Фото: Новости

Јуначе, стекао си је својом крвљу и ранама – рекао је официр качећи Карађорђеву звезду са мачевима на груди Радише Гојгића, из Негбине, каплара 1. чете 3. батаљона 4. пешадијског пука Дринске дивизије, у дворишту болнице у Бизерти.

У логор далеке Африке Радиша је стигао из Солуна, после четири тешке ране од куршума на Црним чукама подно Кајмакчалана у септембру 1916. Другови су га, под окриљем мрака, изнели са разбојишта, где је претходне ноћи кршни делија испод Муртенице први кренуо у љуту и крваву борбу, командујући: „Одшарафи бомбе!“

У јединицама српске војске у ратовима од 1912. до 1918. године, где су подвизи, храброст и јунаштво војника и старешина били свакодневни и где није било лако стећи славу, на грудима 329 ратника из ужичког краја засијало је највише ратно одликовање – Карађорђева звезда.

Биографије ратника из 11 општина (десет Златиборског и Ивањице из Моравичког округа), азбучне регистре и заслуге у испуњавању свете дужности према народу и отаџбини међу корице књиге „Јунаци Карађорђеве звезде ужичког краја“ сабрао је Ужичанин др Раде В. Познановић, трагајући годинама по архивама, хроникама, записујући сећања. Из заоставштине пре две године преминулог истраживача рукопис је објавио ужички Историјски архив.

Јунаци из историје и књиге били су комите, добровољци, бомбаши, митраљесци, тобџије, извиђачи, вешти у заседама и хватању „живог језика“, али и издржљиви у бајонет-борбама, па четни јуришници који су заповедали: „Војници, за мном!“, команданти славних јединица. У књизи су оскудни подаци за поједине ратнике и недостају фотографије. Подсећајући да су подаци непотпуни, разбацани, несређени, често несигурни, аутор истиче да су неки од заслужних ратника сасвим заборављени, погашена су огњишта, остали су без потомака, много шта није записано…

– Извесни подаци о јунацима Карађорђеве звезде су немаром погубљени, а други намерно потискивани из памћења зато што су у називу и облику имали династички карактер. Постепено их је из сећања брисала држава, општина, црква, па и неки потомци. У неким случајевима трагови су нестали под земљом, у хумкама. Срећом, за неке храбре ратнике запис је нађен на надгробним споменицима – записао је др Познановић.

Међу добитницима овог одличја највише је, како наводи хроничар, било сељака – 202, затим 49 официра, 13 чиновника, 10 трговаца, по седам учитеља, занатлија и угоститеља, па свештеници, професори…

– Јунаци који су се у рату окитили Карађорђевом звездом најчешће су се враћали старим занимањима или били на одговорним местима и веома ретко су се китили тим одличјем, а своје подвиге су, једноставно, сматрали дужношћу – подсећа аутор књиге, остављајући у аманет потомцима да чувају сећања на претке.

Војничка Карађорђева звезда додељивала се пред постројеним пуком ратнику за кога би цео пук искорачио корак напред. У народу се, међутим, није истицала разлика између два одличја – официрске и војничке, првог, другог, трећег или четвртог реда, златне или сребрне звезде. Народ их је изједначавао и једноставно звао – Карађорђева звезда.

Ко је стекао одликовање Карађорђева звезда, за народ је био – јунак рата.

Фото: Новости

ВОЈВОДИ БОЈОВИЋУ ПЕТ МЕДАЉА

Војвода Петар Бојовић, родом са Златара, командант Прве армије и начелник Врховне команде српске војске, добио је пет ордена Карађорђеве звезде. Четири одличја заслужио је Ђура Докић, Ужичанин, армијски генерал на челу више јединица.

За заслуге, три пута су одликовани Крста Смиљанић из Љубиша, на Златибору, командант Дринске дивизије, Војин Поповић из Штавља, код Сјенице, познатији као Војвода Вук, командант комита и добровољаца, генерали Љубомир Марић из Косјерића, Миливоје Чађевић из Ужица и Дамјан Поповић из Ивањице, пуковник Павле Каримановић из Ужица, потуковник Коста Јараковић из Биоске, учитељ Симо Поповић из Карана. По два ордена заслужило је 23 ратника.

КРАЉ КУМ РАТНИКУ

Редов Ратко Шопаловић, из Мачката, добио је две Карађорђеве звезде за ратне заслуге и храброст. Два пута је у Великом рату заробљаван, али је успевао да побегне. После повлачења преко Албаније и опоравка у Француској, на солунском ратишту је тешко рањен и изгубио је вид. Приликом посете болници у Солуну, престолонаследник Александар Карађорђевић је прихватио да свом ратнику буде – кум.

Чланак УЗ КОМАНДУ „ОДШАРАФИ БОМБЕ“ ПРВИ ЈЕ КРЕНУО У КРВАВУ БОРБУ: Заборављени јунаци Карађорђеве звезде се појављује прво на ИСКРА.

Потпишите, хер, изјаву која вам гарантује живот, напросто је наговарао високи официр Гестапа Александра Алексу Мартића, из села Совљака код Уба. У изјави је писало да је наводно мобилисан у партизане и да уточиште може да нађе у Немачкој на његовом имању. Понуду је категорично одбио говорећи да он не тражи ничију милостињу, да му није потребан живот у окупираној земљи и да не жели да српска деца пљују на њега. Из логора на Бањици одведен је у Младеновац, где је са групом затвореника стрељан.

Ово је само детаљ из биографије једног од 339 носилаца Карађорђеве звезде из ваљевског краја које је овдашњи публициста Милорад Радојчић сабрао у недавно штампаној књизи: „Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912–1918 – витезови Карађорђеве звезде”. Витез у једном рату, витез довека – порука је понашања славног Убљанина.

На прикупљању података о носиоцима највишег војног одликовања у свим ранговима, степенима и редовима, како је Радојчић испричао за наш лист, провео је скоро две деценије.Напросто, маратонски истраживачи рад био је неизбежан, јер није било писаних трагова и друге грађе о овој врсти подвижништва и херојства. Био је, каже, у том периоду импресиониран податком да у топличком и јужноморавском крају има 100 носилаца Карађорђеве звезде, а био је убеђен да их нема више од 30. Уз сваког од њих одштампана је биографија са неком карактеристичном причом из живота и војевања. Његово трагање на ову тему показало је, поред осталог, да међу носиоцима Карађорђеве звезде из ваљевског краја није било ниједне жене, тј. да су међу најбројнијим били официри, подофицири, пољопривредници, занатлије и редови.

Са звездом на прсима кући се вратио и знатан број рођене браће, па тако у књизи стоје имена: Драгутина и Илије Ђукановића из Ваљева, Марка и Милорада Ћириловића из Новака код Уба, браће Крстивоја и Рафаила Крстића из Осечине, Петра и Светозара Поповића из Ваљева, Велимира и Радомира Ракића из Јабучја код Лајковца, Милорада и Милутина Петровића из Комирића код Осечине.

Са Карађорђевом звездом међу најближе из рата су стигла и браћа близанци Владимир и Емић Белић из Београда, који су својевремено били на служби у Ваљеву.Ваља навести и то да је војвода Живојин Мишић носилац четири Карађорђеве звезде, а мајор Михајло Маџаревић, каже аутор књиге, спадао у ред најхрабријих добитника витешке звезде.

„Током борбе на Кајмакчалану 22. августа 1916. године Бугари су са положаја Кучков камен наносили велике губитке нашим снагама па је Михајло од војводе Мишића у присуству престолонаследника Александра и генерала Франше Д’Епереа, команданта Солунског фронта, затражио дозволу да неутралише противничко митраљеско гнездо.

У пратњи једног наредника, са по две бомбе о појасу и по једну у рукама, пришли су том гнезду и уништили га. У тој акцији, поред храбрости и физичке спреме, дошла је до изражаја и сналажљивост Маџаревића, јер је уочио да се Бугари по врућини склањају у хладовину. За ту акцију добио је трећи орден Карађорђеве звезде а генерал Д’Епере даривао га је својим орденом Легије части”, стоји поред осталог у делу биографије мајора Михајла Маџаревића.

Међу Ваљевцима одликованим Орденом Карађорђеве звезде са мачевима чак њих 83 није дочекало ослобођење своје домовине за коју су се тако несебично жртвовали. Већина их је остала на вечној стражи на неком од познатих бојних попришта на којима су тако снажно и уверљиво демонстрирали храброст, сналажљивост и борбено умеће.

Нажалост, било је и случајева да су појединци остајали без заслуженог ордена као што се то десило Душану Марјановићу, из Уба. Како је испричао, њему је било понуђено да се определи шта жели да добије: наш војнички орден, тј. Карађорђеву звезду, француску Легију части или руски орден Светог Ђорђа. Како се определио за руски орден десило се да су Немци у Северном мору торпедовали брод на којем је била наша пошта за Русију, па је тако и његов предлог за одликовање потонуо.

Чланак ВИТЕЗОВИ КАРАЂОРЂЕВЕ ЗВЕЗДЕ: Михајло је пред краљем уништио бугарско митраљеско гнездо се појављује прво на ИСКРА.