Емир Кустурица (фото: С. Гарић)

Прослављени српски филмски режисер, књижевник и музичар Емир Кустурица представиће 2. јуна своју нову књигу „Шта ми ово треба“ у руском граду Жељезноводск, у оквиру Међународног филмског фестивала „Хероји и вријеме“, саопштено је из прес-службе градске администрације.

– Кустурица ће у Жељезноводску представити ову књигу, која још није представљена у Русији – додаје се у саопштењу.

Послије промоције књиге, како се наводи, Кустурица ће разговарати са новинарима, а потом ће одржати отворени концерт са својом музичком групом „Но смокинг оркестра“, преноси Руска газета.

„Шта ми ово треба“ посљедња је књига Емира Кустурице, која представља скуп дневничких записа и текстова који обухватају период од бурних деведесетих година до сада.

Фестивал „Хероји и вријеме“ одржава се од 25. до 2. јуна, током којих ће бити представљено 12 играних и 12 документарних филмова, који се боре за различите номинације.

Током фестивала регију Ставропољ посјете бројни познати глумци, режисери, сценаристи и други јавни радници из области културе и умјетности.

Чланак ХЕРОЈИ И ВРИЈЕМЕ: Кустурица 2. јуна представља своју књигу у Жељезноводску се појављује прво на ИСКРА.

Фото: СРНА

Књига „Шта ми ово треба“ познатог српског режисера и аутора Емира Кустурице представљена је вечерас у Вијећници бањалучког Банског двора, а аутор је поручио да технологија сваки дан напредује, али да књиге остају.

“Како год се окрене и петпарачке и озбиљне књиге се нађу једном мјесту, а људи их купују и читају. Мислим да је то неизоставан дио духовне хигијене и очувања интиме без које човјек не може да живи. Забринутост над онима који не читају јесте забринутост на њиховој неспособности да буду сами са својим идејама и лутају са тим сликама које књиге производе. Сви читају, неко Агату Кристи неко Матију Бећковића”, рекао је новинарима Кустурица уочи промоције.

Он је открио да у његовој књизи, објављеној у издању издавачке куће “Вукотић медија”, и животу има нечега донкихотовског, као и у схватању идеје о животу које не може да буде без минималне дозе идеализма и формалног пројектовања будућности.

“На несрећу, многи посрну насред пута, не као Дон Кихот који се тек на крају живота питао шта ми је ово требало, а послије тога је оболио и умро. Ја сам се питао – Шта ми ово треба и велика је разлика те сложенице која се ставља у прошло вријеме и у ово садашње у коме је то у ствари израз егзистенцијалног стања гдје се не одговара на то питање, већ постави та теза и живи с њом”, рекао је Кустурица.

Фото: СРНА

Он је навео да и даље пише о руском књижевнику Фјодору Достојевском, наводећи да ће то бити књига која говори о модерним дилемама и како је, управо, актуелна та идеја “Злочина и казне”, односно “Идиота”.

Познати српски књижевник Матија Бећковић рекао је да му је част што је овим поводом у Бањалуци.

“Било би јасније да је Емир Кустурица књигу `Шта ми ово треба` насловио са `Шта ми је оно требало`. Онда бисмо знали на шта је мислио. Тако да, мало му је што режира, пјева, свира, савјетује предсједнике, пројектује и подиже градове. Он још и пише… А ја сам само писао и он је ударио на то моје посљедње уточиште”, рекао је Бећковић.

На промоцији ове књиге, у којој је заступљено “све” – од емоција, судбина, драме, личности, идеја, ставова и полемике, осим аутора, говорили су и књижевник Ранко Рисојевић и издавач Манојло Вукотић.

Промоцији Кустуричине књиге присуствовао је предсједник Републике Српске и новоизабрани српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик, бројни министри у Влади Српске и званице из јавног, политичког, друштвеног и културног живота Бањалуке и Српске.

Улаз на промоцију био је слободан.

Чланак „ШТА МИ ОВО ТРЕБА“ У БАЊАЛУЦИ: БЕЋКОВИЋ: Мало му је што режира, пјева, свира, савјетује предсједнике, пројектује и подиже градове, он још и пише… се појављује прво на ИСКРА.

У Бањалуци ће у сриједу бити промовисана књига „Шта ми ово треба“ познатог српског режисера Емира Кустурице.

На промоцији ће говорити Матија Бећковић, Манојло Вукотић и аутор књиге Емир Кустурица.

Промоција ће бити одржана у Банском двору у 17 часова.

Чланак ШТА МИ ОВО ТРЕБА: У Бањалуци промоција књиге Емира Кустурице се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг / Раде Прелић

Књига „100 мојих портрета“ песника, академика Матије Бећковића, у издању Компаније „Новости“, представљена је данас на Београдском сајму књига.

„Имао сам среће да ми пријатељи буду неки од најзначајнијих људи нашег времена. Нисам помишљао да би многи моји пријатељи могли умрети пре мене и да бих могао остати сам. А када се то догодило, није ми преостало ништа друго него да о њима пишем“, објаснио је Бећковић мотиве за своју нову збирку песама коју је уредница Јелена Јововић назвала „лирском аутобиографијом о другима“ и „песничком бројаницом“.

Једна од најпосећенијих промоција на овогодишњем Сајму књига почела је обраћањем славног редитеља Емира Кустурице који је након разговора о Бећковићевој књизи на истом месту, Платоу „Бранко Миљковић“, представио и своју књигу „Шта ми ово треба“.

Кустурица је Бећковића назвао „највећим селебритијем“.

„Ни у једном народу не постоји да је најславнија особа песник. Он је једини који је успео да нашу књижевност доведе до тачке на којој иронија постаје уметност, да у својој поезији оствари иронијску дистанцу од стварности“, истакао је он.

Фото: Танјуг / Раде Прелић

Кустурица је приметио да су најузвишеније тачке његове књижевности управо оне за које је био оптуживан да подстичу неред, немир и национално.

„Ћераћемо се још“ је најдуховитија парабола која говори не само о историји српског народа него свих овде. Када Матија каже да море добро стоји уз његов плави џемпер, то је идеја да се од сваке, и успутне сензације може направити велика поезија, од баналности широка прича, а да се и у ономе дубоко заптивеном у нашу традицију може пронаћи иронијска тачка која му даје свевременост“, оценио је Кустурица.

Писац Владимир Кецмановић је рекао да му се све допада у Бећковићевом опусу – „од периода у духу Мајаковског и сродног Миљковићу, преко враћања епској традицији и црногорским коренима, до најновијег“.

Признао је да га је у најновијем делу фасцинирала виталност, и људска и песничка, са којом је Бећковић приступио нечему што је и његова (Кецмановићева) давна опсесија – „како од данашњег дебилизованог језика направити уметност“.

„У овој збирци присутне су све кључне фазе Матијиног рада, али је најдоминантнија ова о којој сам говорио. А ја бих ову књигу у духу данашњег језика могао назвати ‘групним селфијем Матије Бећковића'“, рекао је Кецмановић и прочитао песму о Бранку Миљковићу.

Бећковић се надовезао говорећи о свом сусрету са Миљковићем 1960. године, али и о самом песнику, како је носио црвени прслук и беле рукавице, отишао у Загреб уверен да тамо песнике више цене него у Београду, али и како су након његове смрти његове метафоре постале истине.

„Сви српски песници тврде да ће се убити, а убио се само он. Једини је он био кадар да своју главу да за поезију која је, плаћена том најскупљом ценом и када би видео шта је својом смрћу за поезију учинио, Бранко би, уверен сам, све исто поновио“, рекао је Бећковић.

Чланак БЕЋКОВИЋ: „Имао сам среће да ми пријатељи буду најзначајнији људи нашег времена…“ се појављује прво на ИСКРА.

ФОТО: Драган Теодоровић Зеко

Главни симбол нове књиге прослављеног српског режисера Емира Кустурице „Шта ми ово треба“ је нобеловац Иво Андрић и његова мисао да је човјек дужан свом завичају, рекао је професор Филолошког факултета у Београду Мило Ломпар на Београдском сајму књига, гдје је промовисано ово дјело које представља дневнички запис дуг 25 година и важно свједочанство једног времена.

„Када се говори о Кустурици, нема сумње да је његов завичај Сарајево и Босна, али ја ово не говорим на начин на који је својевремено шампионка наше грађанске толеранције Весна Пешић њега протеривала из српске нације и враћала тамо. Говорим о нечему што би било везано за збирно место његове емоције“, рекао је Ломпар.

Према његовим ријечима, Кустурица је у том смислу везан за тај завичај и то се појављује у његовим исказима.

Српски академик Матија Бећковић нагласио је да је, читајући Кустуричине записе, видио пламичке о којима је својевремено писао српски нобеловац Иво Андрић, који најављују „шта се иза брда ваља“.

ФОТО: Драган Теодоровић Зеко

„Није се либио да спомиње имена, али их је већ сада уочавао као претходнике неке страхоте коју није именовао, али коју ми сви сваки дан осећамо“, рекао је Бећковић у обраћању публици у препуној Хали „Плато Бранко Миљковић“.

Он је истакао да, када човјек чита ову књигу, ту све има дупло дно и неку важнију позадину која је опомињући и ономе ко је чита може да наговијести нешто што се надвија над свијетом и сваки дан добија неко убрзање.

Новинар Љиљана Смајловић рекла је да су Куструричин живот одредиле љубави – према супрузи Маји, дјеци, родитељима, а да су њихову заједничку судбину одредили интереси великих сила, а поготово суперсила на просторима бивше државе.

„Кустин и мој живот је одредила судбина наше државе. Ми нисмо на истој страни ни када је реч о Титу, ни о партизанима, ни о четницима, али не могу да вам не кажем колико ми је било лакше да преживим распад државе и грађански рат зато што се Емир није нашао на страни већине“, рекла је Смајловићева.

Она је нагласила да Кустурица није прихватио ни да је Европа одвратно мјесто, ни да су наши митови лажљиви, ни да су Срби заслужили оно што им се десило.

„Није окренуо мржњу против себе, против нас, није дозволио да ми о себи судимо на основу насловних страна наших најгорих напријатеља. Зато сам ја лично имала срећу што је ова сломљена земља имала Кустурицу“, поручила је Смајловићева.

ФОТО: Драган Теодоровић Зеко

Директор Издавачке куће „Вукотић Медија“ Манојло Вукотић захвалио је Кустурици што је изабрао његову издавачку кућу, јер је могао да бира било кога другог у Србији и свијету за свог издавача.

Вукотић је уручио Кустурици говор који је Кустурица држао у Мостару 1992. године, а који је он сачувао до данас, рекавши да га је већ преписао и да он код себе има ту ексклузиву.

Кустурица је захвалио свима који су говорили на промоцији што је од њих чуо добре и паметне ријечи.

„Морамо да се изборимо за своју културу и да нам се из сјећања не брише оно што нам је најдраже“, истакао је Кустурица.

Он је рекао да се бави мишљу да на филмски пут изведе причу о племену из Казахстана које је усвојило једну невиђену технологију како од својих заробљеника да направи добре робове, а то су успијевали тако што су заробљеницима на обријане главе стављали животињску кожу и пуштали их на сунце све док не би изгубили сјећање.

„Ко би преживио, остајао би потпуно без сјећања и постајао идеалан роб. Мене та прича враћа у ово наше вријеме и све води ка томе да једна мала култура не смије да ишчезне. Не смијемо дозволити да нам те невидљиве коже навлаче преко очију и глава и да од нас направе добре робове, а све ово што се данас дешава мени личи управо на то“, рекао је Кустурица.

Чланак „ШТА МИ ОВО ТРЕБА“ НА САЈМУ КЊИГА У БЕОГРАДУ; КУСТУРИЦА: Не смијемо дозволити да од нас направе добре робове! се појављује прво на ИСКРА.

У Андрићевом институту, а у оквиру Сајма књига у Андрићграду, јуче је промовисана књига „Србија и језички сукоб у Југославији 1967.“ коју је објавио Институт за новију историју Србије. О књизи су говорили аутор др Слободан Селинић и директор Института за новију историју Србије др Миле Бјалајац.

У књизи се разматра однос према федерализму, конфедерализму, национализму, либерализму и догматизму. Многи сматрају да ће управо ова књига бити незаобилазни прилог историји СКЈ, али и историјама културног, друштвеног и наравно политичког живота социјалистичке Југославије.

Бјелајац тврди да Селинићева књига отвара питање ко је зачетник покретач „језичког питања“ крајем 1966. године.

„Било је то време када је политички конкретан говор прозивао злокобни унитаризам и његов свеколики притисак. Није се јавно изговарало, али се подразумевало српски. Отварати национално питање у мултиетничкој заједници, а не водити рачуна о начину излагања и ефектима, води, макар и нежељено, до ескалације конфликата па и најтежих последица. Колега Селинић ушао је овом књигом у расправе из којих нема изласка. Делује фаталистички, али ова тема је не само историјска него и део нашег времена, а биће и будућности.“

Аутор књиге, др Слободан Селинић, рекао је да су почеци истраживања ове теме везани за покушај да се у Историјском архиву Београда прегледају документа која би могла да буду релевантна за истраживање положаја Србије у југословенској федерацији крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века и да су током сондирања терена у грађи Градског комитета Београда дошли до партијских извештаја о језичком сукобу марта и априла 1967. године.

„Било је довољно видети да се у тим редовима налазе имена тако значајних личности и интелектуалаца попут Михиза, Матије Бећковића, Антона Исаковића, Љубомира Симовића, Душка Радовића и других, па одмах схватити да је реч о документима која у себи крију изворе за значајну тему.

У марту 1967. године у први план избија језички сукоб подстакнут Декларацијом о називу и положају хрватског књижевног језика. Тиме је отворен сукоб у средини у којој је језичко питање увек било погодно за опипавање пулса у друштву у погледу међунационалних односа и националног питања.“

Важно је напоменути да у својој књизи Селинић спор око језика посматра без идеолошког или националног вредновања, држећи се основних ставова изнетих у документима и оцене њиховог значаја за друштвене прилике и међунационалне односе у тадашњој Југославији.

Овом промоцијом закључен је програм првог дана Сајма књига у Андрићграду.

Чланак САЈАМ КЊИГА У АНДРИЋГРАДУ: „Србија и језички сукоб у Југославији 1967.“ се појављује прво на ИСКРА.

Конфуцијев институт (Фото: СРНА)

У Конфуцијевом институту Универзитета у Бањалуци представљена је књига „Кина, очима странца, срцем домаћина“, аутора Татјане Солдат.

Књига „Кина, очима странца, срцем домаћина“ представља збирку новинских чланака и запажања Солдатове о свакодневном животу у Кини, гдје је годинама живјела и радила као уредник, лектор и водитељ Кинеског радија „Интернационал“ у редакцији на српском језику.

„Некада је Кина била једна јако далека и непојмљива земља свима нама, а сада је постала толико блиска. Има много људи са којима радимо, живимо, који су нам комшије. Има пуно дјеце која иду са нашом дјецом у школу, ето зближавање Кине, Србије и Републике Српске“, рекла је Солдатова новинарима.

Она је оцијенила да јако мало људи уопште зна било шта о Кини и да већина њих Кину доживљава кроз извјештаје у медијима који су врло штури и који говоре искључиво о развоју економије или неким рударским несрећама.

„Кина је много више од тога. То је можда и најразвијенија земља свијета, али исто тако треба имати на уму да је та огромна земља веома пријатељска, да било кога прихвата као да је домаћи. Само ако долазите са добрим намјерама ви сте пријатељ, а то значи да сте њихови“, каже Солдатова.

Солдатова је рекла да је оно што је карактеристично за кинеску културу у суштини карактеристично и за српску, и уопште за све традиционалне културе.

„Кинези су врло слични нама – они имају празник прољећа који прослављају скоро на исти начин као што ми прослављамо Божић, имају бабине за разлику од свих других земаља и њихових култура“, рекла је Солдатова.

Она каже да је и начин како Кинези бирају имена врло сличан нашем, радују се на исти начин и имају много празника који су интересантни и чији је циљ углавном окупљање породице.

Директор Конфуцијевог института Универзитета у Бањалуци Љиљана Стевић рекла је новинарима да је ово прво у низу предавања које је организовао овај институт.

Она је рекла да слиједи низ предавања о теми кинеске културе, традиције и економских и друштвених токова у овој азијској земљи.

„Ово је била и прилика да се Конфуцијев институт Универзитета у Бањалуци, отворен 21. јануара, представи студентима и професорима као нови члан њихове академске заједнице, као и широј јавности Републике Српске, којој ће осим учења кинеског језика, понудити и курсеве кинеске калиграфије, традиционалног кинеског сликарства, церемоније служења чаја, борилачких вјештина таиђи и припремити много других догађаја“, закључила је Стевић.

Татјана Солдат је један од водећих синолога са ових простора, која је завршила кинески језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду, гдје тренутно живи и ради.

Чланак БАЊАЛУКА: Представљена књига „Кина, очима странца, срцем домаћина“ се појављује прво на ИСКРА.

(Александар Дугин) Фото: intermagazin.rs

Руски геополитичар Александар Дугин недавно је у Београду промовисао своју нову књигу „Мрежни ратови“ у којој је објаснио како Американци воде мрежни рат ротив Србије, Русије али и других земаља.

Дугин је у књизи објасно технике мрежног рата и последице на друштва која су му изложена. Он је низом примера објаснио како је тај мрежни рат претходио војном сукобу у Украјини или Сирији.

Александар Дугин и коаутoр књиге Леонид Савин навели су да је при руском генералштабу основано одељење за мрежно ратовање и изразили наду да ће и Војска Србије формирати такво одељење. Дугин је ипак, признао да су САД напредније од Русије у овом виду ратовања, и да су у предности око 15 година.

Један од студената који је присуствовао промоцији књиге „Мрежни ратови“ упитао је Дугина да ли је могућа победа над САД када су толико напредније у мрежном рату, чак и од Русије. Дугинов одговор одушевио је све у сали.

– Можемо ли ми њих да победимо? Са тачке гледишта обичне логике – не, али са тачке гледишта српске и руске логике – можемо – рекао је Дугин.

Чланак ДУГИН: Са тачке гледишта обичне логике – не, са тачке гледишта српске и руске логике – можемо победити Американце! се појављује прво на ИСКРА.

Милорад Додик; Побједа Српске (Фото: РТРС)

Књига „Побједа Српске“ предсједника Републике Српске Милорада Додика, у којој су сабрани његови говори, представља путоказ који треба слиједити јер указује куда Српска треба да иде у будућности, рекао је рецензент Милан Љепојевић на промоцији овог дјела на Београдском сајму књига.

Љепојевић је на промоцији на штанду Републике Српске нагласио да је главна порука књиге то да без српске државе нема слободе за српски народ и да се Србима да су имали државу не би догодио ни Јасеновац нити Јадовно, као ни друга бројна стратишта.

Он је истакао да је та књига доказ да све што вриједи треба записати да би остало сачувано.

„Отишао сам код предсједника Српске Додика негдје у марту док је књига још била у рукопису, а он је читајући забиљешке рекао да је доста онога што је говорио у кампањи у септембру претходне године заборавио, а да се тога вриједи подсјетити и то поновити“, навео је Љепојевић.

Он је најавио да ће након Београда књига „Побједа Српске“ бити представљена у Требињу и Бечу, а да је крајњи циљ издавача „Независних новина“ из Бањалуке да она дође до руке сваког грађанина Српске.

Љепојевић је поновио да ће књига у перспективи бити преведена на неки од свјетских језика и нагласио да је у књизи „Побједа Српске“ само сегмент оног што је предсједник Српске рекао и урадио, а, како је оцијенио, урадио је и даље ради много.

Директор Представништва Републике Српске у Беграду Млађен Цицовић рекао је да говори предсједника Српске нису били само за добијање политичких поена, већ су резултат концепције чији је циљ очување Републике Српске у оквиру Дејтонског мировног споразума.

„У свим говорима налазимо поруку да је Српска за очување слова, а не духа Дејтона“, рекао је Цицовић.

Током промоције, којој су присуствовали бројни академици, књижевници и личности из културног и јавног живота Србије и Републике Српске, прочитан је један од говора предсједника Додика у ком је он поручио да је посебно поносан јер је грађанима Републике Српске враћено достојанство.

Чланак ЉЕПОЈЕВИЋ: Књига предсједника Додика – путоказ за будућност се појављује прво на ИСКРА.

Књига Интервјуи са Владимиром Путином на српском језику (Фото: Sputnik/ Александар Милачић)

Књига „Интервјуи са Владимиром Путином“, базирана на истоименом филму познатог америчког режисера Оливера Стоуна, угледала је светлост дана у Србији. Књига се може наћи на трафикама и у свим боље снабдевеним књижарама.

Књига, у коју су ушли делови текста који нису стали у четворосатни филм, пружа увид у Путинов лични и професионални живот, а временски и тематски се дотиче Путиновог одрастања у доба комунизма, његовог успона на власт, односа са четири америчка председника и његових изненађујућих ставова о тренутним америчко-руским односима.

Открићете шта је Путин сазнао о својој породици тек када је постао руски председник, како се изборио са моћним тајкунима, колико су за пад Русије криви Горбачов и Јељцин и како је успео да врати Русију на светску мапу.

Разговор двојице великана је током целог интервјуа учтив, а Стоун на крају изјављује да руском председнику пружа прилику да изнесе своју страну приче.

Међутим, ово није разговор једнаких: Стоун је уметник жељан да открије контрадикторности и скривене мисли, док Путин отворено ставља до знања да је потпуно свестан своје позиције врховног вође друге по величини светске војне силе, и да његове речи имају последице које надалеко превазилазе потребе занимљивих филмских остварења. Па ипак, постоји јасно обострано, ако не и обазриво, поштовање између њих двојице, што даје истински увид у ум како владара тако и уметника.

Интервју почиње у време када су само малобројни очекивали победу сада актуелног председника САД Доналда Трампа. Током последње сесије, Стоун упорно наводи Путина да заврши интервју у стилу интелектуално агресивног документарца, верујући да ће добити одговоре на нека питања. Да ли је Путин зависник од моћи? Да ли себе види као неопходног учесника руске историје? Да ли је тако велика моћ коју поседује покварила његову визију? Ово није први пут да се отварају овакве теме, али док је раније изгледало да их Путин прихвата, сада је, он то отворено каже, не само схватио да његове идеје не припадају западној публици, већ да их једностaвно неће чути.

На крају трећег интервјуа, Путин пита Стоуна да ли је икада био тучен. Стоун га уверава „О, да, много пута“, на шта Путин одговара, мислећи на планирано приказивање документарца: „Онда то неће бити ништа ново, јер ћете настрадати због онога што намеравате да урадите“. Стоун одговара: „Знам, али вреди… Да пробам да донесем мало мира и савести свету“.

Чланак ИНТЕРВЈУ КОЈИ ВРАЋА САВЕСТ СВЕТУ: Србија објавила прва у Европи се појављује прво на ИСКРА.

(Милан Ружић) Фото: С. Гарић

Пратећи програм Сајма књига данас је обележен повратком лепој књижевности: у Андрићевом институту представљена је књига Милана Ружића, „Наше су само речи“.

Модератор промоције и уредник прве књиге Милана Ружића, Некад, неко, негде, Желидар Никчевић рекао је да је српска проза један од најбољих производа српске културе, а појава Милана Ружића на српској књижевној сцени представља право освежење. Његову прозу је тешко жанровски окарактерисати; она је писана са привидном лакоћом, али је то проза високог квалитета.Чак и када су теме најболније, она зрачи еланом, топлином и солидарношћу. Ова врста књижевности можда би се најприближније могла окарактерисати као лирска проза, на граници између прозе и поезије.

(Промоција књиге „Наше су само речи“) Фото: С. Гарић

Говорећи о важности неговања културе читања и значају одржавања сајмова књига, попут Сајма књига у Андрићграду, Милан Ружић је изнео свој став да се решење за сваку муку и проблем налази у књигама, са којих је само потребно скинути прашину и видети шта треба чинити.

(Желидраг Никчевић) Фото: С. Гарић

Између читања својих прича, аутор је исказао захвалност због одржавања промоције  на Сајму књига у Андрићграду: „Ако би култура имала личну карту, сигуран сам да би Андрићев институт заједно са Андрићградом био пребивалиште српске културе и нације уопште“.

Чланак АНДРИЋГРАД: Одржана промоција књиге „Наше су само речи“ Милана Ружића се појављује прво на ИСКРА.

(Сања Мацура и Анђелко Анушић)

Током пратећег програма Сајма књига одржана је промоција књиге Анђелка Анушића Гласови са границе. Присутнима се у име Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево обратио Дејан Керлета, истакавши да је аутор добитник награде Златна сова за 2016. и Фонда Задужбине Бранко Ћопић за 2017. годину.

(Сања Мацура)

Председник жирија награде Златна сова, проф. др Сања Мацура образложила је одлуку жирија да се награда додели Анђелку Анушићу.„Анђелко Анушић је афирмисан писац који већ деценијама вриједно ствара и ради. Оно што он оставља корпусу српске књижевности не да није занемарљиво него је изузетно драгоцено. Мали број писаца који са таквим познавањем приче изнутра пишу о историји народа који живи у рубним подручјима које у овом случају називамо крајњом границом, односно причама с границе. Гласови са границе су сублимација свих оних романа које је аутор раније написао“, истакла је проф. Мацура.

(Нина Говедар)

МА Нина Говедар је нагласила значај језика у овом роману: „С обзиром на ово наше посткласично вријеме када литература увелико мијења и свој облик и своју структуру и сврху свог постојања и писања, оваква писана ријеч заиста вас обрадује када сте љубитељ добре књиге и доброг романа. У вријеме када се све више сусрећемо са испресијецаним наративима, са константном виртуелизацијом, покушајима да сажмемо и ставимо све у жаргон, да вулгаризујемо и своје ставове и начин на који се изражавамо и начин на који живимо, сусрет са оваквом врстом приповиједања заиста је освјежавајући“.

Анђелко Анушић је читањем одабраних делова романа присутнима приближио Гласове са границе.

Чланак АНДРИЋГРАД: Промовисана књига „Гласови са границе“ Анђелка Анушића се појављује прво на ИСКРА.

Ове недеље у продаји се нашла нова књига младог писца и сталног сарадника Искре, Милана Ружића. Нова Ружићева књига носи наслов „Наше су само речи“ и објављена је у издању „Службеног гласника“ у оквиру едиције „Гласови“.

Уредник овог издања је наш прослављени писац Владимир Кецмановић који је својим речима о Ружићу украсио корице ове књиге написавши:

– Постоје писци који читаоца суочавају са својим стваралачким поступком и писци који се опредељују да стил, након дугог рада, учине тако ненаметљивим да се неупућенима чини како би оно што су прочитали и сами могли написати. Чест је случај да књижевници, на почетку стваралачког пута, припадају првој врсти, да би са годинама досегли зрелост карактеристичну за другу. Иако млад човек и млад писац, Милан Ружић у свет књижевности улази стилски суптилно, као искусан уметник, што га чини ретком зверком, којој ваља пратити траг.

У књизи се налази и препорука великог српског песника Рајка Петрова Нога који, између осталог, каже:

– Нова књига младог Милана Ружића долази са вијугаве границе прозе и поезије. Ружић лако из сатире пређе у медитацију, из ироније у потиштеност, али се нигде не „проспе“, већ самосвесно поентира. Он не личи ни на кога од својих исписника, па и савременика, јер се наслања на своје књижевне претке. Са задовољством препоручујем.

И речи једног од највећих српских песника, Матије Бећковића, нашле су своје место на корицама ове књиге, а оне гласе:

– У времену у којем се говори о крају књиге, о крају историје, о крају човека и о крају поезије, мислио сам да таквог међу младим људима нећу ни срести, али не само да сам срео једног младог човека који воли књижевност и који пише, него као да сам срео себе од пре више од 50 година. Одједном видимо једнога који гори као свећа за писану реч, за нешто важније од наших свакодневних брига.

Књига се може наћи у свим Гласниковим књижарама, а може се поручити и путем сајта „Службеног гласника“ и клуба читалаца „Службени гласник“.

http://www.slglasnik.com/гласник-препоручује/наше-су-само-речи

http://klubglasnik.net/d6d178cd-65f9-4dde-b5ac-43895ae9fe10/НАШЕ-СУ-САМО-РЕЧИ-.aspx

Ускоро ће уследити и промоције на којима ће читаоци моћи да чују више о овој књизи од стране уредника и аутора.

Чланак НАШЕ СУ САМО РЕЧИ: Из штампе изашла нова књига Милана Ружића се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Награду за књигу године коју додјељује Удружење књижевника Републике Српске – Подружница Бањалука и Град Бањалука равноправно дијеле Стевка Козић Прерадовић за књигу пјесама „Глас Андрићграда“ и Слободан Бошковић за књигу „Слатка безнађа“.

Књигом пјесама „Глас Андрићграда“, у издању Књижевне заједнице Васо Пелагић из Бањалуке, Стевка Козић Прерадовић, према ријечима жирија, “ манифестује срж аутопоетике – језичку младост и семантичку разбујност, лисрско – медитативну енергију којом буди притајена чула креације.

Жири је истакао да је књига „Слатка безнађа“ Слободана Бошковића, објављена у издању „Моје библиотеке“ из Београда, „регистар, делирични, засјечени извјештај, огледања једног у другом, двају огледала: огледала тијела и текста!“

Жирију за награду за књигу године коју додјељује Удружење књижевника Републике Српске – Подружница Бањалука и Град Бањалука предсједавао је књижевник Миленко Стојичић.

Чланак БАЊАЛУКА: Награда „Књига године“ Стевки Козић Прерадовић и Слободану Бошковићу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

У књижари „Или-или“ у Андрићграду одржана је промоција књиге „Путокази“, чији је аутор Славица Гарић.

„У књизи су приче рађене према истинитим догађајима у којима сам настојала да пошаљем неке поруке“, рекла је Гарићева.

Фото: С. Гарић

Она каже да је жељела послати поруку да би људи кроз живот требало да иду без проблема, сретни и задовољни, али ум ствара препреке и даје раскрснице, а у тим раскрсницама се људи изгубе, а путокази су ти који на раскрсницама покажу како се вратити у свој мир, благостање и срећу која је Богом дата.

Већина прича је, каже, заснована на болним животним искуствима која се на крају завршавају тако што јунак побјеђује самог себе.

„На крају ових прича налази се мали мотивациони приручник. Све што сам кроз ове приче хтјела да покажем у мотивационом приручнику је речено кроз четири корака“, истакла је Гарићева.

Фото: С. Гарић

Она наглашава да су срећа и успјех за сваког различити.

„За некога је срећа када се пробуди и ништа га не боли, а за некога је срећа јахта и успјех. Хтјела сам кроз ово да видим своје виђење среће, а то је љубав јер љубав је поред страха најача емоција. Љубав у људима ствара доброту, осјећај да нешто вриједи, али љубав не можемо дати ако ја сами не посједујемо“, рекла је Гарићева.

Предсједник Друштва библиотекара Републике Српске Стојка Мијатовић рекла је да је промовисана збирка приповиједака која казује о срећи, љубави, страху и мржњи.

„Све је то распоређено у 11 приповиједака у којој је открила истину о животу, подијелила је страх и мржњу јер љубав даје љепоту живљења“, додала је Мијатовићева.

Фото: С. Гарић

Чланак АНДРИЋГРАД: Представљена књига „Путокази“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

„Мој роман је прича о 17. вијеку и историји српског народа. Прича се одвија око земаљског живота Светог Василија Острошког док је био владика хецеговачки“, рекао је Пржуљ.

Аутор романа је истакао да је романсирано писао о историјским ликовима и догађајима, те да није имао намјеру да напише житије Светог Василија Острошког, него роман по житију.

„Роман је значајан јер је први који говори о тој теми, а за њега сам на рукопис добио благослов владике Амфилохија. Човјек је прочитао рукопис и то је у неку руку потврда мом раду“, рекао је Пржуљ.

Предсједник Удружења књижевника подружнице сарајевско-романијске Недељко Зеленовић истакао је да Пржуљ овим романом није први пут загазио у историјске теме, што је чинио већ у романима „Посљедњи племићи“, „Између два потопа“ и „Рука анђела“.

„Овај пут је за основу приче узео житије Светог Василија Острошког и хајдучко вријеме Баје Пивљанина. Ипак, постоји веза између романа, а то је Сарајево, сарајевска околина и породица Видеж из села Бољановића са падина Трескавице као пупчана врпца и свијетла нит која везује хајдучка времена са временима Првог и Другог свјетског рата“, рекао је Зеленовић.

Он је додао да је Пржуљ у свом дјелу дубоко „зашао“ у историјске чињенице, изучавајући их до танчина како би вјерно и сликовито описао ликове и догађаје, што је мукотрпан посао.

Промоција романа „Владика, слава му и милост“ одржана је у склопу 21. Међународног фестивала малих сцена и монодрама у Источном Новом Сарајеву.

Након промоције Пржуљевог романа глумац из Бањалуке Жељко Стјепановић одиграо је монодраму „Молитва“ посвећену животу и дјелу Петра Кочића.

„Премијера `Молитве` била је у Народном позоришту Републике Српске. Имали смо три-четири репризна извођења и ово у Источном Сарајеву је пето. Представу сам радио из свог задовољства и ово није мој први пројект везан за Кочића“, рекао је Стјепановић.

Он је нагласио да је модорама „Молитва“ његов трећи пројект везан за Петра Кочића и први који је настао из ината.

„Из ината је настао јер сам написао серију о Петру Кочићу која је требала да се реализује у осам наставака и да се уради поводом 100-годишњице Кочића. Међутим, како никад нема довољно пара за културу тај пројект није подржан, па сам одлучио да направим представу, али није било довољно средстава ни за то, па је настала монодрама `Молитва` пројекат Удружења `Цврчак`“, рекао је Стјепановић.

Након монодраме „Молитва“ вечерас су се публици у Источном Сарајеву представили и глумци Народног позоришта из Ужица представом „Одумирање међеда“ према тексту Бранка Ћопића.

Представа Народног позоришта из Ужица је завршна на 21. Међународном фестивалу малих сцена и монодрама у Источном Новом Сарајеву након које ће бити додијељена признања најбољим глумцима, глумицама и награде за најбоље монодраме и представе.

Чланак ПРИЧА О ЖИВОТУ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ: У И. Сарајеву промовисан роман „Владика, слава му и милост“ се појављује прво на ИСКРА.

Након успјешне промоције на Београдском сајму књига, вишеградска књижевница Славица Гарић представиће домаћој публици своју другу књигу прича.

„Славица у свом приповедању, које није пуко причање, већ темељно постављање дијагнозе и тражење лека, без престанка одгонета људске судбине“, у рецензији пише Слободан Ристовић. Својим ријечима, емотивно и проницљиво, отвара нове видике и наводи читаоца да на нови начин размишља о стварности која га окружује.

Промоција књиге „Путокази“ одржаће се 10. децембра 2016. године у 18 часова у књижари „Или-или“ у Андрићграду. Кроз садржај књиге публику ће провести Стојка Мијатовић, библиотекарка и предсједник Друштва библиотекара Републике Српске, и ауторка, а промоцију ће употпунити чланови драмске и рецитаторске секције Средње школе „Иво Андрић“.

Суорганизатори су СПКД „Просвјета“ и Друштво љубитеља писане ријечи „Мост“ из Вишеграда.

Чланак АНДРИЋГРАД: Промоција књиге „Путокази“ Славице Гарић се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

Уочи сајма књига изашла је књига „О вери и отаџбини“.

Књига представља сабране интервјуе и беседе епископа Тихона Шевкунова, писца бестселера „Несвети а свети“, настојатеља Сретењског манастира у центру Москве и једне од најутицајнијих личности Руске Православне Цркве у 21. веку.

Читаоцима су представљени одговори на актуелна геополитичка питања, на питања која се тичу очувања вере, отаџбине и културе у савременом свету.

Књига се може пронаћи на сајму књига, на штанду Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, штанду издавачке куће „Укронија“, а од 27. октобра и на свим трафикама у Србији.

Чланак НОВА КЊИГА ЕПИСКОПА ТИХОНА: О вери и отаџбини се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Г. Недељков

Редитељ Емир Кустурица изјавио је данас да снима филм о бившем уругвајском председнику Хосеу Мухики, а на питање када ће бити домаћа премијера његовог остварења „На млијечном путу“, славни аутор каже – када прође зима.

Кустурица је, након промоције књиге „Сећање ћелијаша“ на Међународном београдском сајму књига, рекао Тањугу да ће његово ново остварење са Моником Белучи у главној улози, ипак бити приказано на фестивалу „Кустендорф“ у Дрвенграду, као и да пише две књиге, а читаоцима поручује: „Стрпљиво чекајте“.

Књига „Сећање ћелијаша“, коју су написали Елеутарио Фернандес Ујдобро и Маурисио Росенкоф о затворским данима Мухике, представљена је данас на штанду Андрићевог института, који је објавио то издање.

Кустурица је рекао да је Мухика потпуно нетипичан јунак, кога је лист „Индепендент“ назвао „најсиромашнијим председником у свету не познајући његову биографију“.

„Мене та биографија подсећа на филм ‘Таксиста’ у коме човек практично пролази кроз све фазе које резултирају помирењем и смирењем. Мухика је човек који је своје политичке идеје платио најскупље на свету, а да је прихватио идеју свих осталих председника који су на путу сопственог богаћења, све што је радио било би нелогично“, казао је он.

Мухика, истиче Кустурица, сматра да нису зликовци они који пљачкају банке, него они који их праве.

„Он је тај свој животни пут претворио у личну добит у филозофском смислу. Схватио је да је живот кратак да се време проводи у шопинг моловима, да се човек отуђује кроз идеју имања, а не бивствовања“, приметио је Кустурица.

Он је нагласио да је Мухикино бивствовање једно од најјачих симбола „онога што су некада називали античким јунаком“.

„Нема те невоље кроз коју није прошао, а онда би било јако скупоцено по њега да је то претварао у богатство, а не у духовно богатство и тумачење света, које је касније у практичном смислу од Уругваја направило сређену земљу“, додао је Кустурица.

Славни редитељ је рекао да би у децембру требало да заврши филм о Мухики, па ће „та идеја пропагирања таквог виђења света добити димензију која може да помогне људима у разумевању тих флоскула, те се данас ради бољег разумевања некога или привлачности некога направе глупости па енглески лист напише ‘најсиромашнији председник на свету'“.

Кустурица каже да је у стварности Мухика јако имућан човек који има „пса кога много воли, своје невене које узгаја и продаје на пијаци и фолксвагена, јер је схватио да му не треба више од тога“.

„Та перцепција живота је занимљива можда за српске читаоце и за идеју о томе да у овом бесном либералном капитализму у коме све постаје роба, тај човек није желео да буде роба и остао је човек и са религиозношћу прихватио да не треба траћити време него живети живот“, нагласио је Кустурица.

Кустурица је испричао и анегдоту када је Мухика као новопостављени министар пољопривреде први пут дошао на посао скутером.

„Човек који наплаћује паркинг га је питао: Колико ћете ви овде остати. Мухика је одговорио: Мислим јако дуго. То јако дуго је значило два мандата, јер је после био премијер па председник и дивно је што је завршио каријеру паралелно са очевидним успехом“, рекао је Кустурица.

О Мухики и књизи говорила је и преводилац Силвија Монрос Стојаковић, која је истакла да је бивши председник Уругваја део процеса који тече целом Латинском Америком, део борбе за бољи свет и нагласила да њега чују и људи ван његове земље.

„Хвала животу“, су речи којима је Мухика ове године отворио Сајам књига у Андрићграду, а то слављење живота провејава и књигом „Сећање ћелијаша“.

Чланак КУСТУРИЦА СНИМА ФИЛМ О МУХИКИ И ПИШЕ ДВЕ КЊИГЕ: О човеку који је остао човек и са религиозношћу прихватио да не треба траћити време него живети живот се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Писац Пауло Коељо жели да напише роман о првом предсједнику Републике Српске Радовану Караџићу и његов приједлог стигао је у Хаг, пишу београдске „Вечерње новости“.

Бразилски књижевник је спреман да дође у Холандију и да са Караџићем проведе двије седмице да би му испричао како се годинама скривао под лажним именом доктора Драгана Давида Дабића.

Караџић још није прихватио да тај дио свог живота исприча писцу иако је свјестан да би, како сматра лист, његова филмска прича имала планетарни одјек, а са Коељовим потписом и милионске тираже.

Лист наводи да је скривање доктора Дабића било оригиналније, а његова физичка трансформација вјештија него у било ком криминалистичком филму.

Слободно се крећући по Београду, практично пред носом свим службама које су га годинама јуриле, Караџић је имао најбољи заклон.

Живио је у солитеру у Блоку 45 на Новом Београду и бавио се психијатријом, што му је била основна професија и по Србији држао предавања.

Коеља сматрају једним од најутицајнијих писаца данашњице, чија су дјела продата широм свијета у тиражу од преко 150 милиона примјерака, објављена у 170 земаља и преведена на више до 80 језика.

Свјетску славу стекао је књигама „Дневник једног чаробњака“ и „Алхемичар“.

Чланак ХАГ: Паоло Коељо пише роман о Караџићу? се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

Глумац Предраг Mики Mаноjловић представио jе лесковачкоj публици своjу аутомонографиjу “A ко си ти” у оквиру пратећег програма Интернационалног фестивала филмске режиjе, коjи jе вечерас отворен.

Пре свечаног отварања деветог по реду фестивала филмске режиjе у Лесковцу, посетиоци Биоскопа лесковачког културног центра, имали су прилику да разговараjу са Mикиjем Mаноjловићем о његовом животу, инспирациjи и погледима на свет.

За књигу за коjу jе добио награду “Добричин венац” каже да jе вредна, jер говори о човеку коjи jе о свему говорио без длаке на jезику.
Oна jе сачињена од интервjуа коjе jе Mаноjловић давао током кариjере, али и неких текстова коjе jе сам писао.
Kако jе рекао на промоциjи, он ниjе правио избор текстова, већ само дао назив књизи.

Kада књигу прочита, читалац га, како обjашњава, већ познаjе, те га он зато по завршетку читања пита ”A ко си ти”.
Mаноjловић не узима приход од продаjе књиге, већ како jе рекао, он иде издавачкм кућама „Вукотић медиjи“ и „Службеном гласнику“, те Удружењу драмских уметника.
На питање да ли се мозе очекивати да српска културна сцена добиjе jош jедну његову књигу, Mаноjловић каже да jе могуће али овакву не.
“Oвакву књигу не, мозда неку другу да, могуће jе, али не у скориjе време”, каже он.

Након промоциjе своjе књиге, Mаноjловић jе као први добитник награде Живоjин Жика Павловић, коjу jе ове године освоjио Славко Штимац, свечано отворио девети, Интернационални фестивал филмске режиjе у Лесковцу.

Чланак MАНОЈЛОВИЋ: Oво jе књига о човеку коjи нема длаке на jезику се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Сајт Редит поставио је питање својим читаоцима која је то књига коју би свако на планети требало да прочита. Ово су њихови одговори.

Питање је за само 13 часова имало више од 2.300 коментара, а највише гласова добиле су Езопове басне.

– Само неколико књига може да се одржи кроз различите културе и вријеме, такве су и Езопове басне. На факултету сам учио о старој Грчкој, тако да сам читао и преводио многе од његових басни. Оне су брзе, забавне, имају толико скривених блага истине које би свако требало да зна и примејњује. Не слушајте гласине, увијек будите искрени, чините другима, увијек постоје двије стране сваке приче… то су само неке од многих мудрости којим нас басне уче. Идите и прочитајте једну и сјетите се да су их прије 2.600 година причали робови –  гласи најпопуларнији коментар на сајту.

Корисници су наводили класике попут књиге „Старац и море“, Библије, али је убједљиво највише гласова имао коментар који наводи да су Езопове басне књига коју би свако требало да прочита.

Сајт Редит је поставио питање на основу студије објављене у магазину Социјална наука и медицина, по којој се показало да људи који читају књиге живе дуже.

Чланак СКРИВЕНА БЛАГА: Ову књигу би свако требало да прочита бар једном се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

У Андрићграду вечерас је промовисана књига „Србијо, мајко и маћехо“, о боравку српске војске у сјеверној Африци током Првог свјетског рата, аутора Луке Николића.

– Књига говори и о српским војничким гробљима у сјеверној Африци и о томе какав је био однос Србије према гробљима од како је српска војска евакуисана из Сјеверне Африке и вратила се у отаџбину – рекао је Николић на пројекцији у биоскопу „Доли Бел“.

Он је навео да књига описује период искрцавања првог транспорта српске војске од 1916. до 1919. године, као и боравак Срба, њихов опоравак и обуку у сјеверној Африци.

– Србија је изгубила сва гробља и све гробове – истакао је Николић.

Он је нагласио да је, истражујући ову тематику, дошао до података на којим мјестима су сахрањивани српски борци.

– Српска војска је боравила у 36 мјеста, 3.226 људи је страдало, били су сахрањени на 24 гробља, а данас су остала само три, која Србија води у својој евиденцији – рекао је Николић.

Он је додао да је мали број људи упознат са боравком Срба у сјеверној Африци, те је због тога желио да у Андрићграду објасни која је била улога ове базе за опоравак и обуку српских војника.

Књигу „Србијо, мајко и маћехо“ издала је библиотека у Чајетини на 472 стране, са 30 прилога и 150 фотографија и докумената.

Николић је након петогодишњег истраживања прикупио више стотина докумената из српских, туниских и француских архива.

Чланак АНДРИЋГРАД: Промовисана књига „Србијо, мајко и маћехо“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: glassrpske.com/

У књижари „Или-или“ у Андрићграду промовисана је књига „Опет сам те сањао“, аутора Љиљане Шарац из Београда.

Љиљана Шарац изразила је задовољство што се промоција одржава у Анрдићграду, јер сматра да су Вишеград и Андрићград стјециште српске културе, писане ријечи и да је то исходиште и извориште одакле добар глас треба да потекне.

„Андрићград је амбијенталан град са душом, град са ауром који има своје испричане или приче које тек чекају да се испричају, али у сваком случају је утисак незаменљив, непоновљив“, нагласила је Шарац.

Она је навела да је књига „Опет сам те сањао“ једна необично узбудљива, интригантна, историјско-љубавна прича са два паралелна наративна тока.

„У првом наративном току је савремени временски тренутак у коме се јавља младић Дамјан Шајиновић који има тежак, трауматичан период иза себе јер је изгубио супругу и нерођено дијете. Он је у апатичном стању, жели да умре, а заправо живот не узима тако младе људе, већ их ставља пред искушења и води их једним необичним путем који и не очекују и коме се не надају“, рекла је Шарац.

Дамјан, како је навела, почиње да сања и да му се у тим необичним сновима јавља увијек иста дама, а једне ноћи ће сањати име Ирина.

„Кренувши за том нити и именом Ирина, он ће открити да је реч о средњовековној деспотици Србије Ирини Бранковић коју српски народ чешће зове Проклета Јерина“, рекла је Шарац.

Она је подсјетила да је књига изашла прошле године у октобру, непосредно пред Београдски сајам и да је наишла на велико интересовање читалаца.

Шарац је рекла да је осим књиге „Опет сам те сањао“, написала и роман „Где сам то погрешио“, чије је представљање најавила крајем године у Андрићграду.

Љиљана Шарац је наставница српског језика у Београду и писац београдске издавачке куће „Евро бук“.

Чланак АНДРИЋГРАД: Промовисана књига Опет сам те сањао се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

На Тргу Николе Тесле у Андрићграду данас је представљен роман „Осама“ Владимира Кецмановића, добитника Велике књижевне награде Андрићевог института.
Кецмановић је рекао да је роман заправо покушај да се Андрићева „Проклета авлија“ из стамболске апсане транспонује у цијели данашњи свијет, не зато што аутор има жељу да свијет претвори у „Проклету авлију“ већ зато што она то данас јесте.

Према његовим ријечима, назив романа описује на првом плану причу младића који је полудио, умислио да је Осама Бин Ладен као Андрићев Ћамил, а ту своју лудост скупо плаћа.

Фото: С. Гарић

Књижевник Дејан Стојиљковић из Ниша рекао је да је аутор успио да споји три веома важне ствари, а то су пријем код критичара, награде и статус бестселера за свој роман.

„Књига је добро примљена од публике и штампана је у 20.000 примерака што је много битно у овом тренутку, када је наша књижевност у некој врсти транзиције, када се много пише, а мало чита“, истакао је Стојиљковић.

Чланак АНДРИЋГРАД: Представљен роман „Осама“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

После отварања првог Сајма књига у Андрићграду, у Андрићевом институту одржана је промоција књиге Сећања ћелијаша аутора Елеутерија Фернандеса Ујдоброа и Маурисија Росенкофа у издању Андрићевог института. Проф. др Александра Вранеш, руководилац Одељења за књижевност које је објавило ову књигу у едицији Културе у сусрету, истакла је значај превођења и објављивања оваквих публикација које повезују различите културе и омогућавају њихово упознавање.

Пабло Шајнер, амбасадор Уругваја у Пољској, изразио је захвалност због позива да учествује на Сајму књига, рекавши да је почаствован што се налази у друштву Хосеа Мухике, доскорашњег председника Уругваја и једног од главних ликова који се појављују у овој књизи, и Емира Кустурице, који је заслужан за то што Андрићград постаје место сусрета и центар ширења различитих култура.

Фото: С. Гарић

Емир Кустурица, директор Андрићевог института, захвалио се на присуству на сајамској манифестацији Хосеу Мухики, човеку који дубоко проживљава стварни свет и којем различити језици не представљају баријеру да своју позитивну енергију шири међу људе који не говоре шпански језик. Људе који су написали ову књигу назвао је борцима за слободу, приметивши да уругвајски народ дели исте људске основе са српским народом.

Хосе Мухика се присетио година проведених у затвору. „Те године самоће, проведене без књиге, научиле су ме да разговорам са оним што носим у себи. Имао сам срећу да будем тада већ у зрелим годинама. У младости сам гутао књиге, а то пређашње читање било је као увело лишће које се таложи испод стабла. Самоћа ме је натерала да размишљам, а то је изменило моју личност. То је био најплодотворнији период мога живота, јер сам себи непрестано постављао питања.“

Чланак МУХИКА НА ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ „СЕЋАЊА ЋЕЛИЈАША“: Године самоће научиле су ме да разговарам са оним што носим у себи се појављује прво на ИСКРА.

Фото: С. Гарић

У оквиру пратећег програма Првог сајма књига у Андрићграду, данас је у библиотеци „Андрићевог института“ представљен двоструко награђени роман Драгана Тепавчевића, Град за незбринуту дјецу, у издању Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево. О најпродаванијем роману Завода у 2015. години, добитнику „Златне сове“ и Награде Удружења књижевника Републике Српске, говорили су Сања Мацура, Саша Кнежевић, Дејан Керлета (модератор) и аутор.

Фото: С. Гарић

Сања Мацура, професор Филолошког факултета у Бањој Луци, истакла је да се о овом роману не може говорити без повишених емоција, јер је то дело које третира све велике књижевне теме, попут потраге за идентитетом, (не)могућности опроста и бола због неприпадања, али на један једноставан, питак и наоко лаган начин. Она је додала да се ова животна прича бави Градом, конкретно Сарајевом, а да је кроз њу приказана слојевитост зла које је донео рат.

Драган Тепавчевић је навео да се, живећи у Аустралији, од 1992. године, када је Мурат Шабановић срушио бисту Ива Андрића, питао ко ће му поново подићи споменик. Најбољи одговор је добио чим је прошао кроз капију Андрићграда. Говорећи о Граду за незбринуту дјецу, Тепавчевић је нагласио да је то роман о трагању за личним идентитетом, али и за идентитетом једног града.

Фото: С. Гарић

„Једина Итака главног лика романа Град за незбринуту дјецу, Дамира Филиповића Арапа, јесте Дом за незбринуту дјецу ‘Љубица Ивезић’, коме је, наравно, промењено име, као и свему другом у Сарајеву“, додао је Саша Кнежевић, професор Универзитета у Источном Сарајеву. Основна школа „Вук Караџић“ у Сарајеву, коју су похађали и Драган Тепавчевић и Саша Кнежевић, данас носи име „Алија Наметак“, а то по Кнежевићу симболично указује на суштину метатезе која је извршена у том граду.

Чланак АНДРИЋГРАД: Промоција књиге „Град за незбринуту дјецу“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Монографија ,,Наша исповијест“, коју су на иницијативу Удружења жена жртава рата Републике Српске заједнички објавиле владе Српске и Србије, представљају српске жртве јаности у сасвим новом свјетлу. Послије недавне промоције у Америци , примјерак књиге представници Удружења уручили су и начелнику Градишке, општине у којој удружење има сједиште.

– Српске жене су досада углавном представљане као мајке, супруге и сестре бораца Војске Републике Српске који су на сваком мјесту у иностранству представљани као слоковци, монструми, силоватељи, плачкаши и геноцидсу вршили како је то представљено. Ова књига мјења ту слику јер ми нисмо само њихове супруге и мајке јер и ми смо жртве рата и ова књига то потврђује, истакла је Божица Раилић, предсједница Удружења жена жртава рата Републике Српске.

– Желимо и даље да их охрабримо да изнесу пуну истину везано за страдања у протеклом рату и мислим да сви они који су чинили злочине треба да одговарају и да сусштинског помирења међу народима неће бити док сви злочинци не буду одговарали пред судовима, рекао је Зоран Латиновић, начелник општине Градишка.

Чланак УДРУЖЕЊЕ ЖЕНА ЖРТАВА РАТА: Монографија „Наша исповијест“ се појављује прво на ИСКРА.

У књижари Матице српске у понедјељак, 9. маја 2016. године у 20 часова, одржаће се промоција књиге Чтенија аутора Ивана Негришорца. Књига представља други избор из ауторовог пјесничког стваралаштва и садржи изабране пјесме из свих претходних збирки. На промоцији ће говорити др Момчило Вуксановић, Селимир Радуловић, Будимир Дубак, Ђорђе Брујић и аутор.

Иван Негришорац је сарадник Матице српске од 1983, члан Управног одбора од 2004, а од 2012. године предсједник Матице српске. Био је лектор на Мичигенском универзитету у Ен Арбору (САД, 1984–1985), драматург у Драмском програму Радио Новог Сада (1986–1988), асистент на Филозофском факултету у Нишу (1988–1995), асистент, доцент и ванредни професор на Филозофском факултету у Новом Саду од 1997. до данас.

Пише поезију, прозу, драмске и критичке текстове и бави се проучавањем српске књижевности и културе. Објавио је преко 250 критичких, теоријских и књижевноисторијских текстова у периодици и научним зборницима. Радовима из области проучавања књижевности учествовао је на преко 50 научних скупова у земљи и иностранству. Објавио је критичке монографије: Легитимација за бескућнике, Српска неоавангардна поезија: поетички идентитет и разлике (1996) и Лирска аура Јована Дучића (2009); књиге пјесама: Трула јабука (1981, Награда „Горан“ за младе пјеснике), Ракљар, желудац (1983), Земљопис (1986), Топло, хладно (1990), Абракадабра (1990, Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године), Хоп (1993), Везници (1995, Награда „Ђура Јакшић“), Прилози (2002), Потајник (2007, Змајева награда Матице српске), Светилник (2010, Награде „Раде Драинац“, „Бранко Ћопић“ и „Жичка хрисовуља“); романа Анђели умиру (1998) и драма: Фреди умире (1987), Куц-куц (1989), Истрага је у току, зар не? (2000), Видиш ли свице на небу? (2006, Награда „Unirex“ за драму).

Чланак ИЗБОР ИЗ ПЈЕСНИЧКОГ СТВАРАЛАШТВА: Промоција књиге Чтенија Ивана Негришорца се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Слависткиња Алисија Хименез први пут је превела српске бајке на шпански језик. Књига нуди избор од 24 приче које је сакупио и објавио Вук Караџић. Приче обилују лијепим, али старим и заборављеним ријечима.

Јунаци, заљубљене принцезе, змајеви, змије и чудесна бића из наших народних бајки, које је сакупио Вук Караџић, први пут се, у свој раскоши, приказују шпанским читаоцима.

За овај подухват заслужна је слависткиња Алисија Хименез Мантсиоу, која је Вукове „Српске народне приповијетке“ прва превела директно са оригиналног језика и представила у истоименој књизи, у издању куће „Мирагуано“. Шпанци су, до сада, изабране српске народне бајке могли да читају само у преводу са њемачког.

Књига која нуди избор од 24 приче представљена је у Мадриду, а ауторка превода каже да је инсистирала да се сачува наслов који је Вук изабрао, и да је изузетно задовољна обављеним послом:

– Превела сам их из оригиналног Караџићевог издања, објављеног 1853. Изабрала сам оне најпознатије, као што су „Чардак ни на небу ни на земљи“ и „Баш Челик“, али и оне које ја највише волим „Црно јагње“ и „Међедовић“ – рекла је Хименезова.

У најави промоције ове књиге, шпански издавач је истакао да је Вук Караџић признат као један од највећих европских сакупљача народних прича у 19. вијеку, попут браће Грим, са којима је сарађивао и одржавао блиско пријатељство. Међутим, додаје издавач, Вук је практично непознат шпанској публици и ова књига би требало да му ода заслужено признање и прикаже богатство српске народне књижевности и љепоту словенског и балканског фолклора.

Алисија Хименез је славистику дипломирала у Гранади, а српски језик јој се толико допао да је пожељела да га боље научи. Допутовала је због тога у Београд, крајем деведесетих, гдје је живјела двије године и скупљала литературу о нашим бајкама за докторат у којем је упоређивала шпанске и српске народне умотворине.

– Желела сам да их преведем на свој језик за многобројне читаоце који воле свијет бајки, али није ми било лако. Приче обилују лијепим, али старим и заборављеним ријечима, а за „мале“ језике нема довољно рјечника. Овакав посао не може да се обавља уз помоћ интернета, као у случају превођења са енглеског – каже Алисија Хименез.

Шпанска слависткиња признаје како би жељела да се упусти и у превођење и српских народних епских и лирских пјесама, али да још није покушала:

– Веома је тешко преводити поезију, учинити да људи на туђем језику осјете љепоту изворног. Иначе, осим дјела нобеловца Иве Андрића, српска књижевност није превише позната у Шпанији. Нема много ваших писаца који су преведени, нарочито не савремених. „Мали“ језици су, нажалост, понекад сувише далеко.

Чланак МАДРИД: Први пут српске бајке на шпанском се појављује прво на ИСКРА.