучио је да износ награде, који је виши од награде младог колеге Кецмановића, како је рекао, приложи Матици српској и Српској књижевној задрузи, нашим најстаријим културним установама у којима је Андрић објављивао књиге и у чијим је је одборима и уредништвима радио.

„Црњански је рекао: ’Ја сам сам себи предак‘, ја сам мислио да је на ту реч више права имао Андрић, јер он је заиста родио самога себе. Његови родитељи су Његош, Вук Караџић и наша народна поезија. Он је све њихово подигао на још једно небо, чему служи и овај град који је највећа задужбина који је подигао Мехмед Паша Соколовић. Андрићград, поред Грачанице код Требиња је највећи врх Републике Српске, иако су јој припале највише планине. Ове коју је изградила Српска, постају веће од оних које је изградио Бог“, рекао је Бећковић.

Он је додао да му је драго што је награду примио у једном од најлепших центара културе, њеном храму који одудара од нашег времена, али да је то мање важно, јер ће време славе неимарских подухвата Емира Кустурице, тек доћи.

Андрићев Институт у Андрићграду јединствена је установа културе, науке и образовања, која својим радом обједињује настојања Србије и Републике Српске да у тим областима остваре значајне резултате. Институт има пет одељења — за књижевност, историју, оријенталистику, политику и медије и одељење за филм.

Чланак СВЕЧАНОСТ У АНДРИЋГРАДУ: Бећковић и Кецмановић добитници награде Андрићевог института се појављује прво на ИСКРА.

Фото: andricgrad.com

У књижари „Или-или“ у Андрићграду у суботу, 9. јануара, биће одржана промоција романа „Кроз прстохват цимета“ Александре Михајловић.

На промоцији ће, поред аутора, говорити Вања Јекић и Љиљана Шоп.

„Књига има двије нити – историјску и савремену, које својим писмима боје цимета спаја краљица Наталија Обреновић, супруга Милана, а мајка Александра Обреновића“, кажу у књижари.

Александра Михајловић је први српски аутор који се позабавио темама као што су проституција /са филозофско-историјске стране/ и живот близанаца.

Промоција књиге је најављена за 18.00 часова.

Чланак АНДРИЋГРАД: Промоција књиге „Кроз прстохват цимета“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТС

Почетком септембра албанским ђацима из Прешева и Бујановца стигло је око стотину хиљада уџбеника с КиМ, али само до царинског терминала. Национални савет Албанаца протестовао је неколико пута и организовао бојкот првог часа у школама, тражећи да се уџбеници с ознаком тзв. Републике Косово проследе школама. Међутим, споран је њихов садржај.

Спорна је књига из историје јер се у њој, између осталог, наводи да је Адем Јашари херој који се као припадник Ослободилачке војске Косова борио против безбедносних служби Србије. За председника Националног савета Албанаца Јонуза Муслијуа то није спорно.

„Кад ученик хоће да учи о Адему Јашарију, он то има на интернету. Да ли може премијер да му забрани интернет? Зашто Влада то толико оспорава“, каже Муслију.

Уџбеници, донација косовског министарства просвете, и даље су у камионима, запечаћени. У настави могу да се користе само уџбеници које је одобрило Министарство просвете.

„То је стварно мало дискутабилно што се тиче предмета историје, али се и по овом наставном плану и програму, које је одобрило Министарство просвете Србије, историја националне заједнице Албанаца или мало учи или се не учи“, објашњава Зејни Фејзулаху, директор ОШ „Сезај Сурој“ у Бујановцу.

Координационо тело није било обавештено да са Косова и Метохије стижу уџбеници за наставу на албанском језику.

„Мислим да то није добро и ја сам то и рекао председнику Националног савета Јонузу Муслијуу. Чињеница је да на том простору нема довољан број уџбеника на албанском језику, чињеница је да неки уџбеници не задовољавају критеријуме“, каже председник Координационог тела Зоран Станковић.

У основним школама за наставу на албанском језику недостају књиге из историје, биологије, ликовне и музичке културе. У средњим школама наставници ђацима углавном диктирају градиво.

„Због недостатка књига имамо потешкоћа, највише на часу историје“, рекла је ученица Елма Дураку.

У пројекту „Бесплатни уџбеници“, Министарство просвете Србије до сада је, за наставу на албанском, обезбедило више од 11.500 уџбеника различитих издавача.

Адем Јашари је био један од оснивача и вођа ОВК, а имао је и чин мајора албанске војске. Његова група је била главни носилац тероризма од 1992. до 1997. године на Космету. Прву већу синхронизовану акцију Јашаријева група је организовала 1996. на путу Рожаје–Приштина код Косовске Митровице, када је петоро људи убијено, а петоро рањено.

Јашари и његова група ликвидирани су у полицијској акцији у марту 1998. године у месту Доњи Преказ.

Чланак ПРЕШЕВО: Запечаћене књиге стигле са Косова у којима пише да је Адем Јашари херој се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

У Андрићевом институту у Андрићграду представљен је роман Саше Кнежевића „У сјећању на заборав“ и књига Маје Радонић „Стуб сећања српске културе“.

Професор Филолошког факултета у Бањалуци Сања Мацура рекла је да је роман „У сјећању на заборав“, који је објављен у издању Завода за уџбенике и наставна средства у Источном Сарајеву, добио трећу награду на конкурсу „Златна сова“, која је најпрестижнија књижевна награда на територији Републике Српске.

„Роман посједује изузетне квалитете какве ова награда заслужује. Тематски је базиран на причи о пријератном, ратном и поратном животу у Сарајеву и на свему што је тај град изгубио изгубивши велики број својих становника, те на свему што ти становници јесу или нису изгубили изашавши из једног круга у којем су постали непожељни“, истиче Мацура.

Она каже да се оквир романа протеже на простор који обухвата Европу, Канаду, САД и да прати судбину људи који су, због туђих чињења, остали без осјећаја властитог идентитета.

Фото: Срна

„Књига даје песимистичну слику свега што смо понијели са собом и што можемо да пружимо, односно поставља питање да ли смо ми обогаљени или је обогаљен град из којег смо изашли“, каже Мацура.

Маја Радонић, аутор књиге „Стуб сећања српске културе“ у есејима Миодрага Павловића, рекла је да је ово њена докторска дисертација, објављена на Филолошком факултету у Београду.

„Реч је о есејистици наших највећих песника двадесетог века, Миодрага Павловића, песника модернисте који је створио и есејистичко дело по обиму и по значају једнако велико и битно за нашу књижевност и културу“, рекла је Радонићева.

Професор Филолошког факултета у Београду Јован Делић рекао је да је Маја Радонић прихватила веома озбиљан посао да обради есејистичко дјело наших најбољих, најобухватнијих есејиста и стилски најпрецизнијих, а уз то човјека који је успоставио континуитет покидан у српској поезији.

„Ријеч је о модерном пјеснику који је уз то био пјесник превратник заједно са Васком Попом и када то имамо у виду, онда се тек види колики је тај опус и колики је посао пред собом имала Маја Радонић“, истиче Делић.

Он додаје да је Радонићева на око 500 страна текста описала све што је Миодраг Павловић урадио у есејистици, а томе је додала и његове погледе на сликарство и на тај начин обухватила Павловићеву тежњу за цјелином.

Чланак АНДРИЋГРАД: Представљен роман Саше Кнежевића „У сјећању на заборав“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Јубиларни 60. међународни београдски сајам књига данас је званично завршен примопредајом Отворене књиге коју је руски амбасадор у Београду Александар Чепурин предао представнику Ирана који ће 2016. бити почасни гост сајма.

Градски секретар за културу Владан Вукосављевић захвалио је Русији, земљи почасном госту овогодишњег сајма, на учешћу и изразио задовољство што је Иран прихватио да буде почасни гост, јер је ријеч о великој земљи и народу чија култура сеже у далеку прошлост антике.

Чепурин је увјерен да ће добра сарадња у области културе Србије и Русије након сајма књига бити унапријеђена. Он је најавио да већ 19. новембра у Музеј историје Југославије стиже изложба руске авангарде организована поводом 100 година Маљевичевог „Црног квадрата“.

Отправник послова Амбасаде Ирана Насер Ехсани Фарид рекао је да је култура највеће достигнуће једног народа, а књига најадекватнији производ за презентацију и преношење културе.

Он је најавио да ће Иран, као почасни гост сајма, осим излагања књига, организовати изложбе споменика културе Ирана, пројекције филмова и наступе фолклорних група.

Предсједник Управног одбора сајма књига Зоран Аврамовић рекао је да је Сајам постигао циљ који му је био задат и навео да је посјетиоцима било понуђено 450 програма, укључујући трибине, изложбе, презентације у сајамским салама и на штандовима излагача.

Он је навео да су на сајму била 483 директна излагача, од којих је 401 био домаћи, а остало излагачи из иностранства.

– Пошто још није закључена рачуница о броју посјетилаца, процјена је да је Сајам посјетило 180.000 људи, што је за 20.000 више него лани, а било је и 1.000 акредитованих новинара – рекао је Аврамовић.

На церемонији примопредаје Отворене књиге минутом ћутања одата је пошта руским држављанима погинулим јуче у авионској несрећи у Египту.

Чланак ЗАХВАЛНОСТ РУСИЈИ: Затворен 60. сајам књига у Београду се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Три издавачке куће: „Штампар Макарије” (Београд), „Ободско слово” (Подгорица) и „Херцеговина издаваштво” (Требиње), објавиле су изабрана дела Рајка Петрова Нога (1945), у седам књига: Поезија I („Зимомора”, „Зверињак”, „Безакоње”, „Хајдучија”, „Родила ме тетка коза”), Поезија II („Лазарева субота”, „На капијама раја”, „Недремано око”, „Не тикај у ме”, „Преко пепела”), Проза I („Јечам и калопер”, „Запиши то, Рајко”), Проза II („С мене на уштап”, „Беседе”), есеји: „Сузе и соколари”, критике: „Јеси ли жив”, Књига о Скендеру (Сонети и поеме Скендера Куленовића, Разговори, Хронологија). Графичком лепотом књига бавио се Михаило Павићевић. То је био повод за разговор са познатим песником.

Да ли је овај комплет књига – подвлачење црте, или тек мали предах пред друго песничко полувреме?

Удружени издавачи из Србије, Републике Српске и Црне Горе објавили су ових седам књига у које је стало мојих седамдесет година. По идеји уредника и песника Радомира Уљаревића – Михаило Павићевић је разиграо и распевао крстолике ликове и знамења са стећака и од њих направио амблеме за лице књига, а ћошкастим словима назначио мој карактер. Какво друго полувреме? Друго полувреме траје од 2003. године када су ми „анђели певали”. Онај у чијој је то надлежности милостиво је тада рекао: Хајде још мало! Али под строгим условима. Тих услова се придржавам, и за то време објавио сам пет књига. Када је Дучић у Америци имао оволико година није ли се о њему писало као о „остарелом песнику” који је изгубио компас. Ваљда зато што је био уз свој страдални народ. У Србији су Десанка Максимовић (96) и Добрица Ћосић (93) дигли високу и недостижну старосну пречку. Ваља поживети да би се нешто написало, говорио је Андрић. Нема другог полувремена; ово што је остало, спортски речено, то је надокнада, и у њој је најважније да се човек не обрука.

У књизи „Запиши то, Рајко”, с пуно љубави, пишете о нашим најзначајнијим писцима. Кога, ипак, издвајате?

Потрефи се да онај који ништа нема пронађе језик. И тада бескућнику –поезија почиње да бива кров. Тамо сам склањао главу. Почео сам да освајам традицију. И да посвајам своју књижевну породицу. Топлину коју сам имао, па изгубио, у патријархалној и побожној породици, полако сам надокнађивао, прво у својој тек заснованој, па онда у књижевној, шареној и шароликој породици, све погледујући горе на пралик, на Божју породицу. У књижевној, као и у свакој другој породици, има нас и оваквих и онаквих, па зато никога не бих издвајао ни из ње изгонио. Добри су, какви су да су.

Топло, с много емоција, пишете и о Бранку Ћопићу. Да ли је он добио место које му припада у српској књижевности?

У сонету – епитафу Бранку Ћопићу који се зове „Витез Тужног Лика” има један вокативни оксиморон: Снаго Подаништва. Ћопић је о себи говорио као о преиспољној кукавици, а по дубоком, босјачком осећању света, био је храбрији од свих поданика. А сви смо били поданици. И кад оболе, велики писци нам шаљу извесне поруке. Са највећим тиражима и хонорарима, Ћопић је био уобразио да неће имати да плати кирију и струју. Већи део народа већ није имао. Слутио је да ће доћи „мрке убице с људским лицем”. Зар нису дошле? Још нисмо свесни шта се његовим суновратом, са Бранковог моста на бетон, у свима нама суновратило. Ваља видети емулзију тешке меланхолије и расточености на његовој последњој фотографији и заљуљана слова у опроштајном писму које се завршава: „Збогом лијепи и страшни животе”, и чути тај неми акорд најширег осмеха који се прелива преко ледене туге. „Јутро плавог сљеза о бетон се сасу”.А што се увек променљивог места у српској књижевности тиче, није он једини међу највећима које ови што данас харају ћушкају у заборав.

Многе велике српске писце већ смо заборавили, нико их више не помиње. Како то објашњавате?

Прво велике изједначиш са осредњим, а онда високу књижевност са тривијалним. Систематски радиш на инверзији вредности. У зиндан зазидаш Његоша. Да буде прћија Дуговладајућег Велеума. Ћушкаш Андрића комшијама и суседима. Заборавиш округлу годишњицу Црњанског. За Мешу Селимовића кажеш да је и онако њихов. Питаш одакле је тај Владан Десница и где су ти Двори Јанковића. Ћопића и Михаила Лалића ставиш у партизанску ладицу и закључаш. Превратничког Миодрага Булатовића учиниш епигоном његових епигона. Ако већ кога мораш да поменеш, помени Киша и Пекића. Понекад и Ковача. Заборави Драгослава Михаиловића, који се, равнотеже ради, уз онај тријумвират помињао. Кад склониш велике, ето комотног простора за патуљке и егзотичне бумбаре, чије се књиге читају као да су на страном језику написане, а онда на српски лоше преведене. То се данас зове рад на „промени свести”. На распамећивању. Само залудна им је работа. Велики писци имају незгодну склоност да васкрсну.

Занимљиво је и сећање на Радована Караџића. Пријатеља се, упркос свему, не одричете?

Јавља ми се два пута месечно. Миран и прибран, мене бодри да издржим. Пролог у „ремоару” –„С мене на уштап” – потписан је псеудонимом Даба Шон (Да Баш Он), кинески писац. Тамо, између осталог, пише да су „сви романи помало дневници, мемоари, сећања и машта, ремоари, мемоари фантасте”. То су Радованове речи. Најбољи су кад нису баш сасвим тачни, рекао би Црњански. Да, ја сам одан пријатељ. У мојој милости су сви који су свезани, нарочито они који су се изборили за Српску. Такав ме пријатељ запао.

Косово и Метохија – опет су политичка мода. Шта нам, по вама, ваља чинити?

Косовски завет је друго име Србиново. Косово, које је родно место Цркве и Државе, одувек је грдно судилиште. Насред њега је заиста Содом запушио. Какав референдум о Косову? Добро је рекао Владимир Димитријевић: тај референдум је обављен 1389. и 1912, али и 1804, 1941, 1999. Сила узме земље и градове… Нико, апсолутно нико није овлашћен да потпише како Косово није наше. „Пре свачији сужњи, но ичије слуге”!И тако ће бити док нас буде, до краја света. И још мало после тога.

ЕУ у Србији

Видите ли Србију у Европској унији?

Србију не видим у Европској унији. Али видим ЕУ у Србији: у влади, у министарствима, у војсци, у школству, у здравству, у култури, у књижевности, у цркви, у породици, у надземљу, у подземљу. И видим наше усрећитеље који су вољни да им дају и што им не траже.Антрфиле 2

Промоција у Скупштини Београда

У свечаној сали Скупштине Града Београда, данас у 13 часова, о изабраним делима, у седам књига, и књижевном стваралаштву Рајка Петрова Нога, говориће: Матија Бећковић, Јован Делић, Драган Хамовић, Желидраг Никчевић и Радомир Уљаревић. Аутор ће читати своје стихове, а програм води Нина Мудринић.

Чланак РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: Кад склониш велике, ето комотног простора за патуљке и егзотичне бумбаре се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

У Андрићевом институту у Андрићграду представљена је књига „И ако није биће“ коју је приредио Здравко Кривокапић, а која је издата под псеудонимом Ето Баш Ја.

Кривокапић је рекао Срни да је основна порука књиге везана за живот на овим просторима, за који је рекао да је црно-бијели.

„Ми се дијелимо на оне који су `за` и оне који су `против`, подијељени смо по томе ко воли Рзав, а ко Дрину… То су подјеле које су код нас изузетно присутне“, рекао је Кривокапић, који је редовни професор Машинског факултета у Подгорици и уредник је „Међународног часописа за истраживање квалитета“.

Фото: Срна

Порука ове књиге, између осталог, је да се вратимо изворним вриједностима које се базирају на образовању, култури и здравству.

Кривокапић је рекао да је одушевљен Андрићградом и додао да је ово изузетан амбијент у коме доминирају Иво Андрић, Никола Тесла и Петар Петровић Његош, чија дјела изузетно цијени.

Кривокапић је и предсједник Управног одбора Акредитационог тијела Црне Горе. У оквиру научноистраживачке дјелатности објавио је више од 180 радова у међународним и домаћим часописима.

Чланак АНДРИЋГРАД: Промовисана књига „И ако није биће“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

У Бањалуци је вечерас промовисана књига „Слободна Српска“, чији су рецензенти Милан Љепојевић и Франц Сошња.

Љепојевић је напоменуо да ова књига садржи говоре предсједника Републике Српске Милорада Додика из кампање 2014. године, оцијенивши да је била бриљантна јер су поруке упућене грађанима биле разумљиве и јасне.

„Говори из кампање 2014. године садржали су аргументацију, спонтаност, непосредност, дозу хумора“, рекао је Љепојевић прије почетка промоције у Културном центру Бански двор.

Он је подсјетио да је Додик од 23 године постојања Републике Српске, 12 година њен предсједник и предсједник Владе, а лидер СНСД-а 19 година, и то све вољом грађана Српске.

Према његовим ријечима, књига „Слободна Српска“ одише истином, тако да је она препознатљива код грађана.

„Слобода је универзална вриједност још од Француске буржоаске револуције и прва вриједност социјалдемократије“, рекао је Љепојевић.

Сошња је истакао да књигу треба прочитати јер Додик у својим говорима указује на неке ствари које се тек сада дешавају.

„Интересантно је видјети шта се то остварило од тога што је тада предвиђао, као што је понашање власти и опозиције“, истакао је Сошња.

Тираж књиге „Слободна Српска“ је 1.000 комада, а издавач су „Независне новине“.

Чланак БАЊАЛУКА: Промовисана књига „Слободна Српска“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

У Андрићевом институту у Андрићграду промовисане су књиге „Ратни дневник Миодрага В. Петровића“, који је приредила Александра Вранеш, и уџбенички комплет за учење јапанског језика „Корак по корак“, аутора Љиљане Марковић и Дивне Тричковић.

Руководилац Одјељења Института за књижевност Александра Вранеш рекла је да „Ратни дневник Миодрага В. Петровића“, издање Андрићевог института, представља дневник током Првог свјетског рата.

„Петровић је био први руководилац и оснивач Удружења ликовних уметника Србије који је у дневнику, бележећи ратне страхоте, прозни и поетски исказ пропратио сликом и цртежом, на тај начин олакшавајући своје ратне дане и нама данас да схватимо кроз какве страхоте је српска војска пролазила“, рекла је Вранешова.

Она је додала да је Андрићев институт за ову књигу, коју је објавио прошле године на српском језику, а ове године на руском језику, и коју је представио на Сајму књига у Москви, од Удружења издавача Москве и цијеле Русије добио велико признање за ширење српске културе и за изузетну сарадњу српског и руског народа.

Професор на Филолошком факултету у Београду Љиљана Марковић рекла је да уџбенички комплет за учење јапанског језика „Корак по корак“ садржи четири дијела, за успјешно и брзо савладавање јапанског језика.

„Имамо основну књигу која представља речник и објашњења, радне листове и карте на којима се омогућава брже усвајање и самотестирање јапанских силабичких писама“, истакла је Марковићева.

Она је додала да је ово оригиналан рад, уз који је приређено и допуњено издање уџбеника јапанске ортографије, која је непходна сваком студенту који жели да учи јапански језик.

Ванредни професор на Филолошком факултету у Београду Дивна Тричковић рекла је да уџбеник може да користи ко год жели да учи јапански језик јер је начин употребе флексибилан, тако да свако може да прилагоди себи процес учења.

У оквиру промоције књига представници Удружења Срба у Албанији додијелили су признање директору Андрићевог института Емиру Кустурици за пријатељски и кооперативан однос према српским студентима у Албанији.

Признање је додијељено професорици Филолошког факулета у Београду Љиљани Марковић и руководиоцу Одјељења за књижевност Андрићевог института Александри Вранеш за сарадњу са српским студентима из Албаније који студирају у Србији.

Чланак АНДРИЋГРАД: Промовисан „Ратни дневник Миодрага Петровића“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Kњига „Mактуб“ Паула Kоеља – ризница мудрости различитих култура и народа, поjавиће се у књижарама 4. септембра, први пут на српском jезику, наjавио jе данас издавач Лагуна.

Наjутицаjниjи савремени писац Kоељо био jе инспирисан различитим изворима и фолклором и опет показао умеће да читав jедан мозаик усмене традициjе многих народа пропусти кроз сито свог уметничког поступка и препознатљивог стила, наводи се у наjави.

„Сви путеви воде на исто место. Aли ти изабери своj, и иди до краjа – не покушаваj да следиш све путеве“, jедан jе од цитата из ове књиге.

Tоком годину дана сарадње са бразилским листом „Новине Сао Паола“ Kоељо jе написао низ прича и парабола, надахнутих различитим изворима и фолклорним наслеђем коjи обjедињуjу мудрост различитих култура.

Према речима самог писца, „Mактуб ниjе књига савета, већ размена искустава“, а уистину права прилика да сваки човек размисли и суочи се са самим собом.

Oва књига истовремено забавља, засмеjава, али и подстиче на размишљање и просветљуjе. Наjвећим делом jе састављена од поука његовог учитеља током 11 година њиховог дружења, али и сведочанстава приjатеља или особа коjе jе само jедном срео, а чиjе су речи на њега оставиле незабораван утисак, додаjе се у наjави.

Чланак ПРВИ ПУТ НА СРПСКОМ: Kњига Паула Kуеља „Mактуб“ – ризница мудрости се појављује прво на ИСКРА.

–Која је твоја омиљена књига? – питам га.

Он ме гледа. Ћути.

Питам га поново.

– Шта је то књига? – збуњено ме пита.

Ерхан је имао пет година и никада пре тога није видео књигу. Блок, бојице, пластелин, слова на папиру. Спадао је у оних 95 одсто ромске деце која не похађају предшколско. Од њих ћемо касније очекивати да успеју, да заврше школу, запосле се и да постану узорни грађани ове земље. То није лак задатак.

Када смо бирали области којима ће се наша фондација бавити, бирали смо их по јасном критеријуму. Како да помогнемо деци и истовремено целом друштву? Већ сам постао амбасадор Уницефа у Србији за рани развој – тему која можда није атрактивна, али је суштински важна за нашу земљу. Тада сам схватио у потпуности значај учења за свако дете, посебно за ону децу која су искључена из друштвених токова.

Сваке године Србија има све мање деце, а они ће сутра водити нашу земљу. Зато што их је мало, морамо учинити све да свако дете буде школовано, спремно за изазове, да му буде доступно образовање, вртићи и касније школе.

Развој детета у раном детињству је основа. Темељ сваког од нас. Да ли сте некад помислили како бисте завршили школу да сте први контакт са књигом и оловком имали тек у првом разреду? Да ли бисте имали снаге и воље или бисте је напустили као што многа деца са таквом судбином ураде на крају?

Не смемо заборавити на нашу обавезу да сваком малишану пружимо образовање. Према подацима Уницефа, у 2.500 места у Србији нема вртића. Половина деце не иде у предшколско. Само пет одсто ромске деце, девет одсто деце из сиромашних породица и тек 27 одсто деце из руралних насеља иде у вртиће. Ова забрињавајућа статистика сврстала је нашу земљу у ред оних са најмањим обухватом деце предшколским образовањем у Европи. У развијеним земљама овај проценат је близу 90 одсто. Али да би деца ишла у вртиће морамо их изградити, морамо омогућити да у сваком селу буде барем једна учионица где ће они учити, дружити се, играти.

Нису нам потребни велелепни објекти, ни хектари земље. Свака месна заједница и општина има неке просторе или просторије које не користе и који се брзо могу адаптирати и наменити за вртић.

Моја фондација то ради годинама уназад. Отворили смо вртиће у Љигу, Книћу, Краљеву, Рашкој, Владичином Хану, Мерошини, завршавамо у Лучанима. Након поплава одмах смо се укључили у обнову вртића уверени да деца не смеју ни један дан предшколског да изгубе.

Овај посао ради и Уницеф, наши партнери су и Центар за интерактивну педагогију, сви васпитачи који се укључују и похађају тренинге, родитељи који помажу и још много оних који брину о деци.

Партнерство са Светском банком које сам потписао у име наше фондације имаће за циљ да прикупимо што више новца и да обезбедимо предшколско за свако дете. Да окупимо партнере да улажу у рани развој јер је то велики посао у којем морамо бити заједно да би смо успели.

Ерхан данас иде у први разред и зна сва слова. Ја желим да он сутра буде успешан човек и да искористи своју шансу. И желим да заувек сачува књигу на којој му стоји посвета. Он зна коју.

Чланак НОВАК ЂОКОВИЋ: Ноле, шта је то књига се појављује прво на ИСКРА.